Ustavni sud o povredi prava na suđenje u razumnom roku u dugotrajnom parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 13 godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete zbog neefikasnog postupanja prvostepenog suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Holding kompanije „Koka Hibro Komerc“ d.o.o. iz Donje g Sinkovc a, opština Leskovac na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 28. marta 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Holding kompanije „Koka Hibro Komerc“ d.o.o. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se pred Trgovinskim sudom u Novom Sadu vodio u predmetu P. 55/03 (inicijalni broj predmeta P. 2 626/96), povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1200 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. Holding kompanija „Koka Hibro Komerc“ d.o.o. iz Donjeg Sinkovc a, opština Leskovac, je 22. oktobra 2009. godine, preko punomoćnika Miodraga Živkovića, advokata iz Leskovca, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku i prava na imovinu , zajemčen ih odredb ama člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava Republike Srbije, kao i prava na delotvoran pravni lek zajemčenog članom 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda , u postupku koji se vodio pred Trgovinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P.2626/96, kasnije P. 55/03 . Podnosilac se takođe pozvao i na odredbu člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i član 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da je 26. jula 1996. godine podneo tužbu Privrednom sudu u Novom Sadu protiv tuženog „ Agrovojvodina Komercservis“ a.d. iz Novog Sada, radi naknade štete, da je osporeni postupak pred jednim većem prvostepenog suda trajao osam godina, a pr ed drugim većem istog suda još šest godina, te da se po reviziji od 6. marta 2009. godine nalazi u Vrhovnom sudu Srbije. Podnosilac smatra da je izgubio pravo na pravično suđenje jer parnični postupak predugo traje zbog toga što sud ne primenjuju, odnosno pogrešno primenjuju odredbe Zakona o parničnom postupku. Dalje ističe da je u postupku učestvovao veštak za koga sud nije doneo rešenje da mu poverava veštačenje, na koji način su grubo prekršene odredbe procesnog zakona koje se odnose na izvođenje dokaza veštačenjem. Podnosilac takođe ukazuje da mu je povređeno i pravo na imovinu iz člana 58. Ustava, imajući u vidu da ni do danas nije ostvario svoje potraživanje u postupku koji pred sudom traje više od 1 3 godina. Povredu prava na delotvoran pravni lek iz člana 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, podnosilac zasniva na tvrdnji da je sud propustio da blagovremeno iskoristi sva pravna sredstva u obezbeđenju poverioca prava pred domaćim sudovima, zbog čega je on više puta tražio izuzeće postupajućih sudija i zahtevao da se odredi drugi stvarno nadlež an sud koji bi sporni odnos razrešio. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i da utvrdi da je usled toga pretrpeo štetu. Takođe je zatražio da Ustavni sud naloži Trgovinskom sudu u Novom Sadu da ponovi osporeni parnični postupak koji se vodio pod brojem P. 55/03.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11 ), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Trgovinskog suda u Novom Sadu P. 55/03 (ranije P. 2626/96), odgovor na ustavnu žalbu v.f. predsednika Privrednog suda u Novom Sadu VIII Su. 39/12 – 1 od 24. januara 2012. godine i celokupnu priloženu dokumentaciju uz ustavnu žalbu, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Holding Kompanija „Koka Hibro Komerc“ d.o.o. iz Donjeg Sinkovc a podnel a je 26. jula 199 6. godine Privrednom sudu u Novom Sadu tužbu protiv tuženog T.D.D. „Komercservis “ iz Novog Sada , radi naknade štete u vidu izmakle koristi za period od 16. aprila 1994. godine do podnošenja tužbe u iznosu od 23.759.568,00 dinara sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom . Predmet je zaveden pod brojem P. 2626/96. Tuženi je od govor na tužbu dostavio 25. oktobra 1996. godine.

Prvo ročište za glavnu raspravu koje je bilo za zakazano 31. oktobar 1996. godine, nije održano jer na isto nije pristupila ni jedna od uredno pozvanih parničnih stranaka.

U toku postupka pred Privrednim sudom u Novom Sadu, do donošenja prve po redu prvostepene presude, od ukupno zakazanih 20 ročišta za glavnu raspravu, nije održano šest ročišta, dok je ročište zakazano za 28. februar 2002. godine otkazano na predlog punomoćnika tuženog. Ročišta za glavnu raspravu nisu održana iz sledećih razloga: na dva r očišta nisu pristupili uredno pozvani punomoćnici parničnih stranaka (31. oktobar 1996. godine i 15. septembar 1997. godine); za jedno ročište punomoćnik tužioca obavestio je sud da ne može da pristupi (17. mart 1997. godine), za jedno ročište punomoćnik tužioca obavestio je sud da nije stupio u kontakt sa strankom (19. januar 2002. godine); na dva ročišta nisu pristupili veštaci (26. april 2000. godine i 30. oktobar 2000. godine); jedno ročište nije održano na predlog punomoćnika tuženog (15. jun 2000. godine).

Na ročištu održanom 26. maja 1997 . godine sud je, na predlog tužioca, odredio da se izvede dokaz veštačenjem od strane veštaka mašinske i finansijske struke i isto je povereno Zavod u za sudska veštačenja iz Novog Sada . Sledeće ročište zakazano je za 15. septembar 1998. godine, a na ročištu održanom 2. decembra 1998. godine punomoćnik tužioca obavestio je sud da tužilac nije uplatio predujam za određeno veštačenje iz razloga što mu nije uručeno rešenje o izvođenju dokaza veštačenjem. Zavod za sudska veštačenja iz Novog Sada je 20. oktobra 1999. godine dostavio sudu nalaz i mišljenje. U ovom delu postupka, na predlog tužioca, obavljeno je i dopunsko veštačenje, izveden je dokaz saslušanjem veštaka i jednog svedoka, a na ročištu od 25. oktobra 2001. godine, punomoćnik tužioca je stavio zahtev za izuzeće postupajućeg sudije o kome je odlučeno rešenjem predsednika suda od 19. novembra 2001. godine.

Trgovinski sud u Novom Sadu je 3. jula 2002. godine doneo presudu P. 2 626/96 kojom je tužbeni zahtev tužioca za isplatu iznosa od 119.654.697,00 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 24. marta 2000. godine do isplate , kao i zahtev za naknadu troškova postupka, odbijen kao neosnovan.

Odlučujući o žalbi tuženog, Viši trgovinski sud je 13. novembra 2002. godine doneo rešenje Pž. 6681/02 kojim je ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio na ponovno suđenje, s tim da se nova glavna rasprava održi pred novim većem. Spisi predmeta vraćeni su prvostepenom sudu 13. januara 2003. godine i predmet je zaveden pod novim brojem P. 55/03.

U ponovnom postupk u pred Trgovinskim sudom u Novom Sadu, do donošenja druge po redu prvostepene presude zakazano je ukupno 17 ročišta , od kojih jedno nije održano zbog toga što je veštak tražio dodatni rok za izradu nalaza i mišljenja, a dva ročišta su otkazana.

U ovom delu postupka, rešenjem suda od 31. avgusta 2004. godine, ponovo je određeno izvođenje dokaza veštačenjem, koje je poverenu veštaku mašinske struke Zavoda za sudska veštačenja u Novom Sadu, a nalaz i mišljenje veštaka dostavljeni su sudu 21. aprila 2005. godine. Po dostavljanju dopunskog nalaza i izjašnjenj u veštaka na tužiočeve primedbe na osnovni nalaz i mišljenje, punomoćnik tužioca je na ročištu za glavnu raspravu od 23. novembra 2005. godine istakao zahtev za izuzeće ovog veštaka i predložio da se veštačenje poveri drugom veštaku. Rešenjem suda od 12. decembra 2005. godine usvojen je tužiočev zahtev za izuzeće veštaka, veštačenje je poverenu drugom veštaku mašinske struke koji je nalaz i mišljenje sudu dostavio 4. aprila 2006. godine. Nakon toga, sud je 26. oktobra 2006. godine doneo rešenje o obnavljanju veštačenja i isto je povereno novom veštaku mašinske struke, a zatim je rešenjem od 23. januara 2007. godine sud ispravio svoje rešenje od 4. januara 2007. godine (kojim je obavezao stranke na uplatu predujma za veštačenje), na način da umesto reči: „za veštake Jovana Vladića i Stankovića Fakultet tehničkih nauka“ , treba da stoji „za veštake Vladić Jovana i Stanivuković Dragutina“. U daljem toku postupka veštaci su više puta saslušavani, a izveden je i dokaz saslušanjem svedoka i zakonskog zastupnika tužioca. Pored toga, punomoćnik tužioca je u ovom delu postupka tri puta na ročištima za glavnu raspravu stavljao zahtev za izuzeće postupajućeg sudije, i ponovo je podneskom od 12. novembra 2007. godine istakao zahtev za izuzeće veštaka. Pored toga, istakao je i zahtev za delegaciju predmeta drugom trgovinskom sudu na teritoriji Republike Srbije.

Presudom Trgovinskog suda u Novom Sadu P. 55/03 od 12. maja 2008. godine je: odbijen prigovor presuđene stvari (stav 1. izreke); odbijen precizirani tužbeni zahtev tužioca od 30. avgusta 2006. godine kojim je tužilac tražio da sud obaveže tuženog da mu isplati iznos od 119.654.697,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na taj iznos počev od 13. februara 1997. godine pa do isplate kao i zahtev za naknadu troškova postupka (stav 2 . izreke); obavezan tužilac da tuženom naknadi tro škove parničnog postupka (stav 3. izreke). U obrazloženju ove presude navedeno je: da je sud tumačeći odredbe člana 481. stav 1. i člana 482. Zakona o obligacionim odnosima, zaključio da je u konkretnoj situaciji tužilac, kao kupac predmetne opreme tuženog kao prodavca iste, morao odmah po uočavanju nedostataka u kvantitetu predmetne opreme obavestiti o tome; da sud nije prihvatio tvrdnju tužioca da je uputio blagovremenu reklamaciju tuženom, odnosno da je smatrao da tužilac nije postupio u skladu sa navedenim zakonskim odredbama, iz kog razloga mu ne pripadaju prava navedena u članu 488. istog zakona.

Viši trgovinski sud je 20. novembra 200 8. godine doneo presudu Pž. 6555/08 kojom je odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio prvostepenu presudu Trgovinskog suda Novom Sadu P. 55/03 od 12. maja 2008. godine u stavu drugom i stavu trećem izreke. U obrazloženju drugostepene presude, između ostalog , je navedeno: da je tačan žalbeni navod tužioca da prvostepeni sud nije doneo rešenje kojim se za veštaka u ovoj pravnoj stavri određuje Stanivuković Dragutin veštak finansijske struke, ali da ova povreda odredaba parničnog postupka iz člana 256. Zakona o parničnom postupku, u vezi sa članom 361. stav 1. Zakona o parničnom postupku, nije bila od uticaja na pravilnost i zakonitost deonete odluke; da je visina naknade štete koju tužilac potražuje od tuženog, utvrđivana putem finansijkog veštačenja, ali da je visina irelevantna, budući da tužbeni zahtev tužioca nije osnovan, te da ne postoji uzročno– posledična veza između radnji tuženog, odnosno nečinjenja i nastanka štete na strani tužioca.

Presudom Vrhovnog suda Srbije Prev. 86/09 od 25. novembra 2009. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv drugostepene presude. Revizijska presuda uručena je punomoćniku tužioca 15. januara 2010. godine.

4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, relevantne su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 58. Ustava je utvrđeno: da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (stav 1.); da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (stav 2.); da se zakonom može ograničiti korišćenje imovine (stav 3.); da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (stav 4.).

S obzirom na to da se odredbe člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava Republike Srbije sadržinski ne razlikuju od odredbe člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju, Ustavni sud je postojanje povrede prava cenio u odnosu na navedene odredbe Ustava.

Odredbom člana 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda je utvrđeno da svako kome su povređena prava i slobode predviđeni u ovoj konvenciji ima pravo na delotvoran pravni lek pred nacionalnim vlastima, bez obzira jesu li povredu izvršila lica koja su postupala u službenom svojstvu.

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 36/80, (43/82 i 72/82), 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.) .

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09 i 36/11 ), koji se primenjivao do okončanja ovog postupka, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da dokazivanje obuhvata sve činjenice koje su važne za donošenje odluke i da su d odlučuje koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja bitnih činjenica (član 221.); da će sud izvesti dokaz veštačenjem kad je radi utvrđivanja ili razjašnjenja neke činjenice potrebno stručno znanje kojim sud ne raspolaže.

5. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 26. jula 1996 . godine, podnošenjem tužbe Trgovinskom sudu u Beogradu, koju je podneo podnosilac ustavne žalbe i da je okončan dostavljanjem presude Vrhovnog suda Srbije Prev. 86/09 od 25. novembra 2009. godine punomoćniku podnosioca ustavne žalbe 15. januara 2010. godine. Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je utvrdio da je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom je postupak trajno okončan, Ustavni sud je stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja predmetnog parničnog postupka.

Kada je reč o dužini osporenog parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je on traj ao preko 13 godina.

Navedeno trajanje postupka samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Po oceni Ustavnog suda, činjenična i pravna pitanja na koja je parnični sud trebalo da odgovori u predmetnom postupku, bila su relativno složena, ali nisu bila takve prirode da bi predstavljala opravdan razlog za tako dugo trajanje parnice. Naime, sud je trebao da utvrdi šta predstavlja predmet ugovora zaključenog između parničnih stranaka, da li je taj ugovor u celosti ispunjen, da li je tužilac tuženom u rokovima propisanim zakonom isticao prigovor materijalnih nedostataka opreme koja je bila predmet ugovora i da li je tužilac u slučaju eventualnog delimičnog neispunjenja ugovora od strane tuženog, pretrpeo štetu u vidu izgubljene dobiti. Međutim, sama suština i priroda spora stavljena u proporcionalnu vezu sa dužinom trajanja postupka pokazuje da predmet spora ipak nije mogao da predstavlja opravdanje za toliko dugo trajanje ovog parničnog postupka.

Ispitujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je stvar od velikog značaja za podnosioca, imajući u vidu izuzetno veliku vrednost predmeta spora.

Ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je našao da je podnosilac, kao tužilac u parničnom postupku, u određenoj meri i sam doprineo produžavanju trajanja parničnog postupka. Naime, punomoćnk tužioca nije pristupio na tri ročišta za glavnu raspravu, a jedno ročište nije održano iz razloga što punomoćnik nije mogao da stupi u kontakt sa tuži ocem. Pored toga, podnosilac ustavne žalbe je četiri puta na ročištima za glavnu raspravu isticao zahtev za izuzeće sudije, što je za posledicu imalo odlaganje tih ročišta i prolongiranje postupka. Takođe, podnosilac je u toku postupka više puta isticao primedbe na nalaze i mišljenja sudskih veštaka, i nekoliko puta je predlagao promenu ličnosti već određenog veštaka, zbog čega su se veštaci više puta puta u toku postupka izjašnjavali na primedbe i dostavljali dopune nalaza i mišljenja, ali je Ustavni sud ocenio da je ovakvo ponašanje dozvoljeno u smislu korišćenja svih raspoloživih procesnih sredstava predviđenih zakonom, a u cilju ostvarenja uspeha u parničnom postupku.

Ispitujući postupanje suda u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je našao da je nedelotvorno postupanje prvostepenog suda pred kojim je vođen parnični postupak prevashodno doprinelo neopravdano dugom trajanju postupka. Naime, u određenim periodima, sud je ispoljio neefikasnost u postupanju i zakazivanju ročišta za glavnu raspravu. Tako je posle ročišta održanog 26. maja 1997. godine, na kome je određeno izvođenje dokaza veštačenjem, prvo sledeće ročište zakazano za 15. septembar 1998. godine, koje nije održano (dakle, nakon godinu dana i četiri meseca), da bi na sledećem ročištu za glavnu raspravu od 2. decembra 1998. godine punomoćnik tužioca obavestio sud da tužilac nije izvršio uplatu predujma na ime određenog veštačenja, s obzirom na to da mu rešenje o izvođenju dokaza veštačenjem nije dostavljeno. Pored toga, posle ročišta održanog 16. aprila 2003. godine, sledeće ročište je zakazano za 30. septembar 2003. godine (nakon pet i po meseci), a posle ročišta koje je održano 30. marta 2004. godine, prvo naredno ročište je zakazano za 23. novembar 2004. godine (nakon sedam meseci), što su , prema mišljenju Ustavnog suda , neprihvatljivo dugački intervali u zakazivanju ročišta za glavnu raspravu. Takođe, do donošenja prve po redu prvostepene presude, Privredni sud u Novom Sadu je za šest godina zakazao ukupno 20 ročišta , od kojih šest nije održano, a posle ukidanja prvostepene presude, u ponovnom postupku ovaj sud je za pet i po godina zakazao ukupno 17 ročišta. U pogledu postupanja Višeg trgovinskog suda, Ustavni sud ocenjuje da je ovaj sud postupao efikasno, budući da je o žalbi tužioca izjavljenoj protiv presude Trgovinskog suda u Novom Sadu P. 2626/96 od 3. jula 2002. godine, odlučio rešenjem Pž. 6681/02 od 13. novembra 2002. godine, dok je o žalbi tužioca izjavljenoj protiv druge po redu prvostepene presude P. 55/03 od 12. maja 2008. godine, odlučio presudom Pž. 6555/08 od 20. novembra 2008. godine. Takođe, prema stanovištu Ustavnog suda, i postupak po reviziji je takođe okončan u prihvatljivom roku od osam meseci.

Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i praksi i kriterijumima Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku.

Ustavni sud je ocenio da relativna složenost činjeničnih i pravnih pitanja u parničnom postupku ne može predstavljati prihvatljivo opravdanje za ovako dugo trajanje postupka od preko 13 godina . Iako je podnosilac ustavne žalbe u određenoj meri i sam doprineo produžavanju trajanja parničnog postupka, Ustavni sud nalazi da je sporo i nedelotvorno postupanje prvostepenog suda prevashodno doprinelo ovako dugom trajanju postupka.

Iz tih razloga, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Navode o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, pored razloga koji se odnose na propuštanje korišćenja procesnih mehanizama kojima bi se trajanje ovog postupka svelo u okvire razumnog roka, u vezi čega je Ustavni sud i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku, podnosilac ustavne žalbe zasniva i na tome da je u osporenom sudskom postupku učestvovao veštak kome rešenjem suda nije povereno veštačenje.

S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da pravilnu primenu procesnog prava pre svega nadležan je da ceni viši sud u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti sprovedenog postupka od strane nižestepenog suda.

Stoga je Sud smatrao da je, pre ocene osnovanosti navoda o povredi prava na imovinu, prethodno potrebno oceniti da li je postupak bio vođen na način koji je podnosiocu ustavne žalbe osigurao pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

U konkretnom postupku, Ustavni sud konstatuje da je Trgovinski sud u Novom Sadu, nakon izvođenja i ocene dokaza u skladu sa odredbom člana 8. Zakona o parničnom postupku, doneo presudu kojom je odbio tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe jer je utvrdio da je podnosilac propustio rokove iz čl. 481. i 482. Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89, 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, 22/99,23/99,35/99, 44/99), za reklamiranje materijalnih nedostataka, iz kog razloga mu ne pripadaju ni prava iz člana 488. istog zakona. Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je zaključio da učešće veštaka finansijske struke Dragana Stanivukovića u osporenom sudskom postupku, kome veštačenje nije povereno rešenjem suda donetim u skladu sa odredbama Zakona o parničnom postupku (budući da se rešenjem o ispravci ne može menjati doneto rešenje o veštačenju na način da se pored već određenog imenuje i novi veštak) , nije moglo dovesti do povrede prava na pravično suđenje, s obzirom na to da prvostepena sudska odluka nije ni zasnovana na nalazu tog veštaka.

Podnosilac ustavne žalbe povredu prava na imovinu iz člana 58. Ustava zasniva na navodima da mu je u osporenom sudskom postupku povređeno pravo da štiti svoju imovinu, te da nije ostvario svoje potraživanje u postupku koji pred sudom traje više od 13 godina. S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da Ustav ne garantuje pravo na sticanje svojine kao i to da je je u nadležnosti redovnih sudova da rešava imoviskopravne odnose stranaka u sporu, što nužno za posledicu ima donošenje nepovoljne odluke za jednog od učesnika u postupku. Po oceni Ustavnog suda potrebno je da podnosilac pruži konkretne ustavnopravne razloge i dokaze kojim ukazuje da je u osporenom sudskom postupku usled prozvoljne primene prava nepravedno lišen svojine. Kako je Sud prethodno ocenio da nisu prihvatljivi navodi podnosioca o tome da mu je povređeno pravo na pravično suđenje, to ne postoje ni ustavnopravni razlozi koji bi predstavljali osnov za tvrdnju da je podnosiocu povređeno pravo na imovinu iz člana 58. Ustava.

U pogledu navoda podnosioca ustavne žalbe o povredi prava na delotvoran pravni lek iz člana 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda , Ustavni sud je zaključio da podnosilac svoju tvrdnju o povredi označenog prava zapravo zasniva na uverenju da nadležni sud nije blagovremeno koristio sva pravna sredstva u obezbeđenju podnosiočevog prava. Ustavni sud ukazuje da se suština navedenog prava ogleda u obezbeđenju dvostepenosti u odlučivanju o nečijem pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu. Imajući u vidu razloge na kojima podnosilac zasniva tvrdnju o povredi označenog prava, između ostalog ističući da je tražio da se odredi drugi stvarno nadležan sud koji bi rešio sporni odnos, Sud je zaključio da se izneti razlozi ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima o povredi prava na delotvoran pravni lek iz člana 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda .

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, u delu u kome je podnosilac ustavne žalbe tražio da mu se utvrdi povreda prava na pravično suđenje, prava na imovinu i prava na delotvoran pravni lek, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu odbacio, jer nisu ispunjene pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje , rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Podnosilac ustavne žalbe je tražio da se utvrdi da je pretrpeo štetu usled dugog trajanja osporenog parničnog postupka koji se vodio pred Trgovinskim sudom u Novom Sadu. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete u iznosu od 1200 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka, kao i to u kojoj meri je ponašanje samog podnosica ustavne žalbe doprinelo nepotrebnom prolongiranju osporenog sudskog postupka. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo isključivo zbog nedelotvornog postupanja suda, odredio isplatu navedenog novčanog iznosa kao pravično i adekvatno zadovoljenje .

8. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu kao i člana 84. Pravilnika o radu Ustavnog suda (“Službeni glasnik RS”, br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Ustavni sud o povredi prava na suđenje u razumnom roku u dugotrajnom parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti