Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku dugom 17 godina

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao 17 godina. Kao glavni razlog za prekomernu dužinu postupka navedena je neefikasnost prvostepenog suda. Dosuđena je naknada nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, Katarina Manojlović Andrić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Slobodana Đurice iz Novog Sada osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 4. aprila 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Slobodana Đurice i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se pred Opštinskim sudom u Novom Sadu – Odeljenje u Žablju vodio u predmetu P. 224/93, sada predmet Osnovnog suda u Novom Sadu P. 15331/10 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. Slobodan Đurica iz Novog Sada je 27. oktobra 2009. godine podne o Ustavnom sudu ustavnu žalbu , dopunjenu podneskom od 28. novembra 2009. godine, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčen og odredb om člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 224/93.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da se po njegovoj tužbi pred Opštinskim sudom u Novom Sadu od maja 1992. godine vodi postupak i da su u navedenom predmetu tri puta donošene prvostepene presude koje je Okružni sud iz formalnih razloga vraćao na ponovno suđenje. Dalje ističe da u toku postupka nije bilo nikakvih nepoznanica koje bi bile razlog da postupak traje 17 godina, zbog čega smatra da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Takođe navodi da je ustavnu žalbu podneo u cilju dobijanja naknade štete prouzrokovane povredom prava na suđenje u razumnom roku.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11 ), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Novom Sadu – Odeljenje u Žablju P. 224/93, sada predmet Osnovnog suda u Novom Sadu P. 15331/10 , odgovor na ustavnu žalbu v.f. predsednika Osnovnog suda u Novom Sadu VIII Su. 27/12 od 1. februara 2012. godine i celokupnu priloženu dokumentaciju uz ustavnu žalbu, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac Slobodan Đurica iz Novog Sada podneo je 10. septembra 19 93. godine Opštinskom sudu u Novom Sadu – Odeljenje u Žablju tužbu protiv tuže nih A.S. i L.G, radi isplate iznosa od 11.000 DEM, sa predlogom za izdavanje privremene mere . Predmet je zaveden pod brojem P. 224/93.

Rešenjem Opštinskog suda u Novom Sadu – Odeljenje u Žablju P. 224/93 od 14. septembra 1993. godine usvojen je predlog tužioca i određena je tražena privremena mera.

Prvo ročište za glavnu raspravu koje je bilo za zakazano 27. septembar 1993. godine je odloženo, obzirom da je prema saznanju punomoćnika tužioca tuženi A.S. preminuo, a sud je od nadležnog Centra za socijalni rad zatražio postavljnje privremenog staraoca preminulom tuženom.

U toku postupka pred Opštinskim sudom u Novom Sadu - Odeljenje u Žablju, do donošenja prve po redu prvostepene presude, od ukupno zakazanih 14 ročišta za glavnu raspravu, nisu održana četiri ročišta, dok je ročište zakazano za 7. april 2003. godine pismeno otkazano. Ročišta za glavnu raspravu nisu održana iz sledećih razloga: na ročištu zakazanom za 18. februar 1994. godine tužena nije htela da se upusti u raspravljanje bez prisustva advokata; ročište zakazano za 6. septembar 2000. godine je odloženo jer nije bilo dokaza o urednom pozivanju tuženih; ročište zakazano za 1. novembar 2000. godine odloženo je zbog nepristupanja uredno pozvanog tuženog, dok se za tuženu poziv vratio sa naznakom da je u Nemačkoj; na ročište zakazano za 5. decembar 2000. godine nije niko pristupio.

Podneskom od 17. marta 1994. godine tužilac je obavestio sud da povlači tužbu prema preminulom tuženom A.S. i da umesto njega, kao tužene označava njegove zakonske naslednike M.S. i D.M, a podneskom od 8. septembra 1999. godine tužilac je povukao tužbu prema tuženoj L.G, dok je podneskom od 25. novembra 2002. godine povukao tužbu i prema M.S. Pored toga, tužilac je podnescima od 22. februara 2001. godine, 3. avgusta 2001. godine, 22. marta 2002. godine i 4. juna 2002. godine tražio da sud postavi privremenog zastupnika tuženima.

Na ročištu za glavnu raspravu održanom 14. marta 1997 . godine sud je doneo rešenje o spajanju parnice P. 224/93 sa parnicom P. 11297/92 radi jednovremenog raspravljanja i rešavanja. Spisi predmeta P. 224/93 dostavljeni su 14. marta 1997. godine postupajućoj sudiji u predmetu P. 11297/92. Međutim, kako je ova parnica bila u tom momentu u prekidu, spisi premeta P. 224/93 vraćeni su postupajućem sudiji 24. marta 1997. godine. Nakon vraćanja predmeta P. 224/93, tužilac je podnescima od 19. avgusta 1997. godine, 19. jula 1999. godine, 8. septembra 1999. godine i 18. maja 2000. godine tražio da se postupak nastavi i zakaže ročište za glavnu raspravu. Posle ročišta za glavnu raspravu održanog 14. marta 1997 . godine prvo naredno ročište zakazano je za 6. septembar 2000. godine.

U ovom delu postupka izveden je dokaz saslušanjem pet svedoka i tužioca u svojstvu parnične stranke.

Presudom Opštinskog suda u Novom Sadu – Odeljenje u Žablju P. 192/2000 od 12. septembra 2003. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca pa je: obavezana tužena D.M. da tužiocu isplati iznos od 11.000 DEM , sa domicilnom kamatom od 21. maja 1992. godine do 1. januara 2002. godine, s tim da se kamata uglavniči sa 1. januarom 2002. godine te tako dobijeni iznos pretvori u e vre, te da tužena na tako utvrđeni iznos plati i kamatu od 1. januara 2002. godine pa do isplate po kamatnoj stopi koju na dan isplate daju poslovne banke na oročena sredstva evra preko godinu dana (stav 1. izreke); obavezana tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu bliže navedenom u presudi (stav 2. izreke). Ova presuda ekspedovana je punomoćnicima parničnih stranaka 3. februara 2004. godine.

Odlučujući o žalbi tužene, Okružni sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 1262/04 od 18. novembra 2004. godine ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio na ponovno suđenje, sa obrazloženjem da je pobijanu odluku doneo sudija pojedinac u slučaju kada je s obzirom na vrednost predmeta spora trebalo da sudi veće, te da je pobijana odluka doneta na osnovu nepotpuno utvđenog činjeničnog stanja i da sud nije odlučio o povlačenju tužbe u odnosu na L.G. i M. S. Spisi predmeta vraćeni su prvostepenom sudu 30. novembra 2004. godine.

U ponovnom postupku, prvo ročište za glavnu raspravu zakazano je za 1. jun 2005. godine i isto je održano u odsustvu uredno pozvane tužene, a sledeće ročište je zakazano za 11. april 2006. godine. U ovom periodu tužilac se ponovo podneskom od 1. novembra 2005. godine obraćao sudu tražeći zakazivanje ročišta za glavnu raspravu, a podneskom od 17. februara 2006. godine je precizirao tužbeni zahtev opredelivši ga u dinarima i istovremeno istakavši i eventualni tužbeni zahtev.

Prvostepeni sud je 28. februara 2006. godine doneo rešenje P. 769/06 o povlačenju tužbe u odnosu na tužene M.S. i L.G.

Na ročištu za glavnu raspravu održanom 11. aprila 2006. godine izveden je dokaz saslušanjem parničnih stranaka, a na sledećem ročištu održanom 16. maja 2006. godine glavna rasprava je zaključena i doneta je presuda P. 769/06 kojom je obavezana tužena da tužiocu isplati iznos od 11.000 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 25. januara 1994. godine pa do konačne isplate i da mu naknadi troškove parničnog postupka. Ova presuda je ekspedovana iz suda 30. juna 2006. godine. Radi odlučivanja o žalbi tužene spisi predmeta su dostavljeni Okružnom sudu u Novom Sadu 22. septembra 2006. godine.

Okružni sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 5487/06 od 7. novembra 2007. godine usvojio žalbu tužene i ukinuo presudu Opštinskog suda u Novom Sadu P. 769/06 od 16. maja 2006. godine. U obrazloženju ove drugostepene odluke je navedeno: da je prvostepeni sud iako je citirao, propustio da primeni odredbu člana 222. Zakona o nasleđivanju; da primarni tužbeni zahtev koji je postavljen suprotno odredbi člana 395. Zakona o obligacionim odnosima, ne uživa pravnu zaštitu nasuprot meritornom odlučivanju suda.

U ponovnom postupku, do donošenja treće po redu prvostepene presude od ukupno četiri zakazana ročišta za glavnu raspravu, jedno ročište koje je zakazano za 19. mart 2008. godine nije održano zbog sprečenosti postupajuće sudije.

Rešenjem suda od 22. januara 2008. godine određeno je građevinsko veštačenje i veštak građevinske struke nalaz i mišljenje dostavio je sudu 25. februara 2008. godine, a na ročištu za glavnu raspravu održanom 5. juna 2008. godine izveden je dokaz saslušanjem ovog veštaka.

Na predlog tužioca, rešenjem suda od 5. juna 2008. godine određeno je i finansijko veštačenje. Veštak finansijske struke dostavio je nalaz i mišljenje sudu 28. avgusta 2008. godine i takođe je saslušan na ročištu od 29. septembra 2008. godine.

Tužilac je podneskom od 11. septembra 2008. godine precizirao tužbeni zahtev.

Presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P. 8863/07 od 29. septembra 2008. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev, pa je: obavezana tužena da tužiocu isplati iznos od 6.447 evra u dinarskoj protivvrednosti po najpovoljnijem kursu Narodne banke Srbije koji bude važio na dan isplate kao i da mu na ime troškova postupka isplati iznos od 375.390,00 dinara (stav 1. izreke), u delu preko dosuđenog iznosa do traženog iznosa od 11. 701,99 evra tužbeni zahtev je odbijen (stav 2. izreke). Ova presuda je ekspedovana 29. oktobra 2008. godine.

Okružni sud u Novom Sadu je presudom Gž. 7854/08 od 18. novembra 2009. godine odbio žalbu tužene i potvrdio prvostepenu presudu u usvajajućem delu.

Presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2307/10 od 8. septembra 2010. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužene izjavljena protiv drugostepene presude Okružnog suda u Novom Sadu. Revizijska odluka uručena je punomoćniku tužioca 6. oktobra 2010. godine.

Rešenjem Osnovnog suda u Novom Sadu P. 15331/10 odbijen je predlog tužene za ponavljanje postupka.

4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, relevantne su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 36/80, (43/82 i 72/82), 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja parničnog postupka, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da ako pred istim sudom teče više parnica između istih lica ili u kojima je isto lice protivnik raznih tužilaca ili raznih tuženih, sve ove parnice mogu se rešenjem veća spojiti radi zajedničkog raspravljanja, ako bi se time ubrzalo raspravljanje ili smanjili troškovi (član 313. stav 1.); da se presuda pismeno mora izraditi u roku od osam dana od dana donošenja (član 337. stav 1.)

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09 i 36/11 ), koji se na predmetni parnični postupak primenjivao od 23. februara 2005. godine, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je prvostepeni sud dužan da odmah po prijemu rešenja drugostepenog suda zakaže ročište za glavnu raspravu u roku od 30 dana od dana prijema rešenja drugostepenog suda (član 384. stav 1.).

5. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 10. septembra 1993 . godine podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Novom Sadu – Odeljenje u Žablju, koju je podneo podnosilac ustavne žalbe i da je okončan dostavljanjem presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 2307/10 od 8. septembra 2010. godine punomoćniku podnosioca ustavne žalbe 6. oktobra 2010. godine. Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je utvrdio da je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom je postupak trajno okončan, Ustavni sud je stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja predmetnog parničnog postupka.

Kada je reč o dužini osporenog parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je on trajao 17 godina.

Navedeno trajanje postupka samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Po oceni Ustavnog suda, činjenična i pravna pitanja na koja je parnični sud trebalo da odgovori u predmetnom postupku, nisu bila posebno složena, i nisu bila takve prirode da bi predstavljala opravdan razlog za tako dugo trajanje parnice. Naime, sud je trebao da utvrdi ko je od tuženih A.S. i L. G. bio vlasnik automobila koji je tužilac kupio, visinu kupoprodajne cene predmetnog vozila i vrednost imovine koju je nasledila tužena D.M. od preminulog A.S. Međutim, sama suština i priroda spora stavljena u proporcionalnu vezu sa dužinom trajanja postupka pokazuje da predmet spora ipak nije mogao da predstavlja opravdanje za toliko dugo trajanje ovog parničnog postupka.

Ispitujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac ustavne žalbe imao legitiman interes da se o njegovom tužbenom zahtevu donese odluka u okviru razumnog roka, posebno imajući u vidu vrednost predmeta spora u vreme podnošenja tužbe.

Ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je našao da podnosilac svojim ponašanjem nije doprineo dugom trajanju osporenog parničnog postupka, osim u slučaju nepristupanja njegovog punomoćnika na jedno ročište za glavnu raspravu, te da se više puta obraćao sudu tražeći zakazivanje ročišta za glavnu raspravu.

Ispitujući postupanje sud a u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je našao da je nedelotvorno postupanje prvostepenog suda pred kojim je vođen parnični postupak isključivo doprinelo neopravdano dugom trajanju postupka. Naime, u određenim periodima, taj sud je ispoljio neefikasnost u postupanju i zakazivanju ročišta za glavnu raspravu. Tako je posle ročišta održanog 8. aprila 1994.godine prvo sledeće ročište zakazano za 6. septembar 2000. godine ( dakle, nakon šest godina), koje je odloženo zbog neurednog pozivanja tužene, da bi potom i naredna dva ročišta zakazana za 1. novembar 2000. godine i 5. decembar 2000. godine bila odložena zbog neurednog pozivanja tužene, odnosno nepristupanja parničnih stranaka. Pored toga, iako su rešenjem donetim na ročištu od 8. aprila 1994. godine spojene parnice P. 224/93 i P. 11297/92, spisi predmeta P. 224/93 dostavljeni su postupajućem sudiji u predmetu P. 11297/92 posle tri godine, 14. marta 1997. godine, da bi potom bili vraćeni jer je parnica u predmetu P. 11297/92 bila u prekidu u momentu donošenja rešenja o spajanju. Propust na strani prvostepenog suda ogleda se i u tome što je pismeni otpravak presude P. 192/2000 od 12. septembra 2003. godine ekspedovan strankama posle pet meseci, a nakon ukidanja ove presude od strane drugostepenog suda, prvo ročište za glavnu raspravu zakazano je posle šest meseci 1. juna 2005. godine. U pogledu postupanja Okružnog suda u Novom Sadu i Vrhovnog kasacionog suda, Ustavni sud ocenjuje da su ovi sudovi po izjavljenim pravnim lekovima postupali u prihvatljivim rokovima.

Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i praksi i kriterijumima Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku.

Ustavni sud je ocenio da relativna složenost činjeničnih i pravnih pitanja u parničnom postupku ne može predstavljati prihvatljivo opravdanje za ovako dugo trajanje postupka od 17 godina . Ustavni sud nalazi da je sporo i nedelotvorno postupanje prvostepenog suda prevashodno doprinelo ovako dugom trajanju postupka.

Iz tih razloga, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Podnosilac ustavne žalbe je tražio da se utvrdi da je pretrpeo štetu usled dugog trajanja osporenog parničnog postupka koji se vodio pred Opštinskim sudom u Novom Sadu. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete u iznosu od 1700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka. Ustavni sud smatra da dosuđeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu satisfakciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog nedelotvornog postupanja suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu Ustavnog suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne šetete kojom se oštećenom pruža odgovarajuća satisfakcija zbog utvrđene povrede prava

7. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu , doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku dugom 17 godina

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti