Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi u vezi sa isplatom otpremnine

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu podnosioca protiv presude kojom je odbijen njegov zahtev za isplatu razlike otpremnine. Utvrđeno je da pravo na pravično suđenje nije povređeno, jer je sporazum o otpremnini zaključen bez mana volje, a postupak je okončan u razumnom roku.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1974/2012
02.10.2014.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi V. P . iz sela H, N, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 2. oktobra 201 4. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba V. P . izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1. 4/12 od 17. januara 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. V . P . iz sela H, N, podneo je 15. marta 20 12. godine, preko punomoćnika T. M . i M . S, advokata iz N, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1. 4/12 od 17. januara 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u parničnom postupku vođenom u predmetu P1. 386/10 pred Osnovnim sudom u Nišu.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo da mu je u postupku okončanom osporenom odlukom povređeno pravo na pravično suđenje , kada je pravnosnažno odbijen njegov tužbeni za isplatu razlike otpremnine, iako je sporazum o isplati otpremnine zaključen 24. aprila 2008. godine, zaključio u zabludi, jer podnosiocu tom prilikom nisu bile poznate odredbe Aneksa I Ugovora o kupoprodaji - Socijalni program koji će se primenjivati u Subjektu nakon zaključenja Ugovora, a koje su predviđale znatno povoljniju otpremninu od one koju je on ugovorio i koja mu je isplaćena. Podnosilac smatra da u osporenom postupku, ni prvostep eni, ni drugostepeni sud nisu pravilno utvrdili činjenice povodom isticanja Aneksa na oglasnoj tabli i raskidanja sporazuma donošenjem rešenja tuženog kojim je rešenje o prestanku radnog odnosa od 24. aprila 2008. godine stavljeno van snage, te da su pogrešno primenili materijalno pravo i prekršili ZOO kada su odbili njegov tužbeni zahtev. Podnosilac smatra da mu je povređeno i pravo na suđenje u razumnom roku jer je tužbu podneo 21. maja 2008. godine, prvostep eni postupak je trajao tri i po godine, a drugostepeni postupak okončan presudom od 17. januara 2012. godine, što je, po mišljenju podnosioca "predugačak period". Predlaže da Ustavni sud utvrdi povredu označenih ustavnih prava i poništi osporenu sudsku odluku, te naknadi podnosiocu štetu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbama člana 82. stav 1, Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07, 99/11 i 18/13 - US) propisano je: da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnog akta ili radnje državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva ili je zakonom isključeno pravo na njihovu sudsku zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u priloženu dokumentaciju uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

Podnosilac ustavne žalbe je, po tužbi podnetoj 21. maja 2008. godine, vodio spor protiv tuženog "K. M . O ." A.D. iz N, a radi isplate razlike otpremnine, naknade na ime toplog obroka i razlike u zaradi. U toku spora je i tuženi istakao protivtužbeni zahtev da se utvrdi da je zbog promenjenih okolnosti prestalo da važi rešenje o prestanku potrebe za radom tužioca-protivtuženog broj 878 od 24. aprila 2008. godine donošenjem rešenja od 7. jula 2008. godine i da je raskinut sporazum o isplati otpremnine između tužioca-protivtuženog i tuženog-protivtužioca broj 878 od 24. aprila 2008. godine, kao i da se obaveže tužilac-protivtuženi da se vrati na rad kod tuženog-protivtužioca i da mu isplati iznos od 190.308,33 dinara.

Presudom Osnovnog suda u Nišu P1. 386/10 od 4. oktobra 2011. godine, u prvom stavu izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca da se tuženi obaveže da mu po osnovu razlike otpremnine zbog prestanka radnog odnosa kod tuženog-prestanka potrebe za radom (tehnološki višak) isplati iznos od 525.350,07 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 24. aprila 2008. godine do isplate, dok je u drugom i trećem stavu izreke usvojen njegov tužbeni zahtev za isplatu razlike po osnovu toplog obroka i minimalne zarade za traženi period. Četvrtim stavom izreke navedene presude odbijen je kao neosnovan protivtužbeni zahtev tuženog-protivtužioca, a u petom stavu izreke je obavezana svaka strana da snosi svoje troškove postupka. Protiv presude je žalbu izjavio tužilac povodom odluke o glavnoj stvari - kojom je odbijen njegov tužbeni zahtev za isplatu razlike otpremnine i povodom rešenja o troškovima postupka. U obrazloženju prvostepene presude se, između ostalog, navodi da je tužbeni zahtev povodom isplate razlike otpremnine neosnovan jer je tužiocu otpremnina isplaćena u svemu prema sporazumu, prilikom čijeg zaključivanja nije bilo mana volje, pa u nedostatku razloga za ništavost sporazuma, nema osnova ni za isplatu tražene razlike do visine koja bi mu pripadala prema Aneksu sa Socijalnim programom za koji tužilac tvrdi da nije znao, a nasuprot saglasnim iskazima saslušanih svedoka - direktora tuženog i svedoka G.J. i S.Z, a kojima je sud poklonio veru; da u spornom periodu prestanka radnog odnosa tužioca po sporazumu i isplate otpremnine tuženi nije ni doneo Program rešavanja viška zaposlenih, odnosno u tom periodu nije uopšte proglašavao zaposlene tehnološkim viškom. Sud je izvršio i uvid u Program rešavanja viška zaposlenih iz oktobra 2008. godine, u kome je uslove u socijalnom programu definisao Sindikat. Navedenom presudom sud je odbio protivtužbeni zahtev tuženog-protivtužioca, jer doneto rešenje o prestanku važenja rešenja o prestanku radnog odnosa tužioca (želeo je da ga vrati na posao jer se povećao obim posla i za njegovim radom opet ukazala potreba, a i tužilac je ovo odbio) nije moglo imati uticaja na njegov radnopravni status, odnosno proizvoditi pravno dejstvo, s obzirom na to da tužilac više nije bio radnik tuženog.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1. 4/12 od 17. januara 2012 godine, u prvom stavu izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena ožalbena presuda Osnovnog suda u Nišu P1. 386/10 od 4. oktobra 2011. godine u njenom prvom stavu izreke, a drugim stavom izreke navedene drugostepene presude ukinuto je rešenje o troškovima parničnog postupka i predmet u tom delu vraćen na ponovno suđenje. U obrazloženju osporene presude je, između ostalog, navedeno da je prvostepeni sud na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje, pravilno primenio materijalno pravo. Prema utvrđenom činjeničnom stanju, sledi da je: tužiocu 24. aprila 2008. godine prestao radni odnos zbog prestanka potrebe za njegovim radom; tužilac nije osporio to rešenje u bilo kom postupku; istog dana 24. aprila 2008. godine, tužilac je zaključio sa tuženim sporazum na osnovu koga je mu je isplaćena otpremnina u iznosu od 190.308,33 dinara; u članu 2. sporazuma je bilo navedeno da zaposleni svojevoljno prihvata da mu se na ime otpremnine isplati novčani iznos utvrđen u članu 1, te izjavljuje da će isplatom istog u potpunosti biti namiren kao zaposleni za čijim radom je prestala potreba kod poslodavca, odnosno da po ovom osnovu neće više isticati nikakve zahteve. Drugostepeni sud je prihvatio sve razloge prvostepenog suda povodom odbijajućeg dela tužbenog zahteva za isplatu razlike otpremnine, kao dovoljne i jasne, a žalbene navode tužioca da mu nije prestao radni odnos po njegovom zahtevu i da je bio u zabludi prilikom potpisivanja sporazuma, jer mu nisu bile poznate odredbe Aneksa, smatrao je neosnovanim. Po stanovištu drugostepenog suda, bez značaja je isticanje zablude na strani tužioca, jer on nije istakao tužbeni zahtev za poništaj sporazuma zbog mana u volji, niti je vodio bilo koji drugi postupak za poništaj, kako rešenja o prestanku radnog odnosa, tako ni sporazuma o isplati otpremnine, a i pravo da zahteva poništenje rušljivog ugovora prestalo je istekom roka od jedne godine od saznanja za razloge rušljivosti, odnosno od prestanka prinude, a u svakom slučaju je prestalo istekom roka od tri godine od dana zaključenja ugovora. Rešenjem Osnovnog suda u Nišu P1. 386/10 od 1. februara 2012. godine odlučeno je o troškovima, pa su ovo rešenje i presuda osporena ustavnom žalbom uručeni punomoćniku tužioca 20. februara 2012. godine.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na čiju povredu se podnosi lac ustavne žalbe poziva, bitne su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredba člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Konvencija) je po svojoj sadržini istovetna odredbi člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, pa je Ustavni sud postojanje povrede prava na pravično suđenje cenio u odnosu na navedenu odredbu Ustava.

Odredbom član 32. stav 1. Ustava u tvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da podnosilac smatra da je sud prilikom donošenja osporene odluke, kojom je pravosnažno odbijen njegov zahtev za isplatu razlike otpremnine, pogrešno iz izvedenih dokaza utvrdio činjenice i izveo pogrešan zaključak o neosnovanosti njegovog tužbenog zahteva, te pogrešno primenio materijalno pravo.

S tim u vezi, Ustavni sud, pre svega, naglašava da je njegova nadležnost u postupku po ustavnoj žalbi ograničena na utvrđivanje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja povređeno ili uskraćeno ustavno pravo podnosioca. Ustavni sud nije nadležan da vrši proveru utvrđenih činjenica i načina na koji su sudovi i drugi državni organi i organizacije kojima su poverena javna ovlašćenja tumačili pozitivnopravne propise. Ustavni sud ukazuje da je izvan njegove nadležnosti da procenjuje pravilnost zaključaka sudova ili drugih organa u pogledu ocene dokaza, osim ukoliko je ova ocena očigledno proizvoljna.

Ustavni sud je u sprovedenom postupku utvrdio da je osporen a presud a donet a od strane zakonom ustanovljenog suda, koji je u sprovedenom postupku odluči vao primenom merodavnih odredaba materijalnog prava na utvrđeno činjenično stanje . Ustavni sud nije našao ništa što bi ukazalo da su materijalnopravni propisi proizvoljno ili nepravično primenjeni na štetu podnosioca ustavne žalbe, niti ima elemenata koji ukazuju na procesnu nepravičnost u smislu garancija u okviru prava na pravično suđenje.

Pored toga, u smislu prava na pravično suđenje, postoji obaveza sudova i drugih državnih organa i organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja da, između ostalog, obrazlože svoje odluke. Ova obaveza, međutim, ne može biti shvaćena kao obaveza da se u odluci iznesu svi detalji i daju odgovori na sva postavljena pitanja i iznesene argumente. Sudovi imaju određenu diskrecionu ocenu u vezi sa tim koje će argumente i dokaze prihvatiti u određenom predmetu, ali, istovremeno, imaju obavezu da obrazlože svoju odluku tako što će navesti jasne i razumljive razloge na kojima su tu odluku zasnovali.

Po oceni Ustavnog suda, u osporenoj presud i obrazloženo je šta čini suštinske razloge zašto kod važećeg sporazuma o isplati otpremnine od 24. aprila 2008. godine nema osnova za obavezivanje tuženog na isplatu razlike otpremnine. Pored toga što je pravnosnažno odbijen protivtužbeni zahtev tuženog-protivtužioca za poništaj sporazuma o isplati otpremnine, ovaj Sporazum, kao proizvod podudarne volje poslodavca i zaposlenog izražene slobodno, jasno i nedvosmisleno i bez mana u volji, više se ne može dovesti u pitanje ni od strane tužioca, niti je tužbeni zahtev tužioca išao u pravcu poništaja ovog sporazuma. Naprotiv on je, želeći da zadrži otpremninu isplaćenu prema sporazumu, tražio razliku do iznosa koji bi mu pripao po Socijalnom programu rešavanja tehnološkog viška iz oktobra 2008. godine, nakon što mu je prestao radni odnos i isplaćena otpremnina. U ovaj program nije ni mogao biti uključen jer nije ispunjavao osnovni uslov - da je zaposlen kod tuženog. Ustavni sud je imao u vidu svoju sudsku praksu (odluke Už-5107/2010 i Už-2140/2010, obe od 20. novembra 2013. godine), ali pravna i činjenična situacija iz tih odluka nije identična činjeničnoj i pravnoj situaciji u konkretnom slučaju, gde Socijalni program na koji se poziva podnosilac i po kome traži isplatu razlike otpremnine, nije opšti akt koji je važio u vreme zaključenja sporazuma sa poslodavcem.

Po oceni Ustavnog suda, pravni stav i ocena nadležnog suda u osporenoj odluci zasnovani su na ustavnopravno prihvatljivoj primeni i tumačenju merodavnog materijalnog i procesnog prava, te se ne može govoriti o nepravičnoj primeni propisa na štetu podnosioca ustavne žalbe .

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je utvrdio da podnosiocu nije povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava i da su u osporenoj sudskoj odluci dati ustavnopravno prihvatljivi razlozi za odbijanje tužbenog zahteva tužioca – ovde podnosioca ustavne žalbe .

6. Ispitujući navod ustavne žalbe kojim je istaknuta povreda podnosi očevog prava na suđenje u razumnom roku, zajemčena odredbom člana 32. stav 1. Ustava, zbog trajanja parničnog postupka u predmetu P1. 386/10 pred Osnovnim sudom u Nišu, jer je tužbu podneo još 21. maja 2008. godine, a krećući se u granicama postavljenog zahteva, Ustavni sud je ocenio da se trajanje parničnog postupka, okončanog uručenjem drugostepene presude i rešenja o troškovima postupka 20. februara 2012. godine, nakon tri godine i devet meseci od podnošenja tužbe, objektivno ne može smatrati nerazumno dugim. Stoga se ni navodi ustavne žalbe ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima za tvrdnju o povredi zajemčenog prava iz člana 32. stav 1. Ustava.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je u ovom delu ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, kao u drugom delu izreke, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka

7. Na osnovu izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 8 9. Poslovnika o radu Ustavnog suda (“Službeni glasnik RS”, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi u vezi sa isplatom otpremnine

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti