Odbijena ustavna žalba u sporu za naknadu štete ratnom veteranu

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda. Sud je potvrdio stav da podnosilac nije validnim dokazima, poput vojne knjižice, dokazao status pripadnika JNA u vreme ranjavanja, te stoga nema pravo na naknadu štete od države.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda, Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. V. iz B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 24. aprila 2014. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba S. V . izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 15502/10 od 9. marta 2011. godine zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. V. iz B. je podneo 4. maja 2011. godine, preko punomoćnika D. S, advokata iz B, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 15502/10 od 9. marta 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, prava na jednaku zaštitu prava i prava na pravno sredstvo zajemčenih članom 36. Ustava.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi, pored ostalog, istakao: da je drugostepeni sud pre svega izmenio činjenično stanje bez otvaranja rasprave pred većem drugostepenog suda, te da je takvim nezakonitim postupanjem podnosilac lišen mogućnosti da raspravlja pred sudom; da je podnosilac, prema stavu izraženom u osporenoj presudi , mogao da dokazuje status pripadnika teritorijalne odbrane vojnom knjižicom ili uverenjem organa Republike Srbije; da je jedinica kojoj je pripadao u vreme ranjavanja bila u sastavu tadašnje teritorijalne obrane, a pod komandom i u sastavu tadašnjih oružanih snaga SFRJ, te da obrazloženje da je podnosilac trebao validnim pismenim dokazima – vojnom knjižicom ili uverenjem nadležnog organa Repubike Srbije da dokaže učešće u ratu u sastavu JNA, nije pravilan i nije u skladu sa zakonom; da su se sve jedinice do 20. maja 1992. godine nalazile pod komandom JNA, kada se JNA povukla iz ratom zahvaćenih područja, a da je podnosilac ranjen kao pripadnik jedinice pod komandom tadašnje JNA i da je drugostepeni sud osporenu odluku doneo suprotno ranije donesenim odlukama u predmetima sa veoma sličnim i gotovo identičnim činjeničnim stanjem. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 59845/10 od 15. septembra 2010. godine je, u stavu prvom izreke, delimično usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezana je tužena Republika Srbija-Ministarstvo odbrane da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete isplati: na ime duševnih bolova zbog umanjenja opšteživotne sposobnosti iznos od 350.000,00 dinara; na ime pretrpljenih fizičkih bolova iznos od 150.000,00 dinara; na ime pretrpljenog straha iznos od 130.000,00 dinara i na ime duševnih bolova zbog naruženosti iznos od 100.000,00 dinara, ukupno 730.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 15. septembra 2010. godine do isplate. Stavom drugim izreke presude je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca u delu kojim je tražio da mu tužena naknadi nematerijalnu štetu na ime pretprljenih duševnih bolova zbog umanjenja opšteživotne aktivnosti preko dosuđenog iznosa, a do traženih 450.000,00 dinara, za razliku od 100.000,00 dinara; na ime pretrpljenog straha preko dosuđenog iznosa, a do traženih 150.000,00 dinara, za razliku od 20.000,00 dinara, sve sa pripadajućom kamatom ukupno za razliku od 170.000,00 dinara sa pripadajućom kamatom. Stavom trećim izreke presude je obavezana tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 175.475,00 dinara.

Osporenim presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž.15502/10 od 9. marta 2011. godine je preinačena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 59845/10 od 15. septembra 2010. godine u stavu prvom i trećem izreke, utoliko što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se tužena obaveže da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete isplati: na ime duševnih bolova zbog umanjenja opšteživotne sposobnosti iznos od 350.000,00 dinara; na ime pretrpljenih fizičkih bolova iznos od 150.000,00 dinara; na ime pretrpljenog straha iznos od 130.000,00 dinara i na ime duševnih bolova zbog naruženosti iznos od 100.000,00 dinara, ukupno 730.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 15. septembra 2010. godine do isplate, kao i da mu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 303.400,00 dinara. Iz obrazloženja osporene presude proizlazi: da je prvostepeni sud na osnovu nedatirane potvrde štaba odbrane B . s, overene pečatom štaba teritorijalne odbrane D, kao i na osnovu iskaza tužioca saslušanog u svojstvu parnične stranke i saslušanih svedoka utvrdio pripadnost tužioca Vojsci Jugoslavije, kao pripadnika teritorijalne odbrane B . s; da je , prema utvrđenom činjeničnom stanju , tužilac kao dobrovoljac u teritorijalnoj odbrani Borovo selo, na prvoj borbenoj liniji u reonu C, 2. novembra 1991. godine, ranjen metkom iz automatske puške u desnu plećku, a od praska detonacije mu je oštećen sluh i da je usled ranjavanja po nalazima sudskih veštaka, tužilac trpeo fizičke bolove, strah, i da je došlo do umanjenja opšteživotne aktivnosti 25% i do naruženosti i da se tužilac pre podnošenja tužbe pismenim putem obraćao tuženoj za naknadu štete vansudskim putem. Po nalaženju drugostepenog suda, odluka prvostepenog suda nije pravilna iz sledećih razloga: naime, status pripadanja Jugoslovenskoj narodnoj armiji se isključivo dokazuje javnim ispravama koje izdaje nadležni organ SFRJ; da je vojna knjižica javna isprava koja dokazuje taj status; pored toga, u slučaju ranjavanja validna isprava je uverenje o načinu i okolnostima ranjavanja izdato od strane jedinice gde je lice ranjeno, a koja je u sastavu JNA; da u slučaju da takvo uverenje nije pribavljeno , ono može biti zamenjeno, takođe validnim dokazom, uverenjem generalštaba Vojske Republike Srbije (sledbenika ranije savezne države) o pripadnosti, smrti ili ranjavanju. Drugostepeni sud je posebno istakao da je svim vojnim obveznicima izdavana vojna knjižica kao dokaz o njihovom statusu, te da postoji mogućnost pribavljanja uverenja kako o statusu lica u momentu ranjavanja, tako i o samom ranjavanju, te da kao dokaz na te okolnosti ne može poslužiti isprava – potvrda štaba teritorijalne odbrane B . s . overena pečatom teritorijalne odbrane D, kao i iskazi svedoka i stranke. U konkretnoj pravnoj situaciji tužilac, na kome je teret dokazivanja nije validnim pismenim dokazima – vojnom knjižicom ili uverenjem nadležnog organa Republike Srbije dokazao učešće u ratu u sastavu JNA, pa mu s toga ne pripada pravo na naknadu štete, prema tada važećem članu 218. Zakona o službi u oružanim snagama

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se svakome jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica loklane samouprave i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09, 36/11 i 53/13 - Odluka US ) je propisano da će drugostepeni sud presudom preinačiti prvostepenu presudu a ko je prvostepeni sud pogrešno ocenio isprave ili posredno izvedene dokaze, a odluka prvostepenog suda je zasnovana isključivo na tim dokazima (član 380. tačka 2)).

Zakonom o službi u oružanim snagama ("Službeni list SFRJ", br. 7/85, 20/89, 40/89 i 26/90 i "Službeni list SRJ", br. 31/93 i 50/93) bilo je propisano da za štetu koju vojno lice u vezi sa vršenjem službe učini trećem licu odgovara društveno-politička zajednica ili organizacija udruženog rada, osim ako dokaže da je vojno lice u datim okolnostima postupalo onako kako je trebalo, i to: federacija - ako je štetu učinilo vojno lice u JNA; republika, autonomna pokrajina, opština ili druga društveno-politička zajednica, odnosno organizacija udruženog rada koja je organizovala vežbe ili drugu obuku pripadnika teritorijalne odbrane - ako je štetu učinilo vojno lice-pripadnik teritorijalne odbrane , a za ostale štete učinjene u vezi sa vršenjem vojne službe federacija, druga društveno-politička zajednica i organizacija udruženog rada odgovaraju po opštim propisima o naknadi štete (član 218. stav 1. i 2.).

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta istaknute povred e Ustavom zajemčen og prava, Ustavni sud je utvrdio da osporenom presudom Apelacionog suda Gž. 1 5502/10 od 9. marta 2011. godine nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe garantovano odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Presudu koja je ustavnom žalbom osporena doneo je zakonom ustanovljen sud, u granicama svoje nadležnosti i u postupku sprovedenom u skladu sa zakonskim odredbama. Podnosiocu ustavne žalbe bilo je omogućeno učestvovanje u postupku, praćenje njegovog toka i preduzimanje svih zakonom dopuštenih radnji, uključujući izjavljivanje redovnog pravnog leka. Pored toga, Ustavni sud je ocenio da se osporena presuda zasniva na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju i primeni relevantnog materijalnog prava na utvrđeno činjenično stanje. Naime, Apelacioni sud je stao na stanovište da je svim vojnim obveznicima izdavana vojna knjižica kao dokaz o njihovom statusu, te da postoji mogućnost pribavljanja uverenja kako o statusu lica u momentu ranjavanja, tako i o samom ranjavanju, te da kao dokaz na te okolnosti ne može poslužiti isprava – nedatirana potvrda štaba teritorijalne odbrane B . s . overena pečatom teritorijalne odbrane D, kao i iskazi svedoka i stranke. Ovakav stav Apelacionog suda je, sa stanovišta zaštite navedenih Ustavom zajemčenih prava, prihvatljiv i za Ustavni sud.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je ocenio da je Apelacioni sud u osporenoj presudi dao jasne, precizne i logične zaključke, zasnovane na ustavnopravno prihvatljivoj primeni materijalnog prava. Budući da je Apelacioni sud dovoljno jasno obrazložio svoju odluku, primenjujući odgovarajuće odredbe materijalnog i procesnog prava, Ustavni sud smatra da ne postoje razlozi koji bi ukazivali na to da su relevantne odredbe zakona proizvoljno ili nepravično primenjene na štetu podnosioca ustavne žalbe, niti ima elemenata koji ukazuju na procesnu nepravičnost u smislu garancija u okviru prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 Odluka US ), odlučujući kao u prvom delu izreke.

Ovakav stav Ustavni sud je zauzeo i u Odluci Už-3225/2011 od 5. decembra 2012. godine.

6. Imajući u vidu da je podnosilac u ustavnoj žalbi istakao da su sudovi u predmetima sa veoma sličnim i gotovo identičnim činjeničnim stanjem donosili različite odluke, Ustavni sud je, iako se podnosilac nije formalno pozvao na povredu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, razmatrao povredu ovog prava.

U prilog tvrdnje o nejednakom postupanju sudova podnosilac je dostavio presudu Vrhovnog suda Srbije Rev. 823/99 od 29. februara 2000. godine, presudu Vrhovnog suda Srbije Rev. 2247/01 od 31. oktobra 2001. godine, presudu Vrhovnog suda Srbije 1950/02 od 20. novembra 2002. godine, presudu Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2701/10 od 13. maja 2010. godine, presudu Okružnog suda u Beogradu Gž. 5620/03 od 27. maja 2003. godine i presudu Apelacionog suda u Beogradu 7154/10 od 21. oktobra 2010. godine. Međutim, Ustavni sud je utvrdio da je navedenim presudama utvrđeno da su tužioci bili pripadnici oružanih snaga SFRJ, s obzirom na to da su shodno članu 240. Ustava SFRJ, Jugoslovenska narodna armija, teritorijalna odbrana, činile jedinistvenu celinu oružanih snaga SFRJ, čiji je zadatak bio da štiti nezavisnost, teritorijalnu celokupnost i Ustavom utvrđeno društveno uređenje SFRJ, a pripadnikom oružanih snaga SFRJ smatrao se i svaki građanin, koji sa oružjem ili na drugi način učestvuje u otporu prema napadaču, kao i da su sudovi zauzeli stanovište da uverenja izdata od strane organa Republike Srpske predstavljaju pouzdan dokaz o činjenici učešća u ratu u sastavu JNA, ukoliko su izdata u Zakonom propisanom postupku. Ustavni sud je imajući u vidu napred navedeno, utvrdio da se , u konkretnom slučaju, ne radi o istim činjeničnim i pravnim situacijama, s obzirom na to da je podnosilac ustavne žalbe kao jedini dokaz učešća u ratu u sastavu JNA dostavio nedatiranu potvrdu štaba odbrane B. s, overenu pečatom odbrane D. Stoga je Ustavni sud ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge kojima bi bila potkrepljena tvrdnja o povredi označenog prava iz člana 36. stav 1. Ustava.

7. U odnosu na istaknutu povredu prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se označenim pravom jemči dvostepenost u odlučivanju, odnosno pravo da se u postupku po žalbi ili drugom propisanom pravnom sredstvu, pred organom više instance, ispita zakonitost prvostepene odluke, što ne podrazumeva i pravo na pozitivan ishod drugostepenog postupka za lice koje je izjavilo pravno sredstvo, ako za to nije bilo osnova.

Kako je nesporno da se podnosilac, s obzirom na pozitivan ishod prvostepenog postupka nije koristio pravo na preistpitivanje zakonitosti prvostepene odluke, to je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, kao u drugom delu izreke.

Ustavni sud je posebno cenio navode podnosioca ustavne žalbe da mu u postupku po žalbi nije pružena mogućnost da raspravlja pred sudom i da je drugostepeni sud izmenio činjenično stanje bez otvaranja glavne rasprave, ali je našao da ovi navodi podnosioca nisu od uticaja na drugačiju odluku. Pre svega, jer je osporena presuda doneta u skladu sa ovlašćenjem drugostepenog suda iz člana 380. tačka 2) Zakona o parničnom postupku, iz koga proizlazi da će drugostepeni sud presudom preinačiti prvostepenu presudu a ko je prvostepeni sud pogrešno ocenio isprave ili posredno izvedene dokaze, a odluka prvostepenog suda je zasnovana isključivo na tim dokazima.

8. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odbijena ustavna žalba u sporu za naknadu štete ratnom veteranu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti