Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku dužem od deset godina

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko deset godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete, dok je žalba u delu o pravičnosti suđenja odbačena.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Vladan Petrov , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M . A . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 24. oktobra 2019. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. A . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 47728 /10 (inicijalno predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 4544/04 ) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nemat erijalne štete u iznosu od 1.200 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredsta va – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. A . iz Beograda podneo je Ustavnom sudu, 8. januara 2015 . godine, preko pun omoćnika J. M , advokata iz Beograd a, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 47728/10 (inicijalno predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 4544/04). Ustavna žalba je izjavljena i protiv pres ude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 908/13 od 1 5. oktobra 2014. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe, između ostalog, navodi d a je osporeni postupak trajao više od deset godina, zbog čega smatra da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Takođe, smatra da je osporenom drugostepenom presudom pogrešno primenjeno materijalno pravo, odnosno da je tužena odgovorna za štetu zbog nezakonitog i nepravilnog rada suda. Konkretno, tužilac je u sprovedenom postupku tražio naknadu štete koja mu je pričinjena kao vlasniku i osnivaču preduzeća zbog neosnovano g otvaranja likvidacionog post upka nad preduzećem. Pored toga, ističe i da je Apelacioni sud u Beogradu zauzeo dva različita stava u pogledu naknade štete koja je nastala iz istog činjeničnog i pravnog osnova, zbog čega smatra da mu je povređeno pravo na jednaku zaštitu prava i dostavlja rešenje Apelacionog suda u Beogradu Gž. 13836/10 od 24. septembra 2010. godine. Podnosilac ističe i da je uskraćen u pravu na izjavljivanje revizije, zbog promene zakonskog režima, odnosno Zakona o parničnom postupku.

Od Ustavnog suda je traženo da usvoji ustavnu žalbu, da utvrdi povredu prava na pravično suđenje, prava na suđenje u razumnom roku, te pravo na naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđe nje u razumnom roku. Pored navedenog, podnosilac traži i troškove postupka pred Ustavnim sudom i predlaže da Sud odloži izvršenje pred Trećim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu I. 53090/10.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupk u, izvr šio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 47728/10 (inicijalno predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 4544/04) i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac M . A . iz Beograd a, ovde podno silac ustavne žalbe, podneo je 4. juna 2004. godine Prvom opštinskom sudu u Beogradu tužbu pr otiv Republike Srbije – Trgovinsko g suda u Beogradu, radi naknade štete, u vidu manje isplaćene zarade i pripadajućih doprinosa RFPIO, zbog neosnovanog otvaranja postupka likvidacije na d preduzećem čiji je vlasnik i osnivač bio. Tužba je u sudskom upisniku zavedena pod brojem P. 4544/04.

Do donošenja prvostepene presude zakazano je pet ročišta za glavnu raspravu (15. jula, 9. septembra i 18. novembra 2004. godine i 19. januara i 28. februara 2005. godine), od kojih je prvo otkazano bez navođenja razloga. Na održanim ročištima je sproveden dokazni postupak ekonomsko-finansijskim veštačenjem i uvidom u dostavljenu pismenu dokumentaciju .

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 4544/04 od 28. februara 2005. godine usvojen je tužbeni zahtev tuži oca i obavezana tužena Republika Srbija da tužiocu isplati na ime manje isplaćene zarade određen e novčane iznos e sa zakonskom zateznom kamatom, da tužiocu uplati odgovarajuće doprinose RFPIO i da mu naknadi parnične troškove. Rešavajući o žalbi tužene protiv navedene prvostepene presude , Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 16740/05 od 27. decembra 2005. godine ukinuo presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 4544/04 od 28. februara 2005. godine u celini i spise predmeta vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak. U obrazloženju drugostepenog rešenja, između ostalog, navedeno je da je ožalbena presuda zasnovana na pogrešnoj primeni materijalnog prava i na pogrešno i nepotpuno utvrđenom činjeničnom stanju.

U ponovnom prvostepenom postupku predmetu je dodeljen nov broj P. 658/06. Sud je zakazao dva ročišta za glavnu raspravu (21. februara i 23. marta 2006. godine) , izvršio uvid u likvidacione spise i ostalu pismenu dokumentaciju , nakon čega je doneo presudu. Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 658/06 od 23. marta 2006. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca.

Rešavajući o žalbi tužene, Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 9608/06 od 24. oktobra 2006. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužene i potvrdio presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 658/06 od 28. februara 2005. godine u celini.

Odlučujući o reviziji tužene, Vrhovni sud Srbije je rešenjem Rev. 327/07 od 1. aprila 2009. godine ukinuo presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 658/06 od 23. marta 2006. godine i presudu Okružnog suda u Beogradu Gž. 9608/06 od 24. o ktobra 2006. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje. U obrazloženju revizijskog rešenja, između ostalog, navedeno je da prema pravnom shvatanju Vrhovnog suda Srbije pogrešno tumačenje propisa ne predstavlja nezakonit ili nepravilan rad suda zbog koga bi država odgovarala, ali bi se nepostupanje o jasnim i određenim odredbama zakona moglo smatrati nezakonitim postupanjem, te da se zbog toga ne može svako postupanje prvostepenog suda suprotno pravnom shvatanju višeg suda smatrati nezakonitim ili nepravilnim radom prvostepenog suda, kao osnovom za odgovornost države za naknadu štete. Dalje je navedeno da utvrđenje da prvostepeni sud nakon prvog ukidanja prvostepenog rešenja nije prihvatio stanovište drugostepenog suda o primeni propisa nije dovoljno za zaključak da se radi o nezakonitom radu prvostepenog suda, kao i da su nižestepeni sudovi samo konstatovali da je izveden dokaz čitanjem spisa Trgovinskog suda u Beogradu L. 426/03, ali da nisu naveli sadržinu tog predmeta, niti je predmet priključen spisima dostavljenim na odlučivanje o reviziji tužene.

Ponovni prvostepeni postupak je nastavljen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu pod broj em P. 8084/09, a nakon reforme pravosuđa, od 1. januara 2010. godine, pod brojem P. 47728/10. U periodu od 9. juna 2009. do 5. septembra 2012. godine sud nije održao nijedno ročište, zato što su spisi likvidacionog predmeta (L. 426/03) bili zagubljeni. Nakon rekonstrukcije predmeta, Privredni sud u Beogradu je 24. jula 2012. godine dostavio tražene spise i Prvi osnovni sud u Beogradu je održao ročište i doneo presudu. Prvostepenom presudom P. 47728/10 od 5. septembra 2012. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca i obavezana tužena da tužiocu isplati na ime manje isplaćene zara de iznos od 1.277.062,99 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom, da u ime i za račun tužioca uplati doprinose RFPIO i da mu naknadi parnične troškove.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 908/13 od 15. oktobra 2014. godine preinačena je prvostepena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 47728/10 od 5. septembra 2012. godine, tako što je tužbeni zahtev odbijen i određeno da svaka stranka snosi svoje troškove.

U obrazloženju osporene drugostepene presude, između ostalog, navedeno je: da se svako postupanje prvostepenog suda koje je suprotno pravnom shvatanju višeg suda ne može smatrati nezakonitim ili nepravilnim radom nižestepenog suda kao osnovom za odgovornost države za naknadu štete; da okolnost što je viši sud ukidao odluke nižeg suda o otvaranju likvidacionog postupka nad preduzećem čiji je osnivač i direktor tužilac, samo po sebi nije dovoljno da dokaže kako je postupanje sudije bilo nezakonito ili nepravilno, zbog čega bi tužena na osnovu člana 35. stav 1. Ustava Republike Srbije i člana 6. Zakona o sudijama u vezi sa članom 172. Zakona o obligacionim odnosima, bila dužna da nadoknadi tužiocu štetu, te da je stoga prvostepena presuda preinačena i tužbeni zahtev za naknadu materijalne štete odbijen.

Pismeni otpravak drugostepene presude je 19. decembra 2014. godine dostavljen punomoćniku tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe.

Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2051/2015 od 10. decembra 2015. godine odbačena je kao nedozvoljena revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 908/13 od 15. oktobra 2014. godine.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi , jemči se: pravo na pravično suđenje (član 32. stav 1.) i prav o na jednaku zaštitu prava (član 36. stav 1.) .

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

Analizirajući dužinu trajanja postupka, Ustavni sud je utvrdio da je parnični post upak započeo 4. juna 2004. godine, podnošenjem tužbe Prvom opštinskom sudu u Beogradu, a da je okončan presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 908/13 od 1 5. oktobra 2014. godine, iz čega proizlazi da je postupak trajao više od deset godina.

Navedeno trajanje parničnog postupka, samo po sebi, ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom odlučivanja o tome da li je podnosiocu ustavne žalbe , u konkretnom slučaju , povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kojima se u postupku odlučuje za podnosioca.

Razmatrajući uticaj svakog od navedenih činilaca na trajanje osporenog postupka, Ustavni sud je ocenio da predmetni postupak nije bio činjenično i pravno složen, imajući u vidu radnje koje je sud preduzeo u cilju utvrđivanja činjeničnog stanja, od čega je zavisila primena materijalnog prava.

Ispitujući postupanje nadležnog suda u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je, na osnovu prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti, ocenio da je dužini postupka prvenstveno doprinelo nedelotvorno postupanje prvostepenog suda. Naime, prvostepeni sud je u odnosnoj pravnoj stvari doneo tri presude, i to: P.4544 /0 4 od 28. februara 2005. godine, P. 658/06 od 23. marta 2006. godine i P. 47728/10 od 5. septembra 201 0. godine, od kojih su prve dve presude ukinute odgovarajućim drugostepenim rešenjima, a treća po redu prvostepena presuda je p reinačena presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 908/13 od 15. oktobra 2014. godine. Pored toga, dužem trajanju postupka je doprinela i neaktivnost prvostepenog suda u periodu dužem od tri godine, a zbog rekonstrukc ije likvidacionog spisa predmeta. Ustavni sud smatra da je neprimereno dugom trajanju parničnog postupka doprineo i drugostepeni sud, jer je dva puta ukidao prvostepene presude, a nije koristio ovlašćenje iz Zakona o parničnom postupku da na osnovu rezultata održane rasprave sam odluči o zahtevima stranaka. Prema stavu Evropskog suda za ljudska prava, činjenica da se više puta nalaže razmatranje jednog predmeta pred sudom niže instance, sama po sebi, može otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti presudu Pavlyulynets protiv Ukrajine , od 6. septembra 2005. godine, broj predstavke 70767/01, stav 51.), jer u sebi inherentno nosi rizik od prekoračenja razumnog roka za okončanje sudskog postupka.

Ustavni sud konstatuje da je podnosilac ustavn e žalbe, kao tužilac, imao legitiman interes da se predmetna parnica okonča u razumnom roku i d a svojim ponašanjem nije doprineo da postupak duže traje .

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da u konkretnom slučaju parnica nije zadovoljila standard suđenja u razumnom roku, što je prvenstveno posledica nedelotvornog postupanja prvostepenog suda.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 47728/10 (inicijalno predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 4544/04).

Na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosi oca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.200 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpe o zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti znača jne u ovom ustavnosudskom sporu. Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac pretrpe o. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, od 5. aprila 2016. godine, i više kasnije donetih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zb og nedelotvornog postupanja sudova.

7. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu u kome je osporena presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž. 908/13 od 15. oktobra 2014. godine sa stanovišta povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud ukazuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova. Ustavni sud, odlučujući o ustavnoj žalbi, ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja i načina na koji su sudovi primenili materijalno pravo, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje sudova u osporenim sudskim odlukama bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je to utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava. Imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da podnosilac ustavne žalbe nije pruži o pravno utemeljene, ustavnopravne razloge koji ukazuju na to da su postupajući sudovi proizvoljno i arbitrerno primenili pravo, niti je našao bilo šta što ukazuje da je tako postupano. Naprotiv, Ustavni sud nalazi da osporena presuda sadrži jasno i detaljno obrazloženje zasnovano na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog prava, kojim je odgovoreno na suštins ke navode na kojima podnosilac ustavne žalbe zasniva svoje tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje. Stoga se, prema oceni Ustavnog suda, ne može smatrati očigledno proizvoljnim stav suda iznet u osporen oj presudi o neo snovanosti predmetnog tužbenog zahteva za naknadu štete zbog neosnovanog otvaranja postupka likvidacije nad preduzećem čiji je vlasnik i osnivač bio tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe.

U odnosu na povredu prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da podnosilac ustavne žalbe nije dostavio dokaze da je u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji doneta drugačija ( različita) odluka od odluke koja se osporava ustavnom žalbom, a što bi predstavljalo neophod ni uslov da bi se mogla ispitati povreda prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima. Naime, podnosilac je dostavio rešenje Apelacionog suda u Beogradu Gž. 13836/10 od 24. septembra 2010, kojim je ukinuta prvostepena presuda i predmet vraćen na ponovno suđenje, pri čemu nije dostavio dokaz o konačnom ishodu tog postupka. Imajući u vidu da podnosilac nije dostavio kao dokaz o nejednakom (različitom) postupanju presude gde su od strane sudova istog (višeg) ranga, nakon iskorišćenosti redovnih pravnih lekova, donete drugačije odluke od odluke koja se osporava ustavnom žalbom, Ustavni sud je ocenio da ustavna žalba ne sadrži relevantne dokaze kojima bi bila potkrepljena tvrdnja o uskraćivanju jednake sudske zaštite prava podnosiocu ustavne žalbe.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu odbacio u ovom delu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, i rešio kao u drugom delu tačke 1. izreke .

Ustavni sud je ocenio bespredmetnim zahtev podnosioca za odlaganje izvršenja pred Trećim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu I. 53090/10, imajući u vidu prethodnu ocenu u pogledu osporenog akta.

8. U pogledu zahtev a podnosi oca za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi Ustavni sud se poziva na stanovište koje je izraženo, pored mnogih drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine ( videti na: www.ustavni.sud.rs).

9. Na osnovu svega iznetog i odreda ba člana 42b stav 1 . tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku dužem od deset godina

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti