Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao skoro 13 godina. Iako je predmet bio složen, dužina postupka je neprihvatljiva. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. K. iz Veternika, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. juna 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. K. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu P1. 2303/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Novom Sadu P. 7802/05) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. K. iz Veternika podneo je , 4. oktobra 2012. godine, preko punomoćnika M. K, advokata iz Novog Sada, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku , zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu P1. 2303/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Novom Sadu P. 7802/05) .

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno da je predmetni parnični postupak pokrenut 8. juna 2001. godine, te da je o tužbenom zahtevu za poništaj rešenja o prestanku radnog odnosa konačno odlučeno nakon 11 godina, a da o tužbenom zahtevu za naknadu štete po osnovu neisplaćenih zarada još nije odlučeno. Podnosilac ustavne žalbe je istakao da se u konkretnom slučaju radi o radnom sporu, u kojem postoji zakonska obaveza sudova da hitno postupaju. Prema navodima podnosioca, trajanje parničnog postupka samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka, a posebno imajući u vidu da postupak nije bio izuzetno složen i da on nije doprineo dugom trajanju postupka. Podnosilac je predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi da mu je u predmetnom parničnom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, kao i da mu utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete i naloži nadležnom sudu da parnični postupak okonča u najkraćem roku, te da odluku objavi u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Novom Sadu P1. 2303/10, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

M. K, ovde podnosila ustavne žalbe, zajedno sa još 13 lica, podneo je 8. juna 2001. godine Opštinskom sudu u Temerinu tužbu pro tiv tuženog D. d. p . k . l . k. „F.“ T . (sada F. k. l. k. „F.“ AD T.) radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu i prestanku radnog odnosa i isplate zarada, sa predlogom za određivanje privremene mere.

Opštinski sud u Temerinu je rešenjem P1. 15/01 od 20. juna 2001. godine razdvojio postupke po tužbi 14 tužilaca, pa je predmet podnosioca ustavne žalbe zaveden pod broj em P1. 26 /01.

U predmetnom parničnom postupku održana su četiri ročišta za glavnu raspravu, na kojima su izvedeni dokazi saslušanjem stranke, saslušanjem svedoka i čitanjem pisane dokumentacije. Podneskom od 26. oktobra 2001. godine tužilac je odustao od dela tužbenog zahteva kojim je tražio isplatu naknade zarade. Presudom Opštinskog suda u Temerinu P1. 26/01 od 10. decembra 2001. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca i poništeno je rešenje tuženog kojim je tužiocu otkazan ugovo r o radu i naloženo je tuženom da tužioca vrati na rad , dok je predlog tužioca za određivanje privremene mere odbijen. Rešenjem Okružnog sud a u Novom Sadu je Gž. 1981/02 od 13. juna 2002. godine usvojena je žalba tuženog i ukinuta je prvostepena presud a, te je predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Rešenjem predsednika Opštinskog suda u Temerinu Su. VII 34/02 od 23. septembra 2002. godine, na zahtev sudija , izuzete su sve sudije tog suda od postupanja u predmetima u kojima su zaposleni tužili navedenog poslodavca . Rešenjem Okružnog suda u Novom Sadu Su. VII 37/02-63 od 15. oktobra 2002. godine, na zahtev predsednika Opštinskog suda u Temerinu, izuzet je predsednik tog suda od postupanja u navedenim predmetima. S obzirom na navedeno, Okružni sud u Novom Sadu je rešenjem R. 115/02 od 7. novembra 2002. godine odredio da u predmetu tužioca postupa Opštinski sud u Novom Sadu, kao stvarno nadležan sud.

U Opštinskom sudu u Novom Sadu predmet je dobio broj P. 7287/02. Podneskom od 3. oktobra 2003. godine tužilac je preinačio tužbu, tako što je, pored postojećeg tužbenog zahteva, istakao zahtev za poništaj označenog rešenja tuženog kojim su poništena rešenja o raspoređivanju tužioca i zahtev za naknadu štete zbog neisplaćene zarade. Rešenjem Opštinskog suda u Novom Sadu P. 7287/02 od 27. septembra 2005. godine konstatovano je da se tužba smatra povučenom i da se postupak obustavlja, jer su sa ročišta za glavnu raspravu od 27. septembra 2005. godine izostali uredno pozvani punomoćnik tužioca, tužilac i punomoćnik tuženog. Rešenjem istog suda od 24. novembra 2005. godine usvojen je predlog tužioca za vraćanje u pređašnje stanje, ukinuto je rešenje o obustavi postupka i određeno je da predmet dobije novi broj P. 7802/05. U toku postupka zakazano je 17 ročišta za glavnu raspravu, od kojih četiri nisu održana, i to: jedno zbog nedolaska tužene, jedno zbog toga što nisu združeni spisi predmeta koji su traženi na uvid, jedno zbog nedolaska parničnih stranaka (kada je doneto rešenje o povlačenju tužbe) i jedno zbog sprečenosti punomoćnika tužioca da pristupi na ročište. Inače, u toku postupka izvedeni su dokazi saslušanjem stranaka, saslušanjem većeg broja svedoka i čitanjem pisane dokumentacije.

Opštinski sud u Novom Sadu je delimičnom presudom P. 7802/05 od 6. oktobra 2006. godine utvrdio da je tužiocu nezakonito prestao radni odnos kod tuženog na osnovu označenog rešenja od 24. maja 2001. godine (stav prvi izreke), poništio predmetno rešenje kojim je tužiocu prestao radni odnos kod tuženog kao nezakonito (stav drugi izreke), odbio tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se utvrdi da je nezakonito i da se poništi označeno rešenje tuženog od 10. juna 2003. godine kojim su stavljena van snage i poništena rešenja o raspoređivanju, kao i deo tužbenog zahteva kojim je tužilac tražio da ga tuženi vrati na rad na određeno radno mesto (stav treći izreke), obavezao tuženog da tužioca vrati na rad na poslove koji odgovaraju vrsti i stepenu njegove stručne spreme kao i radnim sposobnostima (stav četvrti izreke) i odredio da će se odluka o troškovima postupka doneti uz končanu odluku (stav peti izreke). Protiv navedene presude žalbu su izjavili i tužilac i tuženi.

U toku žalbenog postupka, Okružni suda u Novom Sadu je rešenjem Gž. 7214/06 od 20. decembra 2007. godine vratio spise prvostepenom sudu radi otklanjanja procesnog nedostatka. Presudom Okružnog sud a u Novom Sadu Gž. 420/ 08 od 11. novembra 2009. godine odbi jene su žalba tužioca i tuženog i potvrđeni su navedena prvostepen a presuda i rešenje P. 7802/05 od 24. novembra 2005. godine.

Tuženi je protiv drugostepene presude izjavio rev iziju, o kojoj je odlučeno presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1240/10 od 17. februara 2011. godine, a kojom je presuda Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 420/08 od 11. novembra 2009. godine ukinuta u delu kojim je odbijena žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda u st. 1, 2. i 4. izreke i u tom delu predmet je ustupljen Apelacionom sudu u Novom Sadu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku po žalbi, Apelacioni sud u Novom Sadu je presudom Gž1. 861/11 od 24. avgusta 2011. godine odbio žalbu tuženog i potvrdio delimičnu presudu Opštinskog suda u Novom Sadu P. 7802/05 od 6. oktobra 2006. godine u st. 1, 2. i 4. izreke. Protiv navedene presude reviziju je izjavio tuženi.

Presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 990/11 od 9. maja 2012. godine odbijena je kao n eosnovana revizija tuženog izjavljena protiv presude Apel acionog suda u Novom Sadu Gž1. 861/11 od 24. avgusta 2011. godine. Pismeni otpravak presude dostavljen je punomoćniku tužioca 21. septembra 2012. godine.

U nastavku parničnog postupka koji se vodio pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 2303/10 zakazano je šest ročišta za glavnu raspravu, od kojih jedno nije održano zato što je sudski veštak dobio dokumentaciju potrebnu za veštačenje od tužioca neposredno pre ročišta. Inače, u toku postupka izvedeni su dokazi saslušanjem stranke, ekonomsko-finansijskim veštačenjem i čitanjem pisane dokumentacije. Presudom Osnovnog sud a u Novom Sadu P1. 2303/10 od 9. maja 2013. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca za naknadu štete po osnovu neisplaćenih zarada i odlučeno je o troškovima parničnog postupka. Protiv navedene presude žalbu su izjavili i tužilac i tuženi.

U toku žalbenog postupka, Apelacioni sud u Novom Sadu doneo je rešenje Gž1. 2328/13 od 14. avgusta 2013. godine kojim je vratio spise prvostepenom sudu radi ispravke. Rešenjem Osnovnog suda u Novom Sadu P1. 2303/10 od 2. septembra 2013. godine ispravljena je prvostepena presuda. Presudom Apelacionog sud a u Novom Sadu Gž1. 3369/13 od 19. marta 2014. godine delimično je pre inačena prvostepena presuda.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju se povredu podnosilac poziva, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja predmetnog parničnog postupka, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 434. ).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji se u predmetnom parničnom postupku primenjivao od 23. februara 2005. godine, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, a da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.).

Odredbom člana 122. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 70/01 i 73/01) bilo je propisan o da se spor o povredi prava zaposlenog pravnosnažno okončava pred nadležnim sudom u roku od šest meseci od dana pokretanja spora. Istovetna odredba bila je sadržana i u članu 195. stav 3. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05 i 61/05).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je konstatovao da je parnični postupak pokrenut 8. juna 2001. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Temerinu, da je delimično okončan donošenjem osporene presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 990/11 od 9. maja 2012. godine, te da je u potpunosti okončan donošenjem pravnosnažne presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 3369/13 od 19. marta 2014. godine.

Sa druge strane, iako je period u kome se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, ocenio da su u konkretnom slučaju ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir i period trajanja parničnog postupka koji je prethodio stupanju Ustava na snagu.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni radni spor trajao ukupno dvanaest godina i devet meseci . Navedeno trajanje postupka samo po sebi može ukazivati na to da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava . Ipak, prilikom odlučivanja o tome da li je podnosiocu ustavne žalbe u konkretnom slučaju povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je pošao od toga da je pojam razumne dužine trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanj a nadležnih sudova koji su vodili postupak i prirode zahteva, odnosno značaja raspravljanog prava za podnosioca.

Ustavni sud je ocenio da je predmetni spor bio u određenoj meri složen zbog većeg broja istaknutih zahteva o kojima je redovni sud trebalo da raspravlja i odluči (zahtev za poništaj rešenja tuženog o prestanku radnog odnosa, zahtev za poništaj rešenja kojim su stavljena van snage i poništena rešenja o raspoređivanju i zahtev za naknadu štete po osnovu neisplaćenih zarada). Pored toga, na dužinu postupka u izvesnoj meri je uticala i činjenica da su sve sudije i predsednik Opštinskog suda u Temerinu izuzeti, te je određeno da u predmetu postupa Opštinski sud u Novom Sadu kao stvarno nadležan sud.

U pogledu značaja predmeta spora, Ustavni sud nalazi da je podnosilac ustavne žalbe imao legitiman interes da se o tužbenom zahtevu odluči u kratkom roku, jer je predmet spora bio poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu, odnosno naknada štete zbog neisplaćenih zarada.

Kada je reč o ponašanju podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac u određenoj meri doprineo trajanju predmetnog parničnog postupka. Naime, dva ročišta za glavnu raspravu nisu održana zbog nedolaska punomoćnika tužioca, zbog čega je u jednom slučaju bilo doneto i rešenje kojim je konstatovano da se tužba smatra povučenom, a koje je ukinuto po predlogu za vraćanje u pređašnje stanje. Takođe, jedno ročište nije održano iz razloga što tužilac nije blagovremeno dostavio potrebnu dokumentaciju veštaku. Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu da je podnosilac u toku postupka preinačio tužbu isticanjem novog tužbenog zahteva za poništaj rešenja kojim su stavljena van snage i poništena rešenja o raspoređivanju i zahtevom za naknadu štete po osnovu neisplaćenih zarada (koji je istakao u tužbi, a zatim odustao od tog zahteva, pa ga naknadno ponovo istakao). Iako je takvo ponašanje podnosioca dozvoljeno u kontekstu korišćenja svih raspoloživih procesnih sredstva, Ustavni sud je ocenio da se duže trajanje postupka koje je nastalo kao rezultat takvog ponašanja ne može staviti na teret ni postupajućim sudovima.

Ocenjujući postupanje nadležnih sudova u ovom predmetu, Ustavni sud nalazi da se, bez obzira na sve okolnosti, ne može prihvatiti da je razumno da jedan radni spor nastao povodom prestanka radnog odnosa traje skoro trinaest godina, pri čemu je o zakonitosti prestanka radnog odnosa konačno odluče no posle skoro jedanaest godina. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da u nacionalnom zakonodavstvu, kao i u praksi Evropskog suda za ljudska prava, u pogledu postupanja sudova u radnim sporovima postoji obaveza hitnog postupanja i odlučivanja. Stoga se, po oceni Ustavnog suda, ovako dugo trajanje konkretnog sudskog postupka jedino može pripisati nedelotvornom i neefikasnom postupanju nadležnih sudova. Naime, Opštinskom sudu u Novom Sadu trebalo je, u ponovnom postupku, skoro četiri godine da donese delimičnu presudu kojom je odlučeno o zahtevima za poništaj predmetnih rešenja, a odluka po žalbi protiv te presude doneta je nakon skoro tri godine. Odgovornost prvostepenog suda za dugo trajanje postupka ogleda se u tome što su u toku postupka, na ročištima za glavnu raspravu, izvođeni dokazi saslušanjem jednog ili dva svedoka, umesto da je prvostepeni sud izvršio koncentraciju dokaza. Pored toga, dugom trajanju postupka doprinelo je i to što je prvostepeni sud dostavljao spise po žalbi drugostepenom sudu uz procesne nedostatke, tako da su mu dva puta vraćani spisi.

Iz navedenih razloga, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07, 99/2011, 18/13-Odluka US), usvojio ustavnu žalbu, kao u tački 1. izreke.

6. Razmatrajući način pravičnog zadovoljenja podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je pošao od odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, kojom je propisano da će odlukom kojom se usvaja ustavna žalba Ustavni sud odlučiti i o zahtevu podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne, odnosno nematerijalne štete, kada je takav zahtev postavljen.

Ustavni sud je, na osnovu navedene zakonske odredbe, odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, odlučujući kao u tački 2. izreke.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka , kao i to u kojoj meri je ponašanje samog podnosioca ustavne žalbe doprinelo dužem trajanju postupka. Polazeći od navedenog, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za utvrđenu povredu prava. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu praksu Ustavnog suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Razmatrajući zahtev podnosioca da se Odluka Ustavnog suda objavi u „Službenom glasniku Republike Srbije“, Ustavni sud nalazi da je donošenje Odluke kojom je utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku, te dosuđena naknada nematerijalne štete, dovoljna mera da se postigne adekvatna i pravična satisfakcija podnosiocu ustavne žalbe.

7. Saglasno iznetom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti