Odbijanje ustavne žalbe zbog doprinosa podnosioca dužini postupka

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u privrednom sporu. Iako je postupak dugo trajao, Sud je ocenio da je podnosilac svojim ponašanjem, uključujući vođenje paralelne parnice, odlučujuće doprineo dužini trajanja.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1965/2009
19.04.2012.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević , predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, Katarina Manojlović Andrić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Holding kompanije „Koka Hibro Komerc“ d.o.o. iz Donjeg Sinkovca, opština Leskovac, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. aprila 2012. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Holding kompanije „Koka Hibro Komerc“ d.o.o. iz Donjeg Sinkovca izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji se pred Trgovinskim sudom u Beogradu vodio u predmetu P. 2096/02 (sada predmet Privrednog suda u Beogradu P. 12563/10), dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Holding kompanija „Koka Hibro Komerc“ d.o.o. iz Donjeg Sinkovca je 22. oktobra 2009. godine, preko punomoćnika Miodraga Živkovića, advokata iz Leskovca, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava Republike Srbije, kao i prava na delotvoran pravni lek zajemčenog članom 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, u postupku koji se vodio pred Trgovinskim sudom u Beogradu u predmetu P.7053/95, kasnije P. 2096/02. Podnosilac se takođe pozvao i na odredbu člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i član 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da je 27. novembra 1995. godine podneo tužbu Privrednom sudu u Beogradu protiv tužene „ Astra banke“ a.d. iz Beograda kao pravnog sledbenika „Karić banke“, radi naknade štete, i da je Trgovinski sud u Beogradu u predmetu P. 2096/02 dopustio da ovaj postupak dugo traje jer je svojim rešenjem od 25. februara 2003. godine prekinuo predmetni parnični postupak, budući da je nad tuženom bio pokrenut postupak likvidacije, a zatim i postupak stečaja. Dalje navodi da je odmah po sticanju uslova, tražio nastavak predmetnog postupka, o kom predlogu je sud odlučio posle više od šest godina. Podnosilac smatra da za ovako dugo trajanje prekida postupka sud nije imao nijedan na zakonu utemeljen i osnovan razlog, i da zbog toga pred domaćim sudovima nije ostvario pravo da o njegovim pravima i obavezama javno raspravi i odluči nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud pravično i u razumnom roku. Po mišljenju podnosioca ustavne žalbe , parnični postupak predugo traje, zbog toga što sud ne primenjuje , odnosno pogrešno primenjuje odredbe Zakona o parničnom postupku. Dalje ističe da je u postupku učestvovao veštak Dragutin Stanivuković za koga sud nije doneo rešenje da mu poverava veštačenje, na koji način su grubo prekršene odredbe procesnog zakona koje se odnose na izvođenje dokaza veštačenjem. Podnosilac takođe smatra da mu je povređeno i pravo na imovinu iz člana 58. Ustava, imajući u vidu da ni do danas nije ostvario svoje potraživanje u postupku koji pred sudom traje više od 14 godina. Povredu prava na delotvoran pravni lek iz člana 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, podnosilac zasniva na tvrdnji da je sud propustio da blagovremeno iskoristi sva pravna sredstva u obezbeđenju poverioca prava pred domaćim sudovima, zbog čega je on više puta podnosio pritužbe nadležnim organima. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i da utvrdi da je usled toga pretrpeo štetu. Takođe je zatražio da Ustavni sud naloži Trgovinskom sudu u Beogradu da ubrza osporeni parnični postupak kako bi se isti pravnosnažno okončao u roku od godinu dana.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Privrednog suda u Beogradu P. 12563/10 (ranije P. 2096/02) i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Holding kompanija „Koka Hibro Komerc“ (u daljem tekstu HK „Koka Hibro Komerc“) iz Donjeg Sinkovca podnela je 27. novembra 1995. godine Privrednom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženih PP „Juma“ iz Beograda i mešovite banke „Karić banka“ d.d. Beograd – Filijala Leskovac, radi naknade štete. Po ovoj tužbi formiran je predmet P. 7053/95.

U toku postupka pred Privrednim sudom u Beogradu, do donošenja prvostepene presude, od ukupno zakazanih dvadeset ročišta za glavnu raspravu, pet ročišta nije održano. Ročišta za glavnu raspravu nisu održana iz sledećih razloga: ročište zakazano za 20. decembar 1995. godine nije održano jer je punomoćnik tuženih tražio rok za izjašnjenje na tužbu, a na sledeće ročište zakazano za 29. decembar 1995. godine, iako uredno pozvan, punomoćnik tuženih nije pristupio; ročište zakazano za 5. mart 1996. godine nije održano jer je punomoćnik tuženih neposredno na ročištu predao podnesak, a ročište zakazano za 4. april 2001. godine nije održano uz konstataciju da se isto odlaže na teret tuženih; na ročište zakazano za 8. maj 1996. godine nisu pristupili uredno pozvani punomoćnici parničnih stranaka.

Na ročištu za glavnu raspravu održanom 18. juna 1996. godine sud je odredio izvođenje dokaza veštačenjem na okolnost utvrđivanja i ispunjenja obaveza parničnih stranaka iz zaključenih ugovora, i isto je povereno Gradskom zavodu za veštačenja u Beogradu. Podneskom od 3. jula 1996. godine Gradski zavod za veštačenja je tražio da se izvrši doplata predujma na ime troškova veštačenja, zbog čega je sud dopisima od 21. avgusta, 18. septembra, 4. oktobra, 18. oktobra i 12. novembra 1996. godine nalagao tužiocu da uplati traženu razliku na ime predujma za određeno veštačenje. Tužilac je po nalogu suda postupio 20. novembra 1996. godine, nakon čega su spisi predmeta 25. novembra 1996. godine dostavljeni Gradskom zavodu za veštačenja.

Tužilac je u podnesku od 21. maja 1997. godine stavio zahtev za izuzeće veštaka, koji je odbijen rešenjem Privrednog suda u Beogradu P. 7053/95 od 10. septembra 1997. godine. Veštak je nalaz i mišljenje sudu dostavio 14. maja 1998. godine.

Na ročištu održanom 18. juna 1998. godine tužilac je istakao primedbe na nalaz i mišljenje veštaka, na koje se veštak pismeno izjasnio 1. avgusta 1998. godine, a na ročištu održanom 29. septembra 1998. godine sud je doneo rešenje da se spisi predmeta dostave Gradskom zavodu za veštačenja, radi dopune nalaza povodom primedbi tužioca istaknutih na ovom ročištu. Spisi predmeta dostavljeni su Gradskom zavodu za veštačenja 8. oktobra 1998. godine.

Rešenjem suda donetim na ročištu održanom 7. oktobra 1999. godine veštačenje je, na predlog tužioca, povereno Zavodu za sudska veštačenja u Novom Sadu i Poljoprivrednom fakultetu u Beogradu, a od Gradskog zavoda za veštačenja traženo je vraćanje spisa predmeta. Gradski zavod za veštačenja iz Beograda spise predmeta vratio je sudu u prilogu dopisa od 14. oktobra 1999. godine, u kom je, između ostalog, navedeno da je veštačenje započeto, ali da nije moglo da se završi jer tužilac nije pripremio neophodnu dokumentaciju, nakon čega je predmet 21. oktobra 1999. godine dostavljen Zavodu za sudska veštačenja u Novom Sadu. Zavod za sudska veštačenja u Novom Sadu dostavio je nalaz i mišljenje sudu 19. maja 2000. godine.

Na ročištu za glavnu raspravu održanom dana 15. juna 2000. godine, sud je na predlog tužioca odredio da se obavi dopunsko veštačenje od strane Zavoda za sudska veštačenja u Novom Sadu, koji je dopisom od 6. septembra 2000. godine obavestio sud da se predlog tužioca za dopunsko veštačenje ne može prihvatiti, jer je veštačenje po tom pitanju već izvršeno.

U daljem toku postupka, tužilac je na ročištu održanom 3. oktobra 2000. godine subjektivno preinačio tužbu, tako što je kao tužene označio „BK Telekom“ i „Astra banku“, a u prvoj polovini februara 2001. godine Zavod za sudska veštačenja u Novom Sadu i Gradski zavod za veštačenja iz Beograda, po nalogu suda od 9. novembra 2000. godine, dostavili su usaglašen nalaz i mišljenje. Rešenjem donetim na ročištu od 22. februara 2001. godine sud je naložio da Gradski zavod za veštačenja u Novom Sadu i Zavod za veštačenja iz Beograda odrede tim veštaka, te da daju posebne nalaze i po potrebi izvrše usaglašavanje, a na ročištu održanom 1. marta 2001. godine, zbog primedbi tužioca, sud je imenovao komisiju veštaka ekonomsko-finansijske struke. Dopisom od 29. marta 2001. godine Zavod za sudska veštačenja u Novom Sadu je obavestio sud da je u potpunosti postignuto usaglašavanje sa nalazom i mišljenjem komisije veštaka od 22. marta 2001. godine, nakon čega je komisija veštaka 9. aprila 2001. godine dostavila drugu varijantu nalaza, pa je ponovo izvršeno usaglašavanje nalaza veštaka 30. aprila 2001. odine.

Na ročištu održanom 11. maja 2001. godine, nakon što je izveden dokaz saslušanjem veštaka i doneto rešenje da se sprovede dokazni postupak, punomoćnik tuženih je istakao zahtev za izuzeće sudije, koji je istog dana odbijen rešenjem v.d.predsednika Privrednog suda u Beogradu. Na sledećem ročištu od 17. maja 2001. godine punomoćnik tuženih je ponovo istakao zahtev za izuzeće sudije i stavio je zahtev za izuzeće v.d.predsednika Privrednog suda u Beogradu. O istaknutim zahtevima za izuzeće odlučeno je rešenjem predsednika Višeg privrednog suda u Beogradu od 21. maja 2001. godine, odnosno rešenjem v.d. predsednika Privrednog suda u Beogradu od 22. maja 2001. godine.

Presudom Privrednog suda u Beogradu P. 7053/95 od 24. maja 2001. godine, ispravljenom rešenjem P. 7053/95 od 17. oktobra 2001. godine, je: usvojen tužbeni zahtev i obavezan prvotuženi da tužiocu isplati na ime obične štete iznos od 106.327.755, 21 dinara, sa kamatom u skladu sa Zakonom o visini stope zatezne kamate počev od 1. aprila 2001. godine, kao i na ime izmakle dobiti iznos od 266.894.764,70 dinara, sa kamatom u skladu sa Zakonom o visini stope zatezne kamate počev od 1. aprila 2001. godine pa do konačne isplate (stav 1. izreke); obavezani su tuženi da tužiocu vrate akceptne naloge koji se nalaze kod ZOP Leskovac, i to - akceptni nalog broj 0056356 na iznos od 599. 131, 63 dina ra izdat od Filijale u Leskovcu, akceptni nalog broj 0056354 na iznos od 284.473,78 dinara izdat od „Karić banke“ dd meš ovite banke Filijale u Leskovcu, akceptni nalog broj 0056594 na iznos od 833.269,13 dinara izdat od „Karić banke “ dd mešovite banke iz Beograda, akceptni nalog broj 0056595 na iznos od 935.165,00 dinara izdat od „Karić banke“ dd mešovite banke iz Beograda i akceptni nalog broj 0056304 na iznos od 157.500,00 dinara izdat od PP „Juma“ iz Beograda (stav 2. izreke); odbijen tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da sud obaveže drugotuženog da tužiocu solidarno sa prvotuženim na ime obične štete isplati iznos od 106. 327.755,21 dinar , sa kamatom od 1. aprila 2001. godine i na izmakle koristi iznos od 266.894.764,70 dinara , sa kamatom od 1. apila 2004. godine (stav 3. izreke); obavezan tužilac da drugotuženom na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 168.800,00 dinara (stav 4. izreke); obavezan prvotuženi da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 267.969,00 dinara (stav 5. izreke). Presuda je otpravljena iz suda 29. maja 2001. godine. Protiv navedene presude žalbu su izjavili tuženi.

Presudom Višeg privrednog suda u Beogradu Pž. 3725/01 od 2. jula 2001. godine odbijene su kao neosnovane žalbe tuženih i potvrđena je prvostepena presuda u stavu prvom, drugom, četvrtom i petom izreke.

Rešenjem Vrhovnog suda Srbije Pzz. 67/01 Prev. 655/01 od 31. oktobra 2001. godine usvojen je zahtev za zaštitu zakonitosti Republičkog javnog tužilaštva Gt I. 2089/01 od 14. septembra 2001. godine i revizije tuženih, pa su ukinute prvostepena presuda Privrednog suda u Beogradu P. 7053/95 od 24. maja 2001. godine u stavu prvom, drugom i petom izreke, sa rešenjem o ispravci P. 7053/95 od 17. oktobra 2001. godine i presuda Višeg privrednog suda Pž. 3725/01 od 2. jula 2001. godine u delu kojim je potvrđena prvostepena presuda, i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom zakazano je devet ročišta, od kojih dva ročišta nisu održana (ročište zakazano za 29. oktobar 2002. godine nije održano zbog sprečenosti postupajuće sudije, a ročište zakazano za 19. novembar 2002. godine nije održano jer nije bilo dokaza o urednom pozivanju punomoćnika drugotuženog), dok je ročište zakazano za 8. oktobar 2002. godine otkazano. Ročište zakazano za 24. decembar 2002. godine je odloženo na predlog tužioca. U ovom delu postupka izvršeno je novo usaglašavanje nalaza i mišljenja veštaka, salušan je veći broj svedoka i ponovo su saslušani veštaci, a punomoćnik tuženih je tri puta stavljao zahtev za izuzeće sudije i tražio je izuzeće komisije veštaka i veštaka Zavoda za sudska veštačenja u Novom Sadu. Na ročištima održanim 24. decembra 2002. godine i 25. febrruara 2003. godine punomoćnik prvotuženog „BK Telekom“ je istakao prigovor litispendencije, navodeći da između istih stranaka povodom istog tužbenog zahteva pred istim sudom teče parnica u predmetu P. 2693/02.

Rešenjem Trgovinskog suda u Beogradu P. 2096/02 od 25. februara 2003. godine je: usvojen prigovor tuženog da o tužbenom zahtevu protiv tuženog „BK Telekom“ već teče parnica i odbačena je tužba tužioca podneta 27. novembra 1995. godine protiv ovog tuženog, kao pravnog sledbenika PP „Juma“ (stav 1. izreke); prekinut je postupak u odnosu na tuženu „Astra banku“ (stav 2. izreke). U obrazloženju ovog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da je u predmetu tog suda P. 2693/02 tužba podneta 21. septembra 1995. godine Privrednom sudu u Leskovcu, koji se rešenjem od 11. jula 1996. godine oglasio mesno nenadležnim i premet dostavio Privrednom sudu u Beogradu; da je u predmetu P. 2096/02 tužba podneta 27. novembra 1995. godine; da po oceni suda postoji identitet stranaka i istovetnost tužbenih zahteva u navedenim parnicama; da je u odnosu na drugotuženu „Astra banku“ , shodno odredbi člana 213. Zakona o parničnom postupku , sud prekinuo postupak, jer je rešenjem Narodne banke Srbije G 758 od 6. februara 2003. godine „Astra banci“ ponovo oduzeta dozvola za rad, a rešenjem Narodne banke Srbije G 759 od istog datuma pokrenut je postupak likvidacije nad „Astra bankom“.

Protiv navedenog rešenja tužilac je 7. aprila 2003. godine izjavio žalbu i istovremeno je istakao predlog za povraćaj u pređašnje stanje.

Ročište povodom predloga za povraćaj u pređašnje stanje održano je 13. maja 2003. godine, nakon čega je sud doneo rešenje P. 2096/02 kojim je : odbacio žalbu tužioca izjavljenu protiv rešenja tog suda P. 2096/02 od 25. februara 2003. godine kao neblagovremenu (stav 1. izreke); odbio predlog tužioca za povraćaj u pređašnje stanje kao neosnovan (stav 2. izreke).

Odlučujući o žalbi tužioca, Viši trgovinski sud u Beogradu je rešenjem Pž. 5061/03 od 17. jula 2003. godine odbio žalbu tužioca kao neosnovanu i potvrdio prvostepeno rešenje.

Podneskom od 1. septembra 2003. godine tužilac je izjavio reviziju protiv drugostepenog rešenja, a podneskom od 30. oktobra 2003. godine je istakao prelog za ponavljanje postupka.

Rešenjem Trgovinskog suda u Beogradu P. 2096/02 od 18. novembra 2003. godine prekinut je postupak po predlogu za ponavljanje postupka, a nastavljen je postupak po reviziji.

Rešenjem Vrhovnog suda Srbije Prev. 447/03 od 25. decembra 2003. godine je: odbijena kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv rešenja Višeg trgovinskog suda u Beogradu Pž. 5061/03 od 17. jula 2003. godine u delu u kojem je potvrđeno prvostepeno rešenje Trgovinskog suda u Beogradu P. 2096/02 od 13. maja 2003. godine u stavu prvom izreke (stav 1. izeke); odbačena kao nedozvoljena revizija tužioca izjavljena protiv istog rešenja Višeg trgovinskog suda u Beogradu u delu u kojem je potvrđeno prvostepeno rešenje u stavu drugom izreke, kojim je odbijen predlog tužioca za povraćaj u pređašnje stanje kao neosnovan (stav 2. izreke). Spisi predmeta vraćeni su prvostepenom sudu 30. januara 2004. godine.

Povodom tužiočevog predloga za ponavljanje postupka, pred Trgovinskim sudom u Beogradu održano je pet ročišta, saslušan je jedan svedok i obavljeno je grafološko veštačenje, nakon čega je doneto rešenje P. 2096/02 od 14. decembra 2004. godine kojim je: odbijen kao neosnovan predlog tužioca da se dozvoli ponavljanje postupka i ukine rešenje Trgovinskog suda u Beogradu P. 2096/02 od 25. februara 2003. godine (stav 1. izreke); odbačen kao neblagovremen predlog tužioca da se utvrdi da je žalba tužioca od 31. marta 2003. godine blagovremena, u smislu člana 427. st. 1. i 2. Zakona o parničnom postupku, dozvoli ponavljanje postupka i ukine rešenje Trgovinskog suda u Beogradu od 13. maja 2003. godine. Ovo rešenje otpravljeno je iz suda 4. marta 2005. godine.

Viši trgovinski sud je rešenjem Pž. 2921/05 od 18. aprila 2005. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio rešenje Trgovinskog suda u Beogradu P. 2096/02 od 14. decembra 2004. godine.

Protiv navedenog drugostepenog rešenja tužilac je izjavio reviziju (spisi predmeta dostavljeni su Vrhovnom sudu Srbije 30. septembra 2005. godine), koja je rešenjem Vrhovnog suda Srbije Prev. 360/05 od 30. avgusta 2006. godine odbijena kao neosnovana.

Tužilac je podneskom od 6. januara 2009. godine predložio da se postupak nastavi, budući da je nad tuženom „Astra bankom“ otvoren stečajni postupak.

Rešenjem Trgovinskog suda u Beogradu P.2096/02 od 12. februara 2009. godine odbijen je tužiočev predlog za nastavak postupka u odnosu na tuženu „Astra banku“ AD u stečaju, sa obrazloženjem da tužilac nije dostavio dokaze o tome da je prijavio svoje potraživanje stečajnom veću tog suda koje vodi postupak nad tuženom, da mu je to potraživanje osporeno od strane stečajnog upravnika, te da mu je dostavljen zaključak o osporenom potraživanju i da je blagovremeno postupio po istom.

Tužilac je u prilogu podneska od 24. februara 2009. godine sudu dostavio prijavu potraživanja koju je podneo u postupku likvidacije nad tuženom od 11. januara 2007. godine (broj prijave 208) u iznosu od ukupno 210.523.772,50 dinara, rešenje likvidacionog veća L. 122/05 od 28. novembra 2007. godine kojim je upućen na pokretanje postupka radi osporenog potraživanja, kao i žalbu koju je izjavio protiv navedenog rešenja, a zatim je izjavio žalbu protiv prvostepenog rešenja.

Odlučujući o žalbi tužioca izjavljenoj protiv rešenja Trgovinskog suda u Beogradu P. 2096/02 od 12. februara 2009. godine, Viši trgovinski sud je žalbu usvojio, ukinuo prvostepeno rešenje i predmet vratio na ponovni postupak.

Podneskom od 20. avgusta 2009. godine stečajni upravnik tužene „Astra banke“ A.D. u stečaju obavestio je Trgovinski sud u Beogradu da preuzima postupak u ovoj pravnoj stvari, nakon čega je prvostepeni sud doneo rešenje P. 2096/02 od 28. avgusta 2009. godine o nastavku postupka.

U nastavku postupka pred Trgovinskim sudom u Beogradu održana su dva ročišta za glavnu raspravu, a stečajni upravnik tužene je u podnesku od 20. oktobra 2009. godine istakao da tužilac potraživanje koje je predmet ovog postupka nije prijavio u postupku likvidacije kao ni u postupku stečaja, dok je u podnesku od 2. decembra 2009. godine istakao prigovor presuđene stvari.

Rešenjem Privrednog suda u Beogradu P. 4315/10 od 1. marta 2010. godine odbačena je tužba u ovoj pravnoj stvari u celosti. U obrazloženju tog rešenja je navedeno: da je po oceni suda u konkretnoj pravnoj stavri postupak nastavljen samo u delu prvobitno postavljenog tužbenog zahteva koji se odnosi na obavezu tužene da tužiocu vrati akceptne naloge, jer je odluka sadržana u stavu trećem izreke presude P. 7053/95 od 24. maja 2001. godine (kojim je odbijen tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da sud obaveže tuženu „Astra banku“ da tužiocu solidarno sa prvotuženim isplati običnu štetu i izmaklu dobit) postala pravnosnažna s obzirom na to da na istu parnične stranke nisu izjavile žalbu; da je uvidom u prijavu potraživanja podnetu od strane tužioca u postupku likvidacije nad tuženom sud utvrdio da je tužilac prijavio potraživanje pozivajući se na presudu P. 7053/95 od 24. maja 2001. godine za ukupan iznos od 210.523.772,50 dinara; da je uvidom u podnesak tužioca kao stečajnog poverioca u postupku protiv stečajnog dužnika, ovde tužene, sud utvrdio da je stečajni poverilac obavestio stečajno veće da ostaje pri podnetoj prijavi potraživanja u postupku likvidacije, te da istu opredeljuje u ukupnom iznosu od 270.523.772, 50 dinara; da tužba i postavljeni tužbeni zahtev nisu podneti u skladu sa odredbama 96. stav 1. Zakona o stečajnom postupku.

Odlučujući o žalbi tužioca, Privredni apelacioni sud je rešenjem Pž. 7510/10 od 21. maja 2010. godine ukinuo rešenje Privrednog suda u Beogradu P. 4315/10 od 1. marta 2010. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak. U obrazloženju ukidnog rešenja je navedeno: da je tužilac u nastavljenom postupku istakao i novi zahtev za novčano potraživanje, prijavljeno i osporeno u stečajnom postupku za iznos od 210.523.772,50 dinara sa kamatom; da sud nije odlučio da li dozvoljava preinačenje tužbe, već je očigledno prećutno dozvolio preinačenje; da je u odnosu na taj zahtev sud bio dužan da ispita da li je tužba uredna, te da li je u pitanju zahtev za utvrđenje ili kondematorni zahtev; da će u nastavku postupka prvostepeni sud prethodno pozvati tužioca da se precizno izjasni šta je sadržina i predmet tužbenog zahteva.

U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom održana su dva ročišta za glavnu raspravu, a podneskom od 2. novembra 2010. godine tužilac je postupajući po nalogu suda istakao tužbeni zahtev kojim je tražio da se utvrdi njegovo stečajno pravo prema tuženoj kao stečajnom dužniku za iznos od ukupno 210.523.772, 50 dinara.

Podneskom od 13. januara 2011. godine punomoćnik tužioca obavestio je sud da je rešenjem Privrednog suda u Leskovcu St. 128/10 o 24. decembra 2010. godine nad tužiocem otvoren stečajni postupak.

Rešenjem Privrednog sua u Beogradu P. 12563/10 od 24. januara 2011. godine prekinut je postupak u ovoj pravnoj stvari.

4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, relevantne su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 58. stav 1. Ustava je utvrđeno da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

S obzirom na to da se odredbe člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava Republike Srbije sadržinski ne razlikuju od odredbe člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju, Ustavni sud je postojanje povrede prava cenio u odnosu na navedene odredbe Ustava.

Odredbom člana 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda je utvrđeno da svako kome su povređena prava i slobode predviđeni u ovoj Konvenciji ima pravo na delotvoran pravni lek pred nacionalnim vlastima, bez obzira jesu li povredu izvršila lica koja su postupala u službenom svojstvu.

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, (6/80), 36/80, (43/82 i 72/82), 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja parničnog postupka, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da se postupak prekida kad nastupe pravne posledice otvaranja stečajnog postupka (član 212. tačka 4)); da će se postupak koji je prekinut iz razloga navedenih u članu 212. tač 1) do 4) ovog zakona nastaviti kad naslednik ili staralac zaostavštine, novi zakonski zastupnik, stečajni upravnik ili pravni sledbenici pravnog lica preuzmu postupak ili kad ih sud na predlog protivne stranke pozove da to učine (član 215. stav 1.);

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji se primenjuje shodno članu 506. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11) propisano je: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da se postupak prekida kad nastupe pravne posledice otvaranja postupka stečaja ili likvidacije (član 214. tačka 5)); da će se postupak koji je prekinut iz razloga navedenih u članu 214. tač. 1) do 5) ovog zakona nastaviti kad naslednik ili staralac zaostavštine, novi zakonski zastupnik, stečajni upravnik ili pravni sledbenici pravnog lica preuzmu postupak ili kad ih sud na predlog protivne stranke pozove da to učine (član 217. stav 1.).

Odredbama Zakona o sanaciji, stečaju i likvidaciji banaka („Službeni list SFRJ“, br. 84/89, 63/90 i „Službeni list SRJ“ br. 37/93, 26/95, 28/96, 16/99, 44/99, i 53/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 61/05), koji je bio na snazi u vreme otvaranja postupka likvidacije nad tuženom, bilo je propisano: da se postupak likvidacije sprovodi nad bankom čija je skupština donela odluku o prestanku rada banke, kao i nad bankom za koju je Narodna banka Jugoslavije donela rešenje o oduzimanju dozvole za rad u skladu sa saveznim zakonom (član 4. stav 1.); da guverner Narodne banke Jugoslavije donosi rešenje o ispunjenju uslova za otvaranje stečajnog postupka nad bankom, kada Narodna banka Jugoslavije oceni da sanacija banke ne bi bila ekonomski opravdana, odnosno da nastavljanje postupka sanacije banke ne bi bilo ekonomski opravdano i kada Agencija u postupku likvidacije banke utvrdi da banka ispunjava uslove za otvaranje stečajnog postupka, da rešenje iz stava 1. ovog člana dostavlja se banci i nadležnom sudu koji je dužan da u roku od tri dana od dana prijema rešenja donese rešenje o otvaranju stečajnog postupka nad bankom (član 14. st. 1. i 3.).

Tačkom 14. Odluke o obliku, sadržini i načinu korišćenja jedinstvenih instrumenata platnog prometa („Službeni list SRJ“, br. 29/02, 30/02, 72/02 i 2/03) bilo je propisano: da se instrumenti propisani Uputstvom o obliku, sadržini i upotrebi instrumenata platnog prometa za plaćanja u zemlji ("Službeni list SRJ", br. 11/98, 27/2001 i 45/2001), a koji nisu u suprotnosti sa ovom odlukom, mogu, do 30. juna 2003. godine, koristiti istovremeno sa instrumentima propisanim tom odlukom (stav 1.); da će se izuzetno od stava 1. ove tačke, najkasnije do roka iz tog stava - kao osnov za ispostavljanje naloga za naplatu iz tačke 6. ove odluke koristiti akceptni nalozi koji su izdati do dana početka primene te odluke (stav 2.); da su izdavaoci akceptnih naloga dužni da do 30. juna 2003. godine, akceptne naloge koje su kao instrumente naplate izdali svojim poveriocima sa valutom dospeća posle tog datuma - zamene ovlašćenjem iz Zakona na osnovu koga poverilac može izdati nalog za naplatu, ili da ih zamene drugim vidom obezbeđenja (stav 3.); da su izdavaoci akceptnih naloga dužni da, najkasnije do 30. juna 2003. godine, banci kod koje imaju otvoren račun predaju pismenu izjavu (pod materijalnom i krivičnom odgovornošću) da nemaju izdatih a nerealizovanih akceptnih naloga, odnosno da su postupili u skladu sa stavom 3. ove tačke (stav 4.); da će akceptni nalozi koji su pre početka primene ove odluke podneti na naplatu na teret izdavaoca tih naloga - služiti organu nadležnom za prinudnu naplatu kao osnov za izdavanje naloga za naplatu (stav 5.).

5. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 27. novembra 1995. godine - podnošenjem tužbe Trgovinskom sudu u Beogradu, i da je pravnosnažno okončan odbacivanjem tužbe u odnosu na tuženog „BK Telekom“ rešenjem Trgovinskog suda u Beogradu P. 2096/02 od 25. februara 2003. godine. U odnosu na tuženu „Astra banku“ , u delu zahteva kojim je podnosilac tražio da se tužena solidarno obaveže sa tuženim „BK Telekom“ da mu isplati običnu štetu i štetu u vidu izmakle dobiti, postupak je okončan presudom P. 7053/95 od 24. maja 2001. godine, dakle nakon pet i po godina, što po mišljenju Suda ne prevazilazi zahtev razumnog roka. Predmetni postupak u odnosu na tuženu „Astra banku“ nije okončan u pogledu zahteva kojim je podnosilac tražio vraćanje akceptnih naloga. Podnosilac ustavne žalbe je, tek u nastavljenom postupku, podneskom od 2. novembra 2010. godine, postupajući po nalogu iz rešenja Privrednog apelacionog suda, istakao tužbeni zahtev kojim je tražio da se utvrdi njegovo stečajno pravo prema tuženoj kao stečajnom dužniku za iznos od ukupno 210.523.772, 50 dinara, koje potraživanje je prijavio u postupku likvidacije nad „Astra bankom“ pozivajući se na prvostepenu presudu P. 7053/95 od 24. maja 2001. godine kojom je, zapravo tuženi „BK Telekom“ obavezan da mu isplati određeni iznos na ime štete, a koja presuda je rešenjem Vrhovnog suda Srbije Pzz. 67/01 Prev. 655/01 od 31. oktobra 2001. godine ukinuta, dakle i pre nego što je pokrenut postupak likvidacije nad tuženom.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je utvrdio da je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom je postupak trajno okončan, Ustavni sud je stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja predmetnog parničnog postupka.

Polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da je u pitanju složena pravna stvar. Naime, u toku parničnog postupka postavila su se složena činjenična i pravna pitanja na koja je sud trebalo da pruži odgovor, i to: ispunjenja obaveza iz više ugovora koje su parnične stranke među sobom zaključile, pitanje uzročne veze između radnji tuženih i eventualno nastale štete na strani tužioca, obima i visine eventualno nastale šetete, pri čemu je utvrđivanje svih tih činjenica podrazumevalo sprovođenje obimnog veštačenja, koje je u značajnoj meri uticalo na produžavanje trajanja postupka.

Ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je našao da je podnosilac, kao tužilac u parničnom postupku, na bitan način doprineo dugom trajanju parničnog postupka. Naime, pred Trgovinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 2693/02 vodio se postupak protiv tuženog PP „Juma“, koji je pokrenut tužbom ovde podnosioca ustavne žalbe podnetom Privrednom sudu u Leskovcu 21. septembra 1995. godine (koji se 11. jula 1996. godine oglasio mesno nenadležnim) u pogledu istog tužbenog zahteva povodom koga je vođen i parnični postupak u predmetu istog suda P. 2096/02 (čiju dužinu trajanja podnosilac osporava ustavnom žalbom), zbog čega je taj parnični postupak pravnosnažno okončan odbacivanjem tužbe u odnosu na pravnog sledbenika tuženog, „BK Telekom“, i to posle sedam godina od pokretanja postupka, kada je tuženi krajem 2002. godine istakao prigovor litispendencije. Činjenica da se pred istim sudom protiv istog tuženog povodom istog tužbenog zahteva vode istovremeno dve parnice morala je biti poznata podnosiocu ustavne žalbe, obzirom da je u oba parnična postupka imao svojstvo tužioca. I pored ove činjenice, podnosilac ustavne žalbe je u toku osporenog postupka predložio izvođenje dokaza veštačenjem, a zatim je u daljem toku postupka više puta isticao primedbe na nalaz veštaka, a potom je na njegov predlog veštačenje povereno drugom veštaku, i to u pogledu okolnosti koje su već bile predmet veštačenja. Takođe, u toku postupka, do donošenja prvostepene presude, na predlog podnosioca , sud je na r očištu od 15. juna 2000. godine odredio da se obavi dopunsko veštačenje od strane Zavoda za sudska veštačenja u Novom Sadu, koji je dopisom od 6. septembra 2000. godine obavestio sud da se predlog za dopunsko veštačenje ne može prihvatiti, jer je veštačenje po tom pitanju već izvršeno. Nadalje, Ustavni sud ponovo ističe da je predmetni parnični postupak u odnosu na tuženu „Astra banku“ prekinut rešenjem prvostepenog suda P. 2096/02 od 25. februara 2003. godine, da je podnosilac ustavne žalbe predlog za nastavak postupka istakao u podnesku od 6. januara 2009. godine, te da je nakon ukidanja rešenja prvostepenog suda P. 2096/02 od 12. februara 2009. godine, kojim je predlog za nastavak postupka odbijen, prvostepeni sud rešenjem P. 2096/02 od 28. avgusta 2009. godine nastavio postupak, zbog čega nisu osnovani navodi podnosioca o tome da je o njegovom predlogu za nastavak prekinutog postupka sud odlučio posle više od šest godina.

Ispitujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, a imajući u vidu da podnosilac navode o povred i prava na suđenje u razumnom roku zasniva na tvrdnji o dugom trajanju prekida postupka u odnosu na tuženu, Ustavni sud ponovo zapaža da, nakon donošenja rešenja P. 2096/02 od 25. februara 2003. godine, osporeni postupak nije bio okončan samo u pogledu zahteva za vraćanje akceptnih naloga. Uvažavajući eventualni subjektivni značaj predmeta spora za podnosioca, Ustavni sud konstatuje da je nakon donošenja Odluke o obliku, sadržini i načinu korišćenja jedinstvenih instrumenata platnog prometa i proteka roka za korišćenje i realizaciju akceptnih naloga, raspravljanje o preostalom tužbenom zahtevu u osporenom parničnom postupku postalo bespredmetno. Ovo iz razloga što su za ocenu značaja predmeta spora, po nalaženju Ustavnog suda , bitni i objektivni i realni izgledi podnosioca za raspravljanje i meritorno odlučivanje o zahtevu, sa mogućnošću za uspeh. Pri tome, Ustavni sud naglašava da je podnosilac tek podneskom od 2. novembra 2010. godine, i to postupajući po nalogu postupajućeg suda, istakao novi zahtev u odnosu na tuženu.

Ispitujući postupanje sudova u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je našao da je dužini trajanja postupka delimično doprineo i nadležni prvostepeni sud. Ovde se naročito ima u vidu da su spisi predmeta povdom određenog veštačenja dostavljeni Gradskom zavodu za veštačenja 25. novembra 1996. godine , koji je nalaz i mišljenje dostavio sudu 14. maja 1998. godine, u kom periodu nijednom nije pozvao veštaka da vrati spise predmeta i izradi nalaz, kao i to da su zbog dopune nalaza spisi predmeta ponovo dostavljeni Gradskom zavodu za veštačenja 8. oktobra 1998. godine, a da ih je Zavod na poziv suda vratio tek 14. oktobra 1999. godine.Međutim, bez obzira na navedene propuste u postupanju nadležnog suda, Ustavni sud je ocenio da je ponašanje podnosioca ustavne žalbe u osporenom postupku takvo da predstavlja odlučujući doprinos trajanju postupka.

Imajuću u vidu sve napred izloženo, Ustavni sud je ocenio da u predmetu Trgovinskog suda u Beogradu P. 2096/02 nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u prvom delu tačke1. izreke

6. Navode o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, pored razloga koji se odnose dužinu trajanja prekida postupka, u vezi čega Ustavni sud nije utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku, podnosilac ustavne žalbe zasniva i na tome da je u osporenom sudskom postupku učestvovao veštak kome rešenjem suda nije povereno veštačenje. Ustavni sud konstatuje da su u osporenom sudskom postupku veštačenja bila poverena veštaku Gradskog zavoda za veštačenja iz Beograda, Zavodu za sudska veštačenja u Novom Sadu i komisiji veštaka koju je imenovao sud, te da veštak Dragutin Stanivuković, za koga podnosilac tvrdi da je učestvovao u postupku, nije bio član nijedne od kom isija veštaka koje su u toku postupka na osnovu rešenja suda obavljale veštačenja, zbog čega izneti navodi podnosioca ne odgovaraju činjenicama, i kao takvi se ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima za tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

U pogledu dela ustavne žalbe u kome je podnosilac naveo da mu je povređeno pravo na imovinu iz člana 58. Ustava jer nije ostvario svoje potraživanje u postupku koji pred sudom traje više od 14 godina, Ustavni sud ukazuje da je u sprovedenom prethodnom postupku utvrđeno da nije odlučeno o preinačenom tužbenom zahtevu podnosioca kojim je tražio da se utvrdi njegovo stečajno pravo prema tuženoj kao stečajnom dužniku za iznos od ukupno 210.523.772, 50 dinara jer je parnični postupak u prekidu zbog otvaranja stečajnog postupka nad podnosiocem ustavne žalbe. Imajući u vidu izneto, Sud je ocenio da je u tom delu ustavna žalba preuranjena, jer je pretpostavka za izjavljivanje ustavne žalbe je da su prethodno iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U pogledu navoda podnosioca ustavne žalbe o povredi prava na delotvoran pravni lek iz člana 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, Ustavni sud je zaključio da podnosilac svoju tvrdnju o povredi označenog prava zapravo zasniva na uverenju da nadležni sud nije blagovremeno koristio sva pravna sredstva u obezbeđenju podnosiočevog prava. Ustavni sud ukazuje da se suština navedenog prava ogleda u obezbeđenju dvostepenosti u odlučivanju o nečijem pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu. Imajući u vidu razloge na kojima podnosilac zasniva tvrdnju o povredi označenog prava, između ostalog ističući da je podnosio i pritužbe nadležnim organima, Sud je zaključio da se izneti razlozi ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima o povredi prava na delotvoran pravni lek iz člana 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, u delu u kome je podnosilac ustavne žalbe tražio da mu se utvrdi povreda prava na pravično suđenje, prava na imovinu i prava na delotvoran pravni lek, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu ustavnu žalbu odbacio, jer nisu ispunjene pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje.

7. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/07, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša. B. Slijepčević

Odbijanje ustavne žalbe zbog doprinosa podnosioca dužini postupka

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti