Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji traje deset godina i dosuđuje naknadu nematerijalne štete od 800 evra. Utvrđeno je da je sud neažurno postupao, posebno u pogledu izrade i ekspedicije presuda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Vujadina Maksimovića iz Pančeva, na osnovu člana 167. tačka 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 21. marta 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Vujadina Maksimovića i utvrđuje se da je u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Smederevu u predmetu P. 1400/07, sada se vodi pred Osnovnim sudom u Smederevu u predmetu P. 626/10, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

3. Nalaže se nadležnom sudu da preduzme sve neophodne mere kako bi se postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. Vujadin Maksimović iz Pančeva je 23. oktobra 2009. godine, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu, dopunjenu podneskom od 13. novembra 2009. godine, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Smederevu u predmetu P.1400/07 (ranjie P. 217/02).

Podnosilac ustavne žalbe ističe da od 1997. godine pred Opštinskom sudom u Smederevu vodi spor protiv tuženog Z.G., radi isplate duga u visini od 6.000 DEM, i da predmetni parnični postupak traje već 13 godina, pa smatra da je, u konkretnom slučaju, povređeno njegovo pravo na suđenje u razumnom roku. Predlaže da Ustavni sud usvoji žalbu i „prizna mu odštetu zbog izgubljenih materijalnih sredstava i izgubljenog vremena u traženju pravde“.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Smederevu P. 626/10 ( ranije Opštinskog suda u Smederevu P. 217/02 i P. 1400/07), na osnovu čega je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 8. februara 2002. godine podneo Opštinskom sudu u Smederevu tužbu protiv tuženih Z.G., V.G. i R.G., radi isplate duga, po kojoj je formiran predmet P. 217/02.

U toku prvostepenog postupka, od zakazanih 13 ročišta za glavnu raspravu, održano je 7 ročišta na kojima su izvedeni dokazi saslušanjem parničnih stranaka i svedoka i suočenje tuženog i svedoka. Pet ročišta za glavnu raspravu nije održano zbog neurednog pozivanja tuženog Z.G., pri čemu je dostava poziva tuženom za jedno ročište pokušana preko Ministarstva unutrašnjih poslova, a jedno ročište nije održano zbog bolesti postupajuće sudije.

Opštinski sud u Smederevu je 25. februara 2004. godine doneo presudu P. 217/02 kojom je: usvojio tužbeni zahtev tužioca za isplatu duga prema tuženom Z.G. (stav 1. izreke); odbio tužbeni zahtev u odnosu na tužene V.G. i R. G. kao neosnovan (stav 2. izreke). Navedena presuda ekspedovana je iz suda 5. aprila 2005. godine, a uručena je punomoćniku tužioca 11. aprila 2005. godine.

Protiv ove odluke u ime tuženog V. G. žalbu je 25. aprila 2005. godine izjavila advokat S.P., nakon čega je 3. juna 2005. godine data naredba da se spisi predmeta dostave drugostepenom sudu, radi odlučivanja o izjavljenoj žalbi.

Rešenjem Okružnog suda u Smederevu Gž. 758/05 od 22. februara 2006. godine spisi predmeta vraćeni su prvostepenom sudu radi otklanjanja procesnih nedostataka, s obzirom da u spisima ne postoji punomoćje za zastupanje izdato advokatu S.P. od strane tuženog V.G, sa nalogom da prvostepeni sud pribavi punomoćje ili od advokata zatraži izjašnjenje o tome u čije ime je podneta žalba, budući da ju je za zastupanje ovlastio tuženi Z.G.

Postupajući po ovom nalogu, advokat S.P. je dopisom od 12. aprila 2006. godine obavestila prvostepeni sud da je žalba podneta u ime tuženog Z.G.

Rešenjem Okružnog suda u Smederevu Gž. 559/06 od 19. septembra 2007. godine ukinuta je prvostepena presuda u stavu prvom izreke i predmet je vraćen na ponovno suđenje u ukinutom delu.

U ponovnom postupku predmet je pred Opštinskim sudom u Smederevu zaveden pod brojem P. 1400/07, i od zakazanih 16 ročišta za glavnu raspravu, održano je 6 ročišta. Osam ročišta za glavnu raspravu nije održano iz sledećih razloga: dva ročišta zbog neurednog pozivanja tuženog i nepristupanja uredno pozvanog tužioca ( koji se nije odazivao pozivima suda iz zdravstvenih razloga, u prilog čemu je dostavio medicinsku dokumentaciju), a jedno zbog neurednog pozivanja obe parnične stranke; jedno ročište zbog toga što pisarnica nije iznela predmet; za dva ročišta nisu navedeni razlozi neodržavanja. Za jedno neodržano ročište tužilac je obavestio sud da ne može da pristupi iz zdravstvenih razloga, a jedno ročište nije održano jer je punomoćnik tuženog tražio odlaganje. Jedno ročište je otkazano pismenim putem.

U ovom delu postupka parnične stranke su ponovo saslušane, a na ročištu od 22. januara 2009. godine određeno je izvođenje dokaza grafološkim veštačenjem. Izvođenje ovog dokaza, do donošenja druge po redu prvostepene presude, nije sprovedeno iz sledećih razloga: za veštaka kome je prvo povereno veštačenje, na povratnici, prilikom uručenja dopisa suda, konstatovano da je „nepoznat“; veštak koga je predložio punomoćnik tužioca zbog prezauzetosti nije mogao da obavi veštačenje, o čemu je dva puta obaveštavao sud dopisima od 14. aprila 2009. godine i 23. juna 2009. godine, a nakon što je veštak, koga je predložio punomoćnik tuženog, tražio uplatu predujma za veštačenje, tužilac je u podnesku od 28. oktobra 2009. godine istakao da nije predložio izvođenje ovog dokaza i tražio je da bude oslobođen plaćanja troškova postupka. Tuženi nije po nalogu suda od 25. novembra 2009. godine uplatio predujam za veštačenje.

Nakon stupanja na snagu i početka primene Zakona o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštva (“Službeni glasnik RS“, broj 116/2008) prvostepeni parnični postupak u ovoj pravnoj stvari nastavljen je pred Osnovnim sudom u Smederevu u predmetu P. 626/10.

Presudom Osnovnog suda u Smederevu P. 626/10 od 26. maja 2011. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca. Ova presuda ekspedovana je punomoćnicima parničnih stranaka 13. oktobra 2011. godine.

Spisi predmeta su 13. januara 2012. godine dostavljeni Apelacionom sudu u Beogradi, radi odlučivanja o izjavljenoj žalbi.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 10. Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i “Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme podnošenja tužbe u predmetnom parničnom postupku, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku.

Zakonom o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09 i 36/11) bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da se presuda mora pismeno izraditi u roku od osam dana od dana donošenja, da u složenijim predmetima sud može odložiti pismeni izradu presude za još 15 dana (član 341. stav 1.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj obligacionopravni spor pokrenut 8. februara 2002. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Smederevu, a ne kako se navodi u ustavnoj žalbi 1997. godine, i da još nije pravnosnažno okončan.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se dosadašnje trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe.

U tom smislu, Ustavni sud je zaključio da ova parnica do sada traje deset godina, što samo po sebi ukazuje na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca - složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, ponašanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da u ovom predmetu nije bilo složenijih činjeničnih i pravnih pitanja koja su zahtevala obimniji i složeniji dokazni postupak.

Ispitujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je predmet spora od materijalnog značaja za podnosioca, s obzirom da se radi o zahtevu za isplatu određene sume novca po osnovu duga.

U pogledu ponašanja podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac u određenoj meri doprineo trajanju postupka, budući da nije pristupio na tri ročišta, pri čemu je Sud imao u vidu da je tužilac kao dokaz o sprečenosti da pristupi na ročište, sudu dostavio relevantnu medicinsku dokumentaciju. Pored toga, podnosilac ustavne žalbe je, nakon što mu je dat nalog za uplatu troškova na ime veštačenja, istakao da nije predložio izvođenje ovog dokaza tražeći da bude oslobođen plaćanja troškova postupka, iako je prethodno njegov punomoćnik predložio ličnost veštaka grafologa.

Ocenjujući postupanje sudova u ovom postupku, Ustavni sud je našao da je Opštinski sud u Smederevu ročišta zakazivao u prihvatljivim rokovima, te da je preduzimao mere da ubrza postupak, budući da je uručenje poziva za glavnu raspravu tuženom pokušano i preko Ministarstva unutrašnjih poslova. Međutim, prvostepenom sudu je trebalo nedopustivo mnogo vremena da izradi pismene otpravke donetih presuda, imajući u vidu odredbe Zakona o parničnom postupku. Naime, pismeni otpravak presude P. 217/02 koja je doneta 25. februara 2004. godine, ekspedovan je iz suda 5. aprila 2005. godine (nakon više od godinu dana), a pismeni otpravak presude P. 626/10 donete 26. maja 2011. godine, ekspedovan je punomoćnicima parničnih stranaka 13. oktobra 2011. godine (nakon četiri i po meseca). Pored toga, Okružni sud u Smederevu je tek nakon osam meseci od dostavljanja spisa predmeta na odlučivanje o izjavljenoj žalbi, rešenjem Gž. 758/05 od 22. februara 2006. godine, spise predmeta vratio prvostepenom sudu radi otklanjanja procesnih nedostataka, što je prema stanovištu Ustavnog suda neprihvatljivo dug period, s obzirom da drugostepeni sud nije donosio meritornu odluku.

Iz navedenih razloga, Ustavni sud je utvrdio da je u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Smederevu u predmetu P. 1400/07, sada se vodi pred Osnovnim sudom u Smederevu u predmetu P. 626/10 podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Podnosilac ustavne žalbe je tražio „da mu se prizna odšteta zbog izgubljenih materijalnih sredstava i izgubljenog vremena u traženju pravde“. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem na naknadu nematerijalne štete u visini od 800 evra u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Odlučujući o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu naknadu koju je podnosilac pretrpeo isključivo zbog neažurnog postupanja suda.

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti