Sudska praksa

Ustavna žalba zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku radi iseljenja koji traje preko devet godina. Sud nalaže nadležnim sudovima da postupak okončaju u najkraćem roku i utvrđuje pravo podnositeljke na naknadu štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Olivere Jovanović iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 17. decembra 2009. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Olivere Jovanović i utvrđuje da je u postupku koji se vodi pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 2815/01 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbija kao neosnovana.
2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu štete, koju može ostvariti na način predviđen odredbama člana 90. Zakona o Ustavnom sudu.
3. Nalaže se nadležnim sudovima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se parnični postupak po tužbi podnositeljke ustavne žalbe okončao u najkraćem mogućem roku.

 

O b r a z l o ž e nj e

1. Olivera Jovanović iz Beograda podnela je Ustavnom sudu 30. oktobra 2007. godine ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. Ustava Republike Srbije i prava na imovinu iz člana 58. Ustava, u parničnom postupku pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 2815/01 (ranije P. 4476/98 i P. 4854/99).
Podnositeljka ustavne žalbe navodi da je 23. oktobra 1998. godine podnela Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu tužbu radi iseljenja protiv tužene Marije Krizmanić iz Beograda, povodom koje je formiran predmet P. 4476/98. Prema navodima podnositeljke, prvostepeni sud je prvo doneo presudu zbog izostanka, kojom je naložio tuženoj da se iseli iz stana, a potom je nakon izjavljivanja žalbe od strane tužene, podnetu žalbu nezakonito tretirao kao predlog za povraćaj u pređašnje stanje i na ročištu od 17. novembra 1999. godine ukinuo donetu presudu i nastavio postupak. Podnositeljka dalje navodi da je prvostepeni sud 23. novembra 2000. godine doneo rešenje kojim se oglasio apsolutno nenadležnim, te da je drugostepeni sud, odlučujući o žalbi podnositeljke, ukinuo ožalbeno rešenje i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak, naglašavajući da se o predmetnoj tužbi može odlučivati samo u sudskom postupku. Podnositeljka ustavne žalbe ističe da su u predmetnom sudskom postupku održana 23 ročišta, da predmet u prvom stepenu još nije okončan, da su mnoga ročišta neopravdano odložena, kao i da je u značajnoj meri odugovlačenju postupka doprinela tužena strana. U pogledu povrede prava na imovinu, podnositeljka ustavne žalbe navodi da joj je ograničeno pravo na uživanje imovine, jer tužena bez pravnog osnova koristi deo njene nekretnine. Imajući u vidu navedeno, kao i činjenicu da postupak pred prvostepenim sudom traje devet godina i da prvostepena odluka u ovom sporu još nije doneta, podnositeljka ustavne žalbe zahteva od Ustavnog suda da utvrdi da joj je postupanjem Četvrtog opštinskog suda u Beogradu u navedenom predmetu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku i pravo na imovinu, kao i da joj dosudi naknadu štete i troškove postupka.
U odgovoru Četvrtog opštinskog suda u Beogradu od 13. maja 2009. godine, u kome je ukratko izložen tok predmetnog parničnog postupka, posebno je ukazano na to da je rešenjem tog suda od 19. januara 2004. godine postupak prekinut do pravnosnažnog okončanja postupka u predmetu P. 4763/03, da protiv tog rešenja nisu izjavljene žalbe, da je rešenje postalo pravnosnažno 18. marta 2004. godine, kao i da nije bilo predloga za nastavak postupka. Pored toga, navedeno je da su spisi P. 4853/07 (ranije P. 4763/03) dostavljeni na nadležnost Trgovinskom sudu u Beogradu 18. marta 2008. godine.
2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u priloženu dokumentaciju, spise predmeta Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 2815/01, spise predmeta Trgovinskog suda u Beogradu P. 2124/08 i utvrdio je sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:
Podnositeljka ustavne žalbe podnela je 23. oktobra 1998. godine Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu tužbu radi iseljenja iz stana protiv tužene Marije Krizmanić iz Beograda. Podnetom tužbom zahtevano je da sud donese presudu kojom će obavezati tuženu da se sa svim licima i stvarima iseli iz stana broj 111, na prvom spratu, u ulici Otona Župančića 21, Novi Beograd, i da isti preda na slobodno raspolaganje i korišćenje tužilji. U tužbi je navedeno da je tužilja nosilac prava raspolaganja i korišćenja na predmetnom stanu na osnovu zaključenog ugovora o otkupu stana u društvenoj svojini broj 986-08/96 od 22. decembra 1996. godine, overenog od strane Prvog opštinskog suda u Beogradu Ov. 18905/96, da tužena navedeni stan koristi bez pravnog osnova i da za korišćenje istog ne plaća zakupninu, kao i da ne želi dobrovoljno da se iseli iz stana.
Povodom podnete tužbe formiran je u Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu predmet P. 4476/98. Sud je na prvom zakazanom ročištu za glavnu raspravu od 5. januara 1999. godine uručio tužbu tuženoj i odložio ročište, na drugom ročištu konstatovao je da je prijavljeno mešanje u ovoj pravnoj stvari na strani tužilje i odložio je ročište, na trećem ročištu punomoćnik tužene je predao sudu odgovor na tužbu i sud je doneo rešenje da se ročište ne održi. Na četvrtom ročištu održanom 1. juna 1999. godine, na kome tužena nije prisustvovala, sud je nakon izlaganja tužbe od strane tužilje i donošenja rešenja kojim dozvoljava mešanje Beogradske konfekcije "Beko" a.d. Beograd na strani tužilje, doneo presudu zbog izostanka P. 4476/98 u smislu člana 332. Zakona o parničnom postupku. Protiv navedene presude tužena je podnela žalbu zbog bitne povrede postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava, posebno navodeći da je telegramom od 31. maja 1999. godine punomoćnik tužene zatražio odlaganje ročišta, da je na prethodnim ročištima osporavao tužbeni zahtev, kao i da je odgovor na tužbu predao sudu na ročištu od 7. aprila 1999. godine, te da stoga nisu postojali uslovi da sud donese presudu zbog izostanka. Povodom navedene žalbe, sud je prvo zakazao ročište za 5. oktobar 1999. godine, koje je odložio, jer tužilja nije bila uredno pozvana, a potom je na ročištu od 17. novembra 1999. godine doneo rešenje kojim je usvojio predlog tužene za povraćaj u pređašnje stanje, te je presudu P. 4476/98 od 1. juna 1999. godine stavio van snage.
U nastavku postupka, u kome je predmet dobio novi broj P. 4854/99, sud je odložio tri zakazana ročišta (od 11. januara 2000. godine, 19. juna 2000. godine i 25. septembra 2000. godine), a potom je na ročištu održanom 23. novembra 2000. godine zaključio raspravu. Tužilja je prisustvovala svim navedenim ročištima. Rešenjem Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 4854/99 od 23. novembra 2000. godine sud se oglasio apsolutno nenadležnim za postupanje u ovoj pravnoj stvari, te je odbacio tužbu i ukinuo sve sprovedene radnje. Pismeni otpravak rešenja dostavljen je strankama u postupku 7. marta 2001. godine. Protiv navedenog rešenja tužilja i umešač su izjavili žalbe.
Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 4095/01 od 24. maja 2001. godine usvojene su podnete žalbe, ukinuto je rešenje Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 4854/99 od 23. novembra 2000. godine i određeno da se predmet vrati prvostepenom sudu na ponovni postupak. U obrazloženju ovog rešenja je navedeno da nije bilo mesta donošenju pobijanog rešenja i da je prvostepeni sud po sprovedenom postupku trebalo da donese meritornu odluku, te mu je naloženo da oceni i ispita sve relevantne okolnosti nastalog spornog odnosa stranaka i da donese odluku u skladu sa zakonom.
U ponovnom postupku koji se pred Četvrtim opštinskim sudom vodio pod brojem P. 2815/01 održano je pet ročišta (17. maja 2002, 9. juna 2003, 19. septembra 2003, 5. novembra 2003. i 19. januara 2004. godine), dok je sedam ročišta odloženo (19. novembra 2001, 21. februara 2002, 17. aprila 2002, 17. maja 2002, 21. oktobra 2002, 25. decembra 2002. i 9. aprila 2003.). Najveći broj ročišta odložen je na predlog punomoćnika tužene, i to zbog novih predloga datih na ročištu, ostavljanja roka strankama da se izjasne na pojedine podneske, nemogućnosti dolaska tužene na ročište, kao i zbog nemogućnosti da se punomoćniku tužene uruče pojedini podnesci suda, jer je promenio adresu, a o tome nije obavestio sud. Tužilja je prisustvovala svim navedenim ročištima u ponovnom postupku. Na ročištu održanom 2. novembra 2003. godine, punomoćnik tužene obavestio je sud da je tužena podnela tom sudu tužbu radi poništaja ugovora o otkupu stana protiv tužilje i umešača, koja je zavedena pod brojem P. 4763/03, te je predložio da sud prekine predmetni postupak ili eventualno spoji ova dva postupka. Sud je na ročištu od 19. januara 2004. godine, nakon izvršenog uvida u predmet P. 4763/03 i konstatacije da je rešenjem od 26. decembra 2003. godine u tom predmetu prekinut postupak, jer je nad prvotuženim u tom postupku - preduzećem "Beko" a.d. Beograd otvoren stečaj, doneo rešenje da se prekida postupak u ovoj pravnoj stvari i da će se postupak nastaviti kad se pravnosnažno okonča postupak u predmetu P. 4763/03. U obrazloženju rešenja je navedeno da sud smatra da rešenje u postupku P. 4763/03 predstavlja prethodno pitanje za rešenje ove pravne stvari, te da je sud rešenje o prekidu doneo na osnovu člana 213. stav 1. tačka 1. i člana 215. Zakona o parničnom postupku. Pismeni otpravak rešenja o prekidu postupka P. 2815/01 od 19. januara 2004. godine dostavljen je tužilji 1. marta 2004. godine, a punomoćniku tužene 2. marta 2004. godine. Protiv tog rešenje stranke nisu uložile žalbu, te je ono postalo pravnosnažno 18. marta 2004. godine.
Predmet P. 4763/03 formiran je u Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu povodom tužbe radi poništaja ugovora, koju je podnela Marija Krizmanić iz Beograda (tužena u postupku P. 2815/01) 5. novembra 2003. protiv Beogradske konfekcije "Beko" a.d. Beograd i Olivere Jovanović iz Beograda, ovde podnositeljke ustavne žalbe. Tužilja je u tom predmetu zahtevala da se poništi Odluka prvotuženog broj II - 8/94 od 7. oktobra 1994. godine, kojom je drugotuženoj dodeljen stan broj 111 na prvom spratu u ulici Otona Župančića 21, Novi Beograd, kao i da se poništi ugovor o otkupu navedenog stana zaključen između prvotuženog i drugotužene. Rešenjem Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 4763/03 od 26. decembra 2003. godine prekinut je postupak u tom predmetu prema prvotuženom i određeno je da će se postupak nastaviti na predlog stranke kada prestanu razlozi prekida. Postupak je prekinut na osnovu člana 212. stav 1. tačka 4) i člana 215. stav 3. Zakona o parničnom postupku, jer je rešenjem Trgovinskog suda u Beogradu otvoren postupak stečaja nad tuženim Beogradskom konfekcijom "Beko" a.d. Beograd. Na osnovu predloga tuženih od 22. oktobra 2007. godine, Četvrti opštinski sud u Beogradu doneo je 6. decembra 2007. godine rešenje P. 4853/07 (novi broj predmeta) kojim se dozvoljava nastavak postupka i kojim se taj sud oglasio stvarno nenadležnim, te je predmet ustupio Trgovinskom sudu u Beogradu, kao stvarno nadležnom sudu. Trgovinski sud u Beogradu primio je spise tog predmeta 19. marta 2008. godine i predmet je zaveden pod brojem P. 2124/08. Trgovinski sud u Beogradu doneo je presudu P. 2124/08 26. maja 2008. godine kojom je odbijen tužbeni zahtev tužilje, a Viši trgovinski sud u Beogradu doneo je 17. marta 2009. godine presudu Pž. 5887/08 kojom je odbijena žalba tužilje kao neosnovana i potvrđena prvostepena presuda. Pismeni otpravak drugostepene presude dostavljen je 14. aprila 2009. tužilji i drugotuženoj - ovde podnositeljki ustavne žalbe, a 15. aprila 2009. godine prvotuženom, čime je postupak pravnosnažno okončan.
Nakon pravnosnažno okončanog postupka, podnositeljka ustavne žalbe dostavila je Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu 21. maja 2009. godine podnesak, kojim je zahtevala da se postupak u predmetu P. 2815/01 nastavi i da se odluči o njenom tužbenom zahtevu.
Četvrti opštinski sud u Beogradu zakazao je ročište za 10. novembar 2009. godine, ali je ono na predlog tužene odloženo zbog štrajka advokata.
4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na čiju povredu se podnositeljka ustavne žalbe poziva, relevantne su sledeće ustavne i zakonske odredbe.
Odredbom člana 32. stava 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
Odredbama člana 58. Ustava jemči se pravo na mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (stav 1.) i utvrđuje da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (stav 2.), da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine (stav 3.), kao i da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (stav 4.).
Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da kad odluka suda zavisi od prethodnog rešenja pitanja da li postoji neko pravo ili pravni odnos, a o tom pitanju još nije doneo odluku sud ili drugi nadležni organ (prethodno pitanje), sud može sam rešiti to pitanje ako posebnim propisima nije drugačije određeno (član 12.); da će sud odrediti prekid postupka ako je odlučio da sam ne rešava o prethodnom pitanju - član 12. (član 213. stav 1. tačka 1)); da za vreme trajanja prekida postupka sud ne može preduzimati nikakve radnje u postupku, ali ako je prekid nastupio posle zaključenja glavne rasprave, sud može na osnovu te rasprave doneti odluku (član 214. stav 2.); da ako je sud prekinuo postupak iz razloga navedenih u članu 213. stav 1. tačka 1) i stav 2. ovog zakona, postupak će se nastaviti kad se pravnosnažno završi postupak pred sudom ili drugim nadležnim organom, ili kad sud nađe da više ne postoje razlozi da se čeka na njegov završetak (član 215. stav 2.).
Važećim Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", broj 125/04) propisano je: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, a da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da kad odluka suda zavisi od prethodnog rešenja pitanja da li postoji neko pravo ili pravni odnos, a o tom pitanju još nije doneo odluku sud ili drugi nadležni organ (prethodno pitanje), sud može sam rešiti to pitanje ako posebnim propisima nije drugačije određeno (član 12.); da prekid postupka sud može odrediti i ako je odlučio da sam ne rešava o prethodnom pitanju - član 12. (član 215. tačka 1)); da za vreme trajanja prekida postupka sud ne može preduzimati nikakve radnje u postupku (član 216. stav 2.); da ako je sud prekinuo postupak iz razloga navedenih u članu 215. tačka 1. ovog zakona, postupak će se nastaviti kad se pravnosnažno završi postupak pred sudom ili drugim nadležnim organom, ili kad sud nađe da više ne postoje razlozi da se čeka na njegov završetak (član 217. stav 2.); da ako je pre stupanja na snagu ovog zakona doneta prvostepena presuda ili rešenje kojim se postupak pred prvostepenim sudom okončava, dalji postupak sprovešće se po dosadašnjim propisima (član 491. stav 1.), kao i da ako po stupanju na snagu ovog zakona bude ukinuta prvostepena odluka iz stava 1. ovog člana, dalji postupak sprovešće se po ovom zakonu (člana 491. stav 3.).
5. Ocenjujući navode i razloge iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnositeljka ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 23. oktobra 1998. godine podnošenjem tužbe za iseljenje iz stana Četvrtom Opštinskom sudu u Beogradu, koju je podnela podnositeljka ustavne žalbe i da još nije okončan.
Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom je postupak trajno okončan, Ustavni sud je na stanovištu da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja osporenog sudskog postupka.
Kada je reč o dužini predmetnog sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je postupak do momenta podnošenja ustavne žalbe trajao ukupno devet godina i da je u tom periodu bio u prekidu dve godine i sedam meseci, te da postupak još uvek nije okončan. Navedeno trajanje postupka samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Ipak, pri utvrđivanju razumnog vremenskog trajanja sudskog postupka mora se poći od činjenice da dužina postupka zavisi od niza činilaca, te da se mora ceniti u svakom konkretnom slučaju ponaosob. Složenost pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, značaj raspravljanog prava za podnosioca ustavne žalbe, ponašanje podnosioca u postupku, kao i ponašanje sudova koji su vodili postupak, osnovni su činioci koji utiču na ocenu vremenskog trajanja parničnog postupka i određuju da li je taj postupak okončan u okviru razumnog roka.
Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je iz spisa sudskog predmeta zaključio da u ovom predmetu nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja. U pogledu ponašanja podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da ona svojim ponašanjem nije doprinela dužini trajanja sudskog postupka, pošto se uredno odazivala na sve pozive suda, pristupala je svim ročištima za glavnu raspravu i nije preduzimala procesne radnje kojima bi odugovlačila parnični postupak. Takođe, prema oceni suda, nesumnjivo je da su pitanja koja se tiču zaštite prava svojine i korišćenja stana od velikog značaja za podnositeljku ustavne žalbe.
Ispitujući postupanje Četvrtog opštinskog suda u Beogradu u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je utvrdio da je dugom trajanju postupka upravo doprinelo nedelotvorno postupanje ovog suda. Ovo iz razloga: što je prvostepeni sud na ročištu od 1. juna 1999. godine doneo presudu zbog izostanka, iako je očigledno da nisu bili ispunjeni zakonom propisani uslovi za njeno donošenje; što je sud nakon više od dve godine i samo tri održana ročišta doneo rešenje kojim se oglasio apsolutno nenadležnim za postupanje u predmetnom postupku, čiji je pismeni otpravak dostavljen strankama tek posle tri meseca od dana donošenja; što je donošenjem rešenja o apsolutnoj nenadležnosti suda odlučivanje o sporu, zbog izrade pismenog otpravka rešenja i postupka po žalbi na rešenje, produženo na još sedam meseci, pri čemu je nesumnjivo da se radi o građanskopravnom sporu koji spada u sudsku nadležnost, a zbog čega je ovo rešenje i ukinuto od strane Okružnog suda u Beogradu; što je sud u ponovnom postupku koji je trajao dve godine i dva meseca održao samo pet ročišta, a odložio čak sedam ročišta (najveći broj odložen je na predlog tužene); što je sud nakon više od pet godina od podnošenje tužbe doneo rešenje o prekidu postupka do pravnosnažnog okončanja drugog sudskog postupka, a u kome je takođe bilo doneto rešenje o prekidu postupka. Na osnovu utvrđenih činjenica o toku postupka, Ustavni sud je ocenio da prvostepeni sud nije preduzimao sve zakonom predviđene procesne mere da se ovaj postupak okonča efikasno i da se o tužbenom zahtevu odluči ažurno i bez nepotrebnog odugovlačenja. Ustavni sud naglašava da pored obaveze suda da sam sprovodi postupak shodno načelu procesne efikasnosti, postoji obaveza suda da obezbedi da se i ostali učesnici u postupku ponašaju na takav način, kako bi se izbeglo nepotrebno odugovlačenje parnice. U konkretnom slučaju sud nije preduzeo sve zakonom predviđene procesne mere kako bi onemogućio tuženu da odugovlači postupak.
Ustavni sud je imao u vidu da parnični sud za vreme trajanja prekida postupka ne može preduzimati nikakve radnje u postupku (član 214. stav 2. ranije važećeg Zakona o parničnom postupku i član 216. stav 2. važećeg Zakona o parničnom postupku), te da mu se taj vremenski period ne može ni pripisati u neaktivnost. Međutim, sagledavajući postupak kao jedinstvenu celinu, sledi da je u konkretnom predmetu reč o postupku koji se vodi od 1998. godine a da još nije okončan, te je stoga Ustavni sud utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom članom 32. stav 1. Ustava.
Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 58. stav 1. Ustava, kojom je utvrđeno pravo na mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, Sud zaključuje da je takav zahtev podnositeljke ustavne žalbe preuranjen, s obzirom na to da postupak još uvek nije okončan. Stoga je Sud, saglasno svemu iznetom i odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 1. izreke.
6. Na osnovu člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđivanjem prava na naknadu štete, na način predviđen odredbama člana 90. Zakona, a u tački 3. izreke je naložio nadležnim sudovima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se parnični postupak po tužbi podnositeljke ustavne žalbe okončao u najkraćem mogućem roku.
U pogledu zahteva podnositeljke ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud je ocenio da je takav zahtev bespredmetan, iz razloga što je odredbama člana 6. Zakona o Ustavnom sudu propisano da se u postupku pred Ustavnim sudom ne plaća taksa i da učesnici u postupku pred Sudom snose svoje troškove.
7. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Slični dokumenti

Semantička pretraga sudske prakse

Pronađite relevantne pravne dokumente koristeći veštačku inteligenciju.

Započni pretragu