Odbijanje ustavne žalbe zbog zastarelosti potraživanja naknade štete za neisplaćene ratne dnevnice

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu vojnih rezervista za isplatu ratnih dnevnica, potvrđujući stavove redovnih sudova. Zahtev je pravno kvalifikovan kao naknada štete, a ne neosnovano obogaćenje, te je odbijen zbog nastupanja zastarelosti potraživanja propisane Zakonom o obligacionim odnosima.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1980/2010
28.06.2012.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, dr Goran Ilić, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Verana Savića iz Oglađenovca, Vladana Uroševića iz Brežđa i Draška Mijailovića iz Popadića, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 28. juna 2012. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Verana Savića, Vladana Uroševića i Draška Mijailovića izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Valjevu P. 2666/09 od 23. novembra 2009. godine i presude Višeg suda u Valjevu Gž. 230/10 od 25. februara 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Veran Savić iz Oglađenovca, Vladan Urošević iz Br ežđa i Draško Mijailović iz Popadića su , preko punomoćnika Dragana Živkovića, advokata iz Valjeva , podneli Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv pojedinačnih akata navedenih u izreci, zbog povrede prava na naknadu štete iz člana 35. stav 2 . Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je osporenom presudom Opštinskog suda u Valjevu, koja je potvrđena osporenom drugostepenom presudom, odbijen tužbeni zahtev podnosilaca ustavne žalbe kojim su tražili da se tužena Republika Srbija obaveže da im po osnovu neosnovanog obogaćenja isplati određene iznose na ime ratnih dnevnica za period koji su proveli u sastavu Vojske Jugoslavije; da su sudovi pogrešno primenili materijalno pravo, tretirajući postavljene tužbene zahteve kao zahteve za naknadu štete, a ne kao naknadu usled neosnovanog obogaćenja; da podnosioci svoje pravo zasnivaju na tome da je Vojska bez pravnog osnova zadržala novac dobijen za isplatu ratnih dnevnica, a što, po njihovom mišljenju, predstavlja neosnovano obogaćenje i mora se podvesti pod član 210. Zakona o obligacionim odnosima, te da je trebalo primeniti opšti rok zastarelosti potraživanja iz člana 371. Zakona o obligacionim odnosima.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku nakon izvršenog uvid a u osporene pojedinačne akte i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Osporenom presudom Opštinskog suda u Valjevu P. 2666/09 od 23. novembra 2009. godine, između ostalog, odbijen je tužbeni zahtev tužilaca, ovde podnosilaca ustavne žalbe, protiv tužene Republike Srbije, Ministarstva odbrane, kojim su tužioci tražili da se tužena obaveže da im na ime neosnovanog obogaćenja isplati iznose bliže navedene u osporenoj presudi, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana dospeća svakog pojedinačnog iznosa do konačne isplate. U obrazloženju ove presude je, između ostalog, navedeno: da je isplata sporne naknade, odnosno dnevnica za vreme provedeno u rezervnom sastavu Vojske Jugoslavije, predstavljala zakonsku obavezu tužene koju je bila dužna da izmiri još u periodu dok su tužioci, ovde podnosioci ustavne žalbe, bili u rezervnom sastavu Vojske Jugoslavije, u smislu člana 157. Zakona o Vojsci Jugoslavije, te da im je neizvršavanjem ove obaveze pričinila štetu za koju odgovara po članu 172. Zakona o obligacionim odnosima; da je tužena u odgovoru na tužbu istakla prigovor zastarelosti potraživanja, koji je, po oceni tog suda, osnovan iz razloga što u smislu člana 376. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima potraživanje naknade štete zastareva u roku od tri godine od momenta kada je oštećeni saznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, dok prema odredbi stava 2. istog člana Zakona, potraživanje u svakom slučaju zastareva za pet godina od kada je šteta nastala; da su tužbe u ovoj pravnoj stvari podnete početkom 2009. godine, a da su pri tom tužioci imali saznanje da im naknade nisu isplaćene i da se s tim u vezi nisu obraćali državnim organima za zahtevom za isplatu, zbog čega je, po nalaženju suda, tužbeni zahtev neosnovan usled zastarelosti potraživanja; da se u konkretnom slučaju ne radi o neosnovanom obogaćenju na strani tužene, jer nikakva imovina tužilaca nije bez pravnog osnova prešla u imovinu tužene saglasno članu 210. Zakona o obligacionim odnosima, pa je, po oceni toga suda, neosnovano pozivanje tužilaca na navedeni institut.

Postupajući po žalbi izjavljenoj protiv presude Opštinskog suda u Valjevu P. 2666/09 od 23. novembra 2009. godine, Viši sud u Valjevu je doneo osporenu presudu Gž. 230/10 od 25. februara 2010. godine, kojom je žalba odbijena kao neosnovana i navedena presuda potvrđena. U obrazloženju ove presude je, inter alia, navedeno: da u prvostepenom postupku nije bilo bitnih povreda odredaba parničnog postupka na koje drugostepeni sud pazi po službenoj dužnosti, jer osporena prvostepena presuda, po oceni drugostepenog suda, sadrži potpune i jasne razloge o svim bitnim činjenicama i nije u suprotnosti sa stanjem u spisima, tako da nema nedostataka zbog kojih se njena pravilnost ne bi mogla ispitati; da je prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo, odnosno član 376. Zakona o obligacionim odnosima, kada je usvojio prigovor tužene o zastarelosti potraživanja tužilaca, pravilno nalazeći da je protekao ne samo subjektivni rok od tri godine, nego i objektivni rok od pet godina od kada je šteta nastala; da su neosnovani navodi iz žalbe da je prvostepeni sud sporni odnos trebalo da raspravi na osnovu člana 210. Zakona o obligacionim odnosima i da u tom smislu primeni opšti rok zastarelosti iz člana 371. tog zakona, iz razloga što je prvostepeni sud pravilno našao da iz činjeničnih navoda tužbe ne proizlazi da je pravni osnov tužbenog zahteva sticanje bez osnova, jer u konkretnom slučaju nema prelaza imovine tužilaca na tuženu, već je mogla da postoji samo obaveza tužene da im isplati dnevnice i da su tužioci zbog nepravilnog rada tužene pretrpeli štetu.

4. Odredbom člana 35. stav 2. Ustava , na čiju povredu se podnosioci pozivaju u ustavnoj žalbi , utvrđeno je da svako ima pravo na naknadu materijalne i nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave.

Odredbom člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) propisano je da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija.

Odredbom člana 210. stav 1. Zakona propisano je da kad je neki deo imovine jednog lica prešao na bilo koji način u imovinu nekog drugog lica, a taj prelaz nema svoj osnov u nekom pravnom poslu ili u zakonu, sticalac je dužan da ga vrati, a kad to nije moguće – da naknadi vrednost postignutih koristi.

Članom 376. Zakona propisano je: da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo (stav 1.); da u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kad je šteta nastala (stav 2.).

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta navedenih odredaba Ustava i Zakona, Ustavni sud je ocenio da je najpre potrebno ispitati da li je parnični postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe u celini bio pravičan, te da li osporene presude redovnih sudova povređuju ili uskraćuju ustavna prava podnosilaca. Ustavni sud konstatuje da je Opštinski sud u Valjevu, nakon postupka sprovedenog u skladu sa zakonom, te sprovođenja i ocene dokaza, u skladu sa odredbom člana 8. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04), utvrdio da je neosnovan tužbeni zahtev podnosilaca ustavne žalbe kojim su tražili isplatu iznosa bliže navedenih u osporenoj presudi na ime ratnih dnevnica za period koji su proveli u sastavu Vojske Jugoslavije, po osnovu neosnovanog obogaćenja. Naime, redovni sudovi su u sprovedenom postupku utvrdili da pravni osnov tužbenog zahteva podnosilaca ne može biti sticanje bez osnova, s obzirom na to da je utvrđeno da nije došlo do prelaska bez pravnog osnova bilo kakve imovine podnosilaca na tuženu, već da je pravni osnov naknada štete zbog neisplaćivanja ratnih dnevnica od strane Vojske Jugoslavije i da se odgovornost tužene zasniva na članu 172. Zakona o obligacionim odnosima, odnosno na odgovornosti države za štetu koju njen organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija. Međutim, po prigovoru tužene, sudovi su utvrdili da je potraživanje naknade štete podnosilaca zastarelo, s obzirom na to da su protekli rokovi propisani odredbama člana 376. Zakona o obligacionim odnosima za podnošenje tužbe, pa su tužbeni zahtevi podnosilaca odbijeni pravnosnažnom presudom.

Ustavni sud konstatuje da su Opštinski sud u Valjevu, a potom i Viši sud u Valjevu odlučujući o podnetoj žalbi, dali ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje zašto, po njihovoj oceni, nije osnovan tužbeni zahtev podnosilaca, sa detaljnim, jasnim i preciznim razlozima svojih stavova. U ustavnoj žalbi se ne nude nikakvi dokazi i argumenti, različiti od onih koje su podnosioci već isticali u žalbi na prvostepenu presudu, a na koje je odgovorio drugostepeni sud.

Ustavni sud ukazuje da je navedeno stanovište zauzeto u ovom predmetu, već iskazano kroz svoje ranije donete odluke (videti npr. Odluku Už-2823/2009 od 8. jula 2010. godine).

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je utvrdio da podnosiocima ustavne žalbe nije povređeno pravo na naknadu štete zajemčeno odredbom člana 35. stav 2. Ustava, pa je ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br . 109/07 i 99/11 ), odbio u celini kao neosnovanu.

6. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odbijanje ustavne žalbe zbog zastarelosti potraživanja naknade štete za neisplaćene ratne dnevnice

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti