Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao osam godina i sedam meseci. Glavni razlog za dugo trajanje postupka bila je neopravdana neaktivnost prvostepenog suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik V eća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi A. M . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 12. maja 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba A. M . i utvrđuje da je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Drugim opštinskim sud om u Beogradu u predmetu P. 4505/08 (kasnije predmet Prvog osnovn og sud a u Beogradu P. 76875/10 ).

2. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. A. M . iz Beograda izjavio je , 14. marta 2012 . godine, ustavnu žalbu, preko punomoćnika B. G, advokata iz Beograda, protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 5206/11 od 28. decembra 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i na jednaku zaštitu prava zajemčenih odredbama 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 76875/10.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je parnični postupak koji je vođen radi isplate duga, trajao duže od devet godina, zbog čega podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku; da je zbog dugog trajanja parničnog postupka imao znatne troškove. Podnosilac ustavne žalbe nije istakao zahtev za naknadu nematerijalne štete, već je tražio da mu Sud dosudi troškove koji su mu prouzrokovani dugim trajanjem parnice.

Nakon početka primene odredaba člana 2. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, broj 101/13), kojima je za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji još uvek nije okončan predviđeno posebno, novo pravno sredstvo, prema kome o učinjenoj povredi prava, pre Ustavnog suda, odlučuje nadležni redovni sud, Ustavni sud je ustavnu žalbu ustupio na nadležnost redovnom sudu.

Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda R4r. 5/2016 od 15. januara 2016. godine ustupljeni su spisi predmeta Ustavnom sudu radi odlučivanja o povredi prava na suđenje u razumnom roku, s obzirom na to da je parnični postupak okončan odbacivanjem revizije 24. aprila 2014. godine.

U međuvremenu, Ustavni sud je Rešenjem Už-1983/2012 od 9. februara 2015. godine odbacio ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 5206/11 od 28. decembra 2011. godine. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je u ovom postupku odlučivao da li je podnosiocu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 76875/10.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u dostavljenu dokumentaciju i spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu (u daljem tekstu: Osnovni sud) P. 76875/10, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, kao oficir vojske, podneo je 14. maja 2003. godine tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu protiv tužene državne zajednice Srbija i Crna Gora - Savezno ministarstvo za odbranu, radi isplate duga zbog manje isplaćene zarade.

Tužena, koja je 23. aprila 2003. godine odgovorila na tužbu, ukazala je da je tužba preuranjena, ali isto tako je osporila , kako osnov, tako i visinu tužbenog zahteva.

Prvo ročište za glavnu raspravu održano je 10. oktobra 2003. godine, a rešenjem od 11. decembra 2003. godine Prvi opštinski sud u Beogradu se oglasio mesno nenadležnim za postupanje i spise predmeta ustupio Drugom opštinskom sudu u Beogradu, kao stvarno i mesno nadležnom.

Drugi opštinski sud u Beogradu je izazvao sukob nadležnosti, koji je rešio Okružni sud u Beogradu nalazeći da je za postupanje u toj parnici nadležan Drugi opštinski sud u Beogradu (u daljem tekstu: Opštinski sud).

Rešenjem Opštinskog suda P. 689/04 od 25. aprila 2004. godine odlučeno je da se zastane sa postupkom dok Vrhovni sud Srbije ne reši sporno pravno pitanje od koga zavisi odluka u toj parnici.

Naredno ročište za glavnu raspravu je održano 21. marta 2007. godine, a do kraja 2007. godine održano je 7. juna još jedno ročište. Sud je rešenjem od 25. septembra 2007. godine odredio izvođenje dokaza ekonomsko-finansijskim veštačenjem radi utvrđivanja razlike u zaradi koju je tužilac primao i koju je trebao da primi. Opštinski sud je rešenjem od 2. oktobra 2007. godine, prekinuo postupak, dok Vrhovni sud Srbije ne reši sporno pravno pitanje od koga zavisi i odluka u toj parnici. Tužilac je izjavio žalbu protiv navedenog rešenja, koje je Opštinski sud stavio van snage na ročištu održanom 12. novembra 2008. godine.

Sudski veštak je nalaz i mišljenje dostavio sudu 12. januara 2009. godine. Tužilac nije imao primedbi na nalaz veštaka, već je u skladu sa njim 27. januara 2009. godine „precizirao“ tužbeni zahtev. Veštak se na primedbe tužene izjasnio 17. februara 2009. godine. Nakon ročišta održanog 10. marta 2009. godine, Opštinski sud je zaključio glavnu raspravu i doneo presudu P. 4505/08, kojom je u celini odbio kao neosnovan tužbeni zahtev.

Postupajući po žalbi tužioca, Apelacioni sud u Beogradu je rešenjem Gž1. 2662/10 od 2. juna 2010. godine ukinuo prvostepenu presudu i spise predmeta vratio Osnovnom sudu na ponovno suđenje.

Osnovni sud je na ročištu za glavnu raspravu održanom 18. oktobra 2010. godine, odredio izvođenje dokaza dopunskim veštačenjem. Veštak je 24. januara 2011. godine dostavio nalaz i mišljenje sudu.

Nakon ročišta održanog 24. marta 2011. godine, Osnovni sud je zaključio glavnu raspravu i doneo presudu P. 76875/10, kojom je u celini odbio kao neosnovan tužbeni zahtev.

Postupajući po žalbi tužioca, Apelacioni sud u Beogradu je doneo presudu Gž1. 5206/11 od 28. decembra 2011. godine, kojom je odbio kao neosnovanu žalbu i potvrdio presudu Osnovnog suda P. 76875/10 od 24. marta 2011. godine.

Tužilac je 13. marta 2012. godine izjavio reviziju protiv drugostepene presude, koju je Vrhovni kasacioni sud rešenjem od 24. aprila 2014. godine odbacio kao nedozvoljenu.

4. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je konstatuje da je predmetni parnični postupak pokrenut 14. maja 2003. godine podnošenjem tužbe Opštinskom sudu, a da je pravnosnažno okončan 28. decembra 2011. godine, donošenjem drugostepene presude. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stanovišta da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak trajao osam godina i sedam meseci, što prima facie, ukazuje da nije okončan u razumnom roku.

Ipak, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja nadležnih sudova, kao i od prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome ce u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja konkretnog parničnog postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da predmet spora nije bio previše složen da bi opravdao osmogodišnje trajanje.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud smatra da je on imao legitiman pravni interes da ce o njegovom tužbenom zahtevu za isplatu manje isplaćene zarade, odluči u razumnom roku.

Ustavni sud konstatuje da podnosilac ustavne žalbe i njegov punomoćnik svojim ponašanjem nisu značajnije doprineli odugovlačenju postupka.

Dakle, osnovni razlog dugom trajanju parničnog postupka je postupanje Opštinskog suda koji je najpre 25. aprila 2004. godine doneo odluku da se zastane sa postupkom dok Vrhovni sud Srbije ne reši sporno pravno pitanje od koga zavisi odluka u toj parnici. Iako je rok za rešavanje spornog pravnog pitanja bio 90 dana, naredno ročište je održano tek skoro tri godine kasnije, a ostalo je nejasno da li je Vrhovni sud uopšte rešio sporno pravno pitanje. Štaviše, Opštinski sud je rešenjem od 2. oktobra 2007. godine prekinuo parnični postupak iz istog razloga, da bi tek 12. novembra 2008. godine, nakon žalbe tužioca, stavio van snage navedeno rešenje o prekidu postupka i nastavio sa suđenjem. Izložene činjenice i okolnosti, ukazuju da je Opštinski sud bio neopravdano neaktivan skoro četiri godine, što je posledično i dovelo do povrede prava na suđenje u razumnom roku.

S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da je dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

5. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava u postupku koji je vođen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 4505/08 (kasnije predmet Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 76875/10).

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 -Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Budući da podnosilac ustavne žalbe nije istakao zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u smislu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud smatra da je donošenje odluke kojom je utvrđena povreda označenog prava, dovoljno da se postigne adekvatno pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe.

7. Ustavni sud konstatuje da ne postoji uslovi da se podnosiocu ustavne žalbe utvrdi pravo na naknadu materijalne štete, jer osim navoda da je u predmetnoj parnici imao znatne troškove, podnosilac nije dostavio dokaz e o pričinjenoj šteti, te je , stoga, Ustavni sud u tački 2. izreke, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu , odbacio zahtev za naknadu materijalne štete.

8. Na osnovu svega navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti