Odluka Ustavnog suda o povredi prava zbog neujednačene sudske prakse

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, poništava presudu Okružnog suda u Novom Pazaru i utvrđuje povredu prava na pravično suđenje i pravičnu naknadu za rad. Razlog je neujednačena sudska praksa, jer je sud u identičnim činjeničnim i pravnim situacijama donosio različite odluke.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Stanka Milanović, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Zinete Lesičnjak iz Novog Pazara, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 16. jula 2009. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Zinete Lesičnjak izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 2/07 od 20. februara 2007. godine i presude Okružnog suda u Novom Pazaru Gž1. 510/07 od 11. jula 2007. godine i utvrđuje povreda prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i povreda prava na pravičnu naknadu za rad zajemčenog članom 60. stav 4. Ustava.
2. Poništava se presuda Okružnog suda u Novom Pazaru Gž1. 510/07 od 11. jula 2007. godine i nalaže nadležnom sudu da donese novu odluku po žalbi Zinete Lesičnjak podnetoj protiv presude Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 2/07 od 20. februara 2007. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Zineta Lesičnjak iz Novog Pazara je 31. oktobra 2007. godine, preko punomoćnika advokata Bisere Župić iz Novog Pazara, podnela Ustavnom sudu, blagovremenu i dozvoljenu ustavnu žalbu, protiv presude Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 2/07 od 20. februara 2007. godine i presude Okružnog suda u Novom Pazaru Gž1. 510/07 od 11. jula 2007. godine, zbog povrede pravo na imovinu iz člana 58. Ustava Republike Srbije, kao i prava iz čl. 17, 23. i 40. Povelje o ljudskim i manjinskim pravima i građanskim slobodama i člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i člana 1. Protokola 1 uz Konvenciju. Podnosilac ustavne žalbe pobija navedene presude, navodeći da su postupajući sudovi pogrešno tumačili sporazum o regulisanju međusobnih prava i obaveza po osnovu rada zaključen između parničnih stranaka, jer je njime regulisano pitanje neisplaćenih zarada, ali ne i pitanje neisplaćenih naknada zarada po osnovu plaćenog odsustva podnosioca ustavne žalbe, što je i bio predmet tužbenog zahteva u parničnom postupku. Podnosilac smatra da je Okružni sud u Novom Pazaru po istom pravnom pitanju donosio različite presude, čime je stvorena pravna nesigurnost. Kao primer navodi presudu Okružnog suda u Novom Pazaru Gž. 109/07 od 22. marta 2007. godine i presudu Gž1. 715/07 od 29. avgusta 2007. godine, u kojima je sud po istom pravnom pitanju zauzeo drugačiji stav. Podnosilac predlaže da Ustavni sud utvrdi da su osporenim presudama povređena ljudska prava podnosioca zajemčena Ustavom i Poveljom o ljudskim i manjinskim pravima.
Opštinski sud u Novom Pazaru je u odgovoru na ustavnu žalbu od 23. septembra 2008. godine naveo da je Zineta Lesičnjak podnela 3. januara 2007. godine tužbu tom sudu radi isplate naknade zarade, kojom je tražila da sud obaveže tuženog DP Savremena konfekcija „Raška" iz Novog Pazara na isplatu minimalne zarade u periodu od 2. oktobra 2005. godine do 8. novembra 2006. godine, kao i da joj uplati doprinose za penzijsko - invalidsko osiguranje, zdravstveno osiguranje i osiguranje od nezaposlenosti za period od 1. januara 2004. godine do 8. novembra 2006. godine. Dalje je navedeno da je uz tužbu priložen i Sporazum o regulisanju međusobnih prava i obaveza po osnovu rada od 8. novembra 2006. godine, koji je zaključio podnosilac ustavne žalbe sa tuženim, gde je članom 1. propisano da je predmet sporazuma utvrđivanje konačnog dugovanja tuženog prema podnosiocu ustavne žalbe - zaposlenom na dan prestanka radnog odnosa i regulisanja međusobnih prava i obaveza, a članom 2. istog sporazuma je utvrđeno da se tuženi obavezuje da na ime podnosioca uplati Republičkom fondu za penzijsko - invalidsko osiguranje doprinose prema važećim propisima, kao i da ne duguje podnosiocu ustavne žalbe nikakav iznos. Opštinski sud u Novom Pazaru smatra da je zaključenjem navedenog sporazuma podnosilac sa tuženim postigao pismeni sporazum o regulisanju međusobnih prava i obaveza po osnovu rada, pa i u delu neisplaćenih zarada, što znači da tu spada i minimalna zarada kao predmet tužbenog zahteva, te kako zaključeni sporazum proizvodi pravno dejstvo među strankama i predstavlja zakon za stranke, to je prvostepeni sud odbio tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe.
Okružni sud u Novom Pazaru je u odgovoru na ustavnu žalbu od 5. novembra 2008. godine istakao da je Građansko veće tog suda do zaključivanja sporazuma o regulisanju međusobnih prava i obaveza po osnovu rada između zaposlenih, kao tužilaca, i poslodavca DP Savremena konfekcija „Raška" iz Novog Pazara, kao tuženog, potvrđivalo sve presude prvostepenog suda, sa razloga što su punomoćnici tuženog priznavali tužbeni zahtev tužilaca, a prvostepeni sud donosio presude kojima je usvajao tužbene zahteve tužilaca. Dalje je istaknuto da je, nakon potpisivanja izjava kojima su se tužioci kao radnici neopozivo opredelili za jednu od tri ponuđene opcije socijalnog programa i zaključili sporazume o regulisanju međusobnih prava i obaveza po osnovu rada, prvostepeni sud presuđivao tako što je odbijao tužbene zahteve za isplatu neisplaćenih zarada i obavezivao tuženog, kao poslodavca, na uplatu doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje, što je veće Okružnog suda svojim odlukama i prihvatalo. Okružni sud u Novom Pazaru je dalje istakao da nije menjao pravna shvatanja i time doveo u neravnopravan položaj podnosioca ustavne žalbe u odnosu na ostale radnike, tužioce, tim pre što su odnosi između radnika i poslodavca regulisani na osnovu njihovog ranijeg prećutnog sporazuma da poslodavac prizna tužbeni zahtev radnika za isplatu zarada, ali nakon potpisivanja sporazuma o regulisanju međusobnih prava i obaveza po osnovu rada donošene su presude kojima je odbijan tužbeni zahtev tužilaca - radnika za isplatu neisplaćenih zarada. Istaknuto je da do sada nije bilo tužbi za poništaj zaključenih sporazuma između radnika i poslodavca. Kao dokaz za svoje tvrdnje, Okružni sud u Novom Pazaru je dostavio kopije presuda za koje smatra da su bitne u ovom ustavnosudskom postupku, kao i kopije sporazuma o regulisanju međusobnih prava i obaveza po osnovu rada između zaposlenih, kao tužilaca, i poslodavca DP Savremena konfekcija „Raška" iz Novog Pazara, navodeći da su oni rađeni na formularu i da su isti za sve radnike, pa tako i za podnosioca ustavne žalbe.
2. Ustavna žalba je, kao pravno sredstvo, ustanovljena Ustavom Republike Srbije, koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine. Saglasno članu 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja u pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, odgovor Opštinskog suda u Novom Pazaru, kao i odgovor i dokaze dostavljene od strane Okružnog suda u Novom Pazaru i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj pravnoj stvari:
Podnosilac ustavne žalbe je podneo 3. januara 2007. godine tužbu Opštinskom sudu u Novom Pazaru kojom je tražio da sud obaveže tuženog DP Savremena konfekcija „Raška" iz Novog Pazara na isplatu naknade zarade u visini minimalne zarade u periodu od 2. oktobra 2005. godine do 8. novembra 2006. godine, sa zakonskom zateznom kamatom počev od svakog dospelog mesečnog iznosa za prethodni mesec do prvog u narednom mesecu, pa do konačne isplate, kao i da mu uplati doprinose za penzijsko - invalidsko osiguranje, zdravstveno osiguranje i osiguranje od nezaposlenosti za period od 1. januara 2004. godine do 8. novembra 2006. godine.
Sporazum o regulisanju međusobnih prava i obaveza po osnovu rada zaključen je između Društvenog preduzeća Savremena konfekcija ''Raška'', Novi Pazar i podnosioca ustavne žalbe 8. novembra 2006. godine. Predmet ovog sporazuma je utvrđivanje konačnog dugovanja Preduzeća prema zaposlenom, ovde podnosiocu ustavne žalbe, na dan prestanka radnog odnosa zaposlenog u Preduzeću i regulisanje međusobnih prava i obaveza povodom isplate predmetnog dugovanja, kao i dugovi zaposlenog prema Preduzeću (član 1.). U članu 2. utvrđeno je da nema duga Preduzeća prema podnosiocu ustavne žalbe po osnovu neisplaćenih zarada i Preduzeće se obavezuje da uplati Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje doprinose u skladu sa propisima u celini. Prema članu 9. Sporazuma, preduzeće i zaposleni se odriču prava na raskid ovog Sporazuma po bilo kom osnovu, osim po osnovu neispunjenja međusobnih obaveza opisanih u članovima 4. i 5. Sporazum su potpisali podnosilac ustavne žalbe, nadležno lice kod poslodavca i predstavnik sindikata.
Presudom Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 2/07 od 20. februara 2007. godine odbijen je u celini kao neosnovan tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe.
Presudom Okružnog suda u Novom Pazaru Gž1. 510/07 od 11. jula 2007. godine je odbijena žalba tužilje, ovde podnosioca ustavne žalbe, i potvrđena presuda Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 2/07 od 20. februara 2007. godine. U obrazloženju presude je, između ostalog, istaknuto da su neosnovani navodi žalbe da sporazumom o regulisanju međusobnih prava i obaveza po osnovu rada od 8. novembra 2006. godine nije regulisano pitanje naknade zarade, jer je članom 2. sporazuma utvrđeno da tuženi prema tužilji nema dugovanja, zbog čega je prvostepeni sud izveo pravilan zaključak da je tužilja sa tuženim postigla pismeni sporazum o regulisanju obaveza po osnovu rada, pa i o delu neisplaćenih naknada zarada sve do prestanka radnog odnosa.
Presudom Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 1079/06 od 20. decembra 2006. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca Mustafić Bahrije iz Novog Pazara i obavezana je tužena DP Savremena konfekcija ''Raška'' iz Novog Pazara da tužilji isplati po osnovu minimalne zarade za period od 1. aprila 2006. godine do 16. oktobra 2006. godine taksativno navedene iznose, kao i da na ime tužilje izvrši uplatu doprinosa za socijalno osiguranje, za period od 29. marta 2006. godine do 16. oktobra 2006. godine, u roku od 8 dana po prijemu presude.
Presudom Okružnog suda u Novom Pazaru Gž1. 109/07 od 22. februara 2007. godine odbijena je kao neosnovana žalba punomoćnika tuženika i potvrđena presuda Opštinskog suda u Novom Sadu P1. 1079/06 od 20. decembra 2006. godine. U obrazloženju ove presude navodi se da činjenica da je tužilja potpisala sporazum o regulisanju međusobnih prava i obaveza po osnovu rada ne znači da je poslodavac izmirio tužilji sve svoje zakonske obaveze. Naime, ''okolnost da je potpisan sporazum ne isključuje pravo tužilje da prema tuženiku, kao poslodavcu i dalje traži isplatu minimalne zarade i uplatu spornih doprinosa, kao pravo iz radnog odnosa, bez obzira što joj je u međuvremenu prestao radni odnos i bez obzira na stavljanje potpisa na sporazum, jer u čl. 2. istog sporazuma nije naveden iznos koji je navodno plaćen po osnovu minimalne zarade, a u stavu 2. istog člana tuženi se kao poslodavac obavezao na uplatu doprinosa''.
4. Ustavna žalba je podneta zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije o ljudskim pravima i člana 17. Povelje o ljudskim i manjinskim pravima i građanskim slobodama, prava na imovinu iz člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju i člana 23. Povelje, kao i prava na rad iz člana 40. Povelje. S obzirom na to da se odredbe člana 32. stav 1. i čl. 58. i 60. Ustava Republike Srbije sadržinski ne razlikuju od navedenih odredaba Konvencije, kao i da je Povelja prestala da važi, Ustavni sud je postojanje povrede prava iz ustavne žalbe cenio u odnosu na odredbe Ustava.
Ustavom Republike Srbije utvrđeno je da svako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale (član 22. stav 1.).
Odredbom člana 32. stav 1. Ustava se jemči svakom prava da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
Odredbama člana 58. Ustava je utvrđeno: da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (stav 1.); da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (stav 2.); da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine (stav 3.); da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (stav 4.).
Odredbama člana 60. Ustava je utvrđeno: da se jemči pravo na rad, u skladu sa zakonom (stav 1); da svako ima pravo na slobodan izbor rada (stav 2.); da su svima, pod jednakim uslovima, dostupna sve radna mesta (stav 3.); da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa i da se niko tih prava ne može odreći (stav 4.); da se ženama, omladini i invalidima omogućuje posebna zaštita na radu i posebni uslovi rada, u skladu sa zakonom (stav 5.).
Za ocenu osnovanosti ustavne žalbe, u konkretnom slučaju, od značaja su odredbe Zakona o radu (''Službeni glasnik RS'', br. 24/05 i 61/05) kojima je propisano: da zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu, koja se utvrđuje u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu (član 104. stav 1.); da se zarada iz člana 104. stav 1. ovog zakona sastoji od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, zarade po osnovu doprinosa zaposlenog poslovnom uspehu poslodavca (nagrade, bonusi i sl.) i drugih primanja po osnovu radnog odnosa, u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, da se pod zaradom u smislu stava 1. ovog člana smatra zarada koja sadrži porez i doprinose koji se plaćaju iz zarade, kao i da se pod zaradom, u smislu stava 1. ovog člana smatraju sva primanja iz radnog odnosa, osim naknada troškova zaposlenog u vezi sa radom iz člana 118. tač. 1) do 4) i drugih primanja iz člana 119. i člana 120. tačka 1) ovog zakona (član 105.); da zaposleni ima pravo na minimalnu zaradu za standardni učinak i puno radno vreme, odnosno radno vreme koje se izjednačava sa punim radnim vremenom, a ako poslodavac i zaposleni ugovore minimalnu zaradu iz stava 1. ovog člana, poslodavac je dužan da tu zaradu isplati zaposlenom u visini utvrđenoj odlukom iz člana 113. ovog zakona za mesec u kojem se vrši isplata (član 111. st. 1. i 2.); da zaposleni ima pravo na naknadu zarade u visini prosečne zarade u prethodna tri meseca, u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, između ostalog, i za vreme plaćenog odsustva (član 114. stav 1.); da je poslodavac dužan da zaposlenom u slučaju prestanka radnog odnosa, isplati sve neisplaćene zarade, naknade zarade i druga primanja, koja je zaposleni ostvario do dana prestanka radnog odnosa u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu (član 186. stav 1.).
5. Ocenjujući navode podnosioca ustavne žalbe u pogledu različitog postupanja nadležnih sudova u Novom Pazaru, koji su u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji doneli različite presude, sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da različita praksa redovnih sudova sama po sebi ne ukazuje na povredu prava na pravično suđenje.
Ipak, polazeći od navedenih odredaba Ustava, kao i odredaba Zakona o radu, Ustavni sud je utvrdio da su navodi podnosioca ustavne žalbe osnovani u pogledu različitog postupanja nadležnih sudova u Novom Pazaru, koji su u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji doneli različite presude. Naime, u oba postupka koja su vođena pred Opštinskim sudom u Novom Pazaru P1. 1079/06 i P1. 2/07 je utvrđeno da su tužilje bile u radnom odnosu kod tuženika do momenta kada im je prestao radni odnos po osnovu odluke tuženika o proglašenju tehnološkim viškom, te da su se do tog momenta duži niz godina nalazile na plaćenom odsustvu. Takođe, u oba postupka tužilje su tražile isplatu naknade zarade u visini minimalne zarade i uplatu doprinosa, koje navode je tuženi osporio iz razloga što su tužilje potpisale identičan sporazum o regulisanju međusobnih prava i obaveza po osnovu rada. Kod ovako utvrđenog činjeničnog i pravnog stanja, sud je u postupku koji je predmet ove ustavne žalbe tužbeni zahtev odbio, dok je u postupku koji se vodio u predmetu P1. 1079/06 isti zahtev usvojio.
Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da su Opštinski sud u Novom Pazaru i Okružni sud u Novom Pazaru u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji doneli različite odluke o osnovanosti tužbenih zahteva i na taj način podnosioca ustavne žalbe doveli u neravnopravan položaj u pružanju sudske zaštite njegovog prava na naknadu zarade u odnosu na lice čiji je tužbeni zahtev usvojen. Kako je Okružni sud u Novom Pazaru, kao sud poslednje instance u konkretnom slučaju, doneo potpuno različite presude, Ustavni sud je stanovišta da je takva praksa suda u pogledu zaštite prava na naknadu zarade suprotna principu pravne sigurnosti (videti Santos Pinto protiv Portugalije od 20. maja 2008. godine i Beian protiv Rumunije od 6. decembra 2007. godine).
Stoga je Ustavni sud polazeći od odredbe člana 32. stav 1. Ustava, ocenio da je različitim odlučivanjem redovnog suda povodom istog pravnog pitanja povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje.
6. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta citiranih odredaba Ustava, Ustavni sud je ocenio da je u parničnom postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe povređeno i pravo podnosioca ustavne žalbe na pravičnu naknadu za rad zajemčeno odredbom člana 60. stav 4. Ustava Republike Srbije.
Naime, Ustavni sud je ocenio da je odredbama Zakona o radu napravljena razlika između naknade zarade koja predstavlja pravo iz radnog odnosa koje se ostvaruje umesto zarade, kao i za vreme prekida rada do kojeg je došlo bez krivice zaposlenog i zarade, te da je poslodavac dužan da zaposlenom u slučaju prestanka radnog odnosa isplati sve neisplaćene zarade, naknade zarade i druga primanja, koja je zaposleni ostvario do dana prestanka radnog odnosa u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu. Takođe, Ustavni sud je utvrdio da su Opštinski i Okružni sud u Novom Pazaru u konkretnom parničnom postupku izveli zaključak da time što podnosilac ustavne žalbe nema pravo na zaradu (tačka 2. sporazuma), nema ni pravo na naknadu zarade u visini minimalne zarade, uz obrazloženje da se podnosilac ustavne žalbe odrekao prava na isplatu zaostale naknade zarade time što je potpisao sporazum o regulisanju međusobnih prava i obaveza. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio, da je time što u konkretnom slučaju nadležni sudovi nisu na pravilan način utvrdili da li je podnosiocu ustavne žalbe naknada zarade zaista i isplaćena, povređeno njegovo pravo zajemčeno odredbom člana 60. stav 4. Ustava, kojim je na nedvosmislen način utvrđeno da se niko ne može odreći prava na pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa.
Na osnovu izloženog i odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS", broj 109/07), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, te utvrdio da je osporenom presudom Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 2/07 od 20. februara 2007. godine i presudom Okružnog suda u Novom Pazaru Gž1. 510/07 od 11. jula 2007. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravičnu naknadu za rad zajemčeno odredbom člana 60. stav 4. Ustava.
Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice povrede prava mogu ukloniti poništajem osporene drugostepene presude, kako bi u ponovnom parničnom postupku bila doneta nova odluka po žalbi, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu odlučeno kao u tački 2. izreke.
Imajući u vidu da će osporena presuda Okružnog suda u Novom Pazaru biti predmet ponovnog preispitivanja po žalbi, Ustavni sud smatra da je zahtev podnosioca ustavne žalbe za utvrđivanje povrede prava iz člana 58. Ustava preuranjen.
7. Na osnovu iznetog i člana 89. stav 1. člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Sud je doneo odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava zbog neujednačene sudske prakse

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti