Odluka Ustavnog suda o povredi razumnog roka u radnom sporu i odbacivanju žalbe zbog neiscrpljenosti pravnih lekova

Kratak pregled

Ustavni sud utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao skoro 11 godina. Ustavna žalba protiv pravnosnažne presude je odbačena jer podnositeljka nije izjavila reviziju, čime nisu iscrpljena sva pravna sredstva.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Milan Stanić, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi R. Đ. iz Beograda-Batajnica, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa član om 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. aprila 201 6. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba R. Đ. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 52/10 (ranije predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 202/03) povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Odbacuje se zahtev podnositeljke za naknadu materijalne štete.

3. Odbacuje se ustavna žalba Rade Đurić izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 7065/13 od 18. decembra 2013. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. R. Đ. iz Beograda-Batajnica je, 3. marta 2014. godine, preko punomoćnika M. T. i S. M, advokata iz Beograda, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 7065/13 od 18. decembra 2013. godine zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na imovinu, i prava na rad, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i čl. 58. i 60. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 52/10.

Podnositeljka ustavne žalbe je navela: da je 30. januara 2003. godine podnela tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu protiv tužene „M. o. S.“, radi poništaja rešenja o prestanku radnog odnosa; da je delimičnom presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 202/03 od 30. januara 2005. godine usvojen njen tužbeni zahtev i presudom Okružnog suda u Beogradu Gž1. 4363/06 je potvrđena navedena prvostepena presuda; da je, odlučujući o reviziji tužene, Vrhovni sud Srbije rešenjem Rev II 964/08 od 15. oktobra 2008. godine ukinuo presude Okružnog suda u Beogradu Gž1. 4363/06 i Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 202/03 i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak; da je presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 52/10 od 17. septembra 2013. godine odbijen tužbeni zahtev i presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 7065/13 od 18. decembra 2013. godine potvrđena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 52/10; da joj je osporenom presudom povređeno pravo na pravično suđenje iz razloga što sud nije prihvatio neke od dokaza izvedenih tokom postupka i jer je nakon dve odluke donete u korist podnositeljke, kasnije doneta odluka protiv nje; da joj je osporenom presudom povređeno i pravo na rad jer joj je zbog pogrešnih sudskih odluka onemogućeno da radi posao za koji je stručna; da joj je povređeno pravo na žalbu jer je u nemogućnosti da izjavi reviziju protiv drugostepene presude zbog povećanog zakonskog cenzusa za izjavljivanje ovog vanrednog pravnog leka; da joj je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 52/10 jer je postupak čiji je predmet radni spor, koji je hitnog karaktera, trajao 10 godina.

Podnositeljka je predložila da joj se na ime naknade štete isplati iznos od 5.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti na dan isplate po srednjem kursu NBS na ime troškova postupka koji su se vodili pred svim sudovima, iz čega proizlazi da je podnositeljka zahtevala naknadu materijalne štete. Takođe je tražila i naknadu troškova za rad advokata za sastav ustavne žalbe. Naknadu nematerijalne štete nije tražila.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava ili slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Iz odredbe člana 170. Ustava Republike Srbije, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, proizlazi da je jedna od pretpostavki za izjavljivanje ustavne žalbe da su pre njenog podnošenja iskorišćena propisana pravna sredstva za zaštitu prava podnosioca ustavne žalbe.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 52/10 utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje o ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe je 30. januara 2003. godine podnela tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu protiv tužene M. o. S, radi poništaja rešenja o prestanku radnog odnosa tužene broj 2/1 od 9. januara 2003. godine i vraćanja na rad i radi naknade štete u visini izgubljene zarade i uplate pripadajućih doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje. Predmet je dobio broj P1. 202/03.

Pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu bilo je održano pet ročišta, dok pet ročišta nije bilo održano, i to: četiri zbog sprečenosti postupajućeg sudije, a jedno zbog procesnih nedostataka, bez navođenja razloga. Na održanim ročištima su saslušane parnične stranke, saslušani su svedoci, izvršeno je suočenje između svedoka i tužilje, izvršen je uvid u normativna akta tužene kao i u određenu dokumentaciju.

Delimičnom presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 202/03 od 30. novembra 2005. godine, u stavu prvom izreke usvojen je tužbeni zahtev, pa je poništeno rešenje tužene broj 2/1 od 9. januara 2003. godine, kojim je tužilji prestao radni odnos; u stavu drugom izreke obavezana je tužena da tužilju vrati na rad na radno mesto organizatora programa u stručnoj službi tužene; u stavu trećem izreke je određeno da će sud naknadno odlučiti o tužbenom zahtevu kojim je traženo da tužena isplati tužilji naknadu štete u visini izgubljene zarade i na taj iznos uplati pripadajuće doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje za period počev od 7. januara 2003. godine do povratka na rad, kao i o troškovima postupka.

Presudom Okružnog suda u Beogradu Gž1. 4363/06 od 30. novembra 2007. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena je delimična presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 202/03 od 30. novembra 2005. godine. Odlučujući o reviziji tužene izjavljenoj protiv drugostepene presude, rešenjem Vrhovnog suda Srbije Rev II 964/08 od 15. oktobra 2008. godine ukinuta je presuda Okružnog suda u Beogradu Gž1. 4363/06 od 30. novembra 2007. godine i presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 202/03 od 30. novembra 2005. godine i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku je održano 11 ročišta na kojima je izvršen uvid u celokupne spise predmeta, saslušane su parnične stranke, saslušani su svedoci, dok šest ročišta nije bilo održano, i to: četiri zbog sprečenosti postupajućeg sudije, a dva bez navođenja razloga. Na ročištu od 25. juna 2013. godine podnositeljka je izjavila da povlači tužbu u delu tužbenog zahteva koji se odnosi na isplatu izgubljene zarade i pripadajućih doprinosa.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 52/10 od 17. septembra 2013. godine, u stavu prvom izreke, odbijen je tužbeni zahtev za poništaj rešenja tužene broj 2/1 od 9. januara 2003. godine kojim je tužilji prestao radni odnos, te da sud obaveže tuženu da tužilju vrati na rad na radno mesto organizatora programa u stručnoj službi tužene; u stavu drugom izreke utvrđeno je da je povučena tužba u delu zahteva da sud obaveže tuženu da tužilji plati naknadu štete u visini izgubljene zarade i na te iznose uplati pripadajuće doprinose nadležnom fondu PIO; u stavu trećem izreke obavezana je tužilja da tuženoj na ime troškova parničnog postupka plati iznos od 487.500,00 dinara.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 7065/13 od 18. decembra 2013. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužilje i potvrđena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 52/10 od 17. septembra 2013. godine u stavu prvom i trećem izreke i odbijen je zahtev tužene za naknadu troškova žalbenog postupka.

U obrazloženju presude je navedeno: da je, prema činjeničnom utvrđenju, u rešenju tužene o prestanku radnog odnosa tužilje broj 2/1 od 9. januara 2003. godine navedeno da tužilji prestaje radni odnos na neodređeno vreme zaključno sa 6. januarom 2003. godine; da je u obrazloženju tog rešenja o prestanku radnog odnosa navedeno da su tužilji upućena dva pisana upozorenja o nepoštovanju radne discipline i radnih obaveza za poslednjih šest meseci, da je osnovna organizacija Sindikata dopisom od 27. decembra 2002. godine dala mišljenje da tužilji prestane radni odnos jer se oglušila o pisana upozorenja i nastavila sa ponašanjem koje ne dozvoljava da se sa njom nastavi rad; da je upozorenjem broj 329/1 od 23. decembra 2002. godine, donetog od strane tužene, tužilja upozorena da ne poštuje radnu disciplinu te da se to nepoštovanje ogleda u zakašnjavanju na posao od 10 do 30 i više minuta, skoro svakodnevno u poslednja tri meseca, neblagovremenom obavljanju dnevnih radnih zadataka koje joj poveri odgovorni urednik; započinjanju i nezavršavanju preuzetih obaveza, što remeti planove rada drugih zaposlenih, koji tako moraju da obavljaju deo posla organizatora; neopravdanom izostajanju sa posla 26. septembra i 30. oktobra, neobjektivnom, odnosno neistinitom obaveštavanju saradnika tužene o zaradama zaposlenih kao i o svom statusu; da je upozorenjem broj 136/1 od 14. juna 2002. godine tužilja upozorena da će tužena raskinuti radni odnos sa njom ukoliko nastavi sa nepoštovanjem radne discipline koja se ogleda u neprekidnom zakašnjavanju na posao u dužem periodu; da je na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud primenio materijalno pravo, dajući za svoju odluku razloge koje prihvata i ovaj sud kao drugostepeni; da je osporenim rešenjem tužilji prestao radni odnos zbog postojanja opravdanog razloga koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlene, njeno ponašanje i potrebe poslodavca i to zbog toga što ne poštuje radnu disciplinu odnosno zbog toga što je njeno ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca, dakle na osnovu odredbe člana 101. stav 1. tačka 4) Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 70/01 i 73/01); da je nepoštovanje radne discipline od strane tužilje očigledno s obzirom na njeno ponašanje, jer tužilja kontinuirano zakašnjavala na posao te se radi o masovnijem ispoljavanju negativnog ponašanja za duži vremenski period što ima negativne posledice na rad i poslovanje poslodavca; da tužilja ne osporava da zakašnjava na posao i takvo ponašanje pravda ponašanjem ostalih zaposlenih koji prema njenim navodima takođe zakašnjavaju na posao; da tužilja ne može pravdati svoje ponašanje koje je takvo da ne može nastaviti rad kod poslodavca ponašanjem drugih zaposlenih, jer kako pravilno zaključuje prvostepeni sud u konkretnom slučaju se ne ceni ponašanje drugih zaposlenih, već ponašanje tužilje; da što se tiče postupka prestanka radnog odnosa, drugostepeni sud nalazi da je taj postupak sproveden u skladu sa odredbama člana 104. st. 1, 3. i 4. Zakona o radu jer je rešenjem poslodavca tužilji prestao radni odnos iz razloga propisanih odredbom člana 101. stav 1. tačka 4) Zakona o radu i to u roku od tri meseca od dana saznanja za činjenice koje su osnov za davanje otkaza, odnosno u roku od šest meseci od dana nastupanja činjenica koje su osnov za davanje otkaza a pre otkaza ugovora o radu poslodavac je zatražio mišljenje sindikata; da je poslodavac doneo rešenje o prestanku radnog odnosa tužilji u pismenom obliku koje sadrži pouku o pravnom leku i time je postupio saglasno odredbi člana 105. stav 1. Zakona; da je poslodavac tužilji dostavio i upozorenje u pismenom obliku omogućivši joj pravo na odbranu.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu podnositeljka u ustavnoj žalbi poziva, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.); da se jemči pravo na rad, u skladu sa zakonom i da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na rad, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa (član 60. st. 1. i 4.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja predmetnog parničnog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen tri godine i deset meseci tako je za ocenu postojanja povrede prava podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, relevantan ceo period, od dana podnošenja tužbe – 30. januara 2003. godine, pa do pravnosnažnog okončanja postupka.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovani su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud nalazi da nadležni sudovi u osporenom postupku nisu delotvorno i efikasno postupali kako bi se predmetni parnični postupak okončao u razumnom roku i da bi se o tužbi odlučilo bez nepotrebnog odugovlačenja.

Ustavni sud nalazi da je postupak koji za predmet ima radni spor, do njegovog pravnosnažnog okončanja trajao skoro 11 godina što predstavlja nerazumno dugo trajanje postupka kako po stavovima ovoga suda tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava.

Po oceni Suda, odgovornost za prekomerno trajanje postupka snosi prvostepeni sud, pred kojim je, nakon ukidanja prvostepene i drugostepene presude od strane revizijskog suda, postupak trajao pet godina, a takođe odgovornost snosi i drugostepeni sud pred kojim je žalbeni postupak u odnosu na prvu prvostepenu presudu trajao dve godine, što u radnim sporovima nije prihvatljiv rok za odlučivanje. Međutim, Ustavni sud nalazi da su ostali postupajući sudovi redovno i efikasno odlučivali, tako je prva prvostepena presuda doneta nakon manje od tri godine od podnete tužbe revizijski sud je odlučio za nepunih godinu dana, a drugostepeni sud je pravnosnažno okončao postupak za tri meseca.

Ustavni sud, i u ovom predmetu, konstatuje da je primarna dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju u vršenju svojih procesnih ovlašćenja i da blagovremeno preduzmu sve raspoložive zakonske mere u cilju okončanja svakog pokrenutog postupka. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje, a zatim i sprovođenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove kao organe državne vlasti.

Ustavni sud nalazi da se ne može prihvatiti da je razumno da jedan radni spor nastao povodom otkaza ugovora o radu traje skoro 11 godina, te da se stoga ovako dugo trajanje konkretnog sudskog postupka jedino može pripisati neefikasnom postupanju nadležnih sudova. Pri tome, zakon koji uređuje parnični postupak naročito potencira hitnost rešavanja radnih sporova, s obzirom na to da ishod ovakvog spora može imati veoma značajne, pa čak i egzistencijalne materijalnopravne posledice za tužioca kao bivšeg zaposlenog, ali svakako je i u interesu poslodavca da se ovakav spor okonča u što kraćem vremenskom roku.

Ustavni sud konstatuje da je predmet spora za podnositeljku bio od egzistencijalnog značaja, a ispitujuće ponašanje podnositeljke, utvrđeno je da podnositeljka nije doprinela dužini trajanja postupka. Ustavni sud ukazuje da predmetni postupak nije bio složen jer tokom njegovog trajanja nisu postojala ni posebno sporna činjenična ni sporna pravna pitanja koja je trebalo razjasniti.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da je podnositeljki ustavne žalbe u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 202/03, a zatim pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 52/10, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, krećući se u granicama navoda iz ustavne žalbe, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS”, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr.zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. U pogledu zahteva za naknadu materijalne štete, Ustavni sud ukazuje da podnositeljka ustavne žalbe nije dostavila dokaze o šteti koja joj je prouzrokovana kao i dokaze o uzročnoj vezi između postupanja suda i prouzrokovane materijalne štete. Stoga je Ustavni sud u tački 2. izreke u tom delu odbacio ustavnu žalbu, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

7. Ispitujući postojanje procesnih pretpostavki za postupanje po ustavnoj žalbi u delu kojim se osporava presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 7065/13 od 18. decembra 2013. godine, Ustavni sud je utvrdio da je osporenom presudom pravnosnažno odbijen tužbeni zahtev podnositeljke ustavne žalbe kojim je tražen poništaj rešenja tužene o prestanku radnog odnosa podnositeljke i vraćanje na rad.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11 ) propisano je da je revizija dozvoljena u parnicama o sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa (član 441.). Takođe, i raniji Zakon o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) sadrži identičnu odredbu u članu 439. Zakona.

Dakle, podnositeljka ustavne žalbe pre obraćanja Ustavnom sudu nije iskoristila sva zakonom propisana pravna sredstva, odnosno nije izjavila reviziju protiv pravnosnažne drugostepene presude.

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je u tački 3. izreke odbacio ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 7065/13 od 18. decembra 2013. godine, na osnovu člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, zbog nepostojanja Ustavom i Zakonom utvrđenih pretpostavki za vođenje postupka i odlučivanje.

Razmatrajući zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud ukazuje da nema uslova za određivanje tražene naknade troškova, u smislu odredbe člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu. Naime, navedenom odredbom Zakona je propisano da učesnici u postupku sami snose svoje troškove. S tim u vezi, odredbom člana 83. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu je propisano da svako (poslovno sposobno) lice, uz ispunjenost i drugih uslova, može izjaviti ustavnu žalbu (i preduzimati druge radnje u postupku), što istovremeno znači i da nije obavezno da te radnje preduzima preko punomoćnika, uključujući i punomoćnika advokata. Pored toga, Ustavni sud ukazuje i da je odredbom člana 45. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13) predviđeno da se ne odbacuju podnesci kojima se pokreće postupak pred Ustavnim sudom i kada isti ne sadrže podatke neophodne za vođenje postupka ili imaju druge nedostatke koji onemogućavaju postupanje u predmetu, već se podnosiocu daje mogućnost da te nedostatke naknadno otkloni. Takođe, Ustavni sud licima koja žele da izjave ustavnu žalbu, pruža svojevrsnu pravnu pomoć kroz ustanovljeni obrazac ustavne žalbe i pisano uputstvo za popunjavanje obrasca ustavne žalbe, koji su dostupni preko internet stranice ustavnog suda ili se na zahtev dostavljaju zainteresovanom licu.

8. Saglasno iznetom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi razumnog roka u radnom sporu i odbacivanju žalbe zbog neiscrpljenosti pravnih lekova

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti