Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju žalbe u postupku rehabilitacije
Kratak pregled
Ustavni sud odbacuje kao očigledno neosnovanu ustavnu žalbu protiv rešenja kojim je odbijen zahtev za rehabilitaciju. Sud je ocenio da je obrazloženje redovnog suda o nepostojanju političkih i ideoloških razloga za osudu ustavnopravno prihvatljivo i nearbitrarno.
Tekst originalne odluke
Republika SrbijaUSTAVNI SUD
Už-1982/2016
21.11.2018.
Beograd
Ustavni sud u sastavu: predsednik Vesna Ilić Prelić i sudije Tatjana Babić, Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Milan Marković, Snežana Marković, Miroslav Nikolić, Milan Stanić, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović, dr Jovan Ćirić, dr Milan Škulić i dr Tijana Šurlan, u postupku po ustavnoj žalbi D. Đ. iz sela M. kod Krupnja i S. A. iz Šapca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 22. novembra 2018. godine, doneo
R E Š E Nj E
Odbacuje se ustavna žalba D. Đ. i S. A. izjavljena protiv rešenja Apelacionog suda u Novom Sadu Reh ž. 194/15 od 24. decembra 2015. godine.
O b r a z l o ž e nj e
1. D. Đ. iz sela M. kod Krupnja i S. A. iz Šapca podneli su Ustavnom sudu, 9. marta 2016. godine, preko punomoćnika O. P, advokata iz Šapca, ustavnu žalbu protiv rešenja navedenog u izreci, zbog povrede prava na pravično suđenje i na jednaku zaštitu prava, zajemčenih odredbama 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije.
Ustavnom žalbom se osporava rešenja doneto u sudskom postupku vođenom radi rehabilitacije podnosilaca ustavne žalbe, a kojima je njihov zahtev za rehabilitaciju pravnosnažno odbijen. Navodi o povredi prava na pravično suđenje zasnivaju se na tvrdnji podnosilaca da je Apelacioni sud, preinačujući prvostepeno rešenje, odbio kao neosnovan njihov zahtev za rehabilitaciju, iako je krivični postupak protiv njih sproveden suprotno načelima pravne države i opšteprihvaćenim standardima ljudskih prava i sloboda, a osuđujuće presude su bile zasnovane na ideološkim i političkim razlozima. U ustavnoj žalbi se, takođe, ukazuje da drugostepeni sud ne navodi nikakve razloge koji se odnose na podnosioca S. A. Pored toga, podnosioci ističu da su nadležni sudovi u Republici Srbiji, u postupcima rehabilitacije, u identičnim činjeničnim i pravnim situacijama donosili drugačije – usvajajuće odluke. Polazeći od navedenog, podnosioci smatraju da su im povređena označena prava, pa predlažu da se poništi osporeno drugostepeno rešenje.
2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, Ustavni sud je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.
3. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta istaknute povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud nalazi da podnosioci povredu ovog ustavnog prava zasnivaju na tvrdnji o navodnoj nezakonitosti osporenog rešenja kojima je njihov zahtev za rehabilitaciju odbijen kao neosnovan, u prilog čemu ističu da je drugostepeni sud prilikom donošenja osporenog rešenja pogrešno primenio odredbe Zakona o rehabilitaciji.
S tim u vezi, Ustavni sud, i u ovom rešenju, ukazuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova, te da odlučujući o ustavnoj žalbi, ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja i načina na koji su sudovi primenili materijalno pravo, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje suda u osporenoj sudskoj odluci bilo očigledno proizvoljno. U postupku po ustavnoj žalbi ne vrši se kontrola ocene dokaza ili primene zakona od strane redovnih sudova, osim ako dokazi nisu cenjeni očigledno na štetu stranke koja je podnela ustavnu žalbu, odnosno ako nije uočljiva greška u tumačenju prava zasnovana na načelno netačnom gledištu koje je od značaja za ostvarivanje i zaštitu nekog ljudskog prava i ima posebnu težinu u svom materijalnom značenju za konkretan pravni slučaj.
Ustavni sud konstatuje da je osporenim rešenjem odlučivano o tome da li su se stekli uslovi za rehabilitaciju D. Đ. i S. A, ovde podnosilaca ustavne žalbe, u odnosu na presudu Okružnog suda u Šapcu K. 36/79 od 8. avgusta 1979. godine kojom su podnosioci oglašeni krivim zbog toga što su, kao saizvršioci, izvršili krivično delo udruživanja radi neprijateljske delatnosti iz člana 136. stav 2. u vezi stava 1. KZ SFRJ, a u vezi krivičnog dela kontrarevolucionarnog ugrožavanja društvenog uređenja iz člana 114. KZ SFRJ i osuđeni, i to D. Đ. na kaznu zatvora od pet godina i šest meseci, a S. A. na kaznu zatvora od tri godine i šest meseci, u koju im je uračunato i vreme provedeno u pritvoru, zbog toga što su u vremenu od 1969. godine, pa do kraja juna 1979. godine u Mojkoviđu, Brezovicama, Ravnaji i Beogradu pristupili i delovali kao pripadnici ilegalne organizacije „Realističko ujedinjenje Evrope – Jugoslovenski pokret evropljanin“, koja je osnovana radi vršenja neprijateljske delatnosti protiv SFRJ, u cilju obaranja vlasti radničke klase, protivustavne promene federativnog uređenja države, promene samoupravnog društvenog političkog sistema i svrgavanja postojećih izvršnih organa i predstavnika najviših državnih organa, a u čijem su stvaranju i organizovanju učestvovali B. S. i drugi, koji su se tada nalazili u inostranstvu, gde je i štampan list te organizacije pod nazivom „Evropska zora“, koji je dopreman i sa drugim propagandnim materijalom na teritoriju SFRJ, te je tako D. Đ. pristupio organizaciji 1971. godine, potpisavši pristupnicu, kasnije zakletvu, plaćao članarinu i davao dobrovoljne novčane priloge, prisustvovao i vodio sastanke „Teritorijalnog komiteta“, na kojima su donošene odluke o daljem delovanju organizacije, pratio njihovo izvršenje, radio na prijemu novih članova, naoružavao članove organizacije vatrenim oružjem i obučavao pripadnike organizacije u rukovođenju i gađanju vatrenim oružjem, a i lično se naoružao pištoljem, dok je S. A. pristupio organizaciji 1969. godine, potpisavši pristupnicu koja ga je obavezivala i na izvršenje zadataka organizacije, prisustvovao sastancima organizacije, vodio zapisnike na istim i radio na prijemu novih članova i u odnosu na presudu Vrhovnog suda Srbije Kž. 856/79 od 21. februara 1980. godine kojom je potvrđena navedena prvostepena presuda.
Apelacioni sud je, polazeći od odredaba člana 1. Zakona o rehabilitaciji („Službeni glasnik RS“, broj 92/11), stao na stanovište da, u konkretnom slučaju, nisu ispunjeni uslovi za rehabilitaciju podnosilaca ustavne žalbe. Svoj stav o neosnovanosti zahteva za rehabilitaciju drugostepeni sud je utemeljio na činjenici da je u odnosu na predlagače u sprovedenom krivičnom postupku doneta osuđujuća krivična presuda koja je postala pravnosnažna presudom donetom po žalbi predlagača, kojima su oglašeni krivim za krivično delo predviđeno zakonom, na osnovu činjenica utvrđenih u tom postupku, te osuđeni na kaznu zatvora u određenom trajanju, koje su kazne i izdržali u utvrđenom vremenskom periodu, kao i iz utvrđene činjenice da predlagači jesu pristupili i delovali kao pripadnici ilegalne organizacije sa ciljevima i ustrojstvom kako je to predviđeno Statutom navedene organizacije, te da ne proizlazi da su podnosioci osuđeni iz ideoloških i političkih razloga, odnosno da su bili žrtva političkih ili ideoloških represija.
Po oceni Ustavnog suda, ovakvo obrazloženje osporenog rešenja zasnovano su na ustavnopravno prihvatljivom i nearbitrarnom tumačenju merodavnog materijalnog prava. Naime, prema odredbama Zakona o rehabilitaciji, osim kada se radi o rehabilitaciji po sili zakona, i to samo u slučajevima predviđenim odredbama člana 5. tog Zakona, nužna pretpostavka za rehabilitaciju jeste da je lice čija se rehabilitacija traži sudskom ili administrativnom odlukom vojnih i drugih jugoslovenskih organa lišeno života, slobode ili drugih prava iz političkih, verskih, nacionalnih ili ideoloških razloga, što u predmetnom vanparničnom postupku nije dokazano (Ustavni sud je takav stav zauzeo i u Rešenju Už-2308/2014 od 3. novembra 2014. godine).
Ustavni sud napominje da zadatak redovnog suda u postupku rehabilitacije nije ocena zakonitosti i pravilnosti pravnosnažne sudske odluke čije utvrđenje ništavosti je traženo (u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja i ocene dokaza u sprovedenom krivičnom postupku), već je zadatak suda da utvrdi da li je donošenje takve odluke bilo motivisano političkim, verskim, nacionalnim ili ideološkim razlozima, a što sud utvrđuje na posredan način, ispitujući da li je odluka doneta protivno načelima pravne države i opšteprihvaćenim standardima ljudskih prava i sloboda.
Ispitujući navode podnosioca kojima se ističu nedostaci u obrazloženju osporenih rešenja, Ustavni sud ukazuje da pravo na obrazloženu sudsku odluku podrazumeva obavezu suda da navede jasne, dovoljne i razumljive razloge na kojima zasniva svoju odluku, pri čemu ovakva obaveza ne znači da je sud dužan da u odluci daje detaljne odgovore na sva postavljena pitanja i iznete argumente. Mera u kojoj postoji obaveza davanja obrazloženja zavisi od prirode odluke i uslovljena je okolnostima konkretnog slučaja. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je Apelacioni sud u osporenom rešenju istakao na kojim navodima i dokazima temelji svoju odluku i da je dao dovoljne, jasne i ustavnopravno prihvatljive razloge kada je odbio predlog podnosilaca ustavne žalbe za njihovu rehabilitaciju, te da se pozvao na odgovarajuće odredbe propisa na kojima je zasnovao svoj pravni stav. Pri tome, Ustavni sud naglašava da se obrazloženje osporenog rešenja u celini odnosi oba podnosioca ustavne žalbe, sem u jednom manjem delu u kojem se odnosi isključivo na D. Đ. Takođe, drugostepeni sud je cenio i navode koji se odnose na nejednako postupanje vanparničnih sudova u istim činjeničnim i pravnim situacijama. U vezi sa izloženim, Ustavni sud je ocenio da se ne mogu prihvatiti kao ustavnopravno utemeljeni navodi podnosilaca da osporeno rešenje nije obrazloženo na argumentovan i razumljiv način.
4. Vezano za istaknutu povredu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da navod podnosioca ustavne žalbe o nejednakom postupanju sudova u istim činjeničnim i pravnim situacijama nije potkrepljen dostavljanjem pravosnažnih sudskih odluka kojima se izneta tvrdnja argumentuje.
Naime, Ustavni sud je, polazeći od toga da rešenje u vanparničnom postupku, pored ostalog, može postati pravnosnažno protekom roka za izjavljivanje žalbe, povlačenjem ili odricanjem od navedenog redovnog pravnog leka, ocenio da priloženo rešenje Višeg suda u Šapcu Reh. 16/13 od 10. oktobra 2013. godine, samo po sebi, ne predstavlja dokaz da su sudovi najviše instance doneli različite odluke povodom identične činjenične i pravne situacije, imajući u vidu da je reč o prvostepenom rešenju, za koje se ne može sa sigurnošću utvrditi da li je bilo predmet preispitivanja u žalbenom postupku, pred nadležnim drugostepenim sudom, a što je neophodna pretpostavka da bi se utvrdila povreda prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava.
Takođe, Ustavni sud konstatuje da je kao dokaz nejednakog postupanja podnosilac dostavio i rešenje Apelacionog suda u Novom Sadu Reh. ž. 170/14 od 4. juna 2014. godine kojim je pravnosnažno usvojen zahtev za rehabilitaciju Ž. J. i V. T. Međutim, uvidom u navedeno rešenje Apelacionog suda u Novom Sadu, Ustavni sud je utvrdio da se, u konkretnom slučaju, to rešenje ne odnosi na istu pravnu i činjeničnu situaciju kao i ovde osporeno rešenje. Ovo stoga što inkriminisane radnje Ž. J. i V. T, koje su kvalifikovane kao radnje izvršenja krivičnog dela člana 136. stav 2. u vezi stava 1. KZ SFRJ, nisu identične kao i radnje izvršenja za koje su osuđeni podnosioci ustavne žalbe, iako je u pitanju isto krivično delo.
5. Na osnovu svega navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), odbacio ustavnu žalbu kao očigledno neosnovanu.
6. S obzirom na sve izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42a stav 1. tačka 5) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Rešenje kao u izreci.
PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA
Vesna Ilić Prelić, s.r.
Izdvojeno mišljenje na rešenje Ustavnog suda broj UŽ-1982/2016
Ustavni sud Srbije je na svojoj sednici održanoj 22. novembra 2018. godine, doneo rešenje o odbacivanju ustavne žalbe D.Đ. i S.Lj, koja je izjavljena protiv rešenja Apelacionog suda u Novom Sadu Reh. Ž. 194/15 od 24. decembra 2015. godine.
Ne slažem se sa rešenjem Ustavnog suda broj UŽ-1982/2016, donetim većinom glasova sudija Ustavnog suda, kojim je odbačena ustavna žalba, kojom se osporava pravnosnažno odbijanje od strane redovnog suda, zahteva za rehabilitaciju podnosilaca ustavne žalbe.
Na sednici Ustavnog suda (što je zabeleženo i u elektronskom komentaru), istakao sam svoj načelni stav da bi bilo opravdano da se o ustavnoj žalbi broj UŽ-1982/2016, svakako rešava meritorno, a ne da se ona u jednoj vrsti „preliminarnog“ i „sumarnog“ odlučivanja, rešenjem Ustavnog suda odbaci. Naime, važnost pitanja rehabilitacije u konkretnom slučaju, gde ne treba zaboraviti da su podnosioci ustavne žalbe prvo rehabilitovani od strane prvostepenog suda (Viši sud u Šapcu, br. 4-Reh 51/2014, od 5.3.2014), da bi zatim ta odluka bila preinačena na njihovu štetu od strane žalbenog suda (Apelacioni sud u Novom Sadu, Reh ž. 194/15 od 24. decembra 2015. godine), po mom mišljenju nameće potrebu meritornog rešavanja.
I na sednici Ustavnog suda sam izneo svoj stav da mi prihvatljivije deluje rešenje prvostepenog suda, nego potom, rešenje Apelacionog suda u Novom Sadu, kojim je prvostepeno rešenje preinačeno, te zahtev za rehabilitaciju odbijen. Veoma je neubedljivo obrazloženje Apelacionog suda, a predlagači ističu i da su u identičnim situacijama već donošene odluke o usvajanju zahteva za rehabilitaciju, pa se postavlja pitanje povrede prava na pravnu sigurnost. Ne deluje mi argumentovano ni "formalno-legalistički" argument da su "predlagači u krivičnom postupku osuđeni za tada postojeće krivično delo" itd., kada se pri tom, radi o krivičnom delu koje je po definiciji izrazito ideološkog karaktera - kontrarevolucionarno ugrožavanje društvenog uređenja u kombinaciji sa udruživanjem radi neprijateljske delatnosti.
Pa u krivičnopravnom sistemu SFRJ nije postojalo krivično delo koje je bilo više ideološkog karaktera od udruživanja radi neprijateljske delatnosti i to u vezi sa kontrarevolucionarnim ugrožavanjem društvenog uređenja, uz naravno i čuveni "delikt mišljenja", odnosno neprijateljsku propagandu. Tu naravno, ima i izuzetaka, kao kada se takva krivična dela u praksi odnose na teroriste i sl., ali ovde nije bilo elemenata nekakvog terorističkog delovanja u tom vremenu, kao na primer obrnuto, kada se radilo o ustaškim teroristima, ili teroristima i separatistima na Kosovu i Metohiji, naročito kada je postojala sprega sa stranim službama koje su težile razbijanju SFRJ itd. Treba imati u vidu i ciljeve tih ljudi, "predlagača" rehabilitacije, a potom podnosilaca ustavne žalbe, koji su se zalagali za "ujedinjenu Evropu", demokratiju i višestranački sistem. Oni su očigledno bili veoma naivni tih 70-ih godina, čak i sa elementima izvesne "smušenosti. Na primer, u Statutu njihove organizacije se čak spominje i nekakva "vojska", ali isti taj Statut pri tom, strogo zabranjuje bilo kakvo nasilno delovanje, a naročito sabotaže, diverzije i sl., te čak propisuje da se takvi akti moraju prijaviti državnim vlastima... I iz ovoga proizlazi da su podnosioci ustavne žalbe po svemu sudeći, svojevremeno osuđeni ipak iz ideoloških razloga, a pri tom je svega desetak godina od te osude, u Srbiji uveden višepartijski sistem, a država definisana kao demokratska, odnosno uvedena je demokratija kao oblik političkog režima.
Glasao sam protiv predloga rešenja Ustavnog suda Srbije broj UŽ-1982/2016, a rešenje koje je iz tog predloga proizišlo, smatram pogrešnim iz tri osnovna razloga, koji su međusobno logički povezanim, a to su:
- Neuviđanje da su krivična dela za koja su svojevremeno pravnosnažno osuđeni podnosici ustavne žalbe u konkretnom slučaju izrazito ideološkog karaktera, te da iz toga, bez obzira na formalne karakteristike krivičnog postupka (pravo na odbranu, propisanost krivičnog dela u tadašnjem Krivičnom zakonu SFRJ itd.), proizlazi zaključak da se očigledno radi o osudi iz ideoloških razloga;
- Pogrešno ograničavanje Ustavnog suda samo na formalnu ocenu „pravne ispravnosti“ krivičnog postupka i iz njega proizišle osuđujuće presude u odnosu na podnosioce ustavne žalbe, a bez nužnog povezivanja sa onim što je u stvari, bio predmet konkretnog krivičnog postupka, a to su krivična dela koja su kako inače, tako i posebno u konkretnom slučaju, bila izrazito ideološkog karaktera.
- Neshvatanje da je „sama istorija dala za pravo“ podnosiocima ustavne žalbe, jer su svi oni osnovni ciljevi, za koje su se oni zalagali i „organizovali“ u doba SFRJ, veoma brzo nakon pravnosnažnih osuda (a danas je to već jedna društvena „matrica“), ili ostvareni (višepartijski sistem i demokratija), ili su deo zvanične spoljne politike (članstvo u EU).
I
Krivična dela za koja su pravnosnažno osuđeni podnosioci ustavne žalbe
Podnosioci ustavne žalbe su pravnosnažno osuđeni za dva krivična dela:
1) kontrarevolucionarno ugrožavanje društvenog uređenja i
2) udruživanje radi neprijateljske delatnosti.
Oba ova krivična dela su bila sadržana u Glavi petnaest KZ SFRJ, čiji je naslov bio: Krivična dela protiv osnova socijalističkog samoupravnog društvenog uređenja i bezbednosti SFRJ. Kao što će se to detaljnije objasniti u ovom izdvojenom mišljenju, oba ova krivična dela su bila izrazito ideološkog karaktera, počev od njihovog ratio legis-a, pa do objekta zaštite, radnji izvršenja i drugih njihovih bitnih obeležja.
Treba imati u vidu da, kao što će se detaljnije objasniti u daljem tekstu ovog izdvojenog mišljenja, nisu sva krivična dela u Glavi petnaestoj KZ SFRJ (bez obzira na njen naslov), svakako bila ideološkog karaktera, već su u toj Glavi bila sadržana i neka klasična krivična dela protiv države, poput terorizma, oružane pobune, špijunaže itd. Po pravilu lica koja su pravnosnažno osuđena za ta krivična dela, ne zaslužuju rehabilitaciju i po pravilu se kada je reč o takvim „klasičnim“ krivičnim delima protiv države, pravnosnažne osude svakako ne zasnivaju na ideološkim razlozima, niti tada postoje neki drugi razlozi koji su inače, propisani Zakonom kao razlozi /uslovi za rehabilitaciju.
Pored ovoga, čak ni krivična dela koja su načelno izrazito ideološkog karaktera, poput onih koja su značajna u ovom konkretnom slučaju, a to je kontrarevolucionarno ugrožavanje društvenog uređenja i udruživanje radi neprijateljske delatnosti, ne moraju uvek i nužno da budu skopčana sa „osudom iz ideoloških razloga“, jer su se u vreme SFRJ pod kontrarevolucionarnim ugrožavanjem nekada podvodile i neke aktivnosti protiv države koje su bile povezane sa oružanom pobunom, terorizmom i sl., poput na primer, separatističke pobune dela albanskog stanovništva na Kosovu i Metohiji šezdesetih i osamdesetih godina 20. veka, kao i druge separatističke i teorističke aktivnosti u drugim delovima SFRJ, poput upada ustaške terorističke bande sedamdesetih godina i sl., kada naravno, nema uslova za rehabilitaciju lica osuđenih za takva krivična dela, jer se tada svakako ne radi o osudi iz ideoloških razloga.
Međutim, u konkretnom slučaju, tj. kada se radi o pravnosnažnoj osudi podnosilaca ustavne žalbe za krivična dela kontrarevolucionarnog ugrožavanja društvenog uređenja i udruživanja radi neprijateljske delatnosti, očigledno se radi o osudi iz ideoloških razloga, a kao što će se to detaljnije objasniti u ovom izdvojenom mišljenju, već nekoliko godina od pravnosnažnosti tih osuda, a svega par godina nakon što su podnosioci ustavne žalbe izdržali kazne zatvora na koje su osuđeni, sam istorijski razvoj u nekadašnjoj Jugoslaviji je praktično „dao za pravo“ podnosiocima ustavne žalbe.
Kako je ideološki karakter tih osuda podnosilaca ustavne žalbe postao očigledan već početkom devedesetih godina 20. veka, smatram da to ne bi trebalo da bude nimalo sporno ni sada u prvim decenijama 21. veka, a naročito ne u postupku pred Ustavnim sudom i stoga sam glasao protiv predloga sudije izvestioca da se ustavna žalba odbaci, te sam zato izdvojio svoje mišljenje u odnosu na rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe u predmetu UŽ-1982/2016.
II
Krivično delo kontrarevolucionarnog ugrožavanja društvenog uređenja i osnovne specifičnosti krivičnih dela protiv osnova socijalističkog samoupravnog društvenog uređenja i bezbednosti SFRJ
Krivično delo kontrarevolucionarnog ugrožavanja društvenog uređenja (član 114. KZ SFRJ), je bilo izrazito ideološkog karaktera. Ovo je očigledno već iz samih osnovnih karakteristika određenih krivičnih dela iz nekadašnje Glave petnaest KZ SFRJ – Krivična dela protiv osnova socijalističkog samoupravnog društvenog uređenja i bezbednosti SFRJ. Tu spadaju sledeće osnovne specifičnosti krivičnih dela protiv tadašnjeg društvenog uređenja (prema Grupa autora (red. N.Srzentić), Komentar KZ SFRJ, „Savremena administracija“, Beograd, 1986., str. 410 – 412):
1) Ova krivična dela imaju izrazito klasni karakter, što znači da se njima štite određeni društveno-ekonomski i politički odnosi, dakle oni interesi koji odgovaraju onim društvenim snagama koje su stvorile određeni društveno-ekonomski i politički sistem i koje taj sistem podržavaju, a kada je reč o društveno-ekonomskom i političkom sistemu nekadašnje SFRJ, treba naravno imati u vidu da se radilo jednopartijskom sistemu, čije su odlike bila tzv. demokratski centralizam, formalno „vlasti radničke klase“ itd. a kojim je suštinski monopolistički vladao Savez komunista, što znači da se svakako nije radilo o demokratskom društveno-političkom sistemu.
2) Krivična dela protiv društvenog uređenja i bezbednosti SFRJ su bila u osnovi politička krivična dela, pri čemu njihov politički karakter proizlazi iz zaštitnog objekta, kao i motiva iz kojih se takva krivična dela najčešće vrše.
3) U krivičnopravnoj teoriji SFRJ se isticalo da je „priroda nekih krivičnih dela protiv društvenog uređenja i bezbednosti zemlje takva da bi krivičnopravna represija bila iluzorna, pa i nemoguća ako dođe do ostvarivanja posledice koja je bila cilj izvršenja krivičnog dela“, što je razlog za izuzetno veliko širenje zone kažnjivosti, koja obuhvata ne samo kažnjivi pokušaj, već i pripremanje, kao i „sve druge radnje koje su podobne da ugroze duštvene vrednosti određene u opisu ovih krivičnih dela“. Već takva suštinski preširoka zona kažnjivosti, koja omogućava i izuzetno široka tumačenja u praksi (suprotno zahtevima iz načela zakonitosti), ukazuje kako na izrazito ideološki karakter ovih krivičnih dela, već i na njihov nedopustivo represivan karakter.
4) Ova krivična dela se bez obzira na njihov naziv, suštinski svode najčešće na pružanje zaštite nosiocima vlasti, a kako je nesumnjivo „vlast“ u SFRJ bila nedemokratskog karaktera (naročito sa stanovišta današnjih standarda, ali i uopšte sa stanovišta višepartijskog političkog sistema i „klasične“ demokratije kao oblika političkog režima), onda je takva zaštita po logici stvari, izrazito ideološkog karaktera.
Naravno, nisu sva krivična dela iz Glave petnaest KZ SFRJ, bila ideološkog karaktera, niti su samim tim, imala prethodno navedene osobenosti, koje se tiču samo određene vrste krivičnih dela iz te Glave KZ-a SFRJ, među koja spadaju i krivična dela koja su bila predmet osude u pogledu koje je zahtevana rehabilitacija, do koje konačno, zahvaljujući pravnosnažnoj odluci Apelacionog suda u Novom Sadu, nije došlo.
Naime, u grupu krivičnih dela iz Glave petnaest KZ SFRJ, spadaju i „klasična krivična dela protiv bezbednosti države“, kao što su ubistvo iz neprijateljskih pobuda prema SFRJ, nasilje iz neprijateljskih pobuda prema SFRJ, oružana pobuna i terorizam.
Konačno u grupu krivičnih dela iz Glave petnaest KZ SFRJ, spadala su i neka krivična dela koja se mogu smatrati klasičnom veleizdajom, kao što su to ugrožavanje terotorijalne celine, sprečavanje borbe protiv neprijatelja, ugrožavanje nezavisnosti, služba u neprijateljskoj vojsci, pomaganje neprijatelju, podrivanje vojne i odbrambene moći, kao i priznavanje kapitulacije i okupacije.
Takva prethodno navedena krivična dela bez obzira što su bila sadržana u Glavi krivičnih dela (Krivična dela protiv osnova socijalističkog samoupravnog društvenog uređenja i bezbednosti SFRJ), čiji je sam naslov izrazito ideološkog karaktera i u okviru kojih su neka krivična dela očigledno ideološke prirode, predstavljaju klasičan kriminalitet usmeren protiv države, ali neposredno ili posredno i protiv građana, kao što je to posebno upadljivo u slučaju terorizma. Naravno, da tada rehabilitacija ne dolazi u obzir, ali to nije slučaj kada se radi o osudi za krivična dela protiv osnova socijalističkog samoupravnog društvenog uređenja i bezbednosti SFRJ u konkretnom slučaju podnosilaca ustavne žalbe.
Takva krivična dela (terorizam, oružana pobuna itd.), su bila u funkciji legitimne zaštite države i njenog pravnog sistema, ali takođe u funkciji zaštite građana, što je posebno tipično kod krivičnih dela te vrste sa elementima nasilja, poput oružane pobune, terorizma itd. Učinioci takvih krivičnih dela „protiv države“ su „klasični kriminalci“, čak kada se radi o terorizmu i posebno opasni učinioci krivičnih dela i u pogledu njih naravno, ne dolazi u obzir rehabilitacija, jer se oni po logici stvari, ne mogu smatrati osuđenima za ideološko-politička krivična dela. To međutim nije slučaj kada se radi o drugoj vrsti krivičnih dela iz Glave petnaest KZ SFRJ, poput kontrarevolucionarnog ugrožavanja društvenog uređenja i udruživanja radi neprijateljske delatnosti, onda kada je to udruživanje vršeno „radi kontraveolucionarnog ugrožavanja društvenog uređenja“ ili iz drugih „ideološko-političkih motiva“, a ne u cilju vršenja krivičnih dela sa elementima nasilja, odnosno krivičnih dela kao što su oružana pobuna, terorizam itd., koja su kao što je prethodno objašnjeno u suštini oblici klasičnog kriminaliteta usmerenog protiv države i pravnog sistema, ali bilo posredno bilo nekada i neposredno (kao kada se radi o terorizmu) i protiv građana.
Sam normativni sadržaj inkriminacije iz člana 114. KZ SFRJ (kontrarevolucionarno ugrožavanje društvenog uređenja), je očigledno naglašeno ideološkog karaktera, a pri tom, što je od posebnog značaja, veliki deo normativnog sadržaja te inkriminacije očigledno ima karakter kaučuk norme, što je izrazito suprotno lex stricta i lex certa elementima načela zakonitosti, što znači zahtevima da krivičnopravne norme budu takve da nisu podobne za preširoka tumačenja, te da načelno moraju imati veoma visok nivo određenosti i preciznosti. Naime i u krivičnom zakonodavstvu SFRJ, je važilo načelo zakonitosti, što znači da je i u to vreme postojala dužnost zakonodavca da u što je moguće većoj meri ostvari zahtev sadržan u elementu lex certa načela zakonitosti, što se odnosi na neophodnost da krivičnopravne norme kojima se formulišu konkretne inkriminacije, budu precizne u što je moguće većoj meri, a načelno se smatra i da što je značajnije i važnije određeno krivičnopravno pitanje, to određenije i preciznije ono mora biti regulisano u krivičnom zakonu. Ovo nije bio slučaj sa izrazito ideološko-političkim krivičnim delom, kao što je kontrarevolucionarno ugrožavanje društvenog uređenja.
Moglo bi se čak smatrati da iz samog naziva krivičnog dela iz člana 114. KZ SFRJ, proizlazi kako njegov naglašeni ideološki karakter, tako i njegova suštinska nelegitimnost. Naime, osnovni cilj te inkriminacije je zaštita revolucionarnih tekovina, odnosno rezultata svojevremeno uspešno sprovedene revolucije u Jugoslaviji, ali sama ta revolucija je sa stanovišta pravnog sistema Kraljevine Jugoslavije, bila striktno nelegalna i svodila se na nasilno protivustavno rušenje tadašnje vlasti i to u uslovima ratne okupacije i rasparčavanja okupirane zemlje, kada je čak na delu okupirane teritorije (tzv. NDH), sprovođeno sistematsko uništenje srpskog naroda. Da revolucija u kombinaciji sa narodno-oslobodilačkom borbom, ali i brutalnim građanskim ratom na teritoriji okupirane Kraljevine Jugoslavije, nije uspešno realizovana, odnosno da „revolucionari nisu pobedili“, svi učesnici „revolucije“ bi se mogli smatrati učiniocima određenih krivičnih dela učinjenih protiv države, tj. protiv Kraljevine Jugoslavije. Ovo je samo jedna ilustracija mogućeg pogleda na suštinu krivičnog dela kontrarevolucionarnog ugrožavanja društvenog uređenja, ali naravno, ipak ne treba ići predaleko u ovakvim zaključcima, jer SFRJ, kao izraz kontinuiteta socijalističke Jugoslavije nastale nakon Drugog svetskog rata (DFJ i FNRJ), te država nastala u suštini jednom vrstom revolucionarnog prevrata, je bila međunarodno priznata, imala je svoj uređeni pravni sistem, koji se između ostalog odlikovao i znatno višim stepenom prava i sloboda u odnosu na druge tadašnje socijalističke države (države tzv. real-socijalizma), ali ona pri tom, svakako nije bila demokratska država i nesporno je bila jednopartijska, a kao izraz tih njenih karakteristika, u krivičnom zakonodavstvu SFRJ je bilo i krivičnih dela koja su imala izrazito ideološki karakter.
Krivično delo kontrarevolucionarnog ugrožavanja društvenog uređenja je postojalo kada izvršilac učini delo, koje je alternativno, odnosno opciono upravljeno na:
1) Ograničavanje ili obaranje vlasti radničke klase i radnih ljudi;
2) Podrivanje ustavom utvrđenog društveno-ekonomskog uređenja, društveno političkog sistema ili sistema samoupravljanja;
3) Protivustavno svrgavanje organa društvenog samoupravljanja i vlasti, njihovih izvršnih organa ili predstavnika najviših državnih organa;
4) Podrivanje ekonomske osnovice zemlje;
5) Razbijanje bratstva i jedinstva ili narušavanje ravnopravnosti naroda i narodnosti; ili
6) Protivustavnu promenu federativnog uređenja države.
Kada se i sasvim sumarno analiziraju alternativno (opciono) propisani objekti radnje izvršenja krivičnog dela kontrarevolucionarnog ugrožavanja društvenog uređenja, odnosno cilj opciono određenih pojavnih formi tog krivičnog dela, te ta analiza dovede u logičku vezu sa onim što se desilo/ostvarilo u SFRJ, svega nekoliko godina od prvnosnažne osude podnosilaca ustavne žalbe, a naročito ukoliko se posmatra sadašnje društveno-političko i ustavno-pravno stanje u našoj zemlji, postaje prilično očigledna svojevrsna apsurdnost odbijanja rehabilitacije ljudima pravnosnažno osuđenim za kontrarevolucionarno ugrožavanje društvenog uređenja.
Ovo se može ilustrovati sa nekoliko pitanja i tek ponekim odgovorom, jer većina ovih pitanja, formulisanih prema objektima radnje krivičnog dela kontrarevolucionarnog ugrožavanja društvenog uređenja, čak ni ne zahteva bilo kakav odgovor, jer je i iz samih tih pitanja sve sasvim jasno.
- Da li su u SFRJ radnička klasa i „radni ljudi“, zaista imali „pravu vlast“ ili je vlast bila u rukama jednopartijske nomenklature i partijske „elite“ ? Šta je bilo sa vlašću radničke klase i radnih ljudi, i šta je od te „vlasti“ ostalo ?
- Šta je sada sa utvrđenim društveno-ekonomskim uređenjem i društveno političkim sistemom SFRJ, a šta bi sa sistemom samoupravljanja ?
- Ko je i kako podrivao organe društvenog samoupravljanja i vlasti, njihove izvršne organe ili predstavnike najviših državnih organa SFRJ ? Čini se da je u ovom slučaju delovala kombinacija „samosvrgavanja“ i one čuvene Lenjinove izreke o „mangupima u našim redovima“, uz naravno, žestok uticaj spoljnopolitičkih i globalnih istorijskih okolnosti (slom „istočnog bloka“, na čelu sa Sovjetskim Savezom pad Berlinskog zida itd.), što sve nema nikakve veze sa delovanjem podnosilaca ustavne žalbe i sličnim „idealistima“, ili čak specifičnim idealistima, donekle i „zanesenjacima“, koji su svojevremeno tretirani kao „državni neprijatelji“, a onda je svega nekoliko godina od takvih osuda, država SFRJ, zajedno sa njenim društveno-političkim i ekonomskim sistemom, nestala u vihoru krvavog građanskog rata.
- Ko je zaista i kako podrivao ekonomsku osnovicu SFRJ ?
- Kako je došlo do promene federativnog uređenja SFRJ ? Do toga je došlo tako što je usled građanskog rata nestala celokupna SFRJ.
- Šta se desilo sa bratstvom i jedinstvom ? Već samo ovo pitanje deluje besmisleno, pa i „bizarno“, nakon krvavog građanskog rata, cepanja SFRJ, stvaranja novih država na teritoriji nekadašnje Jugoslavije, agresije na SR Jugoslaviju 1999. godine, koju su podržali i neki predstavnici nekadašnjih „bratskih“ naroda u SFRJ itd.
Konačno, krivično delo kontrarevolucionarnog ugrožavanja društvenog uređenja je u konkretnom slučaju učinjeno u sticaju sa udruživanjem radi neprijateljske delatnosti (član 136. KZ SFRJ), koje je predstavljalo jednu varijantu krivičnopravne koncepcije zavere u odnosu na određena krivična dela iz Glave petnaest KZ SFRJ (Krivična dela protiv osnova socijalističkog samoupravnog društvenog uređenja i bezbednosti SFRJ).
III
Krivično delo udruživanja radi neprijateljske delatnosti
Krivično delo udruživanja radi neprijateljske delatnosti iz člana 136. KZ SFRJ je imalo dva osnovna oblika. Prvi oblik je postojao kada izvršilac stvara zaveru, bandu, grupu ili drugo udruženja radi vršenja određenih krivičnih dela iz Glave petnaest KZ SFRJ, među koja je spadalo i kontrarevolucionarno ugrožavanje društvenog uređenja. Drugi oblik ovog krivičnog dela je postojao kada određeno lice postane član takve zavere, bande, grupe ili drugog udruženja čiji je cilj vršenje određenih krivičnih dela iz Glave petnaest KZ SFRJ.
I krivično delo udruživanja radi neprijateljske delatnosti je bilo izrazito ideološkog karaktera, što se vidi već iz samog njegovog naziva, ali samo onda kada se udruživanje odnosilo na „ideološka krivična dela“, poput kontrarevolucionarnog ugrožavanja društvenog uređenja, a ne na neka druga „klasična“ krivična dela protiv države, kao što je na primer, terorizam. Naravno, kao i svaki oblik „zavere u krivičnopravnom smislu“, odnosno inkriminisanja samog stvaranja određenog oblika „kriminalnog organizovanja“, kao i samog članstva u takvoj organizaciji, ono po logici stvari, predstavlja jednu „fleksibilnu“ krivičnopravnu konstrukciju, koja je u praksti često na samoj „ivici“ načela zakonitosti.
Na primer, krivično delo udruživanja radi neprijateljske delatnosti, iako je konkretna inkriminacija, a ne oblik saučesništva, kao što je to inače, tipična krivičnopravna konstrukcija zavere, ima i određene sličnosti sa poznatim institutom iz postupka pred „Haškim tribunalom“, a to je „zajednički (udruženi) zločinački poduhvat“, koji se prema svom nazivu na engleskom jeziku Joint Criminal Enterprise označava skraćeno i kao „JCE. To je onda dalo lepu priliku nekim duhovitim pravnicima da imajući u vidu praksu Haškog tribunala i osobenosti te krivičnopravne konstrukcije koja izuzetno široko proteže granice odgovornosti za bilo koje krivično delo proisteklo iz veoma maglovite koncepcije „udruženog zločinačkog poduhvata“, u pogledu skoro svakog aktuelnog ili mogućeg „učesnika“ takvog poduhvata, skraćenicu „JCE“, objasne kao „Just Convict Everyone“, odnosno „zgodno da se osudi bilo ko/svako“.
IV
Krajnje formalističko rezonovanje Ustavnog suda u oceni pravne ispravnosti krivičnog postupka iz kojeg su prozišle pravnosnažne osude podnosilaca ustavne žalbe
Formalistički pristup Ustavnog suda, koji smatra da su podnosioci ustavne žalbe svojevremeno pravnosnažno osuđeni za tada postojeće krivično delo (što je samo formalno u skladu sa načelom zakonitosti), te da su u krivičnom postupku imali legitimno pravo na odbranu, je ovde po mom mišljenju pogrešan, jer se tu gubi iz vida suština stvari, a to je da uopšte nema značaja kakav je bio konkretan krivični postupak (poput kvaliteta prava na odbranu, koje uključuje i pravo na branioca, postojanja/korišćenja prava na žalbu itd.), kada je sam predmet tog krivičnog postupka, bio izrazito ideološkog karaktera. Tada bez obzira na osobine konkretnog krivičnog postupka, osuda za takva ideološka krivična dela, po logici stvari, postaje osuda iz ideoloških razloga.
Pored ovoga, podnosioci ustavne žalbe su isticali i to valjano obrazložili primerima iz sudske prakse da su nadležni sudovi u Republici Srbiji, u postupcima rehabilitacije, u identičnim činjeničnim i pravnim situacijama donosili drugačije – usvajajuće odluke.
Kada bi za ocenu da nema uslova za rehabilitaciju i da se ne radi o osudi iz ideoloških razloga, bilo apsolutno dovoljno to što je krivično delo za koje je konkretno lice osuđeno, postojalo kao krivično delo u vreme osude, onda na primer, ni većina „Golootočana“, ne bi mogla biti rehabilitovana, jer je veliki broj njih (a bilo je naravno i mnogo „Inforbirovaca“ koji su osuđeni u jednoj vrsti „administrativnog postupka“, dakle čak ne ni za krivična dela i ne od strane suda), bio osuđen u krivičnom postupku i za tada postojeća krivična dela, čak i krivična dela kao što je špijunaža.
Naravno, kako je i istorijski nesporno da je ogroman broj zatočenika na Golom Otoku, odnosno uopšte ljudi osuđenih kao „Inforbirovci“, čak i prema tadašnjim kriterijumima, bio potpuno nevin, odnosno da nisu bili čak ni simpatizeri Inforbiroa, da su bili lojalni svojoj državi i sl., a da su i oni koji su se izjasnili za Inforbiro, bili osuđeni primarno iz ideoloških razloga, nije sporno ni u postupku pred redovnim sudovima, kao ni u postupku pred Ustavnim sudom, da svi ti ljudi zaslužuju rehabilitaciju. Dakle, već ovaj primer jasno ukazuje da ne može ni u kom slučaju da bude dovoljno za ocenu da nema uslova za rehabilitaciju i da se ne radi o osudi iz ideoloških razloga, samo to što je konkretno krivično delo za koje je neko osuđen, u vreme osude postojalo kao krivično delo u skladu sa tada važećim krivičnim zakonodavstvom.
Konačno, u Srbiji je rehabilitovan veliki broj ljudi, često i na temelju prilično konfuznih kriterijuma, naročito u vreme važenja prvog Zakona o rehabilitaciji iz 2006. godine (Sl. glasnik RS broj 33/2006), kada je postupak rehabilitacije imao jednostepeni karakter, ako je zahtev za rehabilitaciju usvojen, a mogao je biti drugostepen, samo po žalbi predlagača, ukoliko je prvostepeni sud odbio zahtev za rehabilitaciju, ali i kasnije, prema sada važećem zakonu iz 2011. godine (Sl. glasnik RS broj 92/2011), kada je postupak rehabilitacije bitno promenjen, te kada je omogućeno da se odvija u dva stepena, bilo po žalbi predlagača (kada je zahtev odbijen), bilo javnog tužioca (kada je zahtev usvojen).
Deo postupaka rehabilitacije je imao svoj „epilog“ i pred Ustavnim sudom. U svom prvom izdvojenom mišljenju u odnosu na jednu odluku Ustavnog suda (UŽ-4668/2015), nisam se saglasio sa poništavanjem odluke Apelacionog suda u Novom Sadu, kojom je odbijen zahtev za rehabilitaciju čoveka koji je svojevremeno osuđen zbog učestvovanja u zločinu nad Jevrejima tokom Drugog svetskog rata. U tom izdvojenom mišljenju sam posebno istakao da se standard suđenja, pa i uopšte pravnog rezonovanja, nikako ne može posmatrati „mehanički“ i „uprošćeno“, te apriorno smatrati istim/istovetnim, pa čak ni sličnim, u bitno različitim vremenskim periodima, koji se između ostalog, odlikuju i značajno drugačijim društvenim okolnostima, koje su po logici stvari, neodvojivo povezane i sa pravnim sistemom uopšte, pa i njegovim kaznenim segmentom.
Kada se radi o ovom izdvojenom mišljenju, ne može se realno tvrditi da je standard suđenja u vremenu kada su sadašnji podnosioci ustavne žalbe oglašeni krivim, bio na niskom nivou, čak ni prema sadašnjim merilima i nimalo nije sporno da su podnosioci ustavne žalbe pravnosnažno osuđeni za tada postojeća krivična dela u regularnom krivičnom postupku, ali to samo po sebi, u ovom konkretnom slučaju ipak nije relevantno, jer su sama krivična dela za koja su podnosioci ustavne žalbe tada pravnosnažno osuđeni, bila izrazito ideološkog karaktera.
V
Istorijski razlozi za usvajanje ustavne žalbe
Podnosioci ustavne žalbe su presudom Okružnog suda u Šapcu K. 36/79 od 8. avgusta 1979. godine oglašeni krivim zbog toga što su, kao saizvršioci, izvršili krivično delo udruživanja radi neprijateljske delatnosti iz člana 136. stav 2. u vezi stava 1. KZ SFRJ, a u vezi krivičnog dela kontrarevolucionarnog ugrožavanja društvenog uređenja iz člana 114. KZ SFRJ i osuđeni, i to D. Đ. na kaznu zatvora od pet godina i šest meseci, a S.A, na kaznu zatvora od tri godine i šest meseci, u koju im je uračunato i vreme provedeno u pritvoru. Presudom Vrhovnog suda Srbije Kž. 856/79 od 21. februara 1980. godine, potvrđena je prvostepena osuđujuća presuda.
Suština se ovde svodi na to da je sama istorija dala za pravo podnosiocima ustavne žalbe. Naime, oni su pre svega osuđeni zbog zalaganja za:
- Višepartijski sistem
- Demokratiju i
- Ujedinjenu Evropu.
Svega desetak godina od pravnosnažnosti osuđujuće presude u odnosu na sadašnje podnosioce ustavne žalbe, u Srbiji je Ustavom iz 1990. godine i pratećim zakonima, uveden višepartijski sistem. Tadašnja SR Jugoslavija i Srbija u njenom sastavu, su bile države koje su se odlikovale demokratijom kao oblikom političkog režima. Srbija je demokratska država i u skladu sa važećim Ustavom iz 2006. godine.
Prema članu 1. Ustava Srbije iz 1990. Republika Srbija je demokratska država svih građana koji u njoj žive, zasnovana na slobodama i pravima čoveka i građanina, na vladavini prava i socijalnoj pravdi. U članu 2. stav 1. Ustava Srbije iz 1990. godine, bilo je propisano da suverenost pripada svim građanima Republike Srbije, a odredbama člana 2. stav 2. Ustava Srbije iz 1990. godine, bilo je utvrđeno da građani ostvaruju suverenost referendumom, narodnom inicijativom i preko svojih slobodno izabranih predstavnika.
Prema članu 44. stav 1. Ustava Srbije iz 1990. godine, „jamči se sloboda političkog, sindikalnog i drugog organizovanja i delovanja i bez odobrenja, uz upis u registar kod nadležnog organa. U članu 42. Ustava Srbije iz 1990. godine proklamovano je opšte aktivno i pasivno biračko pravo:. „Građanin koji je navršio 18 godina života ima pravo da bira i bude biran u Narodnu skupštinu i u druge organe i izborna tela. Izbori su neposredni, biračko pravo je opšte i jednako, a glasanje je tajno. Kandidata za narodnog poslanika i za druge organe i izborna tela može predložiti politička stranka, druga politička organizacija ili grupa građana.“
Prema članu 2. stav 1. važećeg Ustava Srbije iz 2006. godine, suverenost potiče od građana koji je vrše referendumom, narodnom inicijativom i preko svojih slobodno izabranih predstavnika. Prema članu 5. stav 1. važećeg Ustava Srbije iz 2006. godine, jemči se i priznaje uloga političkih stranaka u demokratskom oblikovanju političke volje građana.
Odredbom člana 5. stav 1. važećeg Ustava Srbije iz 2006. godine, propisano je: Osnivanje političkih stranaka je slobodno. Prema članu 55. stav 1. važećeg Ustava Srbije iz 2006. godine, „jemči se sloboda političkog, sindikalnog i svakog drugog udruživanja i pravo da se ostane izvan svakog udruženja.“
Dakle, od 1990. godine je Srbija definisana kao demokratska država u kojoj postoji višepartijski sistem, a od početka 2000-ih godina je jedan od osnovnih spoljnopolitičkih ciljeva Srbije da postane članica Evropske Unije, iz čega proizlazi da su svega desetak godina od pravnosnažnosti osuđujuće presude u odnosu na sadašnje podnosioce ustavne žalbe, oni ciljevi radi čijeg su se postizanja oni svojevremeno organizovali i delovali, a zbog čega su pravnosnažno osuđeni zbog izvršenja u osnovi ideoloških krivičnih dela, postali najšire prihvaćeni, legitimni i legalni. Ova činjenica, a na temelju svega prethodno izloženog, predstavlja i osnovni razlog zašto smatram da je podnosioce ustavne žalbe trebalo rehabilitovati u redovnom sudskom postupku, te sam stoga izdvojio mišljenje u odnosu na rešenje Ustavnog suda broj UŽ-1982/2016.
U Beogradu, 15. januara 2019. godine
Sudija
dr Milan Škulić