Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji traje preko deset godina. Podnositeljki je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 900 evra zbog neefikasnog postupanja prvostepenog suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. S. iz B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 10. aprila 201 4. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. S. i utvrđuje da je u postupku koji se vodi pred Trećim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 2988/13, ranije predmet Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 3940/10, povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Naro dne banke Srbije na dan isplate. Naknada nematerijalne štete se isplaćuje na teret budžetskih sredsta va - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

3. Nalaže se nadležnom sudu da preduzme sve neophodne mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. S. iz B. je 4. maja 2011. godine podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku , zajemčenog član om 32. sta v 1. Ustava, u postupku koji se vodio pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P 1. 3940/10.

Podnositeljka ustavne žalbe je navela da se po njenoj tužbi od 7. jula 2003. godine vodi predmetni radni spor, koji još uvek nije okončan, zbog čega smatra da joj je povređeno navedeno ustavno pravo. Predložila je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, naloži nadležnom sudu da ubrza okončanje osporenog postupka, javno objavi svoju odluku i utvrdi joj pravo na naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Članom 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu ukazuje podnositeljka u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 , 99/11 i 18/13 – Odluka US ), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvid om u spise predmeta Trećeg osnovnog suda u Beogradu P1. 2988/13 (ranije predmet Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 3940/10), utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilja D. Š. (sada S.), ovde podnositeljka ustavne žalbe, podnela je 7. jula 2003. godine Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tužene R. G, vlasnice SZR „P. S“, radi utvrđenja postojanja radnog odnosa i isplate zarada i naknada zarada.

Do donošenja rešenja P1. 866/03 od 27. oktobra 2006. godine, kojim je tužba odbačena, od ukupno 16 zakazanih ročišta, pet nije održano. Dva ročišta nisu održana zbog nedolaska punomoćnika tužene, jedno zbog neurednog pozivanja punomoćnika stranaka, a jedno zbog sprečenosti sudije. Pored toga, jedno ročište nije održano na saglasan predlog stranaka zbog pokušaja mirnog rešenja spora. U ovom delu postupka izveden je dokaz sasušanjem stranaka i jednog svedoka.

Navedeno prvostepeno rešenje ukinuto je rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž1. 2002/07 od 19. septembra 2007. godine. Spisi predmeta vraćeni su prvostepenom sudu u oktobru 2007. godine.

U ponovnom postupku prvo ročište, koje je bilo zakazano za 23. april 2008. godine, nije održano zbog nedolaska tužene. Takođe, ni naredno ročište koje je bilo zakazano za 23. septembar 2008. godine nije održano zbog nedolaska punomoćnika tužene. Do stupanja na snagu i početka primene Zakona o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava („Službeni glasnik RS" broj 116/08), pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu zakazana su još četiri ročišta, od kojih jedno nije održano zbog sprečenosti sudije. Na ročištu održanom 19. oktobra 2009. godine punomoćnicima stranaka naloženo je da se izjasne na određene okolnosti. Po nalogu suda tužilja je postupila 28. maja 2010. godine posle dva pismeno ponovljena naloga, a zatim je dopisom od 6. septembra tražila da sud hitno zakaže ročište. Ročište je zakazano za 28. oktobar 2010. godine. U ovom delu postupka održana su još dva ročišta i sprovedeno je finansijsko veštačenje.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 3940/10 od 14. juna 2011. godine, ispravljenom rešenjem tog suda od 18. novembra 2012. godine, odbijeni su svi tužbeni zahtevi tužilje.

Navedena prvostepena presuda ukinuta je rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1877/13 od 5. juna 2013. godine. Spisi predmeta vraćeni su prvostepenom sudu u julu 2013. godine, i osim dostavljanja pomenutog rešenja strankama, u postupku nije preduzeta nijedna parnična radnja.

4. Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe, Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se postupak vodi u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je postupak čije se trajanje osporava započeo u julu 2003. godine i da do danas, nakon deset godina i devet meseci, još uvek nije okončan, što samo po sebi može da ukazuje da nije okončan u okviru raumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je razumna dužina trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja koje u sporu treba raspraviti, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, po stupanja sudova pred kojim se postupak vodi , kao i od značaja pitanja o kome se u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Prema oceni Ustavnog suda, predmet spora je nesumnjivo od izuzetnog značaja za podnositeljku jer se rešava o tome da li je podnositeljka zasnovala radni odnos kod tužene i s tim u vezi o ostalim pravima koja proizlaze iz radnog odnosa.

S obzirom na činjenična i pravna pitanja koja u konkretnom slučaju treba raspraviti, Ustavni sud smatra da se ne radi o složenom postupku koji zahteva sprovođenje obimnog dokaznog postupka.

Kada je reč o ponašanju podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je postupanje podnositeljke po nalogu suda posle sedam meseci, kao i neodržavanje jednog ročišta na saglasan predlog stranaka u određenoj meri doprinelo dužini trajanja postupka.

Analizirajući postupanje sudova, Ustavni sud konstatuje da je Četvrti opštinski sud u Beogradu nakon zakazanog i održanog velikog broja ročišta i sprovedenog dokaznog postupka, tri godine posle podnošenja tužbe, istu odbacio, što se po nalaženju Ustavnog suda ne može smatrati delotvornim postupanjem. Prvostepeni sud je ispoljio neefikasnost u postupanju i posle donošenja drugostepenog rešenja kojim je ukinuto rešenje o odbacivanju žalbe, budući da je prvo ročište zakazano šest meseci posle vraćanja spisa, kao i posle donošenja drugostepenog rešenja kojim je ukinuta prvostepena presuda od 14. juna 2011. godine, s obzirom na to da ni nakon osam meseci posle vraćanja spisa, osim dostavljanja pomenutog rešenja strankama, nije preduze ta nijedn a procesn a radnj a u postupku.

S obzirom na izneto, Ustavni sud je zaključio da je postupanje prvostepenog suda prevashodno dovelo do toga da predmetni parnični postupak traje preko deset godina i devet meseci i da još uvek nije okončan.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da je u postupku koji se vodio pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 3940/10, a koji se sada vodi pred Trećim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 2988/13, podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tačk i 1. izreke.

5. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari dosuđivanjem naknade ne materijalne štete u iznosu od 900 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpela podnosi teljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, posebno značaj koji predmet spora ima za podnositeljku, ali i doprinos podnositeljke dužini trajanja postupka. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu svoju postojeću praksu, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka ustavn e žalbe pretrpela prevashodno zbog nedelotvornog postupanja sud a.

Imajući u vidu da je kao vid pravičnog zadovoljenja zbog utvrđene povrede prava podnositeljki ustavne žalbe utvrđeno pravo na naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud nalazi da bi objavljivanje ove odluke kao još jednog vida pravičnog zadovoljenja, u konkretnom slučaju, bilo suvišno.

6. Polazeći od toga da parnični postupak povodom koga je podneta ustavna žalba još nije okončan, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odredio da se štetne posledice utvrđene povrede Ustavom zajemčenog prava otklone nalaganjem nadležnom sud u da preduzm e sve neophodne mere kako bi se parnični postupak okončao u najkraćem r oku, pa je odlučio kao u tački 3. izreke.

7. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti