Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao osam i po godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 800 evra.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1973/2015
18.06.2015.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M . Š . iz Nove Varoši, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. juna 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. Š . i utvrđuje da je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 842/06 (ranije P1. 374/05).

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. Š . iz Nove Varoši podneo je , 13 . novembra 2012. godine, preko punomoćnika B . Z, advokata iz Beograda,Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beograduu u predmetu P1. 842/06

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno da je predmetni parnični postupak započeo 2006. godine i da u vreme podnošenja ustavne žalbe nije bio okončan. Podnosilac ustavne žalbe je predložio da Sud utvrdi povredu prava na suđenje u razumnom roku u predmetnom parničnom postupku, pravo na naknadu nematerijalne štete i naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je zajemčeno svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 470/10 (ranije P1. 842/06 i P1. 374/05 Prvog opštinskog suda u Beogradu ) i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 16. avgusta 2005. godine Drugom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv Republike Srbije – Ministarstva za rad, zapošljavanje i socijalnu politiku, radi poništaja rešenja tuženog broj 118-0025/2/2005-05 od 12. jula 2005. godine, na osnovu kojeg je tužiocu prestao radni odnos.

Tužba je u sudskom upisniku zavedena pod brojem P1. 374/05. Drugi opštinski sud u Beogradu se rešenjem P1. 374/05 od 20. novembra 2005. godine oglasio mesno nenadležnim za postupanje u ovoj pravnoj stvari i odredio da se spisi predmeta dostave Prvom opštinskom sudu u Beogradu, kao mesno nadležnom sudu. Tužilac je izjavio žalbu protiv rešenja suda o oglašavanju mesno nenadležnim.

Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 533/06 od 14. juna 2006. godine odbio ovu žalbu tužioca kao neosnovanu i potvrdio rešenje Drugog opštinskog suda u Beogradu P1. 374/05 od 20. novembra 2005. godine. U nastavku postupka predmet je dobio nov broj P1. 842/06. Nakon dostavljanja odgovora na tužbu, sud je 11. decembra 2006. godine održao pripremno ročište, na kojem je na predlog tužioca odložio zakazivanje ročišta na neodređeno vreme, do okončanja postupka koji je vođen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 291/05, u kojem je tužilac tražio poništaj rešenja tuženog o neraspoređivanju, sa tim da će sledeće ročište biti zakazano na predlog tužioca. Tužilac je podneskom od 11. maja 2007. godine tražio zakazivanje ročišta. U nastavku postupka do donošenja prvostepene presude, zakazano je još sedam ročišta za glavnu raspravu, od kojih tri ročišta nisu održana, i to zbog štrajka zaposlenih u pravosuđu, na predlog tužioca i zbog nedostatka procesnih pretpostavki.

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 842/06 od 22. decembra 2008. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca, pa su poništena rešenja tužene kojima je utvrđeno da tužiocu prestaje radni odnos i obavezana tužena da tužioca vrati na rad i rasporedi na poslove koji odgovaraju njegovoj stručnoj spremi, kao i da tužiocu naknadi parnične troškove.

Tužena je 18. februara 2009. godine izjavila žalbu protiv prvostepene presude.

Apelacioni sud u Beogradu je rešenjem Gž1. 2815/10 od 24. februara 2011. godine vratio predmet P1. 842/06 Prvom osnovnom sudu u Beogradu, radi dopune postupka.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2704/11 od 3. aprila 2013. godine žalba tužene je odbijena kao neosnovana i potvrđena ožalbena presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 842/06 od 22. decembra 2008. godine.

Tužena je izjavila reviziju protiv navedene drugostepene presude.

Presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1162/2013 od 6. februara 2014. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužene izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2704/11 od 3. aprila 2013. godine.

4. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 16. avgusta 2005. godine, podnošenjem tužbe Drugom opštinskom sudu u Beogradu i da je okončan donošenjem rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev2 .1162/13 od 6. februara 2014. godine, iz čega proizlazi da je postupak trajao osam i po godina.

Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stanovišta da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka, počev od podnošenja tužbe, 16. avgusta 2005. godine, pa do pravnosnažnog okončanja osporenog sudskog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je postupak trajao osam i po godina, što samo po sebi može da ukazuje na njegovo nerazumno dugo trajanje, posebno ako se ima u vidu da je vođen radni spor o zakonitosti prestanka radnog odnosa.

Polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i od značaja prava o kome ce u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja konkretnog parničnog postupka.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da je predmet spora nesumnjivo bio od izuzetnog značaja za podnosioca jer je vodio spor za poništaj rešenja tužene na osnovu kojeg mu je prestao radni odnos.

Nadalje, Ustavni sud smatra da se, s obzirom na činjenična i pravna pitanja koja je trebalo raspraviti u konkretnom slučaju i dokaze koji su s tim u vezi izvedeni, nije radilo o složenom postupku.

Analizirajući postupanje sudova, Ustavni sud je ocenio da je Prvi opštinski sud u Beogradu doneo presudu (P1. 842/06 od 22. decembra 2008. godine) nakon nešto više od tri godine od podnošenja tužbe i ocenio da se može smatrati da je prvostepeni postupak okončan u granicama suđenja u razumnom roku, imajući u vidu da je tužba bila podneta nenadležnom sudu, kao i da u određenom periodu (od pet meseci), sud nije zakazivao ročište za glavnu raspravu na traženje tužioca do okončanja druge parnice. Međutim, za postupak odlučivanja drugostepenog suda o žalbi protiv prvostepene presude se nikako ne može reći da je okončan u granicama razumnog roka, s obzirom na to da je trajao preko četiri godine (od 18. februara 2009. godine, kada je izjavljena žalba protiv prvostepene presude, do 3. aprila 2013. godine, kada je doneta drugostepena presuda Gž1. 2704/11). Odlučivanje Vrhovnog kasacionog suda o reviziji protiv drugostepene presude je trajalo manje od godinu dana, tako da je revizijski postupak okončan u granicama razumnog roka (presudom Rev2. 1162/13 od 6. februara 2014. godine).

Po nalaženju Ustavnog suda, i podnosilac ustavne žalbe je u izvesnoj meri doprineo dužini postupka vođenog pred prvostepenim sudom, time što je tužbu podneo nenadležnom sudu i što sud u periodu od pet meseci nije zakazivao ročište na predlog tužioca. Osim toga, Ustavni sud je ocenio da podnosilac ustavne žalbe ni na koji način ne može biti odgovoran za četvorogodišnje trajanje postupka pred drugostepenim sudom, niti za trajanje postupka pred revizijskim sudom.

Polazeći od prakse Evropskog suda za ljudska prava prema kojoj samo ona kašnjenja i odugovlačenja koja se mogu pripisati sudovima i drugim državnim organima mogu dovesti do zaključka o nepoštovanju prava na suđenje u razumnom roku (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Proszak protiv Poljske , broj predstavke 2/1997/786/987, od 16. decembra 1997. godine, stav 40.), Ustavni sud nalazi da, posmatrano u celini, nema opravdanja za to što je osporeni postupak pravnosnažno okončan posle osam i po godina.

Ustavnopravna ocena ukupno sprovedenog postupka u ovoj pravnoj stvari, nužno dovodi do zaključka da u konkretnom slučaju parnica nije zadovoljila standard suđenja u razumnom roku, što je prvenstveno posledica nedelotvornog i neefikasnog postupanja drugostepenog suda.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava u postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 842/06 (ranije P1. 374/05).

Na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu(„Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke.

5. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje, u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja parničnog postupka, doprinos podnosioca ustavne žalbe dužini trajanja postupka, kao i značaj predmeta spora za podnosioca. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo uzimajući u obzir navedene kriterijume. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

6. U pogledu zahtev a podnosi oca za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi Ustavni sud se poziva na stanovište koje je izraženo u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti na www.ustavni.sud.rs).

7. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti