Usvojena ustavna žalba zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku koji traje preko sedam godina. Podnosiocu je dosuđena naknada štete od 700 evra i naloženo je hitno okončanje postupka zbog neefikasnosti organa.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi R. J . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 16. aprila 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba R. J . i utvrđuje da je u upravnom postupku koji se vodi pred Upravom za građanska stanja i opšte poslove grada Niša u predmetu broj 200-1755/2007-08 podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosiocu ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

3. Nalaže se nadležnim organima da preduzmu sve mere kako bi se postupak iz tačke 1. izreke okončao u najkraćem roku.

4. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. R. J . iz Beograda je , 16. marta 2012. godine, preko punomoćnika M . R, advokata iz Beograda, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u upravnom postupku koji se vodi pred Upravom za građanska stanja i opšte poslove grada Niša u predmetu broj 200-1755/2007-08. Podnosilac je u ustavnoj žalbi, kao i u dopunama ustavne žalbe, ukazao da su mu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava povređena i druga načela i prava zajemčena Ustavom i Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, kao i u spise predmeta Uprave za građanska stanja i opšte poslove grada Niša broj 200-1755/2007-08, na osnovu čega je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe je 27. septembra 2007. godine podneo Upravi za građanska stanja i opšte poslove grada Niša – Odsek za građanska stanja za vođenje matičnih knjiga opština Priština, Podujevo, Glogovac, Obilić, Lipljan i Kosovo Polje, zahtev za naknadni upis činjenice rođenja u matičnu knjigu rođenih.

Prvostepeni organ je dopisom broj 200-1755/07-08 od 16. oktobra 2007. godine zatražio od podnosioca da dostavi određenu dokumentaciju u roku od deset dana od dana prijema dopisa. Podnosilac ustavne žalbe je 25. jula 2008. godine, u cilju postupanja po naloženom , dostavio određenu dokumentaciju prvostepenom organu. Podnosilac ustavne žalbe je 22. januara 2009. godine podneo žalbu zbog ćutanja uprave.

Zaključkom prvostepenog organa broj 200-1755/2007-08 od 26. februara 2009. godine odbačen je zahtev podnosioca kao nepotpun. Protiv navedenog zaključka podnosilac je 13. marta 2009. godine podneo žalbu, a 22. jula 2009. godine i urgenciju za odlučivanje o podnetoj žalbi. Rešenjem Ministarstva za državnu upravu i lokalnu samoupravu broj 200-00-17/2009-04 od 29. jula 2009. godine poništen je zaključak prvostepenog organa i predmet vraćen na ponovni postupak i odlučivanje, sa obrazloženjem da je potrebno da prvostepeni organ dopuni dokazni postupak.

U ponovnom postupku prvostepeni organ je doneo rešenje broj 200-1755/2007-08 od 21. septembra 2009. godine kojim je odbijen predmetni zahtev podnosioca. Protiv navedenog rešenja podnosilac je 12. oktobra 2009. godine podneo žalbu, a 18. januara 2010. godine i urgenciju za odlučivanje o podnetoj žalbi. Rešenjem Ministarstva za državnu upravu i lokalnu samoupravu broj 200-00-17/2009-04 od 11. januara 2010. godine odbijena je žalba podnosioca. Protiv navedenog konačnog upravnog akta podnosilac je 4. marta 2010. godine podneo tužbu nadležnom sudu, 6. jula 2010. godine urgenciju za odlučivanje o podnetoj tužbi, a potom 1. novembra 2010. godine i pritužbu predsedniku Upravnog suda zbog nepostupanja po njegovoj tužbi. Presudom Upravnog suda U. 18925/10 od 19. novembra 2010. godine uvažena je tužba podnosioca i poništeno drugostepeno rešenje, sa obrazloženjem da u spisima predmeta nema prvostepenog rešenja, te da se iz tog razloga ne može utvrditi da li je u predmetnoj upravnoj stvari pravilno utvrđeno činjenično stanje, pa, saglasno tome , ni da li je pravilno primenjeno materijalno pravo.

Podnosilac se 9. februara 2011. godine obratio drugostepenom upravnom organu sa zahtevom da postupi po navedenoj presudi Upravnog suda. Rešenjem drugostepenog organa broj 200-00-17/2009-04 od 21. januara 2011. godine poništeno je prvostepeno rešenje od 21. septembra 2009. godine.

Prvostepeni organ je 9. juna 2011. godine doneo rešenje kojim je ponovo odbijen predmetni zahtev podnosioca. Protiv navedenog rešenja podnosilac je 4. jula 2011. godine podneo žalbu, 6. oktobra 2011. godine urgenciju za odlučivanje o podnetoj žalbi, a 12. januara 2012. godine tužbu Upravnom sudu zbog „ćutanja uprave“. Rešenjem drugostepenog organa broj 200-00-17/2009-04 od 29. decembra 2011. godine poništeno je navedeno prvostepeno rešenje i predmet vraćen na ponovni postupak i odlučivanje, sa obrazloženjem da je potrebno da prvostepeni organ dopuni dokazni postupak. Postupak pred Upravnim sudom koji se vodio po tužbi podnosioca zbog „ćutanja uprave“ je obustavljen rešenjem tog suda U. 532/12 od 19. aprila 2012. godine, jer je tuženi organ doneo drugostepeno rešenje kojim je odlučeno o žalbi podnosioca, a podnosilac se izjasnio da ne proširuje tužbu na novodoneti akt.

U ponovnom postupku prvostepeni organ je rešenjem broj 200-1755/2007-08 od 18. maja 2012. godine odbio predmetni zahtev podnosioca. Protiv navedenog rešenja podnosilac je 19. juna 2012. godine podneo žalbu, 1. oktobra 2012. godine urgenciju za odlučivanje o podnetoj žalbi, a 22. novembra 2012. godine tužbu Upravnom sudu zbog „ćutanja uprave“. Rešenjem drugostepenog organa broj 200-00-17/2009-04 od 30. novembra 2012. godine poništeno je prvostepeno rešenje od 18. maja 2012. godine i predmet vraćen na ponovni postupak i odlučivanje, sa obrazloženjem da prvostepeni organ nije utvrdio sve činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje.

Rešenjem Uprave za građanska stanja i opšte poslove grada Niša broj 200-1755/2007-08 od 4. januara 2013. godine odbijen je zahtev podnosioca za naknadni upis činjenice rođenja u matičnu knjigu rođenih. Rešavajući o žalbi podnosioca od 8. februara 2013. godine, Ministarstvo pravde i državne uprave je donelo rešenje broj 200-00-17/2009-04 od 1. aprila 2013. godine, kojim je žalba podnosioca odbijena kao neosnovana.

Protiv navedenog konačnog upravnog akta podnosilac ustavne žalbe je maja 2013. godine podneo tužbu Upravnom sudu, o kojoj do momenta odlučivanja Ustavnog suda o podnetoj ustavnoj žalbi nije odlučeno.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu podnosilac ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o opštem upravnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 33/97 i 31/01 i "Službeni glasnik RS", broj 30/10) propisano je: da se postupak mora voditi bez odugovlačenja i sa što manje troškova za stranku i druge učesnike u postupku, ali tako da se pribave svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.); da kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti ako je to u interesu stranke, a pre donošenja rešenja nije potrebno sprovoditi poseban ispitni postupak, niti postoje drugi razlozi zbog kojih se ne može doneti rešenje bez odlaganja (rešavanje prethodnog pitanja i dr.), organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci što pre, a najdocnije u roku od jednog meseca od dana predaje urednog zahteva, odnosno od dana pokretanja postupka po službenoj dužnosti, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok; da u ostalim slučajevima, kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti, ako je to u interesu stranke, organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci najdocnije u roku od dva meseca, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 208. stav 1.); da se rešenje po žalbi mora doneti i dostaviti stranci što pre, a najdocnije u roku od dva meseca od dana predaje žalbe, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 237. stav 1.); da kad drugostepeni organ utvrdi da su u prvostepenom postupku odlučne činjenice nepotpuno ili pogrešno utvrđene, da se u postupku nije vodilo računa o pravilima postupka koja su od uticaja na rešenje stvari, ili da je dispozitiv pobijanog rešenja nejasan ili je u protivrečnosti sa obrazloženjem, on će dopuniti postupak i otkloniti navedene nedostatke sam ili preko prvostepenog organa ili zamoljenog organa, da ako drugostepeni organ nađe da se na osnovu činjenica utvrđenih u dopunjenom postupku upravna stvar mora rešiti drukčije nego što je rešena prvostepenim rešenjem, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i sam rešiti upravnu stvar; da ako drugostepeni organ nađe da će nedostatke prvostepenog postupka brže i ekonomičnije otkloniti prvostepeni organ, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i vratiti predmet prvostepenom organu na ponovni postupak, da je u tom slučaju drugostepeni organ dužan da svojim rešenjem ukaže prvostepenom organu u kom pogledu treba dopuniti postupak, a prvostepeni organ je dužan u svemu da postupi po drugostepenom rešenju i da, bez odlaganja, a najdocnije u roku od 30 dana od dana prijema predmeta, donese novo rešenje, te da protiv novog rešenja stranka ima pravo na žalbu (član 232.).

Zakonom o upravnim sporovima ("Službeni glasnik RS", broj 111/09) propisano je: da se upravni spor može pokrenuti i kada nadležni organ o zahtevu, odnosno žalbi stranke nije doneo upravni akt, pod uslovima predviđenim ovim zakonom (član 15.); da ako drugostepeni organ, u roku od 60 dana od dana prijema žalbe ili u zakonom određenom kraćem roku, nije doneo rešenje po žalbi stranke protiv prvostepenog rešenja, a ne donese ga ni u daljem roku od sedam dana po naknadnom zahtevu stranke podnetom drugostepenom organu, stranka po isteku toga roka može podneti tužbu zbog nedonošenja zahtevanog akta (član 19. stav 1.); da ako nadležni organ posle poništenja upravnog akta ne donese odmah, a najkasnije u roku od 30 dana, novi upravni akt ili akt o izvršenju presude donete na osnovu člana 43. ovog zakona, stranka može posebnim podneskom da traži donošenje takvog akta; da ako nadležni organ ne donese akt iz stava 1. ovog člana ni u roku od sedam dana od traženja stranke, stranka može posebnim podneskom da zahteva od suda koji je doneo presudu donošenje takvog akta; da će po zahtevu stranke iz stava 2. ovog člana, sud zatražiti od nadležnog organa obaveštenje o razlozima zbog kojih upravni akt nije doneo, da je nadležni organ dužan da ovo obaveštenje da odmah, a najkasnije u roku od sedam dana, a da, ako on to ne učini, ili ako dato obaveštenje, po nahođenju suda, ne opravdava neizvršenje sudske presude, sud će doneti rešenje koje u svemu zamenjuje akt nadležnog organa, ukoliko priroda stvari to dozvoljava; da će sud će rešenje iz stava 3. ovog člana dostaviti organu nadležnom za izvršenje, i o tome istovremeno obavestiti organ koji vrši nadzor, da je organ nadležan za izvršenje dužan bez odlaganja da izvrši ovakvo rešenje (član 71.).

5. Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je pogrešnim i nedelotvornim postupanjem upravnih organa i nadležnog suda u postupku odlučivanja o njegovom zahtevu za naknadni upis činjenice rođenja u matičnu knjigu rođenih povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava , a posledično i druga načela i prava zajemčena Ustavom i Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Ustavni sud je utvrdio da je upravni postupak povodom koga je podneta ustavna žalba pokrenut 27. septembra 2007. godine, zahtevom podnosioca, te da nije pravnosnažno okončan, iz čega proizlazi da postupak traje preko sedam godina.

Imajući u vidu da je pojam razumnog trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja upravnih organa, odnosno sudova koji vode postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud pri odlučivanju o povredi prava na suđenje u razumnom roku ispituje da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da je u ovom upravnom postupku bilo složeno činjenično stanje.

Ispitujući značaj predmeta postupka za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da je nesporan interes podnosioca da se o osnovanosti njegovog zahteva odluči u razumnom roku. Ustavni sud ukazuje da su postupci u kojima se rešava o statusnim pitanjima po svojoj prirodi hitni. Ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je naročito imao u vidu specifičnost upravnog postupka, čiji tok umnogome zavisi od aktivnosti stranke u tom postupku. Ustavni sud je iz spisa predmeta i priložene dokumentacije utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe tokom celokupnog trajanja osporenog postupka koristio sva procesnopravna sredstva protiv „ćutanja administracije“, predviđena odredbama Zakona o opštem upravnom postupku i Zakona o upravnim sporovima, te se može zaključiti da je svojim ponašanjem pokušao da doprinese skraćenju vremena trajanja postupka u kome se odlučuje o njegovim pravima.

Ispitujući postupanje upravnih organa i suda u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je ocenio da je njihovo postupanje prevashodno dovelo do dugog trajanja osporenog postupka. Ustavni sud je iz priložene dokumentacije i spisa predmeta utvrdio da je za sedam god ina u predmetnom postupku doneto pet prvoste penih odluka, šest rešenja drugostepenog organa i da su vođena tri upravna spora, iz čega se može zaključiti da nije bilo dužih perioda neaktivnosti u postupanju nadležnih organa. Ustavni sud je, međutim, utvrdio da je ministarstvo, kao nadležni drugostepeni organ, u konkretnom slučaju, četiri puta vratilo predmet prvostepenom organu na ponovni postupak. Prema stanovištu koje je izrazio i Evropski sud za ljudska prava, činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, sama po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti npr. predmet Pavlyulynets v. Ukraina, predstavka br. 70767/01 od 6. septembra 2005. godine i Cvetković protiv Srbije predstavka br. 17271/04 od 10. juna 2008. godine). Takođe, Upravni sud je tek nakon osam meseci od podnošenja tužbe poništio konačni upravni akt, iz razloga što se u spisima predmeta tuženog organa ne nalazi prvostepeno rešenje. Dalje, Upravni sud do momenta odlučivanja Ustavnog suda o ustavnoj žalbi nije odlučio o tužbi podnosioca koja je podneta u maju 2013. godine.

Ustavnopravna ocena postupka u ovoj upravnopravnoj stvari, zasnovana na dosadašnjoj praksi Ustavnog suda, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Iz tih razloga, Ustavni sud je utvrdio povredu navedenog ustavnog prava i usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS ", br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), odlučujući kao u tački 1. izreke , dok je u tački 3. izreke, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona, naložio nadležnim organima da preduzmu sve mere kako bi se postupak iz tačke 1. izreke okončao u najkraćem roku.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za utvrđivanje visine ove štete, posebno dužinu trajanja predmetnog postupka i ponašanje samog podnosioca. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog navedenog postupanja nadležnih upravnih organa i Upravnog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je, takođe, imao u vidu praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. U vezi navoda podnosioca ustavne žalbe da su mu u predmetnom postupku povređena i druga načela i prava zajemčena Ustavom i Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, Ustavni sud je u ovom delu ustavnu žalbu odbacio kao preuranjenu, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, imajući u vidu da osporeni postupak još uvek nije pravnosnažno okončan, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Polazeći od toga da podnosilac ustavne žalbe nije dostavio dokaz o pretrpljenoj materijalnoj šteti, Ustavni sud je ocenio da nema uslova za odlučivanje o ovom z ahtevu, rešavajući kao u tački 4. izreke, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu.

9. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/12), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Usvojena ustavna žalba zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti