Odluka Ustavnog suda o povredi prava u dugotrajnom stečajnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na pravično suđenje, suđenje u razumnom roku i prava na imovinu. Postupak se odnosi na nemogućnost naplate potraživanja u stečaju nad preduzećem sa državnim kapitalom. Poništavaju se rešenja nižih sudova.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1972/2014
12.10.2017.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik Vesna Ilić Prelić i sudije Tatjana Babić, Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Milan Marković, Snežana Marković, Miroslav Nikolić, Milan Stanić, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović, dr Jovan Ćirić i dr Milan Škulić, u postupku po ustavnoj žalbi T. R. iz Podgorca kod Boljevca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 12. oktobra 2017. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba T. R. i utvrđuje da je presudom Prekršajnog suda u Zaječaru - Odeljenje u Boljevcu Pr. 1852/12 od 15. novembra 2013. godine i presudom Prekršajnog apelacionog suda - Odeljenje u Nišu Prž. 25295/13 od 10. januara 2014. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Prekršajnog apelacionog suda - Odeljenje u Nišu Prž. 25295/13 od 10. januara 2014. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi koju je okrivljeni izjavio protiv presude Prekršajnog suda u Zaječaru - Odeljenje u Boljevcu Pr. 1852/12 od 15. novembra 2013. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. T. R. iz Podgorca kod Boljevca je podneo Ustavnom sudu, 3. marta 2014. godine, preko punomoćnika P. J, advokata iz Bora, ustavnu žalbu protiv presuda označenih u izreci, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na nepovredivost stana, zajemčenih odredbama odredaba člana 32. stav 1. i člana 40. Ustava Republike Srbije.

Ustavnom žalbom se osporavaju sudske odluke kojima je podnosilac ustavne žalbe pravnosnažno oglašen krivim zbog prekršaja iz člana 35. stav 1. tačka 6) u vezi sa članom 12. Zakona o oružju i municiji („Službeni glasnik RS“, br. 9/92, 53/93, 67/93, 48/94, 44/98, 39/03, 85/05, 101/05, 27/11-Odluka US i 104/13), zbog kojeg je osuđen na novčanu kaznu u iznosu od 12.000,00 dinara, te mu je izrečena zaštitna mera oduzimanje predmeta prekršaja, konstatovanih u potvrdama o privremenom oduzimanju predmeta.

Podnosilac ustavne žalbe povredu označenih prava zasniva na tvrdnji da su osporene presude zasnovane na nedozvoljenim dokazima, i to iskazu svedoka policijskog službenika i potvrdama o privremenom oduzimanju predmeta prekršaja, koje su sačinjene protivno odredbama Ustava i Zakona o prekršajima koje regulišu pretres stana. U ustavnoj žalbi je navedeno da su policijski službenici izvršili pretres stana bez naredbe suda i bez prisustva okrivljenog i dva svedoka, i da o pretresanju stana nije sačinjen zapisnik. U ustavnoj žalbi je navedeno da se činjenica da li se oružje nalazilo na mestu na kojem je moglo doći u posed neovlašćenih lica nije mogla utvrđivati na osnovu iskaza policijskog službenika, naročito imajući u vidu da je supruga okrivljenog bila prisutna kada je policijski službenik uzeo oružje i koja je posvedočila da je oružje bilo zaključano. U ustavnoj žalbi je navedeno da policijski službenici nisu ispoštovali nijednu imperativnu odredbu o pretresanju stana, pa dokazi, koji su pribavljeni na takav način nisu mogli biti validni u predmetnom prekršajnom postupku.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, iz navoda ustavne žalbe, dostavljene dokumentacije i uvidom u spise predmeta Prekršajnog suda u Zaječaru - Odeljenje u Boljevcu Pr. 1852/12 utvrdio da je osporenim presudama podnosilac ustavne žalbe pravnosnažno oglašen krivim zbog toga što oružje, koje je bilo u njegovom posedu, nije čuvao zaključano ili na drugi način obezbeđeno, tako da je ono moglo doći u posed neovlašćenih lica; da su policijski službenici, postupajući po krivičnoj prijavi oštećenih I.V, I.V. i G.K, protiv podnosioca ustavne žalbe zbog krivičnog dela ugrožavanje sigurnosti, ušli u stambene prostorije okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe, kojom prilikom je od podnosioca ustavne žalbe, uz potvrdu o privremenom oduzimanju predmeta, oduzeto oružje koje se nalazilo u njegovoj kući.

Iz obrazloženja osporene prvostepene presude proizlazi da je činjenično stanje u predmetnom prekršajnom postupku utvrđeno na osnovu iskaza svedoka S.R. – supruge okrivljenog, i svedoka Č.U. – policijskog službenika koji je kritične večeri oduzeo vatreno oružje od okrivljenog, i o tom izdao potvrdu o privremenom oduzimanju predmeta.

U žalbi, kojom je podnosilac ustavne žalbe osporavao prvostepenu presudu, je između ostalog navedeno: „ako neki službeni organ dođe i uđe u kuću posle 18.00 časova, da li je bio dužan da pokaže pismeni nalog, zašto dva policajca ulaze u nečiju kuću i sa kojom svrhom, to ostavljam višem sudu da oceni zakonitost takve rabote, ali istina je da su ti policajci izjavili da dolaze po naređenju komandira stanice policije u Boljevcu, da bi uzeli svo naoružanje koje posedujem…“.

U obrazloženju osporene drugostepene presude je navedeno da je, prema stanju u spisima predmeta, činjenično stanje u pogledu prekršaja, opisanog u izreci pobijane presude, nesumnjivo utvrđeno na osnovu sprovedenog dokaznog postupka, i to izjave svedoka S.R. - supruge okrivljenog, svedoka Č.U. kao neposrednog očevidca, koji je postupajući po službenoj dužnosti, kritičnog dana vršio pretres sa kolegom D.R. u kući okrivljnog, kojom prilikom je utvrđeno da okrivljeni svoje oružje nije držao na način propisan Zakonom o oružju i municiji, čime je učinio prekršaj koji mu je stavljen na teret.

Iz spisa predmeta Prekršajnog suda u Zaječaru - Odeljenje u Boljevcu Pr. 1852/12 proizlazi da je presudom Osnovnog suda u Zaječaru K. 880/12 od 4. juna 2013. godine podnosilac ustavne žalbe oslobođen od optužbe da je prema oštećenima I.V, I.V. i G.K. izvršio krivično delo ugrožavanje sigurnosti.

4. Saglasno odredbi člana 32. stav 1. Ustava svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 40. Ustava utvrđeno je: da je stan nepovrediv (stav 1.); da niko ne može bez pismene odluke suda ući u tuđi stan ili druge prostorije protiv volje njihovog držaoca, niti u njima vršiti pretres, da držalac stana i druge prostorije ima pravo da sam ili preko svoga zastupnika i uz još dva punoletna svedoka prisustvuje pretresanju i da ako držalac stana ili njegov zastupnik nisu prisutni, pretresanje je dopušteno u prisustvu dva punoletna svedoka (stav 2.); da su bez odluke suda, ulazak u tuđi stan ili druge prostorije, izuzetno i pretresanje bez prisustva svedoka, dozvoljeni ako je to neophodno radi neposrednog lišenja slobode učinioca krivičnog dela ili otklanjanja neposredne i ozbiljne opasnosti za ljude ili imovinu, na način predviđen zakonom (stav 3.).

Odredbom člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), kojom je uređen postupak po ustavnoj žalbi, propisano je da se ustavna žalba može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.

Odredbom člana 16. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 i dr.) (u daljem tekstu: ZKP) propisano je da se sudske odluke ne mogu zasnivati na dokazima koji su, neposredno ili posredno, sami po sebi ili prema načinu pribavljanja u suprotnosti sa Ustavom, ovim zakonikom, drugim zakonom ili opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava i potvrđenim međunarodnim ugovorima, osim u postupku koji se vodi zbog pribavljanja takvih dokaza.

Odredbama Zakona o prekršajima („Službeni glasnik RS", br. 101/05, 116/08 i 111/09), koji je važio u vreme donošenja osporenih presuda, bilo je propisano: da se na postupak pred sudovima, koji nije propisan odredbama ovog zakona, shodno primenjuju odredbe Zakonika o krivičnom postupku, ako ovim ili drugim zakonom nije drukčije određeno (član 227.); da bitna povreda odredaba prekršajnog postupka postoji ako se odluka zasniva na dokazu na kome se po odredbama ovog zakona ne može zasnivati, osim ako je, s obzirom na druge dokaze, očigledno da bi i bez tog dokaza bila doneta ista odluka (član 234. stav 1. tačka 12)); da Viši prekršajni sud, odnosno prekršajni sud ispituje prvostepenu odluku u onom delu u kojem se pobija žalbom, ali mora uvek po službenoj dužnosti ispitati da li postoji bitna povreda odredaba prekršajnog postupka iz člana 234. stava 1. tač. 1, 3. i 7. do 15. ovog zakona (član 241. stav 1. tačka 1)); da će Viši prekršajni sud, odnosno prekršajni sud presudom odbiti žalbu kao neosnovanu i potvrditi prvostepenu odluku kad utvrdi da ne postoje razlozi zbog kojih se odluka pobija, niti povrede zakona iz člana 241. ovog zakona (član 242.); da će u obrazloženju presude Viši prekršajni sud, odnosno prekršajni sud ceniti žalbene navode i ukazaće na povrede zakona koje je uzeo u obzir po službenoj dužnosti (član 245. stav 1.); da se stan i druge prostorije, kao i lica mogu pretresati samo kod težih prekršaja ako je verovatno da će se u stanu, drugim prostorijama, stvarima ili kod pojedinih lica naći predmet ili tragovi koji bi mogli biti značajni za prekršajni postupak, ili da će se pretresom stana i drugih prostorija uhvatiti okrivljeni (član 200. stav 1.); da se pretresanje određuje samo pismenom naredbom suda (član 201. stav 1.); da se naredba o pretresanju predaje, pre početka pretresanja, licu kod koga će se ili na kome će se pretresanje izvršiti, a da će se pre pretresanja pozvati lice na koje se naredba za pretresanje odnosi da dobrovoljno preda lice odnosno predmete koji se traže (član 201. stav 2.); da naredbu o pretresanju izvršavaju organi unutrašnjih poslova (član 201. stav 3.); da pretresanju prisustvuju dva punoletna građanina (član 202. stav 1.) ; da će se držalac stana ili prostorije pozvati da prisustvuje pretresanju, a ako je odsutan, pozvaće se da pretresanju prisustvuje jedan od odraslih članova domaćinstva ili sused (član 202. stav 2); da se o svakom pretresanju stana, odnosno prostorije ili lica sastavlja zapisnik u kome će se navesti naredba na osnovu koje se vrši pretresanje, opis prostorija odnosno lica koje se pretresa i lica odnosno predmeta ili tragova koji su nađeni (član 203. stav 1.); da zapisnik potpisuje lice kod koga se ili koje se pretresa i lica čije je prisustvo obavezno (član 203. stav 2.); da licu kod koga je, odnosno koje je pretresano izdaje se prepis zapisnika (član 203. stav 3.); da ako se prilikom pretresanja nađu predmeti koji su upotrebljeni za izvršenje prekršaja ili su pribavljeni prekršajem, ili su nastali izvršenjem prekršaja, ili predmeti koji mogu poslužiti kao dokaz u prekršajnom postupku, ti predmeti će se privremeno oduzeti (član 204.).

5. Ustavni sud, pre svega, konstatuje da je podnosilac ustavnu žalbu izjavio protiv radnji Ministarstva unutrašnjih poslova, i to pretresa stana izvršenog 23. januara 2012. godine i protiv presuda Prekršajnog suda u Zaječaru i Prekršajnog apelacionog suda, donetih u vođenom prekršajnom postupku nakon toga, smatrajući da su mu povređena prava na pravično suđenje i na nepovredivost stana, iz člana 32. stav 1. i člana 40. Ustava.

Imajući u vidu da je osporena radnja Ministarstva unutrašnjih poslova – pretres stana podnosioca ustavne žalbe izvršen 23. januara 2012. godine, a da je ustavna žalba podneta 3. marta 2014. godine, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu kao neblagovremenu, jer je izjavljena posle isteka roka iz člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

U odnosu na navode podnosioca da mu je osporenim presudama, kojima je pravnosnažno oglašen krivim zbog prekršaja iz člana 12. Zakona o oružju i municiji, povređeno pravo iz člana 40. Ustava, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu dovesti u vezu sa Ustavom utvrđenom sadržinom zajemčenih prava čija se povreda ističe. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, i u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka (videti Odluku Ustavnog suda Už-3650/2012 od 11. decembra 2014. godine), rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

6. Razmatrajući navode podnosioca ustavne žalbe kojima u odnosu na osporene presude ističe povredu prava na pravično suđenje, Ustavni sud je utvrdio da se suština navoda podnosioca ustavne žalbe o povredi označenog prava zasniva na tvrdnjama da su policijski službenici izvršili pretres stana bez naredbe suda i bez prisustva dva svedoka, kao i da o pretresanju stana nije sačinjen zapisnik, te da dokazi koji su takvim nezakonitim pretresom pribavljeni – iskaz svedoka policijskog službenika o tom pretresu i potvrde o privremenom oduzimanju predmeta prekršaja ne mogu predstavljati dokaze na kojima se presuda može zasnivati, što nije otklonjeno ni u drugostepenom postupku jer se Prekršajni apelacioni sud nije izjasnio o njegovim žalbenim navodima i zakonitosti sprovedenih dokaznih radnji.

Ustavni sud, najpre, ukazuje na svoj stav da nije nadležan da preispituje način na koji su redovni sudovi cenili dokaze i utvrđivali činjenično stanje, niti da kao instancioni sud ocenjuje zakonitost osporenih presuda. S tim u vezi, Sud podseća na stav Evropskog suda za ljudska prava (ESLjP) da nezakonitost pojedinog dokaza ne dovodi automatski do nepravičnog postupka, već se to ocenjuje u svetlu sledećih kriterijuma: prava odbrane u odnosu na nezakoniti dokaz, okolnosti pod kojima je dokaz pribavljen, kao i da li se osuđujuća presuda zasniva isključivo na nezakonitom dokazu (ESLjP, Schenk protiv Švajcarske, broj 10862/84, odluka od 12. jula 1988. godine, §§ 46-48; Bykov protiv Rusije, broj 4378/02, odluka od 10. marta 2009. godine, §§ 88-90.).

Što se tiče okolnosti konkretnog slučaja, Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe, osporavajući prvostepenu presudu ukazivao sudu redovnog pravnog leka da su policijski službenici Policijske stanice u Boljevcu, po njegovom mišljenju, vršili nezakonit pretres njegovog stana. Iz obrazloženja osporenih presuda proizlazi da je zaključak suda o postojanju prekršaja i krivice podnosioca ustavne žalbe za njegovo izvršenje zasnovan, prevashodno, na iskazu policijskog službenika o činjenicama koje je neposredno opazio prilikom preduzimanja radnje pretresanja stana, kao i onih činjenica koje je saznao od svog kolege koji je vršio pretres stana u drugom delu kuće okrivljenog, ovde podnosioca. U obrazloženju osporene drugostepene presude je navedeno da je u prvostepenom postupku na nesumnjiv način dokazano da je okrivljeni učinio prekršaj koji mu se stavlja na teret, i to na osnovu izjave policijskog službenika Policijske stanice Boljevac, kao očevidca, koji je postupajući po službenoj dužnosti, kritičnog dana vršio pretres sa kolegom D.R, u kući okrivljenog Tomislava Raducića i tom prilikom utvrdio da okrivljeni svoje oružje nije držao na način propisan Zakonom o oružju i municiji.

Ustavni sud ukazuje na svoj stav (videti Odluku Už-3650/2012 od 11. decembra 2014. godine) da suština pravila koje zabranjuje pribavljanje dokaza na određeni način nije samo u nemogućnosti upotrebe tog dokaza pred sudom, već u tome da on ne može biti nikako upotrebljen, a to znači ni posredno tj. izvođenjem drugih dokaza koji se zasnivaju na nezakonitom dokazu.

Primenjeno na konkretan slučaj znači da ukoliko bi sud utvrdio da je ulazak i pretresanje stana okrivljenog, ovde podnosioca, izvršeno bez prethodnog ispunjenja zakonom propisanih uslova, takav nedostatak, se ne bi mogao otkloniti korišćenjem drugih dokaza – kao na primer: saslušanjem policajaca koji su vršili pretres stana i čitanjem potvrde o oduzetim predmetima, jer je reč o dokazima koji ne bi postojali da nije bilo nezakonitog ulaska u stan i izvršenog pretresanja. Dakle, tada bi bilo reči o dokazima koji su, posredno, prema načinu pribavljanja u suprotnosti sa Ustavom predviđenim jemstvima o nepovredivosti stana.

Ustavni sud konstatuje da iz citiranih zakonskih odredaba proizlazi da je drugostepeni sud dužan da po službenoj dužnosti ispita da li se ožalbena presuda zasniva na dokazu na kome se ne može zasnivati, te da će presudom odbiti žalbu kao neosnovanu i potvrditi prvostepenu odluku samo ako utvrdi da ne postoje razlozi zbog kojih se odluka pobija, niti povrede zakona na koje pazi po službenoj dužnosti.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da osporena drugostepena presuda ne sadrži obrazloženje o osnovanosti žalbenih navoda kojima je podnosilac osporavao zakonitost pribavljanja pojedinih dokaza, a o čemu je drugostepeni sud bio dužan da vodi računa i po službenoj dužnosti Ustavni sud je utvrdio da osporenim presudama nije ostvarena jedna od garancija prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, koja se odnosi na obavezu suda da obrazloži svoju odluku.

Naime, stranka ima pravo da bude upoznata sa stavovima na kojima je sud zasnovao svoju odluku. To pravo stranke je praćeno dužnošću suda da iznese razloge svoje odluke, koji predstavljaju jemstvo objektivnosti suđenja, kojom se sprečavaju zloupotrebe. Mera u kojoj ova obaveza postoji zavisi od prirode odluke, ali sudovi moraju obrazložiti svoju odluku tako što će navesti jasne i razumljive bitne razloge na kojima su tu odluku zasnovali.

Iako obaveza obrazloženja sudske odluke, ne znači da se u odluci moraju dati detaljni odgovori na sve iznete argumente (u tom smislu je i stav ESLjP u predmetu: Van de Hurk protiv Holandije, odluka od 19. aprila 1994. godine, § 61.), Ustavni sud je u konkretnom slučaju utvrdio da osporena presuda Prekršajnog apelacionog suda - Odeljenje u Nišu Prž. 25295/13 od 10. januara 2014. godine ne ispunjava standarde prava na pravično suđenje, s obzirom na to da sud pravnog leka nije ispitao odlučna pitanja koja su pred njega izneta, a koja se tiču žalbenih navoda o zakonitosti pribavljanja dokaza u predmetnom sudskom postupku, a o čemu je drugostepeni sud dužan da vodi računa i po službenoj dužnosti.

Na osnovu izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio i u tački 1. izreke utvrdio da je osporenom presudom Prekršajnog apelacionog suda - Odeljenje u Nišu Prž. 25295/13 od 10. januara 2014. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, dok je u tački 2. izreke poništio navedenu presudu i odredio da isti sud ponovo odluči o žalbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Prekršajnog suda u Zaječaru - Odeljenje u Boljevcu Pr. 1852/12 od 15. novembra 2013. godine.

7. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42a stav 1. tačka 5), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava u dugotrajnom stečajnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti