Odluka Ustavnog suda o zastarelosti potraživanja naknade nematerijalne štete

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu podnetu zbog zastarelosti potraživanja naknade štete. Sud je potvrdio stav Vrhovnog suda da je protekao objektivni rok zastarelosti od pet godina, računajući od štetnog događaja 1999. godine, do podnošenja tužbe 2007. godine.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1980/2009
27.01.2010.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Bojana Filipovića iz Niša, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 27. januara 2010. godine, doneo je

 

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Bojana Filipovića izjavljena protiv presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 844/09 od 24. juna 2009. godine, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Nišu u predmetu P. 1720/07.

 

O b r a z l o ž e nj e

1. Bojan Filipović iz Niša je 26. oktobra 2009. godine, preko punomoćnika Žarka Vujovića, advokata iz Niša, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 844/09 od 24. juna 2009. godine.
U ustavnoj žalbi je navedeno: da je osporena presuda doneta u parničnom sporu povodom tužbe koju je podneo protiv Republike Srbije, Ministarstvo odbrane, Vojna pošta 5147 Niš, radi naknade štete; da se Vrhovni sud Srbije nije pridržavao svojih ranijih stavova i objavljenih načelnih pravnih mišljenja u pogledu nastanka štete i početka toka zastarelosti kod nematerijalne štete, jer je u više od dvadeset načelnih pravnih stavova isticao da je početak toka zastarelosti momenat završetka lečenja, odnosno trenutak kada je oštećeni saznao za konačnost svoje bolesti, odnosno povrede, dok je u ovom predmetu postupio drugačije i početak toka zastarelosti vezao za sam čin nastanka štete; da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i pravo na delotvorno pravno sredstvo, ne osporavajući da mu je bilo omogućeno da koristi sva dozvoljena pravna sredstva, ali uz isticanje da pravna sredstva koja su mu stajala na raspolaganja nisu bila delotvorna.
2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u osporenu presudu i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:
Podnosilac ustavne žalbe je 6. marta 2007. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Nišu protiv Republike Srbije, Ministarstvo odbrane, Vojna pošta 5147 Niš, radi naknade štete. U tužbi je navedeno: da je kao mobilisani pripadnik Vojske Jugoslavije u periodu od 2. aprila 1999. godine do 12. juna 1999. godine učestvovao u ratnim dejstvima u sastavu Vojne pošte 5147 Niš, u kom periodu je ova vojna pošta bila angažovana u borbenim dejstvima u reonu Kosovo i Metohija; da je četa često bila izložena napadima NATO avijacije i raketnih jedinica; da tužilac nije bio povređen, ali da je prisustvovao povređivanju svojih drugova iz čete; da se po povratku sa ratišta javljao lekaru opšte prakse, ali je kasnije bio primoran i da zatraži pomoć od lekara neuropsihijatra, koji je našao da tužilac boluje od PTS poremećaja ličnosti; tražio je da sud obaveže tuženu da mu na ime naknade nematerijalne štete isplati iznose bliže navedene u tužbi, i to na ime pretrpljenog straha i duševnih bolova zbog umanjenja opšte životne aktivnosti, sve sa zakonskom zateznom kamatom, počev od dana presuđenja do konačne isplate.
Opštinski sud u Nišu je presudom P. 1720/07 od 27. oktobra 2008. godine odbio tužbeni zahtev i obavezao tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, da tuženoj nadoknadi troškove parničnog postupka.
Protiv prvostepene presude, tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, je izjavio žalbu zbog pogrešne primene materijalnog prava i odluke o troškovima postupka. Rešavajući o žalbi, Okružni sud u Nišu je presudom Gž. 4683/08 od 22. decembra 2008. godine žalbu odbio kao neosnovanu i potvrdio prvostepenu presudu.
Protiv presude Okružnog suda u Nišu Gž. 4683/08 od 22. decembra 2008. godine, tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava. Vrhovni sud Srbije je osporenom presudom Rev. 844/09 od 24. juna 2009. godine odbio reviziju kao neosnovanu. U obrazloženju osporene presude je navedeno: da u postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9) Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti, kao ni bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 12) Zakona, na koju se revizijom ukazuje, s obzirom da su nižestepene presude jasne i neprotivrečne i u skladu sa utvrđenim činjeničnim stanjem i izvedenim dokazima; da su pravilno nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su povodom prigovora tužene zaključili da je tužiočevo potraživanje naknade štete zastarelo; da je odredbom člana 376. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kada je oštećeni doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, a stavom 2. istog člana da u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kada je šteta nastala; da, s obzirom da je štetni događaj nastao 1999. godine, a da je tužba podneta 2007. godine, po oceni Vrhovnog suda protekao je objektivni rok iz člana 376. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, te da je potraživanje tužioca zastarelo; da su neosnovani navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava u pogledu rokova zastarelosti, jer rokovi zastarelosti potraživanja štete propisani odredbom člana 377. Zakona o obligacionim odnosima teku samo prema učiniocu krivičnog dela, odnosno prema štetniku koji za štetu odgovara po osnovu krivice, a ne i prema državi, odnosno pravnom licu.
4. Odredbama Ustava na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2.).
Za ocenu osnovanosti ustavne žalbe, u konkretnom slučaju, od značaja su odredbe člana 376. st. 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, 22/99 i 44/99), kojima je propisano da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kada je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, a da u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kada je šteta nastala.
5. Imajući u vidu navedene odredbe Ustava i Zakona, Ustavni sud je utvrdio da je osporena presuda doneta od strane Ustavom i zakonom ustanovljenog suda, koji je u postupku sprovedenom u skladu sa zakonom utvrdio činjenično stanje koje je od značaja za donošenje odgovarajuće odluke i odlučio primenom merodavnih odredaba materijalnog prava. Naime, u postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe je utvrđeno da je štetni događaj nastao 1999. godine, a da je tužba podneta tek 2007. godine, te da je protekao objektivni rok iz člana 376. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima i da je stoga potraživanje tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe za naknadu štete zastarelo. Po oceni Ustavnog suda, utvrđeno činjenično stanje, te primena odgovarajućeg materijalnog prava na tako utvrđeno činjenično stanje, kao i obrazloženje izraženog pravnog stava u ovoj pravnoj stvari, predstavljaju pravno utemeljen osnov za donošenje osporene presude Vrhovnog suda Srbije, koji isključuje postojanje proizvoljnosti ili arbitrernosti. Podnosiocu ustavne žalbe bilo je omogućeno da korišćenjem svojih procesnih prava učestvuje u postupku, prati njegov tok, preduzima zakonom dopuštene radnje i ulaže pravne lekove.
Na osnovu izloženog, Ustavni sud je utvrdio da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.
U vezi navoda podnosioca ustavne žalbe da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da je osporeni postupak otpočeo podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Nišu 6. marta 2007. godine, a da je pravosnažno okončan donošenjem osporene presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 844/09 od 24. juna 2009. godine.
Naime, Opštinski sud u Nišu je o tužbi podnetoj 6. marta 2007. godine odlučio presudom P. 1720/07 od 27. oktobra 2008. godine, dakle u roku kraćem od jedne godine i osam meseci od dana podnošenja tužbe. Okružni sud u Nišu je presudom Gž. 4683/08 od 22. decembra 2008. godine odbio žalbu kao neosnovanu u roku od mesec dana, dok je Vrhovni sud Srbije o podnetoj reviziji odlučio osporenom presudom Rev. 844/09 od 24. juna 2009. godine u roku kraćem od šest meseci.
Imajući u vidu da je osporeni parnični postupak ukupno trajao kraće od dve godine i četiri meseca, Ustavni sud je ocenio da, u konkretnom slučaju, podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.
Ustavni sud je ocenio da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno ni pravo na pravno sredstvo zajemčeno odredbom člana 36. stav 2. Ustava. Ovo stoga što je, sa jedne strane, podnosiocu to pravo bilo omogućeno, te ga je on i iskoristio podnošenjem najpre žalbe Okružnom sudu u Nišu, koji je presudom Gž. 4683/08 od 22. decembra 2008. godine odbio žalbu kao neosnovanu, a potom i revizije, koju je Vrhovni sud Srbije odbio kao neosnovanu osporenom presudom, a sa druge strane, što razloge za povredu označenog prava podnosilac ustavne žalbe u suštini zasniva na navodima o povredi prava na suđenje u razumnom roku, a za koje je Ustavni sud prethodno utvrdio da nisu osnovani.
6. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je utvrdio da je ustavna žalba neosnovana, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS", broj 109/07), ustavnu žalbu odbio.
Na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK USTAVNOG SUDA dr Bosa Nenadić

 

Slični dokumenti

• Už 371/2008: Odluka Ustavnog suda o odbijanju i odbacivanju ustavne žalbe
• Už 232/2007: Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti žalbe zbog doprinosa podnosioca dužini postupka
• Už 845/2009: Odluka Ustavnog suda o odbijanju ustavne žalbe kao neosnovane
• Už 1066/2008: Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi povodom dužine parničnog postupka
• Už 5384/2010: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravnu sigurnost zbog neujednačene sudske prakse
• Už 2674/2010: Odbacivanje ustavne žalbe u sporu za naknadu nematerijalne štete