Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu u izvršnom postupku koji traje skoro pet godina. Konstatovana je neefikasnost izvršnog suda u sprovođenju radnji i odlučivanju o predlozima poverioca.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Holding kompanije “KOKA HYBRO KOMERC“ d.o.o. “BROJLER“ iz Leskovca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 30. juna 2011. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Holding kompanije “KOKA HYBRO KOMERC“ d.o.o. “BROJLER“ i utvrđuje se da su u izvršnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu I. 9607/10 povređeni pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i pravo na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete, koje može ostvariti na način predviđen odredbama člana 90. Zakona o Ustavnom sudu.

3. Nalaže se Osnovnom sudu u Leskovcu da preduzme sve neophodne mere kako bi se izvršni postupak po predlogu za izvršenje podnosioca ustavne žalbe okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. Holding kompanija “KOKA HYBRO KOMERC“ d.o.o. “BROJLER“ iz Leskovca je 22. oktobra 2009. godine, preko punomoćnika, advokata Miodraga Živkovića iz Leskovca, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, u izvršnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Lebanu u predmetu I. 572/06.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je podnosilac ustavne žalbe kao izvršni poverilac podneo 28. avgusta 2006. godine predlog za izvršenje protiv A.D. “AGRAR-FRUIT“ iz Lebana i da je Trgovinski sud u Leskovcu doneo rešenje I. 661/06 od 31. oktobra 2006. godine, kojim je usvojio navedeni predlog i odredio da se izvršenje sprovede prodajom nepokretnosti izvršnog dužnika; da je nakon toga Trgovinski sud u Leskovcu dostavio spise predmeta Opštinskom sudu u Lebanu, koji je bio nadležan za sprovođenje izvršenja; da je s obzirom na to da dva ročišta za prodaju nepokretnosti nisu imala pozitivan ishod, podnosilac ustavne žalbe podneo 23. jula 2007. godine predlog da izvršni sud donese rešenje kojim će nepokretnosti izvršnog dužnika dosuditi njemu u svojinu na osnovu merodavnih odredaba Zakona o izvršnom postupku, te da sud nije odlučio o navedenom predlogu do današnjeg dana; da je prvostepeni sud pasivnim postupanjem onemogućio podnosioca ustavne žalbe da ostvari svoje potraživanje prema izvršnom dužniku i da su u predmetnom izvršnom postupku povređena prava podnosioca na suđenje u razumnom roku i na imovinu. Podnosilac ustavne žalbe je predložio da Ustavni sud usvoji žalbu, utvrdi povredu navedenih ustavnih prava i dosudi naknadu štete koju je on pretrpeo usled dugog trajanja izvršnog postupka.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, broj 109/07), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Leskovcu I. 9607/10 (novi broj predmeta čija je dužina trajanja osporena) i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Izvršni poverilac, ovde podnosilac ustavne žalbe je 28. avgusta 2006. godine podneo Opštinskom sudu u Lebanu predlog za izvršenje protiv izvršnog dužnika A.D. “PERPER AGRAR“ iz Lebana, na osnovu pravosnažne i izvršne presude Trgovinskog suda u Leskovcu P. 89/01 od 26. juna 2006. godine, kojom je obavezan dužnik da na ime naknade materijalne štete isplati poveriocu novčani iznos od 1.745.401,91 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 3. decembra 2000. godine, kao i troškove parničnog postupka u iznosu od 112.318,00 dinara. Predložio je da se izvršenje sprovede prodajom označenih nepokretnosti izvršnog dužnika.

Opštinski sud u Lebanu je 19. septembra 2006. godine dostavio Trgovinskom sudu u Leskovcu predlog za izvršenje, kako bi navedeni sud doneo rešenje o dozvoli izvršenja, u smislu odredbe člana 15. stav 2. Zakona o sudovima.

Trgovinski sud u Leskovcu je 31. oktobra 2006. godine doneo rešenje I. 661/06, kojim je usvojio predlog izvršnog poverioca i odredio prinudno izvršenje. Navedeni sud je istog dana doneo rešenje I. 661/06, kojim se oglasio stvarno nenadležnim za sprovođenje izvršenja u ovoj pravnoj stvari i naložio da se spisi predmeta dostave Opštinskom sudu u Lebanu, kao stvarno i mesno nadležnom sudu za sprovođenje izvršenja na nepokretnostima dužnika. Predmet je zaveden pod brojem I. 572/06.

Opštinski sud u Lebanu je 28. novembra 2006. godine naložio izvršnom poveriocu da uredi predlog za izvršenje u subjektivnom smislu, imajući u vidu da je Agencija za privredne registre umesto izvršnog dužnika u registar privrednih subjekata upisala A.D. “AGRAR-FRUIT“.

Nakon što je izvršni poverilac 1. decembra 2006. godine postupio po sudskom nalogu i veštak dostavio nalaz i mišljenje 21. februara 2007. godine, izvršni sud je doneo rešenje I. 572/06 od 6. marta 2007. godine, kojim je utvrdio vrednost nepokretnosti izvršnog dužnika.

Budući da nisu uspela dva ročišta za javnu prodaju nepokretnosti izvršnog dužnika, izvršni poverilac je 23. jula 2007. godine predložio da prvostepeni sud donese rešenje kojim mu se dosuđuju nepokretnosti koje se nalaze na k.p. br. 838, KO Lebane (pekara i zgrada starog komiteta).

Postupajući sudija je 6. novembra 2007. godine tražio od Republičkog geodetskog zavoda – Služba za katastar nepokretnosti Lebane da dostavi podatak da li su upisani tereti na nepokretnostima koje predstavljaju predmet izvršenja.

Opštinski sud u Lebanu je 3. decembra 2007. godine doneo rešenje I. 572/06, kojim je odbio kao neosnovan predlog izvršnog poverioca da mu se dosude navedene nepokretnosti izvršnog dužnika, ističući da je u listu nepokretnosti br. 196 za KO Lebane izvršena zabeležba rešenja o izvršenju I. 725/05, kojom se zabranjuje otuđenje nepokretnosti – pekare i zgrade starog komiteta, do namirenja potraživanja poverilaca u predmetu I. 725/05, pa izvršni poverilac može da koristi ovlašćenje iz člana 136. Zakona o izvršnom postupku samo pod uslovom da se poštuju prava drugih poverilaca koji imaju prioritet u namirenju.

Odlučujući o žalbi izvršnog poverioca protiv prvostepenog rešenja, Okružni sud u Leskovcu je 4. februara 2008. godine doneo rešenje Gž. 3530/07, kojim je vratio spise predmeta prvostepenom sudu radi sprovođenja izviđaja, ističući da Opštinski sud u Lebanu treba da izvrši uvid u spise predmeta I. 725/05 i utvrdi da li je pravnosnažno rešenje o obustavi postupka koje je doneto u tom predmetu, te da li ima uslova za brisanje zabeležbe rešenja o izvršenju I. 725/05 i da proveri da li za obe nepokretnosti postoji zabeležba.

Opštinski sud u Lebanu je 3. novembra 2008. godine doneo rešenje I. 572/06, kojim je: u stavu I izreke odbio zahtev podnosioca ustavne žalbe za brisanje zabeležbe rešenja o izvršenju I. 725/05 od 27. septembra 2005. godine; u stavu II izreke usvojio zahtev izvršnog poverioca da se u njegovu korist izvrši zabeležba rešenja o izvršenju Trgovinskog suda u Leskovcu I. 661/06 od 31. oktobra 2006. godine na nepokretnoj imovini izvršnog dužnika i to na k.p. br. 836 – zgrada starog komiteta i 838 - pekara, KO Lebane.

Odlučujući o žalbama stranaka, Okružni sud u Leskovcu je 2. aprila 2009. godine doneo rešenje Gž. 3668/08, kojim je: u stavu I izreke ukinuo rešenje Opštinskog suda u Lebanu I. 572/06 od 3. decembra 2007. godine i vratio predmet prvostepenom sudu na ponovni postupak; u stavu II izreke odbio žalbu izvršnog dužnika i potvrdio rešenje Opštinskog suda u Lebanu I. 572/06 od 3. novembra 2008. godine u stavu II izreke; u stavu III izreke ukinuo rešenje Opštinskog suda u Lebanu I. 572/06 od 3. novembra 2008. godine u stavu I izreke i u tom delu vratio predmet prvostepenom sudu na ponovni postupak. U obrazloženju drugostepenog rešenja je, pored ostalog, navedeno da će u ponovnom postupku prvostepeni sud ponovo odlučiti o predlogu izvršnog poverioca za dosuđenje nepokretnosti na k.p. br. 836, KO Lebane, zgrada starog komiteta, jer u odnosu na tu nepokretnost ne postoje nikakve smetnje za razliku od nepokretnosti na k.p. br. 838, KO Lebane, zgrada pekare, za koju postoji zabeležba rešenja o izvršenju I. 725/05 od 27. septembra 2005. godine.

Opštinski sud u Lebanu je 27. jula 2009. godine doneo rešenje I. 572/06, kojim je odbio kao neosnovan predlog izvršnog poverioca kojim je tražio da mu se dosude nepokretnosti koje se nalaze na k.p. br. 836 i 838, KO Lebane. U obrazloženju prvostepenog rešenja je, pored ostalog, istaknuto da izvršni poverioci u predmetu I. 725/05 imaju zabeležbu rešenja o izvršenju na k.p. br. 838, KO Lebane i da poverioci u predmetu I. 534/06 imaju zabeležbu rešenja o izvršenju na k.p. br. 836, KO Lebane i da se nisu stvorili uslovi iz člana 136. Zakona o izvršnom postupku da se nepokretnosti dosude izvršnom poveriocu, ovde podnosiocu ustavne žalbe.

Nakon što je formirana nova mreža sudova, Viši sud u Leskovcu je preuzeo spise predmeta, radi odlučivanja o žalbi izvršnog poverioca izjavljenoj protiv prvostepenog rešenja. Viši sud u Leskovcu je rešenjem Gž. 2023/10 od 28. septembra 2010. godine ukinuo rešenje Opštinskog suda u Lebanu I. 572/06 od 27. jula 2009. godine i vratio predmet Osnovnom sudu u Leskovcu na ponovni postupak i odlučivanje. U obrazloženju drugostepenog rešenja je navedeno: da je prvostepeni sud doneo ožalbeno rešenje na osnovu nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, koje je dovelo do pogrešne primene materijalnog prava; da prilikom odlučivanja prvostepeni sud nije izveo dokaz uvidom u spise predmeta tog suda I. 725/05 i I. 534/06 i da stoga nije pravilno utvrdio sve činjenice od kojih zavisi odlučivanje o predlogu podnosioca ustavne žalbe.

Predmet je 25. oktobra 2010. godine dodeljen u rad sudiji Osnovnog suda u Leskovcu M.R. i u spisima predmeta ne postoji podatak da je novi sudija preduzimala neke radnje u cilju sprovođenja izvršenja.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 58. stav 1. Ustava se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

Odredbama Zakona o izvršnom postupku (“Službeni glasnik RS“, broj 125/04)( u daljem tekstu: ZIP), koji je važio u vreme podnošenja predloga za izvršenje u ovoj pravnoj stvari, je propisano: da je u postupku izvršenja i obezbeđenja sud dužan da postupa hitno i da je sud dužan da o predlogu za izvršenje odluči u roku od tri dana od dana podnošenja predloga, te da se postupanje protivno odredbama st. 1. i 2. ovog člana smatra odugovlačenjem postupka od strane sudije, u smislu odredaba Zakona o sudijama (član 5. st. 1, 2. i 3.); da je sud dužan da predmete uzima u rad redom kako ih je primio, osim ako priroda potraživanja ili posebne okolnosti zahtevaju da se postupi drugačije, da se više izvršnih poverilaca koji ostvaruju svoja novčana potraživanja prema istom izvršnom dužniku i na istom predmetu izvršenja, namiruju onim redom kojim su stekli pravo da se iz tog predmeta namire, osim u slučajevima u kojima je zakonom drugačije određeno (član 6. st. 1. i 2.); da se izvršenje na nepokretnosti sprovodi zabeležbom rešenja o izvršenju u javnu knjigu, utvrđenjem vrednosti nepokretnosti, prodajom nepokretnosti i namirenjem izvršnih poverilaca iz iznosa dobijenog prodajom (član 101.); da će se u javnoj knjizi izvršiti zabeležba rešenja o izvršenju, odnosno drugi odgovarajući upis predviđen propisima o upisu prava na nepokretnostima u javne knjige, da tim upisom izvršni poverilac stiče pravo da svoje potraživanje namiri iz nepokretnosti i u slučaju da treće lice kasnije stekne na istoj nepokretnosti pravo svojine i da izvršni poverilac koji je predložio izvršenje, a nije ranije stekao založno pravo, stiče upisom rešenja o izvršenju pravo da se iz nepokretnosti namiri pre lica koje je docnije steklo na toj nepokretnosti založno pravo ili pravo na namirenje (član 104.); da se, posle upisa rešenja o izvršenju, ne može za namirenje drugog potraživanja istog ili drugog izvršnog poverioca sprovesti poseban postupak izvršenja na istoj nepokretnosti i da izvršni poverilac za čije je potraživanje kasnije određeno izvršenje na istoj nepokretnosti stupa u već pokrenut izvršni postupak (član 105. st. 1. i 2.); da se u postupku izvršenja na nepokretnosti namiruje i založni izvršni poverilac koji nije predložio izvršenje (član 107.); da će na predlog izvršnog poverioca, ako se nepokretnost nije mogla prodati na drugom ročištu za javno nadmetanje ili neposrednom pogodbom u roku koji je odredio sud, sud rešenjem dosuditi nepokretnost izvršnom poveriocu i da će se u slučaju iz stava 1. ovog člana smatrati da je izvršni poverilac namiren u visini koja odgovara dve trećine procenjene vrednosti nepokretnosti (član 136.); da se založni poverioci namiruju po redu sticanja založnog prava (član 143. stav 2.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na predmetni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe pokrenuo izvršni postupak 28. avgusta 2006. godine, podnošenjem predloga za izvršenje Opštinskom sudu u Lebanu i da do današnjeg dana ovaj izvršni postupak još uvek nije okončan.

S druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja ovog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja izvršnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja predmetnog izvršnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da on traje skoro pet godina, što samo po sebi ukazuje na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je zaključio da je u ovoj pravnoj stvari bilo određenih složenih činjeničnih pitanja koja su uticala na dužinu trajanja postupka, jer je više izvršnih poverilaca pokušalo da prinudno ostvari svoja potraživanja prema izvršnom dužniku putem prodaje njegovih nepokretnosti, što je uslovilo i otežano namirenje podnosioca ustavne žalbe. Ipak, postojanje više izvršnih poverilaca i jednog izvršnog dužnika i istog sredstva izvršenja u više predmeta, po oceni Ustavnog suda, ne mogu predstavljati opravdane razloge za toliko dugo trajanje ovog izvršnog postupka, posebno imajući u vidu da postupajući sud nije odmah odredio redosled postupanja po podnetim predlozima za izvršenje i utvrdio momenat sticanja založnog prava izvršnih poverilaca na nepokretnostima izvršnog dužnika radi utvrđivanja prvenstva namirenja, odnosno da nije spojio postupke u kojima je određeno prinudno izvršenje na istoj nepokretnosti dužnika.

Razmatrajući prirodu zahteva podnosioca ustavne žalbe u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je zaključio da je on nepunih pet godina onemogućen da ostvari značajna novčana sredstva koja potražuje od dužnika na osnovu pravnosnažne i izvršne parnične presude, što ukazuje na nesumnjiv materijalni značaj prava za podnosioca.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je on u neznatnoj meri doprineo dužem trajanju izvršnog postupka. Naime, podnosilac ustavne žalbe je podneo predlog za izvršenje sudu koji nije nadležan za donošenje rešenja o prunudnom izvršenju, što je imalo za posledicu nepotrebno prolongiranje ovog postupka u samom početku.

Međutim, Ustavni sud smatra da je pogrešno i nedelotvorno postupanje sudova, koji su bili nadležni za odlučivanje o predlogu za izvršenje i za sprovođenje izvršenja, prvenstveno uticalo na neopravdano i nerazumno dugo trajanje ovog izvršnog postupka. Najpre, Ustavni sud je utvrdio da je Trgovinskom sudu u Leskovcu trebalo mesec i po dana da odluči o predlogu za izvršenje podnosioca ustavne žalbe, iako je prema odredbi člana 5. stav 2. ZIP bio dužan da to učini u roku od tri dana od dana dostavljanja predloga. Analizirajući postupanje suda koji je bio nadležan za sprovođenje izvršenja, a pri tom uzimajući u obzir da je u ovom postupku određeno prinudno izvršenje prodajom nepokretnosti izvršnog dužnika, Ustavni sud je ocenio da načelo hitnog postupanja iz člana 5. ZIP podrazumeva i dužnost suda da u najkraćem mogućem roku izvrši zabeležbu rešenja o izvršenju u javnu knjigu, jer tim upisom poverilac stiče založno pravo na nepokretnosti dužnika (tzv. sudska hipoteka) i dobija garanciju da će prodajom nepokretnosti namiriti svoje potraživanje pre drugih lica koja su kasnije stekla slična prava. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je Opštinski sud u Lebanu tek nakon dve godine dozvolio podnosiocu ustavne žalbe da se u njegovu korist izvrši zabeležba rešenja o izvršenju Trgovinskog suda I. 661/06 od 31. oktobra 2006. godine na navedenim nepokretnostima izvršnog dužnika, što je nesporno uticalo na otežano namirenje potraživanja podnosioca i na samu dužinu ovog postupka. Imajući u vidu da je više poverilaca pokušalo da ostvari svoja potraživanja putem prodaje nepokretnosti izvršnog dužnika i da je podnosilac ustavne žalbe 23. jula 2007. godine podneo predlog da mu se dosude nepokretnosti nakon dve neuspele javne prodaje, Ustavni sud je našao da je izvršni sud u takvoj pravnoj situaciji imao posebnu obavezu da hitno proveri da li je na navedenim nepokretnostima konstituisana ugovorna hipoteka koja bi takvim poveriocima dala prvenstvo namirenja u odnosu na izvršne poverioce koji su založno pravo stekli zabeležbom rešenja o izvršenju u javnu knjigu, odnosno da utvrdi za svakog izvršnog poverioca ponaosob momenat upisa rešenja o izvršenju u javne knjige, u cilju utvrđivanja redosleda namirenja njihovih potraživanja. U tom kontekstu, izvršni sud bi mogao da usvoji predlog podnosioca ustavne žalbe samo u slučaju da na traženim nepokretnostima nisu konstituisane ugovorna ili sudska hipoteka u korist drugih lica (uz ispunjenost uslova iz člana 136. Zakona o izvršnom postupku). Suprotno načelima hitnog postupanja i redosleda namirenja, izvršni sud ni nakon četiri godine nije ispitao da li su ispunjeni uslovi da se podnosilac ustavne žalbe namiri dosuđenjem nepokretnosti izvršnog dužnika, odnosno nije utvrdio da li više izvršnih poverilaca ima založno pravo na istoj nepokretnosti izvršnog dužnika. Ovakvo pogrešno i neefikasno postupanje Opštinskog suda u Lebanu je, po oceni Ustavnog suda, prvenstveno dovelo do prekomernog trajanja ovog izvršnog postupka. Budući da su dva prvostepena rešenja, kojima je odbijen predlog podnosioca ustavne žalbe da mu se dosude nepokretnosti izvršnog dužnika, bila ukinuta, što je imalo za posledicu vraćanje predmeta prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje, Ustavni sud podseća i na stav Evropskog suda za ljudska prava po kome činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, sama po sebi, otkriti ozbiljni nedostatak u pravnom sistemu države (videti presudu u slučaju Pavlyulynets protiv Ukrajine od 6. septembra 2005. godine). Pored toga, doprinos Osnovnog suda u Leskovcu dužem trajanju ovog izvršnog postupka se ogleda u činjenici da novi postupajući sudija nije sedam meseci preduzeo bilo koju radnju u cilju sprovođenja izvršenja.

Iz iznetih razloga, Ustavni sud je ocenio da je u izvršnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu I. 9607/10 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Takođe, Ustavni sud smatra da navedeni propust sudova da sprovedu izvršenje u korist podnosioca ustavne žalbe u periodu od nepunih pet godina, predstavlja i povredu prava podnosioca na mirno uživanje imovine stečene potraživanjem utvrđenim pravnosnažnom parničnom presudom, koje je zajemčeno članom 58. stav 1. Ustava. S obzirom da prilikom odlučivanja u postupku po ustavnoj žalbi Ustavni sud uvažava i praksu međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, treba istaći i stav Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu po kome propust države da izvrši pravnosnažnu presudu ili drugu izvršnu ispravu izrečenu u korist podnosioca predstavke predstavlja mešanje u njegovo pravo na mirno uživanje imovine (videti presudu "Vlahović protiv Srbije" od 16. decembra 2008. godine). Takođe, Ustavni sud je u svojoj Odluci Už-1499/08 od 16. jula 2009. godine zauzeo stav da svako novčano potraživanje dosuđeno pravnosnažnom sudskom odlukom ulazi u imovinu poverioca, te da, stoga, nesprovođenje izvršenja sudske odluke kojom je to potraživanje utvrđeno predstavlja povredu prava na mirno uživanje imovine garantovanog odredbom člana 58. stav 1. Ustava. Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, pa je odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede navedenih ustavnih prava, u konkretnom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete, na način predviđen odredbama člana 90. Zakona, a u tački 3. izreke naložio sada stvarno i mesno nadležnom sudu da preduzme sve neophodne mere kako bi se izvršni postupak po predlogu za izvršenje podnosioca okončao u najkraćem roku.

7. S obzirom na sve izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti