Odbijanje ustavne žalbe zbog doprinosa podnosioca dužini trajanja postupka

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Utvrđeno je da je podnosilac, svojim procesualnim radnjama i propustima, u najvećoj meri doprineo dugom trajanju parničnog postupka, čime je onemogućio efikasno postupanje suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, mr Stanka Milanović, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Mitata Isenija iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 16. jula 2009. godine, doneo je

 

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Mitata Isenija izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 6027/06.

O b r a z l o ž e nj e

1. Mitat Iseni iz Beograda izjavio je Ustavnom sudu 11. februara 2008. godine ustavnu žalbu, zbog povrede „osnovnih ljudskih prava zagarantovanih Konvencijom o ljudskim pravima i Ustavom Republike Srbije“.

2. U postupku prethodnog ispitivanja podneska utvrđeno je da ustavna žalba ne sadrži sve podatke neophodne za postupanje, propisane odredbom člana 85. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07), pa je Ustavni sud, na osnovu odredbe člana 44. stav 1. Poslovnika o radu Ustavnog suda (''Službeni glasnik RS'', br. 24/08 i 27/08), dopisom od 19. marta 2009. godine obavestio podnosioca ustavne žalbe o nedostacima koji sprečavaju postupanje Suda po podnetoj žalbi i zatražio da, u roku od 15 dana od dana prijema dopisa, dostavi uređenu i dopunjenu ustavnu žalbu u kojoj će navesti sve podatke koji nedostaju.

Podnosilac ustavne žalbe je 26. juna 2008. godine dostavio dopunu ustavne žalbe u kojoj je naveo da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava u postupcima koji se vode pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetima P. 6027/06 i P. 165/07, kao i da mu je rešenjem o eksproprijaciji „S.O. Savski Venac broj 465-52/89“ povređeno „pravo na imovinu i stanovanje“. Smatra da mu je radnjama Drugog opštinskog suda u Beogradu u navedenim parničnim postupcima povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, jer se oba postupka vode od 2001. godine i još uvek nisu pravnosnažno okončana. U obrazloženju ustavne žalbe podnosilac uglavnom navodi činjenično stanje koje se odnosi na upravni postupak vođen pred Sekretarijatom za urbanizam, komunalno-stambene i građevinske poslove opštine Savski Venac u postupku eksproprijacije njegove porodične stambene zgrade, kao i neraščišćene imovinsko-pravne odnose sa Stambenom zadrugom „Pobeda“, što je i bio osnov za pokretanje predmetnih parničnih postupaka. Predlaže da Ustavni sud „zaštiti njegova osnovna prava“, utvrdi pravni osnov za podnošenje zahteva za naknadu štete, otkloni druge štetne posledice i odmeri „satisfakciju“ zbog pretrpljene nematerijalne štete od 1989. godine do 2008. godine, u skladu s praksom Evropskog suda za ljudska prava.

Ustavni sud je dopisom od 10. oktobra 2008. godine, saglasno odredbi člana 72. stav 3. Poslovnika o radu Ustavnog suda, zahtevao od predsednika Drugog opštinskog suda u Beogradu odgovor na navode iz ustavne žalbe, uz dostavu na uvid spisa navedenih predmeta, koji su Ustavnom sudu dostavljeni 12. novembra 2008. godine.

Predsednik Drugog opštinskog suda u Beogradu je, u izjašnjenju o postupanju tog suda u spornim predmetima, navela da su oba postupka prekinuta donošenjem rešenja o prekidu postupka do okončanja stečajnog postupka nad tuženom Stambenom zadrugom „Pobeda“, jer je nad ovom zadrugom otvoren stečajni postupak rešenjem Trgovinskog suda u Beogradu St. 83/07 od 14. maja 2008. godine. Smatra da su propusti, koje je u skladu s načelom dispozicije stranaka u parničnom postupku načinio podnosilac, u najvećoj meri doveli do produženog trajanja oba osporena postupka.

S obzirom na činjenicu da je podnosilac ustavne žalbe jednom ustavnom žalbom tražio da se utvrde povrede prava u dva odvojena parnična i jednom upravnom postupku, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 42. stav 3. Poslovnika o radu Ustavnog suda, razdvojio postupke i odlučivanje o istaknutim povredama prava podnosioca ustavne žalbe, tako da o postupku koji se vodi pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 6027/06 Ustavni sud raspravlja i odlučuje u postupku Už-197/2008, o postupku koji se vodi pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 165/07 - u predmetu Už-1297/2009, a o postupku eksproprijacije, koji je vođen pred Odeljenjem za imovinsko pravne i stambene poslove gradske opštine Savski Venac odlučuje se u predmetu Už-1236/2009.

3. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može podneti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

4. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 6027/06 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj pravnoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe podneo je 11. jula 2001. godine tužbu protiv tužene Stambene zadruge «Pobeda» iz Beograda, radi predaje u posed stana, koja je u tom sudu zavedena pod brojem P. 3889/01. Pod ovim brojem predmet se vodio do 19. septembra 2006. godine, kada je dobio novi broj P. 6027/06. U ovom postupku parnični sud je zakazao ukupno 20 ročišta. Ročišta su odlagana i nova zakazivana iz više razloga, i to: radi uređenja tužbe, tužbenog zahteva i dokaznih predloga, radi davanja roka tužiocu za dostavljanje dokaza na koje se u tužbi poziva, kao i zbog nedolaska tužioca na zakazana ročišta. Tako su, radi uređenja tužbe, tužbenog zahteva i dokaznih predloga, odložena ročišta za glavnu raspravu zakazana za 3. april 2002. godine, 26. januar 2007. godine i 18. februar 2008. godine. Radi davanja roka tužiocu za dostavljanja dokaza na koje se u tužbi poziva, odložena su ročišta zakazana za 19. oktobar 2001. godine, 26. februar i 10. april 2003. godine, 4. jun 2003. godine, 5. maj, 8. oktobar i 23. decembar 2004. godine i 23. septembar 2008. godine. Zbog nedolaska uredno pozvanog tužioca, predmet je stavljen u mirovanje 4. oktobra 2002. godine. Zbog ponovnog nepristupanja na ročište za glavnu raspravu uredno pozvanog tužioca, sud je 25. aprila 2005. godine doneo rešenje da se tužba smatra povučenom. Radi raspravljanja o predlogu za vraćanje u pređašnje stanje održano je ročište 19. septembra 2006. godine, a radi odlučivanja o privremenoj meri - 9. marta 2007. godine. Dva ročišta zakazana za 6. jun 2007. godine i 26. jun 2008. godine odložena su jer se predmet nalazio u Okružnom sudu u Beogradu, odnosno kod veštaka. Ročište zakazano za 5. jun 2002. godine odloženo je zbog sprečenosti postupajućeg sudije, dok je ročište zakazano za 13. novembar 2007. godine odloženo zbog obustave rada administracije suda. Samo na jednom ročištu, 16. novembra 2006. godine, bile su ispunjene procesne pretpostavke za izvođenje dokaza, kada je izveden dokaz saslušanjem tužioca u svojstvu parnične stranke. Iako je sud sledeće ročište zakazao za 3. decembar 2008. godine, isto nije održano jer je 9. oktobra 2008. godine sud doneo rešenje o prekidu postupka, s obzirom na činjenicu da je nad tuženim pokrenut stečajni postupak rešenjem Trgovinskog suda u Beogradu St. 83/07 od 15. maja 2008. godine, o čemu je postupajući sud obavešten podneskom tuženog od 3. oktobra 2008. godine. Sud je i van ročišta nalagao strankama i trećim licima preduzimanje određenih procesnih radnji u cilju nastavka i bržeg okončanja ovog parničnog postupka (nalozi tužiocu za uređenje tužbe i tužbenog zahteva i dostavljanje dokaza na koje se tužilac poziva, nalozi strankama radi izjašnjenja po podnescima druge strane u postupku, traženje kopije spornog ugovora od sudske arhive, nalog tužiocu za plaćanje naknade i doplate naknade za veštačenje, nalog tužiocu radi dostavljanja dokaza o uplati naknade za veštačenje kako bi spis bio dostavljen veštaku, kao i dopis krivičnom odeljenju istog suda radi dostavljanja podataka i, kasnije, spisa krivičnog predmeta na koji se tužilac pozivao).

5. Odredbama člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ustavnom žalbom poziva, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

6. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta citirane odredbe Ustava, Ustavni sud je utvrdio da osporenim radnjama Drugog opštinskog suda u Beogradu u parničnom postupku P. 6027/06 nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku.

Ustav Republike Srbije kojim je ustanovljena ustavna žalba i garantovano pravo na suđenje u razumnom roku stupio je na snagu 8. novembra 2006. godine. Stoga bi vreme koje treba uzeti u obzir prilikom odlučivanja o zahtevu podnosioca ustavne žalbe za utvrđenje povrede navedenog Ustavom zajemčenog prava trebalo da teče od 8. novembra 2006. godine. Međutim, razlog zbog koga je Ustavni sud stao na stanovište da se za utvrđivanje razumne dužine trajanja parničnog postupka u konkretnom slučaju mora imati u vidu period od dana podnošenja tužbe je činjenica da parnični postupak, po svojoj prirodi, predstavlja jedinstvenu i nedeljivu celinu, koja počinje podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava.

Razumna dužina trajanja sudskog postupka nije apsolutna kategorija i zavisi od niza činilaca koji se moraju proceniti u svakom pojedinačnom slučaju. Osnovni činioci koji utiču na ocenu vremenskog trajanja parničnog postupka i određuju da li je taj postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne su: složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu; priroda zahteva, odnosno značaj istaknutog prava za podnosioca; ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku; ponašanje suda koji vodi postupak.

Ispitujući u konkretnom slučaju navedene kriterijume radi utvrđivanja postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je zaključio da u ovom predmetu nije bilo izuzetno složenih pravnih i činjeničnih pitanja koja bi zahtevala naročito obiman i dugotrajan dokazni postupak. Naprotiv, rad parničnog suda iscrpeo se, uglavnom, u pokušajima da obezbedi procesne pretpostavke za raspravljanje, odnosno održavanje ročišta i izvođenje dokaza u osporenom postupku.

Predmet spora je od izuzetnog značaja za podnosioca ustavne žalbe s obzirom da je podnetom tužbom tražio predaju stana u posed, a spor ove vrste dotiče ne samo podnosioca lično, već i njegovu porodicu.

Ustavni sud ocenjuje da je podnosilac ustavne žalbe, i pored očitog ličnog interesa da se postupak okonča vrlo brzo, svojim radnjama činjenja i nečinjenja odlučujuće uticao da ovaj parnični postupak traje nesrazmerno dugo. Ni podnosilac kao parnična stranka, ni njegovi punomoćnici, nisu preduzeli sve što je u njihovoj moći da se postupak okonča efikasno i brzo. Podnošenje neuredne tužbe sa neopredeljenim tužbenim zahtevom, štaviše bez priloženih dokaza na koje se u tužbi poziva, prevashodan je razlog dugog trajanja postupka. Nepostupanje po nalozima parničnog suda za uređenje tužbe i tužbenog zahteva uslovilo je dalje produženje trajanja postupka. Zbog nedolaska uredno pozvanog podnosioca, predmet je stavljen u mirovanje 4. oktobra 2002. godine, a zbog njegovog ponovnog nedolaska na ročište za glavnu raspravu, sud je 25. aprila 2005. godine doneo rešenje da se tužba smatra povučenom, čime je ceo postupak prolongiran u velikoj meri. Podnosilac je tužbu podneo pre regulisanja svog statusa u pogledu državljanstva Republike Srbije, a kada je tužena strana predložila polaganje aktorske kaucije, podnosilac je pokušao na različite načine da postupak prolongira do upisa u Matičnu knjigu državljana Republike Srbije, što je učinjeno tek 7. aprila 2004. godine, rešenjem Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije broj 204-1-5513/04. Podnosilac je objektivnim preinačenjem tužbenog zahteva 16. novembra 2006. godine uticao na to da, nakon pet godina, praktično ceo postupak P. 6027/06 krene od početka. I opet se u procesnom smislu sve ponavljalo: nalozi za uređenje tužbe i tužbenog zahteva, nalozi za dostavljanje dokaza i tome slično. Veštačenje, koje je parnični sud odredio na podnosiočev predlog nije, sam po sebi, dokaz čijim izvođenjem se postupak nužno odugovlači i usporava. Međutim, nepostupanje podnosioca po nalogu parničnog suda za plaćanje naknade za veštačenje i plaćanje ove naknade tek po ponovljenom nalogu, nakon četiri meseca, svakako je radnja koja odugovlači postupak, za koju je isključivo odgovoran podnosilac ustavne žalbe. Dopunsku naknadu za troškove veštačenja, iako je dobio nalog suda, podnosilac nije uplatio, tako da veštačenje nije ni obavljeno. Konačno, pokušaji parničnog suda da obezbedi uslove za raspravljanje u ovom parničnom postupku prekinuti su otvaranjem stečajnog postupka nad tuženim. Parnični sud je, na predlog tužioca, doneo rešenje o prekidu postupka. Iz svega navedenog proizlazi da postupak, nakon osam godina trajanja, skoro da nije ni započeo.

Po mišljenju Ustavnog suda, Drugi opštinski sud u Beogradu nije ni bio u situaciji da delotvorno i efikasno postupa, jer je u tome bio onemogućen radnjama činjenja, odnosno još više - nečinjenja na strani podnosioca ustavne žalbe. Podnosiočevo postupanje u predmetnom parničnom postupku može se okarakterisati kao ponašanje koje nije bilo u skladu sa zakonskim pravilima postupka. Po stavu Ustavnog suda, da bi se pozvao na povredu prava na pravično suđenje u razumnom roku, podnosilac se sam mora ponašati u skladu s pravilima postupka koji osporava. Ovakav stav proizlazi i iz sudske prakse Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu koji konstatuje: „Sud smatra da je ponašanje prvog podnosioca predstavke, posebno njegovi brojni neosnovani podnesci, kao i propust da sarađuje sa domaćim sudovima, prouzrokovalo značajna neopravdana zakašnjenja u postupku. Međutim, domaćim sudovima nije nedostajala marljivost u ovom periodu“ (videti predmete: Skočajić i Bjelić protiv Srbije i Uglješić protiv Hrvatske). Kako se, u konkretnom slučaju, podnosilac nije ponašao u skladu s pravilima postupka, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac ustavne žalbe prevashodno i najznačajnije doprineo neopravdano dugom trajanju osporenog parničnog postupka.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je ocenio da u postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 6027/06 podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu.

7. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u izreci.

 

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić