Ustavni sud: Pogrešna primena zastarelosti potraživanja naknade štete iz krivičnog dela

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na pravično suđenje. Viši sud je proizvoljno primenio materijalno pravo kada je odbio tužbeni zahtev zbog zastarelosti, ignorišući činjenicu da je isticanje imovinskopravnog zahteva u krivičnom postupku prekinulo tok zastarelosti.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1959/2010
07.11.2012.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Zoltana Horvata iz Trešnjevca , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 7. novembra 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Zoltana Horvata i utvrđuje da je presudom Višeg suda u Zrenjaninu Gž. 52/10 od 18. februara 2010. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žal be na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Nalaže se Višem sudu u Zrenjaninu da, u roku od 60 dana od dana dostavljanja Odluke Ustavnog suda , pono vi postupak po žalbama parničnih stran aka izjavljenim protiv presude Opštinskog suda u Novom Kneževcu P. 79/08 od 18. maja 2009. godine .

O b r a z l o ž e nj e

1. Zoltan Horvat iz Trešnjevca, čiji je punomoćnik Slobodan Subotin, advokat iz Novog Kneževca, podneo je Ustavnom sudu 12. aprila 2010. godine ustavnu žalbu, koja je dopunjena podnescima od 13. aprila i 5. jula 2010. godine, protiv presude Višeg suda u Zrenjaninu Gž. 52/10 od 18. februara 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na naknadu štete iz člana 35. stav 2. Ustava.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je drugostepeni sud osporenom presudom usvojio žalbu druge parnične stranke – tužene, te je preinačio prvostepenu presudu u usvajajućem delu tako što je odbio delimično usvojen tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe, zbog zastarelosti potraživanja naknade štete. Podnosilac ustavne žalbe je naveo da je protiv tužene najpre podneo privatnu krivičnu tužbu Opštinskom sudu u Novom Kneževcu zbog krivičnog dela uvrede, a u kom krivičnom postupku je istakao imovinskopravni zahtev. Dalje, naveo je da je u roku od tri meseca po pravnosnažnosti rešenja o obustavi krivičnog postupka podneo tužbu parničnom sudu protiv okrivljene kao tužene, radi naknade štete, a po upustvu krivičnog suda. Viši sud u Zrenjaninu je potpuno previde o ovu činjenicu te je pogrešno zaključio da je njegovo potraživanje zastarelo.

Predložio je da Ustavni sud utvrdi povredu označenih prava, kao i da mu, na teret Republike Srbije, utvrdi pravo na naknadu štete zbog nezakonitog rada državnog organa u iznosu od 100.000,00 dinara.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju pril oženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe je kao privatni tužilac 22. januara 2004. godine podneo Opštinskom sudu u Novom Kneževcu privatnu krivičnu tužbu protiv okrivljene M.E, zbog krivičnog dela uvrede iz člana 93. Krivičnog zakona Republike Srbije, a povodom događaja koji se desio 26. decembra 2003. godine u sudnici Opštinskog suda u Novom Kneževcu u drugom postupku koji se vodio između istih lica . U pokrenutom krivičnom postupku privatni tužilac je istakao imovinskopravni zahtev radi naknade nematerijalne štete.

Opštinski sud u Novom Kneževcu je rešenjem K. 10/04 od 27. decembra 2007. godine obustavio navedeni krivični postupak zbog apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja, a privatnog tužioca je, saglasno odredbi člana 206. stav 3. Zakonika o krivičnom postupku, uputio da svoj imovinskopravni zahtev protiv okrivljene ostvari u parničnom postupku. Navedeno rešenje je postalo pravnosnažno 20. februara 2008. godine.

Nakon pravnosnažnosti rešenja o obustavi krivičnog postupka, podnosilac ustavne žalbe je 14. aprila 2008. godine kao tužilac podneo tužbu Opštinskom sudu u Novom Kneževcu protiv okrivljene kao tužene, radi naknade nematerijalne štete za pretpljene duševne bolove zbog povred e ugleda, časti i prava ličnosti, potražujući iznos od 100.000,00 dinara.

Opštinski sud u Novom Kneževcu je presudom P. 79/08 od 18. maja 2009. godine delimično usvojio, a delimično odbio tužbeni zahtev, i obavezao tuženu da tužiocu na ime naknade štete isplati iznos od 10.000,00 dinara, kao i da mu naknadi troškove postupka. U prvostepenoj presudi je, između ostalog, navedeno da je prigovor zastarelosti potraživanja neosnovan, a iz razlog a što je odredbom člana 388. Zakona o obligacionim odnosima propisano da se zastarelost prekida podizanjem tužbe i svakom drugom poveriočevom radnjom preduzetom protiv dužnika pred sudom ili drugim nadležnim organom, a u cilju utvrđivanja, obezbeđenja ili ostvarenja potraživanja. Kako je utvrđeno da je tužilac reše njem Opštinskog suda u Novom Kneževcu K. 10/04 od 27. decembra 2007. godine, a koje je postalo pravnosnažno 20. februara 2008. godine, upućen sa svojim imovinskopravnim potraživanjem na parnični postupak, da je tužbu radi naknade štete podneo dana 14. aprila 2008. godine, proizlazi da je prigovor zasterelosti neosnovan.

Viši sud u Zrenjaninu je osporenom presudom Gž. 52/10 od 18. februara 2010. godine istovremeno usvojio žalbu tužene i odbio žalbu tužioca, te je preinačio prvostepenu presudu u usvajajućem delu, tako što je odbio delimično usvojen i tužbeni zahtev, kao i zahtev za naknadu troškova postupka, a prvostepenu presudu u odbijajućem delu je potvrdio. U drugostepenoj presudi je ukazano na sledeće: da je odredbom člana 376. Zakona o obligacionim odnosima propisano da potraživanje naknade štete zastareva za tri godine od dana kada je oštećeni doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo; da kada je šteta prouzrokovana krivičnim delom, za krivično gonjenje je predviđen duži rok zastarelosti, pa zahtev za naknadu štete prema odgovornom licu zastareva istekom vremena određenog za zastarelost krivičnog gonjenja, s tim što prekid zastarevanja krivičnog gonjenja povlači i prekid zastarevanja zahteva za naknadu štete; da se ova pravila, sadrž ana u članu 377. st. 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima, mogu primeniti samo ako je krivično delo utvrđeno u krivičnom postupku; da parnični sud sam ne može da reši kao prethodno pitanje da li postoji krivično delo, pa ni radi primene dužeg roka zastarelosti naknade štete, u cilju pružanja jače zaštite pravu oštećenog na naknadu štete prouzrokovane krivičnim delom, u slučaju da je krivični postupak obustavljen zbog apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja, jer o postojanju krivičnog dela i krivične odgovornosti okrivljenog lica može da rešava samo krivični sud; da j e, u smislu čl. 376 . i 377. Zakona o obligacionim odnosima , potraživanje tužioca prema tuženoj zastarelo.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu ukazuje podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv nj ega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili or gan jedinice lokalne samouprave (član 35. stav 2.).

Za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari od značaja su i odredbe Zakonika o krivičnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 70/01 i 68/ 02 i "Službeni glasnik RS", br. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 i 76/10) i Zakona o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99).

Odredbama Zakonika o krivičnom postupku je propisano: da će se imovinsko-pravni zahtev koji je nastao usled izvršenja krivičnog dela raspraviti na predlog ovlašćenih lica u krivičnom postupku ako se time ne bi znatno odugovlačio ovaj postupak (član 201. stav 1.) ; da se imovinsko-pravni zahtev može odnositi na naknadu štete, povraćaj stvari ili poništaj određenog pravnog posla (član 201. stav 2.); da se predlog za ostvarivanje imovinsko-pravnog zahteva u krivičnom postupku podnosi organu kome se podnosi krivična prijava ili sudu pred kojim se vodi postupak (član 203. stav 1.); da o imovinsko-pravnom zahtevu odlučuje sud (član 206. stav 1.); da kad sud rešenjem obustavi krivični postupak, uputiće ovlašćeno lice da imovinsko-pravni zahtev može ostvarivati u parničnom postupku (član 206. stav 3.).

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima je propisano: da se zastarevanje prekida podizanjem tužbe i svakom drugom poveri očevom radnjom preduzetom protiv dužnika pred sudom ili drugim nadležnim organom, u cilju utvrđivanja, obezbeđenja ili ostvarenja potraživanja (član 388.); da ako je tužba protiv dužnika odbačena zbog nenadležnosti suda ili kog drugog uzroka koji se ne tiče suštine stvari, pa poverilac podigne ponovo tužbu u roku od tri meseca od dana pravnosnažnosti odluke o odbacivanju tužbe, smatra se da je zastarevanje prekinuto prvom tužbom (član 390. stav 1.); da isto vredi i za pozivanje u zaštitu, i za isticanje prebijanja potraživanja u sporu, kao i u slučaju kad je sud ili drugi organ uputio dužnika da svoje prijavljeno potraživanje ostvaruje u parničnom postupku (član 390. stav 2.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud najpre ukazuje da naknada štete (nematerijalne ili materijalne) prouzrokovane po bilom kom osnovu , spada u imovinskopravne sporove kao vrstu građanskopravnih sporova za čije raspravljanje i odlučivanje je nadležan sud u parničnom postupku po podnetoj tužbi tužioca, u smislu člana 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 125/04 , 111/09 i 36/11), odnosno Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11) koji je na snazi. Međutim, oštećeno lice u krivičnom postupku , koje smatra da mu je kakvo lično ili imovinsko pravo ugroženo ili povređeno krivičnim delom, ima pravo da potražuje naknadu nematerijalne ili materijalne štete u samom krivičnom postupku isticanjem imovinskopravnog zahteva radi naknade štete , u smislu odredaba člana 201. Zakonika o krivičnom postupku. Dakle, u skladu sa merodavnim pravom, oštećeni krivičnim delom može tražiti naknadu pretrpljene štete usled krivičnog dela ili podnošenjem posebne tužbe sudu u parničnom postupku ili isticanjem imovinskopravnog zahteva u krivičnom postupku.

Podnosilac ustavne žalbe je uz privatnu krivičnu tužbu podnetu Opštinskom sudu u Novom Kneževcu protiv M.E. zbog krivičnog dela uvrede , istakao i imovinskopravni zahtev, čime se opredelio da svoje potraživanje naknade nematerijalne štete ostvaruje prvenstveno u krivičnom postupku.

U vezi ostvarivanja imovinskopravnog zahteva u krivičnom postupku, Ustavni sud ukazuje da je osnovni cilj vođenja krivičnog postupka da se utvrdi postojanje krivičnog dela, odnosno da se u odnosu na okrivljenog raspravi i odluči o osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje krivičnog postupka, kao i optu žbama protiv njega, kako bi se obezbedilo da niko nevin ne bude osuđen, zbog čega se procesne garancije prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i druga Ustavom zajemčena prava u krivičnom postupku garantuju prvenstveno okrivljenom. To dalje znači da istaknuti imovinskopravni zahtev u tom postupku predstavlja sporedni zahtev u odnosu na osnovni cilj krivičnog postupka, što je potvrđeno i na normativnom planu , propisivanjem procesnih situacija u kojima je krivični sud ovlašćen , pa čak i dužan da oštećeno lice uputi da imovinskopravni zahtev ostvari u parničnom postupku. Jedna od tih procesnih situacija je obustava krivičnog postupka, što je upravo bio slučaj u konkretnom predmetu.

Dakle, zaključak je da je parnični postupak primarni postupak u kome se ostvaruje naknada štete, dok se u krivičnom postupku prvenstveno odlučuje o postojanju krivičnog dela, a istaknuti imovinskopravni zahtev radi naknade štete predstavlja akcesorni zahtev u tom postupku.

Međutim, nezavisno od prednosti parničnog postupka u odnosu na krivični postupak u pogledu ostvarivanja zahteva za naknadu štete, sa isticanjem imovinskopravnog zahteva oštećeni kao tužilac, privatni tužilac i oštećeni stiču takozvani status „parnične stranke“ u krivičnom postupku (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu „ Ristić protiv Srbije“ broj 32181/08 od 18. januara 2011. godine, stav 46.), kao što je to bio slučaj sa podnosiocem ustavne žalbe kao privatnim tužiocem u krivičnom postupku. Stoga se procesne garancije prava na pravično suđenje u krivičnom postupku primenjuju i na navedena lica u onom delu koji se odnosi na odlučivanje o njihovom „građanskopravnom zahtevu“ i to od trenutka kada su u krivičnom postupku istakli imovinskopravni zahtev radi naknade nematerijalne ili materijalne štete koja je nastupila kao posledica krivičnog dela (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava „Atanasova protiv Bugarske“, broj 72001/01 od 2. oktobra 2008. godine, stav 51 . i „Boris Stojanovski protiv Bivše Jugoslovenske Republike Makedonije “, broj 41916/04 od 6. maja 2010. godine, stav 40.). U skladu sa ovakvom praksom Evropskom suda, Ustavni sud nalazi da se od trenutka isticanja imovinskopravnog zahteva radi naknade štete u krivičnom postupku primenjuju i norme merodavne za raspravljanje i odlučivanje o naknadi štete u odnosu na istaknuti imovinskopravni zahtev, pa samim tim i norma o prekidu zasterelosti potraživanja naknade štete iz člana 388. Zakona o obligacionim odnosima.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud ocenjuje da se isticanje imovinskopravnog zahteva u krivičnom postupku radi naknade štete u pogledu pravnih dejstava izjednačava sa podnošenjem tužbe u parničnom postupku radi naknade štete. Naime, u obe procesne situacije odlučuje sud o jednom građanskopravnom zahtevu, o zahtevu za naknadu štete, samo u različitim postupcima. U skladu sa navedenim , podnosilac ustavne žalbe je kao privatni tužilac, danom isticanja imovinskopravnog zahteva u krivičnom postupku preduzeo pravno relevatnu radnju u cilju utvrđivanja i ostvarivanja potraživanja naknade nematerijalne štete , čime je prekinuo zastarevanje tog potraživanja. Za sve vreme trajanja krivičnog postupka u kome se raspravljalo o imovinskopravnom zahtevu podnosioca ustavne žalbe postojao je prekid zastarevanja njegovog potraživanja, odnosno rokovi vezani za ovaj materijalnopravni institut nisu tekli.

U procesnoj situaciji obustave krivičnog postupka zbog apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja i upućivanja podnosioca ustavne žalbe kao privatnog tužioca da ostvari svoj imovinskopravni zahtev protiv okrivljene u parničnom postupku, sprečavanje konačnog nastupanja zasta relosti potraživanja naknade štete je bi lo uslovljeno podnošenjem tužbe parničnom sudu od strane podnosioca u roku od tri meseca po pravnosnažnosti odluke krivičnog suda o obustavi krivičnog postupka, a u smislu odredaba člana 390. Zakona o obligacionim odnosima. Rešenje o obustavi krivičnog postupka postalo je pravnosnažno 20. f ebruara 2008. godine, a podnosilac ustavne žalbe je postupajući po upustvu krivičnog suda , tužbu za naknadu štete parničnom sudu podneo 14. aprila 2008. godi ne, dakle za manje od dva meseca od pravnosnažnosti odluke o obustavi krivičnog postupka. Na taj način je ponovo prekinuto zastarevanje podnosiočevog potraživanja , i to očigledno u roku koji je propisan materijalnim pravom upravo za situaciju k ada oštećeni svoj zahtev ne uspe da ostvari u krivičnom postupku.

Viši sud u Zrenjaninu se u osporenoj presudi uopšte nije osvrnuo na merodavne materijal nopravne odredbe o prekidu zastarevanja potraživanja , za razliku od prvostepenog suda. Na osnovu svega iznetog, Ustavni sud smatra da je proizvoljna primena materijalnog prava od strane drugostepenog suda , koja se ogleda u neprimeni odredaba Zakona o obligacionim odnosima o prekidu zastarevanja potraživanja, ima la takvu težinu da je dovela u sumnju pravičnost postupka pred drug ostepenim sudom, čime je povređeno pravo podnosioca na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07 i 99/11), ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao meru za otklanjanje posledica učinjene povrede prava, naložio drugostepenom sudu da ponovi postupak po žalbama parničnih stran aka izjavljenim protiv prvostepene presude, u roku od 60 dana od dana dostavljanja ove odluke Ustavnog suda, odluč ujući kao u tački 2. izreke. S obzirom na to da će zahtev za naknadu nematerijalne štete podnosioca ustavne žalbe biti predmet ponovnog razmatranja u žalbenom postupku pred redovnim sudom, Ustavni sud smatra da je odlučivanje o ustavnoj žalbi u delu kojim se ističe povreda prava na naknadu štete iz člana 35. stav 2. Ustava, za sada preuranjen, zbog čega je ustavnu žalbu u tom delu odbacio, kao u drugom delu tačke 1. izreke.

6. Takođe, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 49. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio da ovu odluku objavi u „Službenom glasniku Republike Srbije“, imajući u vidu značaj koji ima za zaštitu Ustavom garantovanih ljudskih prava i građanskih sloboda.

7. Ustavni sud je, na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/111), kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Ustavni sud: Pogrešna primena zastarelosti potraživanja naknade štete iz krivičnog dela

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti