Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u privrednom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao skoro 12 godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete od 1.200 evra zbog neefikasnog postupanja sudova.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1976/2021
25.04.2024.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov, Miroslav Nikolić i Tijana Šurlan, članovi Veća , u postupku po ustavnoj žalbi „M.“ Univerzitet Beograd , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Sr bije, na sednici Veća održanoj 25. aprila 2024. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba „M.“ Univerziteta Beograd i utvrđuje da je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Beogradu u predmetu P. 3359/17, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo „M.“ Univerziteta Beograd na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.200 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se predlog podnosioca ustavne žalbe za odlaganje izvršenja presude Vrhovnog kasacionog suda Prev. 137/2020 od 24. septembra 2020. godine.

4. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

O b r a z l o ž e nj e

1. „M.“ Univerzitet Beograd izjavio je Ustavnom sudu, 18. februara 2021. godine, preko punomoćnika B. B, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Prev. 137/2020 od 24. septembra 2020. godine, zbog povrede prava iz člana 32. stav 1, člana 36. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Beogradu u predmetu P. 3359/17. Ustavnom žalbom se ističe i povreda prava iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju. Kako su označene odredbe Evropske konvencije i njenog Protokola sadržinski gotovo identične odredbama čl. 32. i 58. Ustava, Ustavni sud postojanje povrede tih odredaba ceni u odnosu na navedene odredbe Ustava.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi , pored opisa činjenica i okolnosti slučaja , nave o: da je materijalno pravo pogrešno primenjeno, jer je revizijski sud istovremeno utvrđivao ništavost i rušljivost, te da se o drugim spornim kvalifikacijama nižestepenih sudova nije izjasnio; da su, u konkretnom slučaju , povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu međusobno isprepletane; da su „opisane povrede zagarantovanih prava učinjene u imovinskopravnom sporu, što je dovelo do povrede prava na imovinu“ . Takođe, smatra da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, jer je parnični postupak trajao od 20 08. do 2021. godine i da mu je zbog toga pričinjena šteta. Podnosi lac je predložio da Ustavni sud odloži izvršenje osporenog akta, pored toga je istakao zahtev za pravičnu naknadu zbog povrede ustavnih prava, kao i zahtev za naknadu troškova koje je imao pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u dostavljenu dokumentaciju i spise predmeta Privrednog suda u Beogradu (u daljem tekstu: Privredni sud) P. 3359/17, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Republički javni pravobranilac podneo je 23. oktobra 2008. godine tužbu Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu , kojim je tražio da sud poništi sporazum o poravnanju zaključen između prvotuženog DP „S .“ Novi Beograd i drugotuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe, koji je overen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu pod brojem II/1 Ov. 1182/06 od 19. juna 2006. godine.

Nakon što je tužilac dostavio tačnu adresu drugotuženog i nakon što su tuženi odgovorili na tužbu, pripremno ročište je održano 15. juna 2009. godine. Ročište zakazano za 12. oktobar 2009. godine je odloženo, a sud je dao nalog pisarnici da se tom predmetu združe spisi drugog predmeta u kome je tužilac „S .“ iz Ljubljane. Ročište zakazano za 8. decembar 2009. godine nije održano „jer spisi predmeta nisu bili združeni tom predmetu “.

Prvo ročište u 2010. godini je održano 25. novembra 2010. godine pred Višim sudom u Beogradu (u daljem tekstu: Viši sud), na kome je sud doneo rešenje da ostaje na snazi rešenje od 12. oktobra 2009. godine kojim je određeno se tom predmetu združe spisi drugog predmeta u kome je tužilac „S.“ iz Ljubljane.

U toku 2011. godini održana su dva ročišta za glavnu raspravu, dok ročište zakazano za 30. jun nije održano, jer nisu „združeni spisi drugog predmeta u kome je tužilac „S.“ iz Ljubljane“. Ipak Viši sud je istoga dana napravio službenu belešku o uvidu u traženi spis .

Nakon ročišta održanog 28. marta 2012. godine, Viši sud je zaključio glavnu raspravu i istog dana doneo presudu P. 8311/2010 , kojom je usvojio tužbeni zahtev i poništio predmetni sporazum.

Postupajući po žalbama stranaka od 17. i 23. jula 2012. godine, Apelacioni sud u Beogradu je doneo rešenje Gž. 1240/13 od 2. jula 2015. godine, kojim je ukinuo presudu Višeg suda P. 8311/2010 od 28. marta 2012. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Rešenjem Višeg suda P. 1309/2015 od 16. decembra 2015. godine prekinut je postupak u toj parnici usled otvaranja stečajnog postupka nad prvotuženim.

Rešenjem Višeg suda P. 1309/2015 od 29. maja 2017. godine nastavljen je postupak prekinut 16. decembra 2015. godine, a Viši sud se oglasio stvarno nenadležnim za postupanje u tom sporu i spise predmeta dostavio Privrednom sudu kao stvarno i mesno nadležnom.

Prvo ročište za glavnu raspravu pred Privrednim sudom je održano 10. oktobra 2017. godine, a do kraja 2017. godine održano je još jedno ročište.

Ročište zakazano za 16. mart 2018. godine nije održano „kako bi se pribavili spisi Višeg suda P. 8311/2010“, dok ročište zakazano za 5. jun iste godine nije održano „kako bi sud izvršio provere potrebne za okončanje postupka“ . Privredni sud je na ročištu održanom 13. jula 2018. godine doneo rešenje kojim je odredio izvođenje dokaza građevinskim veštačenjem. Veštak je 12. oktobra 2018. godine dostavio sudu nalaz i mišljenje. Do kraja 2018. godine održana su još dva ročišta za glavnu raspravu.

U toku 2019. godine održana su tri ročišta, veštak se izjasnio na primedbe drugotuženog na njegov nalaz i mišljenje, a Privredni sud je nakon ročišta održanog 21. juna 2019. godine zaključio glavnu raspravu i istoga dana doneo presudu P. 3359/17, kojom je usvojio tužbeni zahtev i poništio predmetni sporazum.

Postupajući po žalbama tuženih od 12. i 13. septembra 2019. godine, Privredni apelacioni sud je doneo presudu Pž. 5764/19 od 2 4. decembra 201 9. godine, kojom je odbio žalbe tuženih kao neosnovane i potvrdio presudu Privrednog suda P. 3359/17 od 21. juna 201 9. godine.

Drugotuženi je 28. januara 2020. godine izjavio reviziju.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Prev. 137/2020 od 24. septembra 2020. godine odbijena je kao neosnovana revizija drugotuženog izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 5764/19 od 24. decembra 2019. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju se povred u ustavnom žalbom ukazuje , je utvrđeno da se svakom jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Ocenjujući najpre navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud konstatuje da je predmetni parnični postupak pokrenut 23. oktobra 2008. godine podnošenjem tužbe Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu, a da je okončan 24. septembra 2020. godine kada je doneta osporena presuda. Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak ukupno trajao nešto kraće od 12 godina, što prima facie ukazuje da nije okončan u razumnom roku.

Ipak, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja nadležnih sudova, kao i od značaja prava o kome se u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja parničnog postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da predmet spora nije bio složen da bi mogao opravdati dvanaestogodišnje trajanje parničnog postupka .

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud smatra da je on ima o legitiman pravni interes da se o tužbenom zahtevu odluči u razumnom roku.

Ustavni sud ukazuje da podnosilac ustavne žalbe svojim ponašanjem nije doprineo odugovlačenju postupka .

Osnovni razlog dugog trajanja parničnog postupka je postupanje sudova koji nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere koje su im stajale na raspolaganju da se postupak okonča efikasno i bez nepotrebnog odugovlačenja. Ustavni sud ukazuje da je drugostepeni postupak nakon donošenja prve prvostepene presude Višeg suda P. 8311/2010 od 28. marta 2012. godine trajao skoro tri godine, a nije pravnosnažno okonča n, već je Apelacioni sud u Beogradu ukinuo navedenu presudu i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje. Pored toga, nekoliko ročišta je bilo odloženo , zbog toga što „tom predmetu nisu bili združeni spisi drugog predmeta“. Ipak Ustavni sud ukazuje da period od nepunih godinu i po dana, tokom koga je parnični postupak bio u prekidu zbog otvaranja postupka stečaja nad prvotuženim, ne može staviti na teret postupajućem sud u. Ustavni sud konstatuje da je dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. U pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

6. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosi oca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon , 103/15 , 10/23 i 92/23), ustavnu žalbu usvojio u prvom delu tačke 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.200 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpe o zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti značajne u ovom ustavnosudskom sporu , kao i činjenicu da se period od nepunih godinu i po dana u kome je parnični postupak bio u prekidu ne može staviti na teret postupajućem sudu . Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosi lac pretrp eo. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje .

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15, od 5. aprila 2016. godine, i više kasnije donetih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosi lac ustavne žalbe pretrpe o zbog nedelotvornog postupanja sudova.

7. Razmatrajući ustavnu žalb u izjavljenu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Prev. 137/2020 od 24. septembra 2020. godine zbog povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud je, imajući u vidu sadržinu osporenog akta, ocenio da se, u konkretnom slučaju, navodi podnosioca ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao sud četvrte instance oceni zakonitost osporenog akta.

Po oceni Ustavnog suda, ne postoje ustavnopravni razlozi koji bi doveli do sumnje da postoji povreda prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava. Ovo zbog toga što podnosilac, nije dostavio relevantne dokaze da su sudovi pri identičnom činjeničnom i pravnom stanju donosili različite pravnosnažne/konačne odluke, a što je osnovna pretpostavka za isticanje povrede označenog prava.

Kako povredu prava na imovinu iz člana 58. Ustava, podnosilac ustavne žalbe zasniva na navodima koji se, u suštini, odnose na povredu prava na pravično suđenje, te kako je Ustavni sud prethodno zaključio da osporenom presudom nije povređeno pravo iz člana 32. stav 1. Ustava, to nisu prihvatljive ni tvrdnje o povredi prava iz člana 58. Ustava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Prev. 137/2020 od 24. septembra 2020. godine, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 56. stav 3. u vezi člana 86. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 3. izreke, odbacio predlog podnosioca ustavne žalbe za odlaganje izvršenja presude Vrhovnog kasacionog suda Prev. 137/2020 od 24. septembra 2020. godine, s obzirom na to da je doneo konačnu odluku.

9. U pogledu zahteva ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, a da u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti presudu u predmetu Evropskog suda Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15, od 12. maja 2022. godine, stav 83.). Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio zahtev, rešavajući kao u tački 4. izreke.

10. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tač. 3) i 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u privrednom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti