Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na pravično suđenje zbog neodgovarajuće obrazložene odluke Vrhovnog kasacionog suda o reviziji. Takođe, utvrđena je povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko dvadeset godina.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1963/2010
11.07.2013.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić , dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, Bratislav Đokić i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Đorđa Babića i Nedeljka Vranjkovića , obojice iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 11. jula 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Đorđa Babića i Nedeljka Vranjkovića i utvrđuje da je rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 20/12 od 23. februara 2012. godine podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje , zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rev. 20/12 od 23. februara 2012. godine i određuje da Vrhovni kasacioni sud donese novu odluku o reviziji koju su podnos ioci ustavne žalbe izjavi li protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4215/10 od 23. marta 2011. godine.

3. Usvaja se ustavna žalba Đorđa Babića i Nedeljka Vranjkovića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 11166/06, povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

4. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete, i to podnosioca Đorđa Babića u iznosu od 1.000 evra, a podnosioca Nedeljka Vranjkovića u iznosu od 1.900 evra, sve u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Naro dne banke Srbije na dan isplate. Naknada nematerijalne štete se isplaćuje na teret budžetskih sredsta va - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. Đorđe Babić iz Beograda podneo je 14. marta 2010. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se vodio pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 11166/06.

Podnosilac je tražio da Ustavni sud naloži redovnim sudovima da preduzmu sve neophodne mere da se postupak okonča u najkraćem roku, i da mu se utvrdi pravo na naknadu materijalne i nematerijalne štete.

Podnosioci Đorđe Babić i Nedeljko Vranjković podneli su 16 . jula 2011. godine, preko punomoćnika Anđelka Ležajića, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu (koja je zavedena pod Už - 1963/2010) protiv presude Prvog opštinskog s uda u Beogradu P. 11166/06 od 30. marta 2009. godine ( u žalbi je pogrešno kao datum donošenja presude naveden 23. mart 2009. godine ) i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4215/10 od 23. marta 2011. godine, zbog povrede načela i prava zajemčenih odredbama člana 3. stav 2, člana 32. stav 1, člana 36. stav 1. i člana 58. st. 1. i 2. Ustava. Podnosioci su istakli i povredu prava na suđenje u razumnom roku u postupku u kome su donete osporene odluke. Predložili su da Ustavni sud poništi osporene akte i da objavi svoju odluku. Istakli su i zahtev za naknadu štete.

Dopunom ustavne žalbe od 23. aprila 2012. godine podnosioci su istakli povredu prava na pravično suđenje i prava na pravno sredstvo iz člana 32. sta v 1. i člana 36. stav 2. Ustava u odnosu na rešenje Vrh ovnog kasacionog suda Rev. 20/12 od 23. februara 2012. godine. Naveli su da Vrhovni kasacioni sud stavom prvim i zreke osporenog rešenja nije prihvatio predlog Apelacionog suda u Beogradu da o reviziji podnosilaca odluči kao o izuzetno dozvoljenoj u smislu člana 395. Zakona o parničnom postupku, a da je stavom drugim izreke njihovu reviziju odbacio kao nedozvoljenu, ocenivši da vrednost predmeta spora ne prelazi imovinski cenzus. Podnosioci smatraju da je odluka Vrhovnog kasacionog suda o neprihvatanju predloga drugostepenog suda da o izjavljenoj reviziji odlučuje u smislu člana 395. Zakona o parničnom postupku nezakonita. Stav o nezakonitosti revizijskog rešenja obrazlažu time da Zakonom o parničnom postupku nije predviđeno da Vrhovni sud "prihvata" ili "ne prihvata" predlog Apelacionog suda za odlučivanje o revizi ji kao izuzetno dozvo ljenoj. Smatraju da je na opisani način revizijski sud izbegao da meritorno odluči o reviziji, te da im je usled toga povređeno pravo na pravno sredstvo. U odnosu na odluku iz stava drugog osporenog rešenja, podnosioci su naveli da je revizija koju su izjavili protiv drugostepene odluke ispunjavala uslove da se o njoj meritorno odlučuje, s obzirom na to da je 4.000.000,00 dinara na dan podnošenja tužbe iznosilo preko 307.000 DEM, odnosno više o d 155.000 evra, u prilog čemu su dostavili podatke preuzete sa veb-sajta Narodne banke Srbije o promeni kursa u periodu od avgusta do septembra 1991. godine. Prema mišljenju podnosilaca, Vrhovni kasacioni sud nije mogao u obrazloženju osporene odluke "prosto" da konstatuje da "vrednost predmeta spora očigledno ne prelazi dinarsku protivvrednost 100.000 evra", zbog čega smatraju da im je povređeno pravo na pravično suđenje. Predložili da Ustavni sud utvrdi povredu označenih ustavnih prava u odnosu na osporeno rešenje Vrhovnog kasacionog suda i da isto poništi, te odredi da taj sud meritorno odluči o izjavljenoj reviziji, odnosno da, ukoliko ne odluči na ovaj način, Ustavni sud utvrdi prethodno istaknute povrede ustavnih prava u odnosu na osporene presude nižestepenih sudova kao i prava na suđenje u razumnom roku, odredi naknadu štete i objavi svoju odluku.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

Odredbom člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07 , 99/11 i 18/13 - Odluka US) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. U sprovedenom postupku, Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 1960/10, (ranije predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 11166/06), pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužioci Nedeljko Vranjković i Mirjana Babić, podnosilac i pravni prethodnik podnosioca ustavne žalbe Đorđa Babića, podneli su 6. avgusta 1991. godine, sa još četiri lica, P rvom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tužene Stambene zadruge "Beograd", radi „utvrđenja visine konačne cene izgradnje stanova “.

Na prvom ročištu koje je održano 3. septembra 1991. godine punomoćnik tužilaca je opredelio vrednost pre dmeta spora na 4.000.000,00 dinara, a podneskom od 4. septembra 1991. godine, tužioci su preinačili tužbu isticanjem zahteva za utvrđenje prava svojine na spornim stanovima .

Do donošenja prve po redu prvostepene presude, od ukupno zakazanih trinaest ročišta, četriri nisu održana . Tri ročišta nisu održana zbog neurednog pozivanja punomoćnika parničnih stranaka, odnosno punomoćnika umešača, a jedno ročište nije održano jer su se spisi predmeta nalazili u drugostepenom sudu radi odlučivanja o žalbi tužilaca izjavljenoj protiv rešenja o privremenoj meri.

Na ročištu održanom 4. decembra 1991. godine predmetnoj parnici spojena je parnica koja se vodila po protivtužbi tužene Stambene zadruge "Beograd" protiv ovde tužilaca, podnetoj 14. novembra 1991. godine, radi raskida ugovora o izgradnji stanova. Vrednost predmeta spora u protivtužbi je opredeljena na iznos od 15.000 dinara.

U toku 1992. godine izveden je dokaz veštačenjem preko dva veštaka građevinske struke, a na ročištu od 2. marta 1993. godine određeno je da se ponovo sprovede veštačenje i isto je povereno Gradskom zavodu za veštačenja (u daljem tekstu: GZZV) . Sledeće ročište zakazano je za 17. decembar 1993. godine, a punomoćnicima stranaka je rešenjem od 16. septembra 1994. godine naloženo da polože predujam za određeno veštačenje, kada su i spisi predmeta dostavljeni G ZZV. Nakon što je GZZV u junu 1995. godine vratio spise predmeta sudu radi uplate troškova veštačenja, punomoćnicima stranaka je u toku te godine dva puta ponovo nalagano da uplate predujam za veštačenje.

U periodu od 1996. godine do početka 1998. godine spisi predmeta nalazili su se se u Trećem opštinskom sudu u Beogradu radi uvida.

Punomoćnik tužilaca je na ročištu održanom 5. juna 1996. godine povukao predlog za izvođenje dokaza veštačenjem preko GZZV.

Prvi opštinski sud u Beogradu doneo je 8. septembra 1998. godine presudu P. 5288/91 kojom je usvojio tužbeni, a odbio protivtužbeni zahtev.

Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 7161/99 od 19. oktobra 1999. godine spise predmeta vratio prvostepenom sudu na dopunu postupka, radi odlučivanja o stupanju u parnicu N.J. u svojstvu umečača i dostavljanja dopune žalbe tužene protivnoj strani.

Rešenje kojim je dozvoljeno učešće umešača prvostepeni sud je doneo 24. februara 2000. godine.

Navedena prvostepena presuda ukinuta je rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 3282/00 od 10. jula 2000. godine.

U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom od ukupno 31 zakazanog ročišta, četrnaest ni je održano, od čega dva ročišta nisu održana na saglasan predlog punomoćnika stranaka.

Punomoćnik tužilaca je u podnesku od 17. februara 2002. godine prvi put označio tada maloletnog Đorđa Babića kao tužioca.

Na ročištu održanom 20. decembra 2006. godine svi tužioci, osim ovde podnosilaca ustavne žalbe, zaključili su sa tuženom sudsko poravnanje.

U daljem toku postupka saslušani su tužilac Nedeljko Vranjković i zastupnik tužene, te veštak građevinske struke koji je dostavio i pisano izjašnjenje na primedbe tužilaca.

Osporenom presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 11166/06 od 30. marta 2009. godine je: odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca kojim su tražili da se utvrdi da su po osnovu gradnje vlasnici stanova bliže opisanih u izreci, i da se tužena obaveže da im preda u posed predmetne stanove (stav 1.); usvojen protivtužbeni zahtev i raskinuti su ugovori o izgradnji stanova koje su zaklj učili tužilac Nedeljko Vranjković i pravni prethodnik tužioca Đorđa Babića, sa tuženom (stav 2. izreke); odlučeno o troškovima postupka (stav 3. izreke).

Apelacioni sud u Beogradu je 23. marta 2011. godine doneo osporenu presudu Gž. 4215/10 kojom je odbio žalbe tužilaca kao neosnovane i potvrdio prvostepenu presudu.

Protiv drugostepene presude tužioci su 15. jula 2011. godine , pozivajući se na odredbe člana 394. stav 2. i člana 395. Zakona o parničnom postupku izjavili reviziju, u kojoj su između ostalog, naveli da je vrednost predmeta spora u trenutku podnošenja tužbe bila 4.000.000,00 dinara (300.000 DEM), odnosno 150.000 evra preračunato prema odnosu DEM/EUR.

Vrhovni kasacioni sud je 23. februara 2012. godine doneo osporeno rešenje Rev. 20/12 kojim: nije prihvatio predlog Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4215/10 od 30. novembra 2011. godine za odlučivanje o reviziji tužilaca izjavljenoj protiv drugostepene presude po odredbama člana 395. Zakona o parničnom postupku (stav 1. izreke); odbacio kao nedozvoljenu reviziju tužilaca izjavljenu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4215/10 od 23. marta 2011. godine (stav 2. izreke). U obrazloženju rešenja je navedeno da je, Vrhovni kasacioni sud, postupajući po predlogu Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4215/10 od 30. novembra 2011. godine kojim je predloženo da se o reviziji tužilaca odluči u smislu člana 395. Zakona o parničnom postupku zbog potrebe ujednačavanja sudske prakse, zaključio da nisu ispunjeni uslovi da se o izjavljenoj reviziji odlučuje kao o izuzetno dozvoljenoj. Svoj stav revizijski sud je zasnovao na tome da u predlogu nije obrazloženo u čemu se sastoji potreba ujednačavanja sudske prakse, pri čemu je istaknuto da je revizijski sud u svojim ranijim odlukama izrazio pravni stav o sticanju prava svojine na stanovima po osnovu Zakona o nadziđivanju zgrada i pretvaranju zajedničkih prostorija u stanove. Takođe je navedeno da je Vrhovni kasacioni sud, ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 399. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) i člana 55. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", broj 111/09), utvrdio da revizija tužilaca nije dozvoljena. Revizijski sud je konstatovao da je tužba radi utvrđenja prava svojine na stanovima po osnovu gradnje podneta 6. avgusta 1991. godine, a protivtužba na ročištu od 30. marta 2009. godine, te da je u podnesku od 22. juna 2009. godine, tužilac Nedeljko Vranjković naveo da je tužba , koja se nalazi u spisima predmeta , fizički oštećena i da se na njoj ne vidi vrednost predmeta spora, koja je opredeljena na ročištu od 3. septembra 1991. godine na iznos od 4.000.000 ,00 dinara. Pozivajući se na noveliranu odredbu člana 394. stav 2. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je zaključak o nedozvoljenosti ovog vanrednog pravnog leka obrazložio time da je revizija izjavljena nakon stupanja na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku i da "vrednost predmeta spora pobijanog dela očigledno ne prelazi dinarsku protivvrednost 100.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe". U prilog datoj oceni, istaknuto je i da je protivtužbeni zahtev u koneksnom odnosu sa tužbenim zahtevom, budući da se odnosi na iste nepokretnosti, te da stoga i za protivtužbu važi vrednost predmeta spora kao i za tužbu, a koja je ispod granične vrednosti za dozvoljenost revizije.

4. Odredbama Ustava, na na čiju povredu se pozivaju podnosioci ustavne žalbe , utvrđeno je : da se vladavina prava ostvaruje slobodnim i neposrednim izborima, ustavnim jemstvima ljudskih i manjinskih prava, podelom vlasti, nezavisnom sudskom vlašću i povinovanjem vlasti Ustavu i zakonu (član 3. stav 2.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, i da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (član 58. st. 1. i 2.).

Zakonom o parničnom postupku ( "Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82 i 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/ 02), koji je bio na snazi u vreme podnošenja tužbe bilo je propisano: da je sud je dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.) .

Zakonom o parničnom postupku ( "Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09), koji se primenjivao do okočanja postupka, bilo je propisano : da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da revizija nije dozvoljena o imovinskopravnim sporovima kad se tužbeni zahtev odnosi na utvrđenje prava svojine na nepokretnostima, potraživanje u novcu, predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 100.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe (član 394. stav 2.); da je r evizija izuzetno dozvoljena i protiv drugostepene presude, koja se ne bi mogla pobijati revizijom po odredbama člana 394. ovog zakona, kad je po oceni apelacionog suda o dopuštenosti ove revizije, potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa, ujednači sudska praksa ili kad je potrebno novo tumačenje prava (član 395.).

Odredbom člana 55. stav 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", broj 111/09) bilo je propisano da će se postupci započeti pre stupanja na snagu ovog zakona, okončati po odredbama ovog zakona .

Uredbom o novom dinaru („Službeni list SRJ“, br. 6/94, 12/94 i 57/94) bilo je propisano: da se uvodi novi dinar kao sredstvo plaćanja na teritoriji Savezne Republike Jugoslavije (član 1.); da dinar koji je u opticaju (u daljem tekstu: stari dinar) 22. jula 1994. godine prestaje da važi kao zakonsko sredstvo plaćanja (član 10a); da ova uredba stupa na snagu narednog dana od dana objavljivanja u „Službenom listu SRJ“, a primenjivaće se od 24. januara 1994. godine (član 11.)

5. Polazeći od sadržine ustavne žalbe u delu kojim se osporava rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rev. 20/12 od 23. februara 2012. godine, Ustavni sud je, pre svega, zaključio da podnosioci u odnosu na odluku iz stava prvog izreke predmetnog rešenja ističu povredu prava na pravno sredstvo, dok u odnosu na odluku iz stava drugog izreke ističu povredu prava na pravično suđenje, koju obrazlažu time da Vrhovni kasacioni sud, s obzirom na momenat kada je opredeljena vrednost predmeta spora i tada važeći kurs DM/DIN, nije mogao "prosto" da konstatuje da vrednost predmeta spora "očigledno" ne prelazi imovinski cenzus za izjavljivanje revizije. Iz izloženog sledi da podnosioci zapravo ističu povredu prava na obrazl oženu sudsku odluku kao elementa prava na pravično suđenje u odnosu na stav drugi osporenog rešenja.

Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud podseća da se prema praksi Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP), garancije prava na pravično suđenje odnose i na obavezu sudova da obrazlože svoje odluke, s tim što ova obaveza ne znači da se u odluci moraju izneti svi detalji i dati odgovori na sva postavljena pitanja. Mera u kojoj ova obaveza postoji zavisi od prirode odluke, a sudovi su dužni da svoju odluku obrazlože na način da navedu jasne i argumentovane razloge na kojima su tu odluku zasnovali ( videti presude ESLjP Ruiz Torija protiv Španije od 9. decembra 1994 . godine i Suominen protiv Finske od 1. jula 2003. godine).

U kontekstu iznetog, Ustavni sud primećuje da je Vrhovni kasacioni sud svoju odluku o nedozvoljenost revizije zasnovao na noveliranoj odredbi člana 394. stav 2. Zakona o parničnom postupku, ocenjujući da "vrednost predmeta spora pobijanog dela očigledno ne prelazi dinarsku protivvrednost od 100.000 evra po srednjem kursu Nardodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe", prethodno konstatujući da je tužba podneta 6. avgusta 1991. godine i da je tužilac Nedeljko Vranjković u podnesku od 22. juna 2009. godine naveo da je vrednost predmeta spora opredeljena na ročištu od 3. septembra 1991. godine na iznos od 4.000.000,00 dinara ( što proizlazi i iz spisa predmeta). Odredba člana 394. stav 2. Zakona o parničnom postupku, koju je primenio Vrhovni kasacioni sud, kao kriterijum za dozvoljenost revizije u sporu koji se odnosi na utvrđenje prava svojine na nepokretnosti, propisuje vrednost pobijanog dela na iznos od preko 100.000 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

U konkretnom slučaju, vrednost predmeta spora opredeljena je u toku 1991. godine na iznos od tadašnja 4.000.000,00 „starih dinara“, a podnosioci do prestanka važenja starog dinara, a ni kasnije, nisu opredelili vrednost predmeta spora u novim dinarima. Ustavni sud smatra da u takvoj situaciji, kada je vrednost predmeta spora opredeljena u novčanoj jedinici - „starim dinarima“ koja je 22. jula 1994. godine prestala da bude zakonsko sredstvo plaćanja, nije bilo dovoljno da Vrhovni kasacioni sud svoju odluku o odbacivanju revizije kao nedozvoljene obrazloži samo time da vrednost predmeta spora pobijanog dela "očigledno" ne prelazi propisani cenzus. Po oceni Ustavnog suda, izostali su eksplicitni i jasni razlozi na osnovu kojih bi se moglo proveriti da li zaključak revizijskog suda o tome da vrednost predmeta spora pobijanog dela "očigledno" ne prelazi propisani cenzus ima osnova u činjenicama . Naime, iz datog obrazloženja ne može se utvrditi na osnovu kojih evidentnih i nesumnjivih okolnosti i činjenica je revizijski sud izveo zaključak o tome da vrednost predmeta spora pobijanog dela "očigledno" ne prelazi iznos od 100.000 evra u dinarskoj protivvrednosti prema srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe , kada se ima u vidu, prvo, da je vrednost predmeta spora opredeljena u novčanoj jedinici koja je u julu 1994. godine prestala da bude zakonsko sredstvo plaćanja, i drugo, kada valuta evro nije ni postojala. Pored toga, iz datog obrazloženja ne može se sa sigurnošću utvrditi da li je Vrhovni kasacioni sud dozvoljenost revizije cenio stavljajući vrednost predmeta spora koja je opredeljena u novčanoj jedinici koja je prestala da važi u odnos prema novčanom iznosu koji predstavlja revizijski cenzus propisan Zakonom o parničnom postupku iz 2009. godine, što po nalaženju Ustavnog suda nikako ne bi bilo moguće. Stav da se dozvoljenost revizije ne može ceniti upoređivanjem vrednosti predmeta spora koja je izražena u starim dinarima sa novčanim iznosom koji predstavlja revizijski limit koji je izražen u novim dinarima, Ustavni sud je već izneo u svojoj Odluci Už-2416/2010 od 5. decembra 2012. godine (videti na www.ustavni.sud.rs) . Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je ocenio da obrazloženje osporenog rešenja ne zadovoljava standard pravičnog suđenja na način kako je to utvrđeno članom 32. stav 1. Ustava, jer se isključivo i samo zasniva na navodnoj "očiglednosti".

Na osnovu izloženog i odredaba člana 89. stav. 1. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, te je utvrdio da je osporen im rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 20/12 od 23. februara 2012. godine, povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na obrazloženu sudsku odluku, kao element prava na pravično suđenje , odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice učinjene povrede prava mogu otkloniti poništajem osporenog rešenja, kako bi u ponovnom postupku Vrhovni kasacioni sud odlučio o izjavljenoj reviziji podnosilaca, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona, odlučio kao u tački 2. izreke.

7. U pogledu istaknute povrede prava na pravno sredstvo u odnosu na osporeno rešenje Vrhovnog kasacionog suda, a imajući u vidu navode ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi razmatrao pitanje koje se postavlja i u ovom slučaju, a koje se odnosi na vezanost revizijskog suda predlozima drugostepenih sudova da o izjavljenim revizijama odlučuje u smislu člana 395. Zakona o parničnom postupku. Naime, Ustavni sud je u Rešenju Už-6830/2011 od 18. septembra 2012. godine, između ostalog, istakao da pozitivna ocena apelacionog suda o dopuštenosti revizije, izjavljene iz izuzetno zakonom propisanih razloga, ni na koji način nije obavezujuća za revizijski sud kao sud nadležan za postupanje po ovom vanrednom pravnom leku i kao sud više instance, naglasivši da se upravo iz tih razloga izjašnjenje apelacionog suda o dozvoljenosti revizije u ovim slučajevima označava kao "predlog". Pored toga, Sud je izneo stav da se pravom iz člana 36. stav 2. Ustava jemči dvostepenost u odlučivanju, što istovremeno znači da pravo na izjavljivanje vanrednog pravnog leka spada u zakonsku materiju i ne predstavlja Ustavom neposredno zajemčeno pravo. U kontekstu navedenog, Ustavni sud se, umesto posebnog obrazloženja ove odluke u pogledu navoda o povredi prava na pravno sredstvo, poziva na obrazloženje i razloge iznete u svom rešenju Už-6830/2011 od 18. septembra 2012. godine.

S obzirom na prethodno navedeno, Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu u delu kojim se ističe povreda prava iz člana 36. stav 2. Ustava u odnosu na osporeno revizijsko rešenje, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Imajući u vidu da je Ustavni sud poništio osporeno rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rev. 20/12 od 23. februara 2012. godine, te da će sledstveno tome taj sud ponovo odlučivati o izjavljenoj reviziji podnosilaca (pri čemu Ustavni sud ne prejudicira da li će se o reviziji odlučivati u meritumu ili ne), Ustavni sud nalazi da je odlučivanje o osnovanosti nav oda o povredma ustavnih prava u odnosu na osporene presude nižestepenih sudova , preuranjeno.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu kojim se osporavaju presude Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 11166/06 od 30. marta 2009. godine i Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4215/10 od 23. marta 2011. godine, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

9. Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, jer sudski postupak, od dana njegovog pokretanja do dana okončanja, predstavlja jedinstvenu celinu, te da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

Kada je reč o dužini trajanja predmetnog sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak u konkretnom slučaju otpočeo podnošenjem tužbe 6. avgusta 1991. godine, te da je okončan osporenom revizijskom odlukom koja je doneta 23. februara 2012. godine. Dakle, predmetni postupak je trajao dvadeset godina, što samo po sebi ukazuje na to da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu. Stoga, Ustavni sud ocenjuje da, iako je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca kao što su složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj prava o kojima se u postupku odlučuje za podnosioca, trajanje sudskog postupka preko dvadeset godina ne može biti opravdano nijednim od prethodno navedenih činilaca koji mogu opredeljujuće uticati na njegovu dužinu. Po nalaženju Ustavnog suda , ni relativna složenost činjeničnih i pravnih pitanja, kojih je nesumnjivo bilo u ovoj pravnoj stvari , kao ni okolnost da je postupak vođen i po protivtužbi, te da je na strani tužilaca bilo više lica i da su u postupku učestvovali i umešači, ne mogu opravdati navedeno trajanje postupka. Stoga, Ustavni sud smatra da, u konkretnom slučaju, nisu postojale takve objektivne okolnosti za čije postojanje sud ne može biti odgovoran, a koje su onemogućavale okončanje spora u okviru standarda razumnog trajanja postupka . U prilog iznetom zaključku govori i činjenica da je u periodu od sedam godina, do donošenja prve po redu prvostepene presude, bilo zakazano samo trinaest ročišta, s tim što od decembra 1993. godine do marta 1998. godine nijedno ročište nije zakazano iz razloga što je prvostepeni sud devet meseci nakon donošenja rešenja o veštačenju punomoćnicima stranaka naložio da polože predujam, kao i zbog toga što su se spisi predmeta, prvo nalazili nepunih godinu dana u GZZV, a zatim dve godine u drugom sudu, radi uvida.

Pri tome, Ustavni sud konstatuje da podnosioci ustavne žalbe , odnosno pravni prethodnik podnosioca Đorđa Babića, nisu u bitnoj meri doprineli dužini tra janja osporenog sudskog postupka. Naime, punomoćnik koji je zastupao podnosioca Nedeljka Vranjkovića i pravnog prethodnika podnosioca Đorđa Babića, u toku 1995. godine nije postupio po nalozima suda za uplatu predujma za određeno veštačenje, dok u daljem toku postupka dva ročišta nisu održana na saglasan predlog punomoćnika stranaka.

Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 11166/06.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u tački 3. izreke.

10. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 4. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu ne materijalne štete, i to u iznosu od 1.900 evra za podnosioca Nedeljka Vranjkovića , i u iznosu od 1.000 evra za podnosioca Đorđa Babića, sve u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju su pretrpeli podnosioci ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka, ali i ponašanje podnosilaca ustavne žalbe. Pored toga, Ustavni sud je, odlučujući o visini naknade nematerijalne štete u odnosu na podnosioca Đorđa Babića posebno imao u vidu da je imenovani podnosilac prvi put označen kao tužilac u podnesku od 17. februara 2002. godine, a da prethodno njegov punomoćnik sud nije obavestio sud o smrti njegovog pravnog prethodnika. Dakle, podnosilac Đorđe Babić se legitimisao kao stranka u postupku tek 2002. godine. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos i predstavlja ju pravične i adekvatne naknad e za povred e prava koje su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli zbog neažurnog postupanja suda.

U pogledu zahteva podnosioca Đorđa Babića za naknadu materijalne štete, Ustavni sud konstatuje da podnosilac nije istakao visinu niti osnov po kom traži ovu naknadu, te da stoga nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o ovom zahtevu.

11. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08, 27/08 i 76/11 ), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti