Kratak pregled

Ustavni sud odbio je kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Vrhovnog suda Srbije kojom je odbijena tužba u upravnom sporu. Ocenjeno je da podnosiocu nisu povređena prava na pravično suđenje, jednaku zaštitu prava i pravno sredstvo, jer je odluka suda zasnovana na ustavnopravno prihvatljivim razlozima.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-196/2009
23.06.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Radoja Sarića iz Prijepolja, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 23. juna 2011. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Radoja Sarića izjavljena protiv presude Vrhovnog suda Srbije U. 9046/07 od 27. avgusta 2008. godine.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. Radoje Sarić iz Prijepolja podneo je 10. februara 2009. godine, preko punomoćnika Milisava Kurmazovića, advokata iz Užica, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog suda Srbije U. 9046/07 od 27. avgusta 2008. godine, zbog povrede prava „iz člana 22. stav 1, u vezi člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije“.

U ustavnoj žalbi je navedeno: da je osporenom presudom odbijena tužba podnosioca ustavne žalbe podneta protiv rešenja načelnika Vojne pošte 1102 Beograd kojim je odbijena žalba podnosioca izvjavljena protiv rešenja Vojne pošte 5522 Požega, a na osnovu koga mu je kao civilnom licu u Vojsci Srbije i Crne Gore prestala služba; da je osporenom presudom povređeno pravo stranke da učestvuje u postupku iz čl. 9. i 133. Zakona o opštem upravnom postupku; da za činjenično stanje koje je „navodno utvrđeno“ u upravnom postupku nema dokaza niti se na te dokaze poziva sud, niti su oni dostavljeni podnosiocu da se izjasni; da se u osporenoj odluci ne razmatra navod tužbe o nepravilnom otkaznom roku, nejasnom dispozitivu prvostepenog rešenja i nepravilno određenoj visini otpremnine; da je Vrhovni sud Srbije „kod istog tužioca i kod istog osporenog rešenja“ doneo dve različite presude sa različitim pravnim obrazloženjem, navodeći kao primer presude Vrhovnog suda Srbije U. 5381/05 od 7. februara 2008. godine i U-SCG 1305/06 (pogrešno označenu kao U-SCG 1302/06) od 19. marta 2008. godine; da uputstvo suda dato u obrazloženju osporene presude da podnosilac može zahtev za naknadu štete ostvariti u parnici kod nadležnog suda, predstavlja odstupanje suda od svojih pravnih stavova, te kako je rok zastarelosti potraživanja protekao, sud je onemogućio podnosioca da ostvari svoj zahtev; da je osporenom odlukom podnosiocu povređeno pravo na jednaku pravnu zaštitu, pravo na suđenje u razumnom roku i pravo na delotvorno pravno sredstvo, kao i član 6. stav 1. i član 13. Evropske konvencije o ljudskim pravima i osnovnim slobodama. Od Ustavnog suda je traženo da usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu prava zajemčenog Ustavom i poništi presudu Vrhovnog suda Srbije U.9046/07 od 27. avgusta 2007. godine, rešenje Vojne pošte 1102 Beograd, Int. broj 6751-1 od 1. oktobra 2007. godine i rešenje Vojne pošte 5522 Požega Int. broj 1735-3 od 6. juna 2005. godine.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07) ima istu sadržinu kao član 170. Ustava.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Vrhovnog suda Srbije U. 9046/07, U. 5381/05 i U-SCG. 1305/06 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Rešenjem komandanta Vojne pošte 5522 Požega Int. br. 1735-3 od 6. juna 2005. godine podnosiocu ustavne žalbe, kao civilnom licu na službi u Vojnoj pošti 5522-11 Bijelo Polje, prestala je 13. jula 2005. godine služba u Vojsci Srbije i Crne Gore, bez njegove saglasnosti. Ovim rešenjem određen je otkazni rok podnosiocu u trajanju od 7. juna do 13. jula 2005. godine, u kojem ima dužnost i pravo da ostane na radu, da iskoristi godišnji odmor srazmerno vremenu provedenom u službi u 2005. godini i da preda dužnost i utvrđeno je pravo podnosioca na jednokratnu otpremninu u visini od dvanaestostrukog iznosa bruto plate koju je ostvario za mesec jun 2005. godine. U obrazloženju ovog rešenja navedeno je: da je uvidom u dokumenta službene evidencije utvrđeno da je imenovani rešenjem komandanta Vojne pošte 5522 Požega broj 3948-2 od 15. oktobra 2004. godine raspoređen u Vojnu poštu 5522-11 Bijelo Polje, sa mestom službovanja u Bijelom Polju; da se usled organizacijsko-formacijskih promena, rasformiranja jedinice ukida radno mesto imenovanog na koje je raspoređen; da, shodno odredbi člana 143. stav 1. tačka 9) Zakona o Vojsci Jugoslavije, civilnom licu u Vojsci služba prestaje bez njegove saglasnosti ako se ukida radno mesto na koje je raspoređen ili se smanjuje broj izvršilaca na jednom radnom mestu. Protiv ovog rešenja podnosilac je izjavio žalbu.

Vojna pošta 1099 Beograd, rešavajući o žalbi na navedeno prvostepeno rešenje, donela je rešenje Int. br. 2311-2 od 11. jula 2005. godine kojim je odbijena žalba kao neosnovana. U uvodu ovog rešenja navedeno je da ga donosi komandant Vojne pošte 1099 Beograd na osnovu člana 156. stav 1. i člana 157. stav 1. Zakona o Vojsci Jugoslavije. U obrazloženju ovog rešenja navedeno je: da je drugostepeni upravni organ utvrdio da je ožalbeno rešenje pravilno i na zakonu zasnovano, jer je u postupku po žalbi utvrdio da je prvostepeni upravni organ potpuno i pravilno utvrdio činjenično stanje: da je podnosiocu prestala služba bez njegove saglasnosti u skladu sa odredbom 143. stav 1. tačka 9) Zakona o Vojsci Jugoslavije, jer je ukinuto njegovo radno mesto; da je u prvostepenom rešenju naveden otkazni rok od 30 dana u kome je imenovano lice dužno da iskoristi pripadajući godišnji odmor i da se razduži; da su ispunjeni uslovi iz odredbe člana 144. Zakona o Vojsci Jugoslavije; da se imenovanom nije moglo u skladu sa odredbom člana 144. stav 1. Zakona o Vojsci Jugoslavije obezbediti zasnivanje radnog odnosa u drugom preduzeću ili državnom organu. Navedeno rešenje za komandanta potpisalo je drugo lice nečitkim potpisom.

Protiv navedenog drugostepenog rešenja podnosilac ustavne žalbe podneo je tužbu Sudu Srbije i Crne Gore i Vrhovnom sudu Srbije.

Vrhovni sud Srbije je, odlučujući u upravnom sporu o tužbi podnosioca ustavne žalbe protiv navedenog drugostepenog rešenja podnetoj tom sudu, na sednici održanoj 7. februara 2007. godine, doneo presudu U. 5381/05 kojom je uvažio tužbu i poništio rešenje komandanta Vojne pošte 1099 Beograd Int. br. 2311-2 od 11. jula 2005. godine. U obrazloženju ove presude navedeno je: da se iz osporenog rešenja i spisa predmeta vidi da je osporeno rešenje doneo komandant Vojne pošte 1099 Beograd, a da je rešenje potpisalo „za komandanta“ lice sa nečitkim potpisom koji je overen pečatom tuženog organa; da se u uvodu osporenog rešenja tuženi organ pozvao na odredbe člana 156. stav 1. i 157. stav 1. Zakona o Vojsci Jugoslavije; da iz navedenih zakonskih odredbi ne proizlazi ovlašćenje lica koje je potpisalo osporeno rešenje za potpisivanje osporenog rešenja; da je, s obzirom na to da u uvodu osporenog rešenja nije navedeno ovlašćenje za potpisivanje drugostepenog rešenja od strane lica sa nečitkim potpisom, Vrhovni sud Srbije našao da su pri donošenju osporenog rešenja učinjene bitne povrede pravila postupka koje je u ponovnom postupku potrebno otkloniti.

S obzirom na to da je Vrhovni sud Srbije 21. decembra 2006. godine, na osnovu odredbe člana 4. Uredbe o položaju pojedinih institucija bivše Srbije i Crne Gore i Službi Saveta ministara („Službeni glasnik RS“, br. 49/06 i 63/06), preuzeo nerešene predmete koji su se odnosili na upravne sporove pokrenute pred Saveznim sudom, odnosno Sudom Srbije i Crne Gore, to je taj sud formirao predmet U-SCG.1305/06 po tužbi ovde podnosioca ustavne žalbe podnetoj Sudu Srbije i Crne Gore, kojom je osporeno navedeno drugostepeno rešenje. Odlučujući o ovoj tužbi Vrhovni sud Srbiji doneo je rešenje U-SCG 305/06 od 19. marta 2008. godine kojim je tužbu uvažio i poništio rešenje Vojne pošte 1099 Beograd Int. br.2311-2 od 11. jula 2005. godine, navodeći u obrazloženju da zbog nedostatka kompletnih spisa predmeta - dokaza o ukidanju radnog mesta na koje je tužilac raspoređen i žalbe tužioca, nije u mogućnosti da na pouzdan način oceni zakonitost osporenog rešenja.

Načelnik Vojne pošte 1102 Beograd, u izvršavanju presude Vrhovnog suda Srbije U. 5381/05 od 7. februara 2007. godine kojom je nadležnom drugostepenom organu bilo naloženo da otkloni učinjene povrede pravila postupka, doneo je rešenje Int. broj 6751-1 od 1. oktobra 2007. godine kojim je odbio žalbu podnosioca izjavljenu protiv rešenja Vojne pošte 5522 Požega Int. broj 1735-3 od 6. juna 2005. godine. U obrazloženju ovog rešenja navedeno je: da je u upravnom sporu po tužbi Radoja Sarića, Vrhovni sud Srbije presudom U. 5381/05 od 7. februara 2007. godine poništio rešenje Vojne pošte 1099 Beograd Int broj 2311-2 od 11. jula 2005. godine zbog razloga iznetih u pomenutoj presudi; da je u smislu odredbe člana 61. Zakona o upravnim sporovima, Vojna pošta 1102 Beograd (kao pravni sledbenik Vojne pošte 1099 Beograd) ponovo razmatrala žalbu Radoja Sarića i našla da i dalje stoje svi materijalno-pravni razlozi navedeni u prvostepenom rešenju Vojne pošte 5522 Požega Int. broj 1735-3 od 6. juna 2005 godine, kojim je odlučeno da imenovanom prestaje služba u Vojsci Srbije i Crne Gore na dan 13. jula 2005. godine na osnovu odredbe člana 143. stav 1. tačka 9) Zakona o Vojsci Jugoslavije, te da u materijalno-pravnom smislu nisu razmatrani razlozi žalbenih navoda, jer ih ni Vrhovni sud Srbije u svojoj presudi U.5381/05 od 7. februara 2007. godine nije osporio; da je u vezi sa primedbama iznetim u presudi Vrhovnog suda Srbije drugostepeni upravni ogran (Vojna pošta 1102 Beograd, kao pravni sledbenik Vojne pošte 1099 Beograd), utvrdio da je prethodna Vojna pošta 1099 Beograd (koja je u vreme donošenja rešenja bila drugostepeni organ) nepravilno odredila stvarnu nadležnost, jer umesto da se stvarna nadležnost zasnuje na osnovu odredbe člana 156. stav 2. Zakona o Vojsci Jugoslavije, u uvodnom delu rešenja je naveden član 156. stav 1. Zakona, što je nepravilno; da je u vezi sa odredbom člana 201. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku otklonjena manjkavost u vezi sa autentičnošću potpisa službenog lica.

Podnosilac ustavne žalbe je protiv rešenja načelnika Vojne pošte 1102 Beograd Int. broj 6751-1 od 1. oktobra 2007. godine podneo tužbu u kojoj je naveo: da su u postupku koji je prethodio donošenju osporenog rešenja učinjene bitne povrede pravila postupka iz člana 125. stav 1, člana 192. stav 1. i člana 235. stav 2. Zakona o opštem upravnom postupku, jer nisu utvrđene bitne i odlučne činjenice u ovoj pravnoj stvari, a tuženi organ nije ocenio sve navode žalbe, zbog čega je došlo do nepravilne primene materijalnog prava; da osporeno rešenje nema razloge o odlučnim činjenicama, niti propise i razloge koji upućuju na rešenje dato u dispozitivu, čime je povređen član 199. stav 2. Zakona o opštem upravnom postupku; da se tuženi organ nije upuštao u razloge žalbe od 21. juna 2005. godine, čime je povredio pravila postupka iz člana 235. stav 2. Zakona o opštem upravnom postupku; da nije utvrđena bitna i odlučna činjenica da u trenutku donošenja rešenja o prestanku službe od 6. juna 2005. godine, radno mesto tužioca nije bilo ukinuto, nego je smanjen broj izvršilaca, kao i da su otvorena radna mesta čuvara i obezbeđenja na koje poslove i radne zadatke je morao biti raspoređen tužilac; da je u tački dva dispozitiva rešenja od 6. juna 2005. godine donosilac nepravilno odredio i utvrdio otkazni rok, jer se ne zna koliki je to godišnji odmor, niti vreme predaje dužnosti, kao i da je u tački 3. dispozitiva nepravilno određena visina otpremnine, jer je ona morala biti određena u nominalnoj visini; da tužilac shodno članu 11. Zakona o upravnim sporovima potražuje naknadu štete koja mu je pričinjena nezakonitom odlukom o prestanku službe.

Vrhovni sud Srbije je, odlučujući u upravnom sporu o tužbi tužioca Radoja Sarića izjavljenoj protiv rešenja Vojne pošte 1102 Beograd Int. br. 6751-1 od 1. oktobra 2007. godine, na sednici održanoj 27. avgusta 2007. godine, doneo osporenu presudu U. 9046/07 kojom je tužbu odbio. U obrazloženju ove presude je navedeno: da je osporenim rešenjem odbijena žalba tužioca izjavljena protiv rešenja Vojne pošte 5522 Požega Int. br. 1735-3 od 6. juna 2005. godine, kojim mu je kao civilnom licu u Vojnoj pošti 5522-11 Bijelo Polje prestala služba u Vojsci Srbije i Crne Gore na dan 13. jula 2005. godine, a po osnovu odredbe člana 143. stav 1. tačka 9) Zakona o Vojsci Jugoslavije zbog ukidanja radnog mesta na kojem je radio; da je osporeno rešenje doneto u izvršenju presude Vrhovnog suda Srbije U.5381/05 od 7. februara 2007. godine kojim je tuženom bilo naloženo da otkloni učinjene povrede pravila postupka, što je tuženi prilikom donošenja novog rešenja i učinio; da iz spisa predmeta i obrazloženja osporenog rešenja proizlazi da je prvostepeni organ pravilno utvrdio činjenično stanje i uz pravilnu primenu odredbe člana 143. stav 1. tačke 9) Zakona o Vojsci Jugoslavije doneo na zakonu zasnovano rešenje, pri čemu nije bilo povreda postupka, jer je u postupku koji je prethodio donošenju prvostepenog rešenja uvidom u dokumenta Službe evidencije utvrđeno da je tužilac rešenjem komandanta Vojne pošte 5522 Požega broj 3948-2 od 15.10.2004. godine raspoređen u Vojnu poštu 5522-11 Bijelo Polje, na radno mesto radnik službe obezbeđenja, te da je usled organizaciono-formacijskih promena, rasformiravanja jedinice koja se nalazila na teritorije Republike Crne Gore, ukinuto radno mesto na kojem je bio raspoređen; da je, imajući u vidu činjenicu da je radno mesto radnik službe obezbeđenja na kome je tužilac bio raspoređen ukinuto i da mu se nije moglo obezbediti ni jedno od prava iz člana 144. stav 1. Zakona o Vojsci Jugoslavije, pravilno prvostepeni organ, shodno članu 143. stav 1. tačka 9), članu 144. stav 2. i članu 148. stav 1. navedenog zakona, odlučio da tužilac ima pravo na jednokratnu otpremninu u visini dvanaestostrukog iznosa bruto plate sa danom prestanka službe koju je ostvario za mesec koji je prethodio mesecu u kome mu prestaje služba i novčanu naknadu i druga prava po propisima o zapošljavanju države članice na čijoj teritoriji je bio u službi; da je sud cenio i ostale navode u tužbi i našao da isti nisu od uticaja na drugačiju ocenu zakonitosti osporenog rešenja, jer se njima ne dovodi u sumnju činjenično stanje utvrđeno u upravnom postupku niti se prilažu dokazi koji bi da su bili cenjeni, doveli do drugačije odluke u ovoj upravno-pravnoj stvari; da imajući u vidu da tužba nije osnovana, o zahtevu tužioca za naknadu materijalne štete sud nije odlučivao, a ako tužilac smatra da je pretrpeo materijalnu štetu svoj zahtev može ostvariti u parnici kod nadležnog suda.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, utvrđeno je: da svako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale (član 22. stav 1.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, kao i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.).

Članom 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda propisano je, između ostalog, da svako, tokom odlučivanja o njegovim građanskim pravima i obavezama ili o krivičnoj optužbi protiv njega, ima pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristrasnim sudom, obrazovanim na osnovu zakona.

Članom 13. Evropske konvencije propisano je da svako kome su povređena prava i slobode predviđeni u ovoj Konvenciji ima pravo na delotvoran pravni lek pred nacionalnim vlastima, bez obzira jesu li povredu izvršila lica koja su postupala u službenom svojstvu.

S obzirom na to da je ustavna žalba podneta zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i članom 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, koji se sadržinski ne razlikuju, kao i zbog povrede člana 13. Evropske konvencije, koji po svojoj sadržini odgovara članu 36. stav 2. i članu 22. stav 1. Ustava, to je Ustavni sud ocenu postojanja istaknutih povreda vršio u odnosu na navedene odredbe Ustava.

Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava, na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, relevantne su i sledeće odredbe zakona i drugih propisa:

Zakonom o Vojsci Jugoslavije („Službeni list SRJ“, br. 43/94, 28/96, 22/99, 44/99, 74/99, 3/02 i 37/02 i „Službeni list SCG“, broj 7/05), koji je bio na snazi u vreme donošenja rešenja o prestanku službe podnosioca ustavne žalbe u Vojsci Srbije i Crne Gore, bilo je propisano: da civilnom licu u Vojsci prestaje služba bez njegove saglasnosti ako se ukida radno mesto na koje je raspoređeno ili se smanjuje broj izvršilaca na jednom radnom mestu (Član 143. tačka 9)); da civilnom licu u Vojsci čije se radno mesto ukida ili se smanjuje broj izvršilaca na jednom radnom mestu prestaje služba ako mu se prethodno nije moglo obezbediti zasnivanje radnog odnosa u drugom preduzeću, ustanovi ili državnom organu na radnom mestu koje odgovara njegovoj stručnoj spremi ili sticanje stručne osposobljenosti, dokvalifikacije ili prekvalifikacije za rad u Vojsci ili zasnivanje radnog odnosa u preduzeću, ustanovi, odnosno državnom organu, kao i da civilno lice u Vojsci kome se nije moglo obezbediti jedno od navedenih prava ima pravo na jednokratnu otpremninu u visini dvanaestostrukog iznosa bruto plate sa danom prestanka službe, koju je lice ostvarilo za mesec koji prethodi mesecu u kome mu prestaje služba, ili novčanu naknadu i druga prava po propisima o zapošljavanju države članice na čijoj teritoriji je bilo u službi (član 144.st. 1. i 2.); da civilno lice u Vojsci kome služba prestaje na zahtev, bez njegove saglasnosti ili po potrebi službe, izuzev lica koje ostvaruje pravo na penziju i lica iz člana 145. stav 1. tač. 1, 3, 4. i 5. ovog zakona, ima dužnost i pravo da ostane na radu od 30 dana do tri meseca (otkazni rok). O dužini otkaznog roka odlučuje nadležni starešina (član 148.).

Odredbama Zakona o upravnim sporovima („Službeni list SRJ“, broj 46/96), koji je bio na snazi za vreme trajanja upravnog spora, bilo je propisano: da sud rešava spor, po pravilu, na osnovu činjenica koje su utvrđene u upravnom postupku, a ako nađe da se spor ne može raspraviti na osnovu činjenica utvrđenih u upravnom postupku zbog toga što u pogledu utvrđenih činjenica postoji protivrečnost u spisima, što su one u bitnim tačkama nepotpuno utvrđene, što je iz utvrđenih činjenica izveden nepravilan zaključak u pogledu činjeničnog stanja, ili ako nađe da su u upravnom postupku povređena pravila postupka što je bilo od uticaja na rešavanje stvari, osporeni upravni akt poništiće presudom u kom slučaju je nadležni organ dužan da postupi onako kako je u presudi određeno i da donese nov upravni akt (član 38. st. 1. i 2.); da će presudom kojom se osporeni upravni akt poništava sud odlučiti i o zahtevu tužioca za povraćaj stvari, odnosno za naknadu štete, ako utvrđeno činjenično stanje pruža pouzdan osnov za to, a da će u protivnom, sud uputiti tužioca da svoj zahtev ostvaruje u parnici (član 41. stav 4.)

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da je potrebno ispitati da li je postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe u celini bio pravičan na način na koji to zahteva navedena odredba Ustava, te da li je osporenim pojedinačnim aktom povređeno ili uskraćeno ustavno pravo podnosioca. Ustavni sud nije nadležan da vrši proveru utvrđenih činjenica i načina na koji su sudovi i drugi državni organi i organizacije kojima su poverena javna ovlašćenja tumačili pozitivnopravne propise, osim u slučajevima u kojima su njihove odluke povredile ustavna prava, ili su zanemarile ta prava, te ako je primena zakona bila proizvoljna ili diskriminatorska, odnosno ukoliko je došlo do povrede procesnih prava (pravo na pristup sudu, pravo na obrazloženu odluku, pravo na javnu raspravu i dr.).

Ustavni sud je u sprovedenom postupku utvrdio da je osporena presuda doneta od strane Ustavom i zakonom ustanovljenog suda, koji je u postupku sprovedenom u skladu sa Zakonom o upravnim sporovima doneo odluku na osnovu činjeničnog stanja utvrđenog u upravnom postupku, a koje je od značaja za donošenje odgovarajuće odluke i odlučio primenom merodavnih odredaba materijalnog prava. Ustavni sud nije našao ništa što bi ukazalo da su materijalnopravni propisi proizvoljno ili nepravično primenjeni na štetu podnosioca ustavne žalbe, niti da ima elemenata koji ukazuju na procesnu nepravičnost u smislu garancija u okviru prava na pravično suđenje.

Pored navedenog, u okviru prava na pravično suđenje, postoji obaveza sudova i drugih državnih organa i organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja da, između ostalog, obrazlože svoje odluke. Ova obaveza, međutim, ne može biti shvaćena kao obaveza da se u odluci iznesu svi detalji i daju odgovori na sva postavljena pitanja i iznete argumente. Sudovi imaju određenu diskrecionu ocenu u vezi sa tim koje će argumente i dokaze prihvatiti u konkretnom predmetu, ali, istovremeno, imaju obavezu da obrazlože svoju odluku tako što će navesti jasne i razumljive razloge na kojima su tu odluku zasnovali. Međutim, ovaj princip ne zahteva da se sudovi detaljno osvrnu na svaki argument stranaka u postupku, nego samo na one koje smatraju relevantnim (ovakav stav zauzeo je i Evropski sud za ljudska prava, videti presudu tog suda u predmetu Van de Hurk protiv Holandije od 19. aprila 1994. godine).

Po oceni Ustavnog suda, Vrhovni sud Srbije je, u skladu sa svojim zakonskim ovlašćenjima, odbio tužbu tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, dajući za svoju odluku ustavnopravno prihvatljive razloge zašto je odbio tužbu podnosioca i šta čini suštinske razloge na osnovu kojih je na taj način odlučeno. Naime, Vrhovni sud Srbije je odlučio o tužbi podnosioca, saglasno odredbi člana 38. stav 1. Zakona o upravnim sporovima, na osnovu činjenica koje su utvrđene u upravnom postupku da je podnosiocu ustavne žalbe kao civilnom licu na službi u Vojsci Srbije i Crne Gore radno mesto na koje je bio raspoređen ukinuto, te da mu je služba u Vojsci prestala bez njegove saglasnosti, a da nije moglo da mu se obezbedi nijedno od prava iz člana 144. stav 1. Zakona o Vojsci Jugoslavije, za koje činjenice je taj sud našao da su pravilno utvrđene, kao i da su na tako utvrđeno činjenično stanje pravilno primenjene odgovarajuće odredbe merodavnog Zakona o Vojsci Jugoslavije.

Ocenjujući navod ustavne žalbe o povredi prava na suđenje u razumnom roku, kao elementa prava na pravično suđenje, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni upravni spor od podnošenja tužbe 2. novembra 2007. godine do donošenja osporene presude – 27. avgusta 2008. godine trajao nepunih deset meseci, odnosno da je do dostavljanja odluke podnosiocu 23. januara 2009. godine trajao nepunih 15 meseci. S obzirom na utvrđene činjenice, Ustavni sud je ocenio da se trajanje sudskog postupka u konkretnom slučaju objektivno ne može smatrati nerazumno dugim, te da u tom smislu navodi ustavne žalbe o povredi prava na suđenje u razumnom roku nisu osnovani.

Na osnovu navedenog, Ustavni sud je utvrdio da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

6. U pogledu navoda ustavne žalbe da je kod istog tužioca i kod istog osporenog rešenja Vrhovni sud Srbije doneo dve različite presude sa različitim pravnim obrazloženjem, kao i navoda da je uputstvo suda dato u obrazloženju osporene presude o ostvarivanju prava na naknadu štete u parnici, čime je Vrhovni sud Srbije odstupio od svojih pravnih stavova, te da je na navedeni način podnosiocu povređeno pravo na jednaku zaštitu prava, Ustavni sud je ocenio da ovi navodi nisu osnovani.

Naime, u pogledu navoda da je isti sud, u konkretnom slučaju Vrhovni sud Srbije, dva puta odlučivao o istom zahtevu kojim je traženo da se poništi rešenje komandanta Vojne pošte 1099 Beograd Int br. 2311-2 od 11. jula 2005. godine, Ustavni sud ukazuje da je Vrhovni sud oba puta odlučio na isti način, tako što je tužbu uvažio i poništio navedeno drugostepeno rešenje, ali da su obrazloženja tih odluka drugačiji iz razloga što u jednom od formiranih predmeta dokumentacija nije bila kompletna. S druge strane, u odnosu na navod da sud nije razmatrao zahtev podnosioca za naknadu štete koji je istaknut u tužbi, Ustavni sud ukazuje da, saglasno odredbi člana 41. stav 4. ranije važećeg Zakona o upravnim sporovima, presudom kojom se osporeni upravni akt poništava, sud će odlučiti i o zahtevu tužioca za naknadu štete, pod uslovom da činjenično stanje pruža pouzdan osnov za to, ali u konkretnom slučaju Vrhovni sud Srbije je osporenom presudom odbio tužbu podnosioca, te nije bilo ni osnova da u upravnom sporu usvoji zahtev za naknadu štete.

7. Ustavni sud je ocenio da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno ni pravo na pravno sredstvo zajemčeno članom 36. stav 2. Ustava. Ovo iz razloga što je protiv rešenja prvostepenog organa uprave podnosilac ustavne žalbe imao i iskoristio pravo da izjavi žalbu, o kojoj je nadležni drugostepeni organ odlučio rešenjem, a nakon toga i pravo da podnese tužbu nadležnom sudu protiv konačnog upravnog akta, o kojoj je odlučeno osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije U. 9046/07 od 27. avgusta 2008. godine, kojom je u sudskom postupku ispitana zakonitost odluka upravnih organa. Ustavni sud konstatuje da ni sam podnosilac ustavne žalbe ne ukazuje da mu je uskraćeno pravo na pravno sredstvo, već ističe da ono nije bilo delotvorno. Ustavni sud naglašava da pojam "delotvorni pravni lek" ne znači da korišćenje određenog pravnog sredstva mora da rezultira pozitivnim ishodom za njegovog podnosioca, već znači pravo podnosioca pravnog sredstava da nadležni viši organ ispita njegove navode kojima osporava odluku nižestepenog organa i ovlašćenje organa koji o pravnom sredstvu odlučuje da, kada nađe da su navodi podnosioca osnovani, izmeni nižestepenu odluku u korist podnosioca pravnog sredstva. Stoga činjenica da pravna sredstva koja je podnosilac ustavne žalbe koristio nisu dovela do ishoda koji je za njega povoljan, sama po sebi ne predstavlja povredu Ustavom zajemčenog prava na delotvoran pravni lek.

8. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu.

Na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

 

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

 

Slični dokumenti

• Už 1525/2014: Povreda prava na pravično suđenje zbog dvostrukog umanjenja naknade štete
• Už 3160/2014: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično i suđenje u razumnom roku
• Už 514/2008: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje prilikom raspoređivanja
• Už 3243/2011: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku u radnom sporu
• Už 10049/2013: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u upravnom sporu
• Už 827/2011: Usvajanje ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku
• Už 1448/2014: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje