Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog neujednačene sudske prakse u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na pravično suđenje. Nedosledna praksa nadležnih sudova, koji su u identičnim činjeničnim i pravnim situacijama donosili različite odluke o naknadi zarade, narušila je načelo pravne sigurnosti.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Miloranka Petrović iz Novog Pazara, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 3. decembra 2009. godine, doneo je

 

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Miloranke Petrović izjavljena protiv presude Okružnog suda u Novom Pazaru Gž1. 1652/08 od 19. januara 2009. godine i presude Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 318/07 od 15. januara 2008. godine i utvrđuje povreda prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, a u preostalom delu se odbija kao neosnovana.
2. Poništava se presuda Okružnog suda u Novom Pazaru Gž1. 1652/08 od 19. januara 2009. godine i nalaže Okružnom sudu, odnosno drugom stvarno nadležnom sudu, da donese novu odluku po žalbi podnosioca ustavne žalbe podnetoj protiv presude Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 318/07 od 15. januara 2008. godine.

 

O b r a z l o ž e nj e

1. Miloranka Petrović iz Novog Pazara je, preko punomoćnika Refije Garibović, advokata iz Novog Pazara, 24. februara 2009. godine Ustavnom sudu podnela dopuštenu i blagovremenu ustavnu žalbu protiv pojedinačnih akata navedenih u izreci, zbog povrede prava na imovinu zajemčenog odredbom člana 58. Ustava Republike Srbije i prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava.
U ustavnoj žalbi se navodi da su osporenim presudama povređena navedena prava jer su sudovi pogrešno zaključili da je sporazumom o regulisanju međusobnih prava i obaveza po osnovu rada, zaključenim između podnositeljke ustavne žalbe i poslodavca, regulisano pitanje naknade zarade po osnovu plaćenog odsustva, te da poslodavac prema podnositeljki nema dugovanja i odbili njen tužbeni zahtev za naknadu zarade po osnovu plaćenog odsustva u visini minimalne zarade za traženi period. Podnositeljka smatra da se u konkretnom slučaju radi o isplati naknade zarade po osnovu plaćenog odsustva, a ne o isplati zarade, što je regulisano odredbom člana 2. navedenog sporazuma, te da podnositeljka ustavne žalbe potpisivanjem ovog sporazuma nije prihvatila da poslodavac prema njoj nema nikakva dugovanja, već samo dugovanja po osnovu zarade. Naime, podnositeljka ustavne žalbe ističe da joj poslodavac - tuženik „zaista i ne duguje neisplaćene zarade s obzirom da nije bila ni radno angažovana, već naknade zarada po osnovu plaćenog odsustva". Prema mišljenju podnositeljke, zarada i naknada zarade su ''različite kategorije''. Takođe navodi da su Opštinski i Okružni sud u Novom Pazaru po osnovu istog pravnog pitanja donosili različite presude, čime je stvorena pravna nesigurnost. Kao primer navodi presudu Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 1079/06 od 20.decembra 2006. godine i presudu Okružnog suda u Novom Pazaru Gž1. 109/07 od 22. februara 2007. godine, gde su sudovi po istom pravnom pitanju zauzeli drugačiji stav. Podnositeljka je predložila da Ustavni sud poništi navedene presude Opštinskog i Okružnog suda u Novom Pazaru i zahtevala naknadu nematerijalne štete zbog povrede „ustavnih ljudskih prava" u iznosu od 100.000 dinara, kao i naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.
2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u osporene akte - presudu Okružnog suda u Novom Pazaru Gž1. 1652/08 od 19. januara 2009. godine i presudu Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 318/07 od 15. januara 2008. godine i ostalu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, kao i u presudu Okružnog suda u Novom Pazaru Gž1. 109/07 od 22. februara 2007. godine i utvrdio činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovom ustvnosudskom sporu:
Podnosteljka ustavne žalbe je bila u radnom odnosu u Društvenom preduzeću Savremena Konfekcija ''Raška'' Novi Pazar do 14. decembra 2006. godine, kada joj je prestao radni odnos na osnovu rešenja poslodavca broj 687-136/360 od 14. decembra 2006. godine o prestanku radnog odnosa, iz razloga jer se proglašava tehnološkim viškom.
Između Društvenom preduzeću Savremena Konfekcija ''Raška'' Novi Pazar i podnositeljke ustavne žalbe zaključen je sporazum o regulisanju međusobnih prava i obaveza po osnovu rada. Predmet ovog sporazuma je utvrđivanje konačnog dugovanja tog preduzeća prema zaposlenom, ovde podnosiocu ustavne žalbe, na dan prestanka radnog odnosa zaposlenog u preduzeću i regulisanje međusobnih prava i obaveza povodom isplate predmetnog dugovanja, kao i dugovi zaposlenog prema preduzeću (član 1.). U članu 2. navedenog sporazuma utvrđeno je da nema duga preduzeća prema podnosiocu ustavne žalbe po osnovu neisplaćenih zarada, a preduzeće se obavezuje da uplati Republičkom fondu penzijskog i invalidskog osiguranja doprinose prema propisima u celini. Prema članu 9. sporazuma, preduzeće i zaposleni se odriču prava na raskid ovog sporazuma po bilo kom osnovu, osim po osnovu neispunjenja međusobnih obaveza opisanih u članovima 4. i 5. Sporazum su potpisali podnositeljka ustavne žalbe, nadležno lice kod poslodavca i predstavnik sindikata.
Presudom Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 318/07 od 15. januara 2008. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev podnositeljke ustavne žalbe, kojim je traženo da sud obaveže tuženika D.P. Savremena konfekcija „Raška" Novi Pazar da tužiteljki isplati naknadu zarade u visini minimalne zarade, u taksativno navedenim iznosima, za period od 15. marta 2004. godine do 14. decembra 2006. godine u roku od 8 dana po prijemu presude. U obrazloženju presude stoji da „s obzirom da su se stranke pomenutim sporazumom na dan prestanka radnog odnosa dogovorile da tužilja nema potraživanja prema tuženiku po osnovu neisplaćenih zarada, to je sud našao da tužilja nema prava na isplatu minimalne zarade po osnovu čl. 111. Zakona o radu, pa je odbio tužbeni zahtev kao neosnovan".
Presudom Okružnog suda Gž1. 1652/08 od 19. januara 2009. godine odbijena je kao neosnovana žalba podnositeljke ustavne žalbe i potvrđena presuda Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 318/07 od 15. januara 2008. godine. U obrazloženju ove presude se navodi da „su neosnovani navodi žalbe da prvostepeni sud nije pravilno u ovom slučaju, utvrdio da tužilac potražuje naknadu zarade po osnovu plaćenog odsustva a ne naknadu zarade, te da su to dve različite kategorije koje se isplaćuju po osnovu plaćenog odsustva, jer bez obzira kakvu kategoriju ima, da li naknada zarade ili zarada tužilac i tuženik su potpisanim sporazumom regulisali sva prava i obaveze po osnovu rada".
Presudom Okružnog suda u Novom Pazaru Gž1. 109/07 od 22. februara 2007. godine odbijena je kao neosnovana žalba punomoćnika tuženika i potvrđena presuda Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 1079/06 od 20. decembra 2006. godine, a kojom je usvojen tužbeni zahtev tužilje Bahrije Mustafić iz Novog Pazara i obavezana tužena DP Savremena konfekcija ''Raška'' iz Novog Pazara da tužilji isplati po osnovu minimalne zarade za period od 1. aprila 2006. godine do 16. oktobra 2006. godine taksativno navedene iznose, kao i da na ime tužilje izvrši uplatu doprinosa za socijalno osiguranje, za period od 29. marta 2006. godine do 16. oktobra 2006. godine, u roku od 8 dana po prijemu presude. U obrazloženju ove presude navodi se da činjenica da je tužilja potpisala sporazum o regulisanju međusobnih prava i obaveza po osnovu rada ne znači da je poslodavac izmirio za tužilju sve svoje zakonske obaveze. Naime, ''okolnost da je potpisan sporazum ne isključuje pravo tužilje da prema tuženiku, kao poslodavcu i dalje traži isplatu minimalne zarade i uplatu spornih doprinosa, kao pravo iz radnog odnosa, bez obzira što joj je u međuvremenu prestao radni odnos i bez obzira na stavljanje potpisa na sporazum, jer u čl. 2. istog sporazuma nije naveden iznos koji je navodno plaćen po osnovu minimalne zarade''.
4. Odredbama Ustava na čiju povredu podnositeljka ukazuje, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje imovine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona; da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne; da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine; da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (član 58.).
Za ocenu osnovanosti ustavne žalbe, u konkretnom slučaju, od značaja su odredbe Zakona o radu (''Službeni glasnik RS'', br. 24/05 i 61/05), kojima je propisano: da zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu, koja se utvrđuje u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu (član 104. stav 1.); da se zarada iz člana 104. stav 1. ovog zakona sastoji od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, zarade po osnovu doprinosa zaposlenog poslovnom uspehu poslodavca (nagrade, bonusi i sl.) i drugih primanja po osnovu radnog odnosa, u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu; da se pod zaradom u smislu stava 1. ovog člana smatra zarada koja sadrži porez i doprinose koji se plaćaju iz zarade; da se pod zaradom, u smislu stava 1. ovog člana smatraju sva primanja iz radnog odnosa, osim naknada troškova zaposlenog u vezi sa radom iz člana 118. tač. 1) do 4) i drugih primanja iz člana 119. i člana 120. tačka 1) ovog zakona (član 105.); da zaposleni ima pravo na minimalnu zaradu za standardni učinak i puno radno vreme, odnosno radno vreme koje se izjednačava sa punim radnim vremenom, a ako poslodavac i zaposleni ugovore minimalnu zaradu iz stava 1. ovog člana, poslodavac je dužan da tu zaradu isplati zaposlenom u visini utvrđenoj odlukom iz člana 113. ovog zakona za mesec u kojem se vrši isplata (član 111. st. 1. i 2.); da zaposleni ima pravo na naknadu zarade u visini prosečne zarade u prethodna tri meseca, u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, između ostalog, i za vreme plaćenog odsustva (član 114. stav 1.); da je poslodavac dužan da zaposlenom u slučaju prestanka radnog odnosa, isplati sve neisplaćene zarade, naknade zarade i druga primanja, koja je zaposleni ostvario do dana prestanka radnog odnosa u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu (član 186. stav 1.).
5. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da je u parničnom postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje.
Naime, ocenjujući navode podnositeljke ustavne žalbe u pogledu različitog postupanja nadležnih sudova u Novom Pazaru, koji su u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji doneli različite presude, sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da različita praksa redovnih sudova sama po sebi ne ukazuje nužno na povredu prava na pravično suđenje, tim pre što ujednačavanje sudske prakse sudova opšte nadležnosti ne spada u nadležnost Ustavnog suda, već Vrhovnog suda Srbije.
Ipak, polazeći od navedenih odredaba Ustava, kao i odredaba Zakona o radu, Ustavni sud je utvrdio da su navodi podnositeljke ustavne žalbe osnovani u pogledu različitog postupanja nadležnih sudova u Novom Pazaru, koji su u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji doneli različite presude. Naime i u postupku koji je predmet ove ustavne žalbe i u postupku koji se vodio u predmetu P1. 1079/06 je utvrđeno da su tužilje bile u radnom odnosu kod tuženika do momenta kada im je prestao radni odnos po osnovu odluke tuženika o proglašenju tehnološkim viškom, te da su se do tog momenta duži niz godina nalazile na plaćenom odsustvu. Takođe, u oba postupka tužilje su tražile isplatu minimalne zarade, koje navode je tuženi osporio iz razloga što su tužilje potpisale identičan sporazum o regulisanju međusobnih prava i obaveza po osnovu rada. Kod ovako utvrđenog činjeničnog i pravnog stanja u oba predmeta, opštinski sud je u postupku koji je predmet ove ustavne žalbe tužbeni zahtev odbio, a u postupku koji se vodio u predmetu P1. 1079/06 isti zahtev usvojio, dok je u oba slučaja Okružni sud u Novom Pazaru tako različite odluke potvrdio.
Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da su Opštinski i Okružni sud u Novom Pazaru u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji doneli različite odluke o osnovanosti tužbenih zahteva i na taj način podnositeljku ustavne žalbe doveli u neravnopravan položaj u pružanju sudske zaštite njenog prava na naknadu zarade u odnosu na lice čiji je tužbeni zahtev usvojen. Kako je Okružni sud u Novom Pazaru, kao sud poslednje instance u konkretnom slučaju, u periodu od četiri i po meseca doneo potpuno različite presude, Ustavni sud je stanovišta da je takva praksa suda u pogledu zaštite prava na naknadu zarade suprotna principu pravne sigurnosti (videti presude: Santos Pinto protiv Portugalije od 20. maja 2008. godine i Beian protiv Rumunije od 6. decembra 2007. godine). Stoga je Ustavni sud, polazeći od odredbe člana 32. stav 1. Ustava, ocenio da je različitom ocenom suda datom povodom istog pravnog pitanja povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje.
7. Na osnovu izloženog i odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS", broj 109/07), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, te utvrdio da je osporenim presudama Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 318/07 od 15. januara 2008. godine i Okružnog suda u Novom Pazaru Gž1. 1652/08 od 19. januara 2009. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32.stav 1. Ustava.
Ustavni sud je ocenio da su u konkretnom slučaju posledice učinjene povrede takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem drugostepene presude, kako bi Okružni sud u Novom Pazaru, odnosno drugi stvarno nadležni sud, u ponovnom postupku doneo novu odluku po žalbi. Stoga je, na osnovu odredaba člana 89. st. 2. i 3. Zakona o Ustavnom sudu odlučeno kao u tački 2. izreke.
Imajući u vidu da će osporena presuda Opštinskog suda u Novom Pazaru biti predmet ponovnog preispitivanja i odlučivanja po žalbi, Ustavni sud smatra da je zahtev podnositeljke ustavne žalbe za utvrđivanje povrede prava na imovinu, zajemčenog odredbom člana 58. Ustava, za sada preuranjen.
U pogledu zahteva podnositeljke ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud je ocenio da je navedeni zahtev neosnovan. Ovo iz razloga što je odredbama člana 6. Zakona o Ustavnom sudu propisano da se u postupku pred Ustavnim sudom ne plaća taksa i da učesnici u postupku pred ovim Sudom snose svoje troškove.
8. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK USTAVNOG SUDA dr Bosa Nenadić