Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi protiv rešenja o produženju pritvora

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv rešenja o produženju pritvora. Sud je utvrdio da su redovni sudovi dali dovoljne i individualizovane razloge za produženje pritvora zbog posebno teških okolnosti krivičnog dela pranja novca u okviru organizovane kriminalne grupe.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1973/2011
09.10.2014.
Beograd

Ustavni sud, Veliko već e, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. S . iz B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 9. oktobra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba S . S . iz javljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u upravnom postupku koji je vođen pred Vojnom poštom 2033 Surdulica u predmetu int. broj 10-547.

2. Odbacuje se ustavna žalba S . S . izjavljena protiv rešenja Vojne pošte 4976 Vranje Up-1 broj 1-17/3 od 19. oktobra 2009. godine, rešenja Vojne pošte 1097 Niš Up-2 broj 541-6/05 od 21. januara 2010. godine i presude Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 17943/10 od 17. marta 2011. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. S . iz B, preko punomoćnika Đ . B, advokata iz N, podnela je 30. aprila 2011. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv akata navedenih u tački 2. izreke, zbog povrede prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava. Ustavnom žalbom se istovremeno ističe povreda prava iz člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

U ustavnoj žalbi se navodi, pored ostalog: da je rešenjem Vojne pošte 2033 V. od 3. septembra 2002. godine podnositeljki priznato pravo na naknadu zbog prestanka zaposle nja u iznosu od 75% od neto zarade po zaposlenom u privredi u S aveznoj Republici Jugoslaviji, počev od 1. avgusta 2002. godine; da je rešenjem iste Vojne pošte od 28. septembra 2005. godine izvršeno usklađivanje navedenog rešenja, tako što je umesto iznosa od 75% određen iznos te naknade od 15%; da je nakon odbijanja žalbe podnositeljke izjavljene protiv tog rešenja, uvažena njena tužba u upravnom sporu; da je Vrhovni sud Srbije istakao da se pravnosnažno rešenje kojim je stranka stekla neko pravo može izmeniti na osnovu člana 255 . st av 1. Zakona o opštem upravnom postupku, samo ako stranka na to pristane i ako se time ne vređa pravo trećeg lica .

Podnositeljka ustavne žalbe dalje izlaže tok osporenog postupka, koji je pravnosnažno okončan osporenom presudom Upravnog suda, ukazujući da su upravni organi retroa ktivno primenili uredbu, i to na njenu štetu, i da je tu primenu Upravni sud ocenio zakonitom. Podnositeljka, takođe, ukazuje da Upravni sud nije imao u vidu da je ona „stekla određeno pravo“ i da joj se priznata naknada mogla smanjiti ili ukinuti samo uz njen pristanak, a da je navedeno stanovište izneto i u presudi Vrhovnog suda Srbije U-SCG. 1920/06 od 4. septembra 2008. godine. Prema navodima ustavne žalbe, podnositeljki je osporenom presudom povređeno i pravo na jednaku zaštitu prava, budući da navedeno stanovište Vrhovnog suda Srbije nije uvaženo od strane Upravnog suda.

U ustavnoj žalbi se ističe da je osporeni postupak pokrenut još 2005. godine da „nije okončan ni posle sedam godina“, iako se radi o jednostavnom sporu i da je zbog više povreda zakona tek nakon četiri godine doneto rešenje prvostepenog organa kojim se podnositeljki „ redukuje“ ranije priznato pravo , zbog čega se predlaže da Ustavni sud utvrdi povredu označenih ustavnih prava i pravo podnositeljke na naknadu štete u iznosu od 600.000 dinara.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u osporene akte i celokupnu priloženu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Rešenjem Vojne pošte 2033 Surdulica int. broj 10-547 od 28. septembra 2005. godine, koje je doneto na osnovu člana 255. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku, izvršeno je usklađivanje rešenja Up-1 broj 79-2 od 3. septembra 2002. godine u tački 1. dispozitiva, tako što je iznos od 75% zamenjen iznosom 15% (tačka 1. dispozitiva rešenja) i određeno da će se naknada po usklađenom rešenju isplaćivati počev od 1. oktobra 2005. godine (tačka 2. dispozitiva rešenja). U obrazloženju rešenja je navedeno: da je Uredbom o izmenama Uredbe o načinu i uslovima ostvarivanja prava na penzijsko i invalidsko osiguranje i na naknadu zbog prestanka zaposlenja bračnog druga profesionalnog oficira, odnosno profesionalnog podoficira („Službeni list SCG“, broj 37/05 od 9. septembra 2005 . godine), promenjen član 6) stav 1. alineja 6) Uredbe, tako što je procenat 75% zamenjen procentom 15%; da je članom 2. Uredbe određeno da će se rešenja kojima su do dana stupanja na snagu Uredbe priznata prava na naknadu zbog prestanka zaposlenja uskladiti sa odredbama Uredbe , u roku od 15 dana od dana stupanja na snagu Uredbe; da je na osnovu iznetog izvršeno usklađivanje rešenja po službenoj dužnosti i odlučeno kao u dispozitivu.

Rešenjem Vojne pošte 1097 Niš od 23. januara 2006. godine odbijena je žalba podnositeljke izjavljena 10. oktobra 2005. godine protiv navedenog prvostepenog rešenja, nakon čega je podnositeljka ustavne žalbe Sudu Srbije i Crne Gore podnela tužbu, o kojoj je odlučio Vrhovni sud Srbije presudom U -SCG. 1920/06 od 4. septembra 2008. godine. Taj sud je uvažio tužbu podnositeljke i poništio pobijano konačno rešenje, a u obrazloženju presude je naveo da se pravnosnažno rešenje kojim je stranka stekla neko pravo može izmeniti na osnovu člana 255 . st av 1. Zakona o opštem upravnom postupku, samo ako stranka na to pristane i ako se time ne vređa pravo trećeg lica , a da u spisima nema izjave o pristanku podnositeljke da se navedena izmena izvrši. Drugostepeni organ je u izvršenju naveden presude rešenjem od 13. marta 2009. godine poništio prvostepeno rešenje i naložio da se u ponovnom postupku najpre utvrdi da je prestalo ranije priznato pravo, a potom da se odredi iznos naknade u skladu sa važećim propisom.

Prvostepeni organ je u ponovnom postupku doneo zaključak 6. maja 2009. godine, kojim je utvrdio da podnositeljki prestaje pravo na naknadu zbog prestanka zaposlenja bračnog druga, priznato rešenjem Up-1 broj 79-2 od 3. septembra 2002. godine, ca danom 31. oktobar 2005. godine (t ačka 1. dispozitiva rešenja) i priznao pravo na navedenu naknadu u visini od 15%, počev od 1. oktobra 2005. godine ( tačka 2. dispozitiva rešenja ). Navedeno rešenje je poništeno rešenjem drugostepenog organa od 9. oktobra 2009. godine, u postupku po žalbi podnositeljke, a prvostepenom organu je naloženo da o pravu podnositeljke odluči rešenjem.

Prvostepeni organ je, postupajući po primedbama drugostepenog organa, doneo osporeno rešenje broj 1-17/3 od 19. oktobra 2009. godine, sa identičnom sadržinom kao u ranije poništenom zaključku. Osporenim rešenjem Vojne pošte 1097 Niš Up-2 broj 541-6/05 od 21. januara 2010. godine odbijena je, kao neosnovana, žalba podnositeljke izjavljena protiv osporenog prvostepenog rešenja, a podnositeljka ustavne žalbe je 4. februara 2010. godine pokrenula upravni spor pred nadležnim sudom.

Osporenom presudom Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 17943/10 od 17. marta 2011. godine odbijena je kao neosnovana tužba podnositeljke izjavljena protiv osporenog drugostepenog rešenja. Upravni sud je u obrazloženju osporene presude naveo da je prvostepeni organ uskladio procenat navedene naknade ubuduće počev od 1. oktobra 2005. godine, od kada se Uredba primenjuje i da je stoga pravilno, po nalaženju tog suda, tuženi organ osporenim rešenjem odbio žalbu kao neosnovanu. Upravni sud je, ocenjujući navode tužbe u pogledu „ stečenog prava“ i „retroaktivne primen e“ Uredbe, našao da ce u konkretnom slučaju ne radi o stečenom pravu na osnovu Ustava i zakona, već o priznatom pravu na osnovu uredbe Vlade, koje prestaje da važi stavljanjem van snage tog akta ili se redukuje shodno izmenama ili dopunama tog akta od strane organa koji ga je u okviru vođenja svoje politike i doneo, kao što je to učinila tada nadležna Savezna vlada CPJ, pri čemu navedena uredba nije primenjen a retroaktivno, već od dana kada je stupila na snagu . Osporena presuda dostavljena je podnositeljki ustavne žalbe 31. marta 2011. godine.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu podnositeljka ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

S obzirom na to da se odredbe člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, po svojoj suštini, ne razlikuju od odredaba člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je istaknutu povredu prava na pravično suđenje cenio u odnosu na odredbe Ustava.

Za odlučivanje o ovoj ustavnoj žalbi od značaja su i odredbe Zakonom o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01), kojima je propisano: da se postupak ima voditi brzo i sa što manje troškova i gubitka vremena za stranku i druga lica koja učestvuju u postupku, ali tako da se pribavi sve što je potrebno za pravilno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.); da kad drugostepeni organ utvrdi da su u prvostepenom postupku odlučne činjenice nepotpuno ili pogrešno utvrđene, da se u postupku nije vodilo računa o pravilima postupka koja su od uticaja na rešenje stvari, ili da je dispozitiv pobijanog rešenja nejasan ili je u protivrečnosti sa obrazloženjem, on će dopuniti postupak i otkloniti navedene nedostatke sam ili preko prvostepenog organa ili zamoljenog organa, a ako drugostepeni organ nađe da se na osnovu činjenica utvrđenih u dopunjenom postupku upravna stvar mora rešiti drukčije nego što je rešena prvostepenim rešenjem, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i sam rešiti upravnu stvar (član 232. stav 1.).

5. Podnositeljka ustavne žalbe smatra da joj je nedelotvornim postupanjem nadležnih organa u postupku usklađivanja rešenja kojim joj je priznato pravo iz penzijskog osiguranja, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, budući da je predmetni postupak pokrenut još 2005. godine i „nije okončan ni posle sedam godina“.

Ocenjujući ove navode podnositeljke sa stanovišta označenog prava, Ustavni sud je najpre konstatovao da je period u kome ovaj sud ima nadležnost da ocenjuje povredu prava na suđenje u razumnom roku započeo 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije, kojim je obezbeđena ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi. Međutim, u konkretnom slučaju, Ustavni sud je na stanovištu da se za utvrđivanje opravdanosti trajanja postupka u predmetu Vojne pošte 2033 S . int. broj 10-547, mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku relevantno ukupno vreme trajanja predmetnog postupka od 10. oktobra 2005. godine, kada je podneta žalba radi poništaja rešenja donetog 28. septembra 2005. godine, pa do donošenja osporene presude Upravnog suda kojom je taj postupak pravnosnažno okončan. Ustavni sud, s tim u vezi, konstatuje da se ustavnom žalbom netačno ukazuje da „postupak nije okončan ni posle sedam godina“.

Ustavni sud je utvrdio da je osporeni postupak trajao pet godina i pet meseci i da ta činjenica, sama za sebe, može ukazivati d a postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja nadležnih organa koji su vodili postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da u osporenom postupku nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja, jer je nadležna vojna posšta trebalo da uskladi rešenje kojim je priznato pravo iz penzijskog osiguranja sa odredbama Uredbe o izmenama Uredbe o načinu i uslovima ostvarivanja prava na penzijsko i invalidsko osiguranje i na naknadu zbog prestanka zaposlenja bračnog druga profesionalnog oficira, odnosno profesionalnog podoficira.

Ispitujući postupanje sudova nadležnih za odlučivanje u upravnom sporu, Ustavni sud je utvrdio da je odlučivanje o prvoj tužbi podnositeljke ustavne žalbe trajalo duže od dve godine, ali je imao u vidu da da je u toku tog upravnog spora prestala da postoji državna zajednica Srbija i Crn a Gor a, nakon čega je Vrhovni sud Srbije preuzeo predmet Suda Srbije i Crne Gore formiran po navedenoj tužbi. Upravni sud je o drugoj tužbi podnositeljke odlučio osporenom presudom, u roku nešto dužem od godinu dana.

Ustavni sud je, takođe, utvrdio da su upravni organi, uglavnom, u rokovima propisanim zakonom donosili odluke u predmetnom postupku, ali da je prvostepeni organ doprineo produženju postupka time što je o usklađivanju visine naknade zbog prestanka zaposlenja bračnog druga najpre odlučio primenom vanrednog pravnog sredstva koje podrazumeva pristanak stranke za izmenu rešenja, a u ponovnom postupku je visinu te naknade uskladio zaključkom, umesto rešenjem, zbog čega su navedeni akti morali biti poništeni.

Ispitujući značaj povređenog prava za podnositeljku ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da je osporenim prvostepenim rešenjem za 60% smanjena visina naknade koja je podnositeljki bila priznata ranije donetim rešenjem, iz čega bi se moglo zaključiti da je donošenje odluke o navedenom pravu u razumnom roku bilo za podnositeljku od velikog značaja. Ustavni sud je, međutim, utvrdio da je prvostepeni organ u rešenju od 28. septembra 2005. godine uskladio visinu naknade zbog prestanka zaposlenja bračnog druga sa izmenjenim odredbama uredbe kojom je podnositeljki to pravo bilo priznato i da je u obrazloženju rešenja naveo odredbe merodavnog materijalnog prava na osnovu kojih je predmetno usklađivanje izvršeno po službenoj dužnosti. Polazeći od toga da je smanjenje predmetne naknade predstavljalo neizbežnu posledicu naknadno izmenjenog podzakonskog akta – zbog čega je postupak pravnosnažno okončan na štetu podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud nalazi da, u konkretnom slučaju, podnositeljka nije mogla biti u neizvesnosti o ishodu odlučivanja, uprkos formalnim nedostacima akata prvostepenog organa.

Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je ocenio da podnositeljki ustavne žalbe nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u postupku koji je vođen pred Vojnom poštom 2033 Surdulica int. broj 10-547, Stoga je Sud, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US), u ovom delu odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Ustavnom žalbom se, takođe, osporavaju rešenje Vojne pošte 4976 Vranje Up-1 broj 1-17/3 od 19. oktobra 2009. godine, rešenje Vojne pošte 1097 Niš Up-2 broj 541-6/05 od 21. januara 2010. godine i presuda Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 17943/10 od 17. marta 2011. godine.

Ustavni sud je utvrdio da osporena presuda Upravnog suda, kojom je ocenjena zakonitost osporenog drugostepenog rešenja, sadrži obrazloženje zasnovano na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog prava, te je ocenio da navodi podnositeljke ne ukazuju na povredu prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporene presude. U pogledu navoda podnositeljke ustavne žalbe kojima se poziva na povredu odredaba člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud nalazi da ni ti navodi ne predstavaju ustavnopravne razloge za tvrdnju o povredi označenog ustavnog prava, već posledicu pogrešnog uverenja podnositeljke ustavne žalbe da se rešenje kojim je stranka stekla neko pravo može izmeniti samo primenom odredbe člana 255 . st av 1. Zakona o opštem upravnom postupku.

S obzirom na izloženo, Ustavni sud je u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

7. Na osnovu izloženog i odredaba 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi protiv rešenja o produženju pritvora

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti