Odbijanje ustavne žalbe zbog doprinosa podnosioca dužini trajanja postupka

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parnici zbog smetanja državine. Utvrđeno je da je podnosilac žalbe svojim ponašanjem, prvenstveno čestim odlaganjem ročišta zbog bolesti, prevashodno doprineo dužini postupka.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1981/2010
20.12.2012.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Dragana Nikolića iz Bačke Palanke, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 20. decembra 2012. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Dragana Nikolića izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Leskovcu u predmetu P. 3015/06 ( kasnije predmet Osnovnog suda u Leskovcu P. 725/10) , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Dragan Nikolić iz Bačke Palanke podneo je 13. aprila 2010 . godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava ( podnosilac pogrešno označava da se radi o članu 52. Ustava a citira odredbu člana 32. stav 1. Ustava), kao i zbog povrede prava na imovinu iz člana 58. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Leskovcu u predmetu P. 3015/06. U dopuni ustavne žalbe od 17. oktobra 2011. godine podnosilac je istakao i povredu prava iz člana 36. Ustava.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je tužba u predmetnom postupku podneta 27. novembra 2006. godine i da još uvek nije doneto pravnosnažno rešenje, iako je sud bio dužan da, saglasno članu 448. Zakona o parničnom postupku , donese odluku do 26. februara 2007. godine. Takođe je navedeno da je sud podnosiocu stavio do znanja da ne može da dobije „primenu instituta smetanja poseda“, jer živi u Vojvodini a ne u Leskovcu . Podnosilac je predložio da Ustavni sud utvrdi povredu navedenih ustavnih prava, te da mu isplati 1.000.000.00 dinara na ime narušenog zdravlja zbog „iživljavanja suda“. Tražio je i troškove postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. U sprovedenom postupku, Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Leskovcu P. 725/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Leskovcu P. 3015/06), pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe podneo je 27. novembra 2006. godine Opštinskom sudu u Leskovcu tužbu protiv tuženog S.S. radi smetanja državine, po kojoj je formiran predmet P. 3015/06.

Nakon šest održanih ročišta, sprovedenog uviđaja i saslušanja praničnih stranaka, Opštinski sud u Leskovcu je 2. oktobra 2007. godine doneo rešenje P. 3015/06 kojim je odbijen tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe.

Rešenjem Okružnog suda u Leskovcu Gž. 3226/07 od 19. novembra 2007. godine ukinuto je navedeno prvostepeno rešenje i predmet je vraćen na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku, nakon ročišta održanog 20. decembra 2007. godine na kom je određeno izvođenje dokaza saslušanjem stranaka i jednog neodržanog ročišta (ročište zakazano za 18. januar 2008. godine nije održano na molbu podnosioca ustavne žalbe koji je podneskom obavestio sud da je sprečen da pristupi ), 6. februara 2008. godine doneto je rešenje da se tužba smatra povučenom jer nijedna od uredno pozvanih strana nije pristupila na ročište. Protiv rešenja o povlačenju tužbe podnosilac je izjavio žalbu u kojoj je naveo da zbog bolesti nije mogao da se odazove pozivu suda i u prilogu je dostavio medicinsku dokumentaciju .

Rešenjem Opštinskog suda u Leskovcu P. 3314/07 od 17. marta 2008. godine dozvoljen je povraćaj u pređašnje stanje i ukinuto je rešenje o povlačenju tužbe. U toku 2008. godine zakazana su još četiri ročišta, od kojih je samo jedno održano. Ročišta koja su bila zakazana za 8. i 26. maj 2008. godine, na kojima je trebalo izvesti dokaz saslušanjem stranaka, nisu održana zbog nedolaska podnosioca ustavne žalbe, koji je podnescima obaveštavao sud da zbog zdravstvenih razloga nije u mogućnosti da pristupi na ročišta , i da će se pozivu suda odazvati kada ozdravi. Povodom ročišta koje je bilo zakazano za 8. septembar 2008. godine sačinjena je službena beleška u kojoj je konstatovano da je podnosilac ustavne žalbe podneskom tražio odlaganje, a da se ročište neće održati zbog bolesti sudije, te da će sledeće biti zakazano naknadno pismenim putem.

Podneskom od 24. novembra 2010. godine podnosilac ustavne žalbe je tražio da sud ročište zakaže za 21. decembar 2010. godine. Pred Osnovnim sudom u Leskovcu ročište je zakazano za 14. januar 2011. godine i isto nije održano, a na zapisniku je konstatovano da je podnosilac telefon om tražio odlaganje zbog bolesti. Na sledećem ročištu izveden je dokaz saslušanjem parničnih stranaka.

Rešenjem Osnovnog suda u Leskovcu P. 725/10 od 10. marta 2011. godine odbijen je tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe.

Navedeno prvostepeno rešenje potvrđeno je rešenjem Višeg suda u Leskovcu Gž. 968/11 od 22. novembra 2011. godine.

4. Odredbama Ustava na čiju povredu se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči pravo na jednaku zaštitu prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, kao i pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.); da se jemči pravo na mirno uživanje imovine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona(član 58. stav 1.).

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04, 111/09), koji se primenjivao do okončanja predmetnog postupka, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10 .); da će prilikom određivanja rokova i ročišta po tužbama zbog smetanja državine sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja prema prirodi svakog pojedinog slučaja (član 447.); da će odluku o zahtevu sud doneti u roku od 90 dana (član 448. stav 2.).

5. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da je predmetni postupak pokrenut 27. novembra 2006 . godine i da je pravnosnažno okončan donošenjem rešenja Višeg suda u Leskovcu Gž. 968/11 od 22. novembra 2011. godine. Dakle, osporeni parnični postupak trajao je pet godina, što u slučaju kada se radi o parnici koja je vođena zbog smetanja državine, može ukazivati da postupak nije okončan u okviru razumnog roka.

Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanje sudova koji su vodili postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja postupka.

U konkretnom slučaju radilo se o postupku koji je vođen radi smetanja državine , u kojem su se sporna pitanja odnosila samo na pretresanje i dokazivanje činjenica poslednjeg stanja državine i nastalog smetanja, zbog čega se, prema stanovištu Ustavnog suda, osporeni postupak ne može smatrati naročito složenim.

Prema nalaženju Ustavnog suda, podnosilac ustavne žalbe je kao tužilac koji je tvrdio da je smetan u državini, imao legitiman interes da se o njegovom pravu odluči u kratkom roku.

Analizirajući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud ocenjuje da je, osim što jedno ročište nije održano zbog bolesti sudije (iako na isto nije pristupio ni podnosilac zbog bolesti) , Opštinski sud u Leskovcu aktivno upravljao parnicom, zakazujući ročišta u razmacima uglavnom od po mesec dana. Pored toga, Opštinski sud u Leskovcu je prvu odluku o tužbenom zahtevu doneo posle manje od godinu dana od podnošenja tužbe. Ovom prilikom Ustavni sud ukazuje da činjenica da o zahtevu nije odlučeno u roku propisanom odredbom člana 448. stav 2. Zakona o parničnom postupku sama po sebi ne znači da je automatski došlo do povrede prava na suđenje u razumnom roku. Polazeći od toga da je podnosilac u novembru 2010. godine tražio zakazivanje ročišta i da je Osnovni sud u Leskovcu odluku doneo u martu 2011. godine, Ustavni sud ocenjuje da na strani Osnovnog suda u Leskovcu takođe nema neefikasnog i neažurnog postupanja. Po nalaženju Ustavnog suda, drugostpeni sudovi su odluke o žalbama donosili u prihvatljivim rokovima, budući da je prva drugostepena odluka doneta u roku od mesec dana, a druga u roku od sedam meseci.

Što se tiče ponašanja podnosioca ustavne žalbe , Ustavni sud ocenjuje da je na nj egovoj strani bilo propusta koji su prevashodno uticali na dužinu trajanja parnice. Naime, u toku 2008. godine o d ukupno zakazanih šest ročišta, tri ročišta nisu održana zbog nedolaska uredno pozvanog podnosioca, s tim što podnosilac nije pristupio ni na ročište koje nije održano zbog bolesti sudije. Takođe, u 2008. godini, zbog nedolaska uredno pozvanih stranaka na ročište zakazano za 6. februar, doneto je rešenje da se tužba smatra povučenom. Nadalje, podnosilac koji je u 2008. godini sud obavestio da će se odazvati pozivu kada ozdravi, prvi put se nakon toga obratio zahtevom za zakazivanje ročišta u novembru 2010. godine, a potom, opet iz zdravstvenih razloga, nije pristupio na ročište zakazano za 14. januar 2011. godine. Polazeći od izloženog, Ustavni sud smatra da se objektivne okolnosti i razlozi koji su postojali na strani podnosioca i koji su ga sprečavali da se odaziva pozivima suda, a što je doprinelo dužini trajanja parnice, ne mogu staviti na teret sudu u kontekstu neefikasnog i nedelotvornog postupanja suda, jer je upravo zbog neodazivanja podnosioca koga je trebalo saslušati u svojstvu parnične stranke postupak duže trajao.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud je zaključio da u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Leskovcu u predmetu P. 3015/06, kasnije pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu P. 725/10, nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 3 2. stav 1. Ustava. Stoga je Sud u ovom delu odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. Razmatrajući ustavnu žalbu sa aspekta istaknute povrede prava iz člana 36. i člana 58. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom. Imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, odnosno činjenicu da podnosilac samo citira odredbu člana 58. stav 1. Ustava, a da u dopuni ustavne žalbe predlaže da se utvrdi i povreda prava iz člana 36. Ustava, Ustavni sud je ocenio da se podnosilac samo formalno poziva na povredu označenih ustavnih prava, a da pri tom ne navodi nijedan razlog na kome zasniva svoje tvrdnje. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11 ), u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, odlučujući kao u drugom delu izreke.

Kako je utvrđeno da podnosiocu nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, to nema osnova ni za odlučivanje o zahtevu za naknadu štete.

U pogledu zahteva podnosioca za naknadu troškova postupka pred Sudom , Ustavni sud ukazuje da je odredbama člana 6. Zakona o Ustavnom sudu propisano da se u postupku pred Ustavnim sudom ne plaća taksa i da učesnici u postupku pred Sudom snose svoje troškove.

7. Na osnovu svega iznetog, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda (" Službeni glasnik RS" , br. 24/08, 27/08 i 76/11 ), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odbijanje ustavne žalbe zbog doprinosa podnosioca dužini trajanja postupka

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti