Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko šest godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete od 300 evra, dok je deo žalbe o pravičnosti suđenja odbačen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Save Živkovića iz sela Donje Zleginje, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 25. februara 2 016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Save Živkovića i utvrđuje da je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 12266/10, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde u roku od četiri meseca od dana dostavljanja odluke tom ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Sava Živković iz sela Donje Zleginje izjavio je, 2. marta 2014. godine, preko punomoćnika Miodraga Vl. Rajkovića , advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Beogradu Gž. 9296/11 od 16. oktobra 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 12266/10.

U ustavnoj žalbi, pored ostalog, navedeno je: da je parnični postupak trajao preko šest godina, što je van svih razumnih vremenskih okvira, posebno imajući u vidu da nije bio toliko složen , kao i da je isti okončan „nemeritorno iz procesnih razloga“; da je osporeno rešenje Višeg suda u Beogradu doneto uz proizvoljnu primenu merodavnog procesnog prava, jer prvostepeni sud nije upozorio punomoćnika podnosioca ustavne žalbe na posledice propuštanja ročišta, na šta je bio obavezan saglasno odredbama tada važećeg Zakona o parničnom postupku. Podnosilac ustavne žalbe je istakao zahtev za naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u dostavljenu dokumentaciju i spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu (u daljem tekstu: Osnovni sud) P. 12266/10, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 6. avgusta 2007. godine tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu (u daljem tekstu: Opštinski sud) protiv tužene Republike Srbije - Ministarstv o o dbrane, radi naknade nematerijalne štete po osnovu pretrpljenog strah a, bola, naruženosti i umanjenje opšte životne aktivnosti.

Nakon što je tužena odgovorila na tužbu, pripremno ročište je održano 3. aprila 2008. godine. Do kraja 2008. godine održano je jedno ročište za glavnu raspravu na kome je izveden dokaz saslušanjem tužioca, dok ročište zakazano za 10. septembar nije održano zbog toga što je tužilac bio sprečen zdravstvenim razlozima.

Prvo ročište za glavnu raspravu u toku 2009. godine nije održano „zbog sprečenosti postupajućeg sudije“, dok je sledeće ročište održano i na njemu je određeno izvođenje dokaza medicinskim veštačenjima (od strane doktora neuropsihijatra i doktora interniste). Sudski veštak neuropsihijatar je 26. oktobra 2009. godine dostavio svoj nalaz sa mišljenje m sudu, na koji tužilac nije imao primedbi.

Tokom 2010. godine prvo ročište za glavnu raspravu, pred Osnovnim sudom je održano 11. marta, na kome je sud pozvao veštaka internistu da preuzme spise predmeta radi izrade nalaza i mišljenja. Tužilac je 12. marta „precizirao“ tužbeni zahtev. Rešenjem od 21. aprila 2010. godine sud je promenio ličnost veštaka. Nakon ročišta za glavnu raspravu održanog 23. juna 2010. godine, sudski veštak interne medicine je 9. avgusta dostavio sudu nalaz i mišljenje, na koji tužilac nije imao primedbi. Tuženi je, pored primedbi na nalaz i mišljenje, ostao pri izjavljenom prigovoru zastarelosti potraživanja. Nakon ročišta za glavnu raspravu održanog 23. novembra 2010. godine, kome je prisustvovao punomoćnik tužioca i kome je poziv za sledeće ročište usmeno saopšten , na naredno ročište zakazano za 23. decembar 2010. godine uredno pozvane stranke nisu pristupile, pa je sud istoga dana rešenjem P. 12266/10 utvrdio da je tužba u toj parnici povučena, saglasno odredbi člana 296. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Tužilac je 31. decembra 2010. godine podneo predlog za vraćanje u pređašnje stanje , odnosno žalb u, ukazujući da zbog problema sa automobilom nije stigao na vreme kada je bilo zakazano ročište za glavnu raspravu. Osnovni sud je rešenjem P. 12266/10 od 16. februara 2011. godine odbacio predlog za vraćanje u pređašnje stanje kao neuredan.

Postupajući po žalbama tužioca, spisi predmeta su u junu 2011. godine dostavljeni Višem sudu u Beogradu, nakon čega je taj sud doneo osporeno rešenje Gž. 9296/11 od 16. oktobra 2013. godine, kojim je odbio kao neosnovane žalbe i potvrdio rešenja Osnovnog suda P. 12266/10 od 23. decembra 2010. godine i P. 12266/10 od 16. februara 2011. godine. U obrazloženju osporenog rešenja, pored ostalog, navedeno je: da je punomoćnik tužioca protiv rešenja kojim je utvrđeno da je tužba povučena izjavio žalbu , sa predlogom za vraćanje u pređašnje stanje , u kome je naveo da na ročište zakazano za 23. decembar 2010. godine nije pristupio, jer je došlo do pucanja gume na njegovom automobilu; da dok je automobil odšlepan do vulkanizera i osposobljen, prošlo je više od dva časa; da je na osnovu tako utvrđenih činjenica prvostepeni sud odbacio kao neuredan predlog za vraćanje u pređašnje stanje; da je takav zaključak prvostepenog suda prihvatljiv i za Viši sud, jer je članom 115. stav 2. Zakona o parničnom postupku propisano da će predlog za vraćanje u pređašnje stanje koji nije zasnovan na opštepoznatim činjenicama, a stranka uz predlog nije podnela, niti predložila odgovarajuće dokaze, sud odbaciti kao neuredan; da je bez uticaja navod žalbe da je sud učinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka kada na ročištu za glavnu raspravu održanom 21. novembra 2010. godine nije upozorio punomoćnika tužioca o posledicama propuštanja ročišta, pozivajući ga na ročište za zakazano za 23. decembar 2010. godine, imajući u vidu da se, u konkretnom slučaju, ne radi o pravno neukoj stranci, već punomoćniku koji je advokat; da takođe, navod žalbe da punomoćnik tužioca nije pristupio na zakazano ročište zbog toga što mu je pukla guma, te nije bio u mogućnosti da stigne na zakazano ročište, nije od uticaja, s obzirom na to da taj navod predstavlja eventualni razlog za vraćanje u pređašnje stanje; da je sud cenio i ostale navode žalbe, ali ih nije posebno obrazlagao, s obzirom na to da nisu od uticaja na drugačije odlučivanje u ovoj pravnoj stvari.

Spisi predmeta su 10. januara 2014. godine vraćeni prvostepenom sudu.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava na čiju se povredu ustavnom žalbom ukazuje, svakom se jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud konstatuje da je predmetni parnični postupak pokrenut 6. avgusta 2007. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu, a da je 16. oktobra 2013. godine pravnosnažno okončan osporenim rešenjem .

Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak trajao šest godina i dva meseca.

Ipak, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja nadležnih sudova, kao i od prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome ce u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja konkretnog parničnog postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da predmet spora nije bio toliko složen da bi opravdao višegodišnje trajanje.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud smatra da je on imao legitiman pravni interes da ce o njegovom tužbenom zahtevu za naknadu nematerijalne štete odluči u razumnom roku.

Ustavni sud konstatuje da su podnosilac ustavne žalbe i njegov punomoćnik svojim ponašanjem u određenoj meri doprineli odugovlačenju postupka. Naime, oni nisu pristupili na dva ročišta za glavnu raspravu. Štaviše, izostanak uredno pozvanog punomoćnika podnosioca ustavne žalbe sa ročišta zakazanog za 23. decembar 2010. godine, u krajnjem je i odredilo da se postupak okonča rešenjem kojim je utvrđeno da je tužba povučena.

Dakle, osnovni razlog dugom trajanju parničnog postupka je postupanje sudova koji nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere koje su im stajale na raspolaganju da se postupak okonča efikasno i bez nepotrebnog odugovlačenja. Naime, Ustavni sud posebno ukazuje na činjenicu da je pripremno ročište pred Opštinskim sudom održano tek osam meseci nakon podnošenja tužbe, kao i da je relativno jednostavan drugostepeni postupak okončan procesnim rešenjem bez zakaz ivanja rasprav e de facto trajao duže od dve godine i po godine. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da je dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

6. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 - dr. zakon i 103/15) u prvom delu tačke 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde u roku od četiri meseca od dana dostavljanja odluke tom ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, posebno dužinu trajanja parničnog postupka i određeni doprinos podnosioca . Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac pretrpeo zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenima pruža odgovarajuće zadovoljenje.

8. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu izjavljenom protiv rešenja Višeg suda u Beogradu Gž. 9296/11 od 16. oktobra 2013. godine, Ustavni sud nalazi da podnosilac u ustavnoj žalbi ne navodi ustavnopravno relevantne razloge koji bi ukazivali na povredu prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Prema mišljenju Ustavnog suda, Viši sud je u osporenom rešenju na ustavnopravno prihvatljiv način obrazložio da je prvostepeni sud pravilnom primenom odredbe člana 296. stav 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) (u daljem tekstu: ZPP), utvrdio da je tužba povučena, zbog toga što parnične stranke, iako uredno pozvane, nisu pristupile na ročište zakazano za 23. decembar 2010. godine, niti su svoj izostanak opravdale. Pored toga, drugostepeni sud je istakao i da činjenica da punomoćnik tužioca nije upozoren na posledice propuštanja ne utiče na pravilnost odluke suda, budući da je poziv za ročište za glavnu raspravu saopšten punomoćniku tužioca - advokat u koji poznaje pravo i koga nije potrebno poučavati o posledicama propuštanja ročišta. Ovakav stav Ustavni sud je već izrazio u Rešenju Už-9301/2013 od 16. marta 2015. godine.

Takođe, Viši sud je prihvatio i zaključak prvostepenog suda kojim je odbacio kao neuredan predlog za vraćanje u pređašnje stanje, zasnovan na odredbi člana 115. stav 2. ZPP, kojom je propisano da će sud odbaciti kao neuredan predlog za vraćanje u pređašnje stanje koji nije zasnovan na opštepoznatim činjenicama, a stranka uz predlog nije podnela, niti predložila odgovarajuće dokaze. Ovakav zaključak redovnih sudova je sa stanovišta utvrđene sadržine prava na pravično suđenje, prihvatljiv i za Ustavni sud.

Ocenjujući da u ustavnoj žalbi nisu navedeni ustavnopravni razlozi koji bi opravdali tvrdnju da je došlo do povrede prava na pravično suđenje , Ustavni sud je u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, kao u drugom delu tačke 1. izreke, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

9. Na osnovu navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti