Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku radi iseljenja koji je trajao preko osamnaest godina. Sud je ocenio da je trajanje postupka bilo neprimereno dugo, prvenstveno zbog propusta sudova.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Nasihe Nuhanović Ćošabić iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 13. novembra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba Nasihe Nuhanović Ćošabić i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 2530/06 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Nasiha Nuhanović Ćošabić iz Beograda podnela je 14. januara 2011. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4196/10 od 21. oktobra 2010. godine zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije. Ustavnom žalbom se ističe i povreda prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u parničnom postupku u kome je doneta osporena presuda.

Povredu prava na pravično suđenje podnositeljka obrazlaže time da postupak koji je okončan osporenom presudom nije bio pravičan i u skladu sa zakonom. Naime, podnositeljka smatra da kao član porodičnog domaćinstva svoje pokojne svekrve ima pravo da nastavi sa korišćenjem spornog stana u kom neprekidno živi 40 godina, i pored toga što njena svekrva, kao nosilac stanarskog prava, nije zaključila ugovor o zakupu stana sa vlasnikom. Takođe je istakla da je osnovni razlog zbog kojeg joj je naloženo iseljenje iz predmetnog stana, taj što je pripadnik određene veroispovesti i što je sud zaključio da drugi stan, čiji je ona vlasnik, rešava njenu stambenu potrebu, te da nije tačno da je menjala mesto prebivališta. Zbog činjenice da je predmetna parnica trajala 33 godine smatra da joj je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Predložila je da Ustavni sud utvrdi povredu označenih ustavnih prava i poništi osporenu odluku. Zahtev za naknadu štete nije istakla.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 90312/10 (ranije predmet Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 2530/06), utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilja M.R. podnela je 9. marta 1992. godine tužbu protiv tužene Nasihe Nuhanović Ćošabić, ovde podnositeljke ustavne žalbe, radi iseljenja iz stana koji se nalazi u Zemunu, u Svetosavskoj ulici broj 19.

Do donošenja prve po redu prvostepene presude P. 2191/92 od 8. februara 2002. godine, od ukupno zakazana 34 ročišta, osamnaest nije održano, od toga sedam zbog sprečenosti sudije. Četiri ročišta nisu održana na predlog tužene, odnosno zbog njenog nedolaska. Pored toga, četiri ročišta nisu održana na saglasan predlog stranaka, jedno zbog nedolaska svedoka, dok za ostala ročišta nisu navedeni razlozi neodržavanja. U periodu od 26. januara 1998. godine do 20. januara 2000. godine nije održano nijedno ročište, niti su preduzimane bilo kakve radnje u postupku. U ovom delu postupka izveden je dokaz saslušanjem parničnih stranaka i većeg broja svedoka. Navedena prvostepena presuda ukinuta je rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 2873/03 od 26. marta 2003. godine.

U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom od ukupno osam zakazanih ročišta, tri nisu održana. Dva ročišta nisu održana zbog sprečenosti sudije, a jedno zbog nedolaska uredno pozvanih parničnih stranaka. Druga po redu doneta prvostepena presuda P. 1788/03 od 14. aprila 2005. godine ukinuta je rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 17155/05 od 24. maja 2006. godine.

Treću po redu prvostepenu presudu P. 2530/06 kojom je usvojen tužbeni zahtev i obavezana tužena da se sa svim licima i stvarima iseli iz spornog stana u Svetosavskoj ulici broj 19 u Zemunu, Četvrti opštinski sud u Beogradu je doneo nakon pet održanih ročišta, 26. septembra 2007. godine. U obrazloženju je navedeno da je sud je na osnovu uverenja nadležnog SUP od 22. januara 1988. godine utvrdio adrese na kojima je tužena imala prijavljeno prebivalište u periodu od 1966. do 1987. godine, dok je iskaz tužene u pogledu navoda o tome da se iz spornog stana nije iseljavala, ocenio kontradiktornim, s obzirom na suprotne tvrdnje date u drugim postupcima.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 4148/08 od 3. decembra 2008. godine spisi predmeta su radi dopune postupka vraćeni prvostepenom sudu koji je 26. decembra 2008. godine doneo rešenje o ispravci presude.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4196/10 od 21. oktobra 2010. godine odbijena je žalba tužene i potvrđena je prvostepena presuda u delu kojim je odlučeno o tužbenom zahtevu, a preinačena je u pogledu odluke o troškovima postupka. U obrazloženju ove odluke je navedeno da je prema činjeničnom stanju utvrđenom u postupku pred prvostepenim sudom, tužilja vlasnica spornog stana, koji je na osnovu rešenja o nacionalizaciji iz 1961. godine ostavljen u svojinu njenom pravnom prethodniku, te da je R.Ć. (bivša svekrva tužene), 25. januara 1967. godine u svojstvu nosioca stanarskog prava zaključila ugovor o korišćenju navedenog stana sa Gradskim stambenim preduzećem. Dalje je navedeno da je u prvostepenom postupku utvrđeno da je tužena u predmetnom stanu živela od 1970. godine, a od 1975. godine u stanu u Ulici Jakuba Kuburovića broj 29, gde je bila i prijavljena od 1976. godine, te da se u sporni stan ponovo uselila nakon smrti svoje bivše svekrve 1977. godine, kao i to da je tužena u svojstvu kupca 16. marta 1982. godine zaključila sa V.J. ugovor o kupoprodaji stana u Ugrinovačkoj ulici broj 130 u Zemunu, površine 32,31m2. Prihvatajući u svemu kao pravilnu prvostepenu odluku, Apelacioni sud u Beogradu je naveo da se tužena, koja je u spornom stanu stanovala od 1970. do 1975. godine, ne može smatrati članom porodičnog domaćinstva bivšeg nosioca stanarskog prava zbog toga što svojstvo člana porodičnog domaćinstva i korisnika stana nosioca stanarskog prava ne može steći ponovnim useljenjem u stan posle 29. jula 1973. godine, u vreme kada se na stanu u privatnoj svojini, saglasno članu 2. Zakona o stambenim odnosima ("Službeni glasnik RS", br. 29/73, 30/80 i 8/91), nije moglo sticati stanarsko pravo. Pored toga, drugostepeni sud je svoju odluku o tome da tužena nema pravo da nastavi sa korišćenjem spornog stana obrazložio i time da je tužena rešila svoju stambenu potrebu sticanjem prava svojine na stanu u Ugrinovačkoj ulici broj 130 u Zemunu, kao i činjenicom da je suvlasnik kuće u Ćukovačkoj ulici broj 1.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu ukazuje podnositeljka u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka , kao i o optužbama protiv njega.

Članom 10. Zakona o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, (6/80), 36/80, (43/82 i 72/82), 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02 ), važećeg u trenutku podnošenja tužbe, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku.

Članom 10. stav 1. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09 ), koji se primenjivao do okončanja predmetne parnice, bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku.

Odredbom člana 2. stav 2. Zakona o stambenim odnosima ("Službeni glasnik SRS", broj 29/73), koji je stupio na snagu 29. jula 1973. godine, bilo je propisano da građanin koji se uselio u stan u svojini građana na osnovu ugovora o zakupu stana stiče pravo da taj stan koristi pod uslovima utvrđenim ovim zakonom i ugovorom o zakupu stana.

5. Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe, Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se postupak vodi u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je postupak čije se trajanje osporava pokrenut 9. marta 1992. godine, podnošenjem tužbe Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu te da je pravnosnažno okončan posle osamnaest i po godina donošenjem osporene drugostepene presude 20. decembra 2010. godine.

U toku trajanja osporenog postupka, a imajući u vidu prethodno utvrđene činjenice, Ustavni sud je ocenio da je podnositeljka u određenoj meri doprinela dužini trajanja postupka jer četiri ročišta nisu održana na molbu tužene, odnosno zbog njenog nedolaska, a druga četiri ročišta nisu održana na saglasan predlog stranaka. Međutim, i pored određenog doprinosa na strani podnositeljke, Ustavni sud je utvrdio da ne može postojati nijedan razlog koji bi opravdao činjenicu da je osporeni postupak trajao preko osamnaest i po godina. Pri tome, Ustavni sud je ocenio da su propusti u pogledu delotvornog i efikasnog vođenja postupka od strane redovnih sudova osnovni uzrok neprimereno dugom trajanju. Po oceni Ustavnog suda, činjenica da je prva prvostepena presuda doneta tek deset godina posle podnošenja tužbe, te činjenica da u periodu od dve godine nije zakazano nijedno ročište, niti su preduzimane bilo koje druge radnje u postupku, su dovoljne da se zaključi da postupak nerazumno dugo traje.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US ) ustavnu žalbu usvojio i utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. Kako se navodi ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje suštinski svode na podnositeljkino stanovište o tome da ima pravo da nastavi sa korišćenjem predmetnog stana, te tvrdnju da je netačna konstatacija Apelacionog suda da je menjala prebivalište, Ustavni sud naglašava da odlučujući o ustavnoj žalbi ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi i priloženih dokaza ne proizlazi da je njihovo zaključivanje u osporenim odlukama bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je to utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava. Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba, u ovom konkretnom slučaju, ne sadrži takve ustavnopravne razloge na kojima bi se zasnivali navodi o povredi označenog ustavnog prava, već se od Ustavnog suda u suštini zahteva da kao redovan sud oceni zakonitost osporene presude. Ustavni sud konstatuje da je osporenu drugostepenu presudu doneo zakonom ustanovljen sud, u granicama svoje nadležnosti i u postupku sprovedenom u skladu sa zakonskim odredbama. Podnositeljki ustavne žalbe bilo je omogućeno učestvovanje u postupku i preduzimanje svih zakonom dopuštenih radnji. Pored toga, Usta vni sud je ocenio da se osporena presuda zasniva na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju i primeni merodavnog materijalnog prava, konkretno člana 2. Zakona o stambenim odnosima iz 1973. godine, na činjenično stanje koje je utvrđeno u prvostepenom postupku, a koje se odnosi na to da je podnositeljka u stanu živela u periodu od 1970. do 1975. godine kada je stan napustila, da se u stan vratila 1977. godine i da je 1982. godine stekla pravo svojine na drugom stanu. Takođe, Ustavni sud je ocenio da zaključak prvostepenog suda u pogledu promena adresa podnositeljkinog prebivališta nije proizvoljan, budući da je utemeljen na dokazu izvedenom tokom postupka (uverenje SUP). Suprotno mišljenje podnositeljke ustavne žalbe je izraz nj ene subjektivne ocen e o pogrešno utvrđenom činjeničnom stanju i pogrešnoj primeni merodavnog materijalnog prava zasnovano na ubeđenju da joj pripada pravo korišćenja stana, ali ne i prihvatljiv argument ili dokaz o učinjenoj povredi prava na pravično suđenje .

U pogledu podnositeljkinih navoda da joj je pravo na pravično suđenje povređeno time što je osporena odluka doneta isključivo iz razloga koji se tiče njene veroispovesti, Ustavni sud konstatuje da, i pored toga što nije istaknuta povreda načela iz člana 21. Ustava, podnositeljka nije dostavila nijedan dokaz da je osporenom presudom različito tretirana u odnosu na lica drugih veroispovesti koja se nalaze u istoj ili bitno sličnoj situaciji.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je u delu kojim je osporena drugostepena presuda, ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za odlučivanje, odlučujući kao u drugom delu izreke.

7. Polazeći od svega izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08, 27/08 i 76/11), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti