Odbijanje ustavne žalbe povodom nedozvoljene revizije zbog vrednosti predmeta spora

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda kojim je revizija odbačena kao nedozvoljena. Potvrđeno je da je za dozvoljenost revizije merodavna vrednost spora označena u tužbi, koja se ne može naknadno menjati.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1981/2012
19.02.2015.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Srboljuba Selakovića iz Čačka, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. februara 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Srboljuba Selakovića izjavljena protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1405/11 od 19. januara 2012. godine, dok se ustavna žalba u preostalom delu koji se odnosi na revizijsko rešenje odbacuje.

2. Odbacuje se ustavna žalba izjavljena protiv delimične presude Višeg suda u Čačku P. 50/10 od 21. marta 2011. godine i presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 1248/11 od 22. jula 2011. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Srboljub Selaković iz Čačka je 16. marta 2012. godine, podneo, preko punomoćnika Vere M. Biljetina, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu, koja je dopunjena podneskom od 11. aprila 2012. godine, protiv delimične presude Višeg suda u Čačku P. 50/10 od 21. marta 2011. godine, presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 1248/11 od 22. jula 2011. godine i rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1405/11 od 19. januara 2012. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava Republike Srbije, prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava i prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno da je Vrhovni kasacioni sud odbacio kao nedozvoljenu njegovu reviziju jer vrednost predmeta spora koja je označena u tužbi (520.000,00 dinara) nije prelazila revizijski cenzus – dinarsku protivvrednost od 100.000,00 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenje tužbe, pri čemu revizijski sud uopšte nije cenio vrednost predmeta spora koja je opredeljena na ročištu od 1. februara 2010. godine u novčanom iznosu od 101.000,00 evra, a koja vrednost je naznačena i u uvodu osporene prvostepene presude Višeg suda u Čačku P. 50/10 od 21. marta 2011. godine.

Predložio je Ustavnom sudu da usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava i poništi osporeno rešenje. Tražio je i naknadu materijalne štete, kao i troškove postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu navoda ustavne žalbe i dokumentacije priložene uz nju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari :

Viši sud u Čačku je osporenom delimičnom presudom P. 50/10 od 21. marta 2011. godine odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, za utvrđenje prava svojine na spornim nepokretnostima. U uvodu osporene prvostepene presude označena je vrednost predmeta spora u novčanom iznosu od 101.000,00 evra. Navedenu vrednost predmeta spora, prema navodima ustavne žalbe, podnosilac je opredelio na ročištu od 1. februara 2010. godine.

Apelacioni sud u Kragujevcu je osporenom presudom Gž. 1248/11 od 22. jula 2011. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio prvostepenu presudu.

Vrhovni kasacioni sud je osporenim rešenjem Rev. 1405/11 od 19. januara 2012. godine odbacio kao nedozvoljenu reviziju tužioca izjavljenu protiv osporene drugostepene presude. U činjeničnom delu obrazloženja revizijskog rešenja je navedeno: da je tužba za utvrđenje prava svojine podneta sudu 29. avgusta 2006. godine, sa označenom vrednošću predmeta spora od 520.000, 00 dinara. U pravnoj oceni revizijskog rešenja je navedeno da budući da je revizija izjavljena nakon stupanja na snagu Zakona o izmenama i dopunama ZPP i da vrednost predmeta spora pobijanog dela , očigledno ne prelazi dinarsku protivvrednost od 100.000,00 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenje tužbe, to revizija nije dozvoljena, te je taj sud odlučio kao u izreci, na osnovu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju s e povredu ustavnom žalbom ukazuje , utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, (6/80), 36/80, (43/82 i 72/82), 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90, 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/202) bilo je propisano: u drugim slučajevima, kad se tužbeni zahtev ne odnosi na novčani iznos, merodavna je vrednost predmeta spora koju je tužilac naznačio u tužbi, ako je u slučaju iz stava 2. ovog člana tužilac očigledno suviše visoko ili suviše nisko naznačio vrednost predmeta spora, tako da se postavlja pitanje stvarne nadležnosti, sastava suda ili prava na izjavljivanje revizije, sud će, najdocnije na pripremnom ročištu, a ako pripremno ročište nije održano onda na glavnoj raspravi pre početka raspravljanja o glavnoj stvari, brzo i na pogodan način proveriti tačnost označene vrednosti (član 40. st. 2. i 3.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) (u daljem tekstu ZPP), koji se primenjivao u konkretnom slučaju, bilo je propisano: da je u drugim slučajevima, kad se tužbeni zahtev ne odnosi na novčani iznos, merodavna vrednost predmeta spora koju je tužilac naznačio u tužbi, ako je u slučaju iz stava 2. ovog člana tužilac očigledno suviše visoko ili suviše nisko označio vrednost predmeta spora, sud će, najdocnije na pripremnom ročištu, a ako pripremno ročište nije održano onda na glavnoj raspravi, pre početka raspravljanja o glavnoj stvari, brzo i na pogodan način proveriti tačnost označene vrednosti (član 34. st. 2. i 3.); da revizija nije dozvoljena o imovinskopravnim sporovima kad se tužbeni zahtev odnosi na utvrđenje prava svojine na nepokretnostima, potraživanje u novcu, predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 100.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe (član 394. stav 2.).

5. Razmatrajući ustavnu žalbu sa aspekta prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud i ovom prilikom podseća na svoj stav da nije nadležan da u ustavnosudskom postupku ocenjuje pravilnost pravnih zaključaka redovnih sudova, osim u slučaju kada je primena merodavnog materijalnog odnosno procesnog prava bila očigledno proizvoljna ili arbitr erna, pri čemu se pravičnost ocenjuje na osnovu postupka kao celine. Ustavni sud ispituje i to da li su redovni sudovi, u konkretnom slučaju, propustili da u obzir uzmu sve činjenične i pravne elemente koji su bitni za donošenje odluke, a što bi moglo da dovede do povrede označenog ustavnog prava.

Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je i osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. Povredu označenog ustavnog prava podnosilac ustavne žalbe obrazlaže time da je najviši sud odbacio kao nedozvoljenu njegovu reviziju jer vrednost predmeta spora koja je označena u tužbi (520.000,00 dinara) nije prelazila revizijski cenzus – dinarsku protivvrednost od 100.000,00 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenje tužbe, pri čemu revizijski sud uopšte nije cenio vrednost predmeta spora koja je opredeljena na ročištu od 1. februara 2010. godine u novčanom iznosu od 101.000,00 evra i koja je istovremeno naznačena i u uvodu osporene prvostepene presude Višeg suda u Čačku P. 50/10 od 21. marta 2011. godine.

Ustavni sud ukazuje da je odbacivanjem revizije podnosioca ustavne žalbe i neodlučivanjem o njegovoj reviziji u meritum u, tangirano pravo podnosioca ustavne žalbe na pristup najvišem sudu. Valja naglasiti i da pravo na pristup sudu, iako nije eksplicitno naznačeno prilikom normiranja ustavnog prava na pravično suđenje, čini njegov imanentni i neodvojivi deo, kao nužni uslov da bi se ovo pravo uopšte moglo ostvariti. Ovo zato, jer ako se stranci onemogući raspravljanje i odlučivanje pred sudom o postavljenom zahtevu, svi ostali elementi složenog i višeslojnog prava na pravično suđenje postaju iluzorni i apstraktni, odnosno bespredmetni.

Zatim, Ustavni sud dalje ukazuje da se pravo na pristup sudu, kao sastavni deo prava na pravično suđenje, po pravilu vezuje za prvostepene sudove, dok je pravo na pristup žalbenom sudu ili sudu koji odlučuje o vanrednim pravnim lekovima obezbeđeno garantovanjem prava na pravni lek (videti Odluku Už-2416/10 od 5. decembra 2012. godine, koja je objavljena na veb-sajtu Ustavnog suda www.ustavni.sud.rs).

U vezi izloženog, Ustavni sud konstatuje da je pristup parničnih stranaka najvišoj sudskoj instanci svuda sužen, te je takav slučaj i u Republici Srbiji. Prvo, pravo na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, pre svega, garantuje dvostepenost u odlučivanju o pravima i obavezama kroz pravo na žalbu, dok su vanredna pravna sredstva u domenu zakonodavne politike. Drugo, parničnim procesnim zakonima uvek je bio propisan ograničeni broj vanrednih pravnih lekova, kao i restriktivni razlozi za njihovo izjavljivanje, a kada je u pitanju revizija, predviđeno je i posebno ograničenje prava na njeno izjavljivanje - propisivanjem revizijske sume (limita ili cenzusa). Sam revizijski limit kao zakonski prag za izjavljivanje revizije Vrhovnom kasacionom sudu je legitiman i opravdan procesni zahtev s obzirom na ulogu koju Vrhovni kasacioni sud ima - da se bavi pitanjima od izuzetne važnosti ( videti presudu Evropskog suda za ljudska prava: Dobrić protiv Srbije , od 21. juna 2011. godine, br. 2611/07 i 15276/07, stav 54.). Sledom navedenog, izjavljivanje revizije u slučaju kada vrednost predmeta spora ne prelazi propisani limit, ima za pravnu posledicu odbacivanje ovog vanrednog pravnog sredstva. Prema praksi Evropskog suda za ljudska prava, povreda prava iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (prava na pravično suđenje) ne postoji kada je podnosiocu predstavke odbijen pristup najvišem sudu zbog njegove sopstvene proceduralne greške ( videti presudu Evropskog suda za ljudska prava: Brualla Gomez de la Torre protiv Španije, od 19. decembra 1997. godine, stav 31 .).

Ustavni sud ocenjuje da je Vrhovni kasacioni sud u osporenom rešenju Rev. 1405/11 od 19. januara 2012. godine dao ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje zašto je podnosiočeva revizija nedozvoljena u konkretnom slučaju - vrednost predmeta spora koja je označena u tužbi (520.000,00 dinara) nije prelazila revizijski cenzus propisan noveliranim članom 394. stav 2. ZPP. Međutim, Ustavni sud ocenjuje da je i tačna tvrdnja podnosioca ustavne žalbe da Vrhovni kasacioni sud uopšte nije konstatovao vrednost predmeta spora od 101.000,00 evra koja je označena i u uvodu delimične presude Višeg suda u Čačku, jer da jeste, najviši sud bi bio dužan da objasni po samom zakonu zašto ne prihvata naknadno opredeljenu vrednost spora kao merodavnu za ocenu dozvoljenosti revizije. Navedeno dobija na težini s obzirom na to da je vrednost predmeta spora očigledno bila označena u uvodu prvostepene presude (iako to nije zakonska obaveza suda), kao i zbog toga što je kao stvarno nadležan sud u prvom stepenu postupao Viši sud, koji sudi u građanskopravnim sporovima u prvom stepenu kad vrednost predmeta spora omogućuje izjavljivanje revizije (član 23. stav 1. tačka 7) Zakona o uređenju sudova). Međutim, nezavisno od navedenog, Ustavni sud ocenjuje da ovakav procesni propust revizijskog suda nije doveo u sumnju pravičnost revizijskog postupka u celini.

Ustavni sud je utvrdio da se predmetni parnični postupak vodio radi utvrđenja prava svojine na spornim nepokretnostima, dakle u konkretnom slučaju radilo se o jednom imovinskopravnom sporu u kome se tužbeni zahtev odnosio na nenovčano potraživanje, a u vezi ove vrste imovinskopravnih sporova primenjivala su se posebna procesna pravila propisana članom 34. st. 2. i 3. ZPP. Iz navedenih odredbi ZPP proizlazi da je merodavna ona vrednost predmeta spora koja je označena u tužbi. Vrednost predmeta spora označena u tužbi može biti izmenjena ako sud, isključivo na samom početku parničnog postupka, pre početka raspravljanja o glavnoj stvari, nađe da je vrednost predmeta spora u tužbi određena očigledno previsoko ili prenisko, što se u konkretnom slučaju nije dogodilo. Sa druge strane, prema stanovištu Ustavnog suda, a koje je zastupljeno u praksi, vrednost predmeta spora označena u tužbi može biti izmenjena u toku postupka, ali samo kao posledica preinačenja tužbenog zahteva, što se takođe u konkretnom slučaju nije dogodilo. Ustavni sud, pri tome, napominje da sud koji odlučuje o izjavljenom pravnom leku, ima ne samo pravo, već i obavezu da pre upuštanja u ocenu njegove osnovanosti odluči i o njegovoj dopuštenosti. U tom pogledu revizijski sud nije bio vezan utvrđenjem prvostepenog suda da vrednost predmetnog spora označena u tužbi iznosi 520.000,00 dinara, s obzirom na to da je prvostepeni sud postupio suprotno odredbi člana 34. stav 3. istog zakona (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u slučaju Dobrić protiv Srbije, od 21. juna 2011. godine, stav 54.). Dakle, da je Vrhovni kasacioni sud i konstatovao naknadno opredeljenu vrednost predmeta spora u iznosu od 101.000,00 evra, to ne bi dovelo do drugačijeg ishoda postupka po reviziji podnosioca, a imajući u vidu upravo napred izneta ustaljena procesna pravila.

Takođe, Ustavni sud ukazuje da je na sednici Ustavnog suda od 7. jula 2011. godine zauzeo stav da kada je za izjavljivanje revizije merodavna vrednost predmeta spora, merodavna je vrednost označena u tužbi, a ukoliko u tužbi nije označena vrednost predmeta spora, merodavna je ona vrednost koju tužilac, bilo samoinicijativno ili po nalogu suda, označi do zaključenja glavne rasprave.

Polazeći od napred navedenog, Ustavni sud je utvrdio da podnosiocu ustavne žalbe osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1405/11 od 19. januara 2012. godine nije povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Sud ustavnu žalbu u tom delu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Kako podnosilac navode o povredi prava na jednaku zaštitu prava i prava na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava zasniva na identičnim razlozima koje je isticao u prilog tvrdnji o povredi prava na pravično suđenje, a koji su razmatrani u prethodnom stavu, Ustavni sud nalazi da nije potrebno da ih ponovo ceni i sa aspekta povrede navedenih ustavnih prava.

Zatim, Ustavni sud ukazuje da se pravo na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava ne može dovesti u vezu sa sadržinom osporenog revizijskog rešenja, dok u vezi navoda podnosioca ustavne žalbe da mu je osporenim aktom povređeno načelo iz člana 21. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se označenom ustavnom normom ne jemči nijedno određeno ljudsko ili manjinsko pravo ili sloboda, već se utvrđuje načelo u skladu sa kojim se ostvaruju sva zajemčena prava i slobode, te stoga povreda ovog načela može nastati samo akcesorno, kao posledica povrede ili uskraćivanja konkretnog Ustavom zajemčenog prava ili slobode, što nije slučaj u konkretnom predmetu. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu u tom delu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

5. Prema pravnom stavu Ustavnog suda, revizija predstavlja pravno sredstvo čijim se iscrpljivanjem u parničnom postupku stiču uslovi za podnošenje ustavne žalbe, ali samo ukoliko je u konkretnom slučaju revizija bila dozvoljena i ukoliko je izjavljena na način, pod uslovima i iz razloga propisanih zakonom. U suprotnom, ako revizija nije bila dozvoljena ili ako je podneta revizija bila odbačena iz drugih razloga, blagovremenost ustavne žalbe se ceni u odnosu na dan kada je podnosiocu ustavne žalbe uručena sudska odluka kojom je parnični postupak pravnosnažno okončan. S obzirom na to da je u ovom slučaju revizija odbačena kao nedozvoljena, to znači da je propisani rok za izjavljivanje ustavne žalbe od 30 dana u odnosu na osporene parnične presude počeo da teče od dana dostavljanja osporene drugostepene presude podnosiocu ustavne žalbe, a što je svakako bilo pre 19. januara 2012. godine godine, kada je doneto osporeno revizijsko rešenje. Ustavni sud je stoga, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu, kao neblagovremenu, odbacio ustavnu žalbu u delu kojim se osporava delimična presuda Višeg suda u Čačku P. 50/10 od 21. marta 2011. godine i presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 1248/11 od 22. jula 2011. godine, rešavajući kao u tački 2. izreke.

6. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odbijanje ustavne žalbe povodom nedozvoljene revizije zbog vrednosti predmeta spora

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti