Rešavanje potraživanja iz radnog odnosa u stečaju AD „I.“

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio žalbe četiri podnositeljke iz Pirota zbog nenamirenih radnih potraživanja. Utvrđena je povreda prava na imovinu i dosuđena naknada materijalne i nematerijalne štete, uključujući i slučaj nasleđivanja potraživanja preminulog supruga.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-19894/2023
12.06.2025.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća, i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov, dr Dragana Kolarić i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnim žalbama B. D, R. M, E. J. i S. K, sve iz Pirota, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 12. juna 2025. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvajaju se ustavne žalbe R. M. i E. J. i utvrđuje da je podnositeljkama ustavnih žalbi povređeno pravo na imovinu, zajemčeno odredbom člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije, u stečajnom postupku koji se vodio pred Privrednim sudom u Nišu u predmetu St. 43/10.

2. Utvrđuje se pravo R. M. i E. J, na naknadu materijalne štete, svakoj u visini iznosa potraživanja utvrđenih u stečajnom postupku koji se vodio pred Privrednim sudom u Nišu u predmetu St. 43/10, umanjenih za iznose koji su po tom osnovu eventualno već isplaćeni ili na drugi način namireni (kao u presudi Apelacionog suda u Nišu Gžrr. 939/23 od 6. decembra 2023. godine u odnosu podnositeljku E. J.). Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Usvaja se ustavna žalba B. D. i S. K. i utvrđuje se pravo podnositeljki na naknadu nematerijalne štete u ukupnom iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, umanjenom za iznose koji su eventualno već isplaćeni po osnovu nematerijalne štete zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku koji se vodio pred Privrednim sudom u Nišu u predmetu St. 43/10. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

4. Odbacuju se zahtevi podnositeljki ustavnih žalbi za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

O b r a z l o ž e nj e

1. B. D. iz Pirota i ostala lica navedena u uvodu i izreci su 10. aprila 2023. godine, 5. marta i 5. aprila 2021. godine, preko punomoćnika K. M, advokata iz Beograda i M. M, advokata iz Pirota, na osnovu člana 26. stav 1, odnosno člana 31. stav 1. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 40/15), podneli Osnovnom sudu u Pirotu tužbe protiv Republike Srbije, Privrednog suda u Nišu, sa dopunama od 6. decembra 2023. godine, radi naknade materijalne i nematerijalne štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku.

Imajući u vidu da je odredbom člana 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 92/23), koji je stupio na snagu 4. novembra 2023. godine, propisano da se Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku ne primenjuje na stečajne i izvršne postupke koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, te da je odredbom člana 16. st. 3. i 4. istog zakona propisano da se tužbe za novčano obeštećenje, odnosno za naknadu imovinske štete, koje su podnete u vezi sa povredom prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom ili izvršnom postupku iz člana 1. ovog zakona, po kojima nisu donete prvostepene odluke do dana stupanja na snagu ovog zakona, smatraju ustavnim žalbama, Osnovni sud u Pirotu je dostavio ove predmete Ustavnom sudu na dalji postupak i odlučivanje.

Podnositeljke su u predmetnim tužbama, koje se u smislu citiranih odredaba Zakona smatraju ustavnim žalbama (u daljem tekstu: ustavne žalbe) istakli da su u spornom stečajnom postupku podneli prijave potraživanja iz radnog odnosa, koja su im u tom postupku priznata, ali koja nisu naplatili, iako postupak traje više godina. Iz tog razloga su podneli prigovore radi ubrzavanja postupka, koji su usvojeni rešenjima nadležnih privrednih sudova.

Podnositeljke R. M. i E. J. po osnovu preciziranog tužbenog zahteva od 5. septembra 2023. godine su tužbama zahtevali da im budu dosuđene naknade materijalne štete u iznosima priznatih, a nenaplaćenih novčanih potraživanja u predmetnom stečajnom postupku sa zakonskom zateznom kamatom, a B. D. i S. K. nematerijalne štete u iznosu od po 3.000 evra u dinarskoj protivvrednosti na dan isplate, prema srednjem kursu NBS. Takođe, zahtevale su naknadu troškova postupka.

Ustavni sud je, u skladu sa odredbama člana 43. st. 1. i 3. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), ustavne žalbe spojio radi jedinstvenog postupanja.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti prtiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3.Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u ustavne žalbe i spise predmeta nadležnog suda, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Rešenjem Trgovinskog suda u Nišu St. 29/09 od 5. oktobra 2009. godine otvoren je stečajni postupak nad stečajnim dužnikom AD „I.“ Pirot.

Stečajni dužnik AD „I.“ Pirot je preduzeće sa većinskim društvenim, odnosno državnim kapitalom.

Podnositeljkama ustavnih žalbi su u predmetnom stečajnom postupku priznata prijavljena potraživanja iz radnog odnosa, a rešenjima Privrednog suda u Nišu i Privrednog apelacionog suda, usvojeni su prigovori podnosilaca ustavnih žalbi, te im je utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku koji se vodi nad stečajnim dužnikom AD „I.“ Pirot, pred Privrednim sudom u Nišu u predmetu St. 43/10.

Rešenjem Privrednog suda u Nišu St. 43/10 od 11. marta 2022. godine, menja se zaključak o konačnoj listi potraživanja poverilaca St. 43/10 od 10. marta 2010. godine i to tako što se u koloni broj prijave 96 „naziv i sedište poverioca“ briše M. J, a upisuje se E. J, dok u ostalom delu zaključak o konačnoj listi potraživanja poverilaca St. 43/10 od 10. marta 2010. godine, ostaje nepromenjen.

Rešenjem Osnovnog suda u Pirotu O.br. 1294/14 od 30. januara 2019. godine, podnositeljka E. J. iz Pirota se oglašava za jedinog zakonskog naslednika iz pok. supruga M. J, na novopronađenoj pokretnoj imovini i to neisplaćenim potraživanjima iz radnog odnosa po osnovu zaključaka o utvrđenim potraživanjima Privrednog suda u Nišu St. 43/10 od 10. marta 2010. godine.

Presudom apelacionog suda u Nišu Gžrr. 939/23 od 6. decembra 2023. godine, u stavu prvom izreke potvrđena je presuda Osnovnog suda u Pirotu Prr1. 54/21 od 27. septembra 2023. godine u stavu prvom izreke za potraživanje po prijavi podnositeljke E. J. i to za glavni dug u iznosu od 347. 970,00 dinara sa pripadajućom kamatom i troškovima, dok je u stavu drugom izreke ukinuta presuda Osnovnog suda u Pirotu Prr1. 54/21 od 27. septembra 2023. godine, u prvom stavu izreke za preostali iznos, za potraživanje po prijavi potraživanja M. J, čiji je zakonski naslednik podnositeljka E. J. i to za glavni dug u iznosu od 167. 248,00 dinara sa pripadajućom kamatom i u tom delu se vraća prvostepenom sudu na ponovno suđenje, kao i u drugom stavu izreke.

B. D. i S. K, kao pravnim sledbenicama iza pok. B. T. je u predmetnom stečajnom postupku priznato prijavljeno potraživanje iz radnog odnosa njihovog pravnog prethodnika.

4. Odredbom člana 58. stav 1. Ustava jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

Odredbom člana 2. Zakona o izmeni i dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 92/23) propisano je da se u članu 82. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS”, br. 109/07, 99/11, 18/13, 40/15, 103/15 i 10/23) dodaje stav 2. koji glasi: „Izuzetno od stava 1. ovog člana ustavna žalba može se izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, ako je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u stečajnim i izvršnim postupcima koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom.”

Odredbom člana 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 92/23), koji je stupio na snagu 4. novembra 2023. godine, propisano da se Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku ne primenjuje na stečajne i izvršne postupke koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom. Odredbom člana 16. stav 4. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku propisano je da se tužba za naknadu imovinske štete koja je podneta u vezi sa povredom prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom ili izvršnom postupku iz člana 1. ovog zakona po kojoj nije doneta prvostepena odluka do dana stupanja na snagu ovog zakona, smatra ustavnom žalbom.

Odredbom člana 3. stav 2. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 40/15) je propisano da stranka ne plaća sudsku taksu u postupcima u kojima se štiti pravo na suđenje u razumnom roku i da su oni hitni i imaju prvenstvo u odlučivanju.

5. Polazeći od navedenog, Ustavni sud konstatuje da je Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku stupio na snagu 1. januara 2016. godine i da je njime predviđeno da zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u postupcima koji su još uvek u toku pruža nadležni sud, a ne Ustavni sud. Takođe, iz odredbe člana 31. stav 1. ovog zakona proizlazi da se zaštita prava na imovinu u slučaju utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, ostvaruje pred nadležnim sudovima, i to podnošenjem tužbe protiv Republike Srbije, sa zahtevom za naknadu materijalne štete.

Međutim, citiranim odredbama Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku isključena je primena predmetnog zakona u odnosu na stečajne i izvršne postupke koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, što znači da u ovoj vrsti postupaka sudovi više nisu nadležni za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu, već je to postala isključiva nadležnost Ustavnog suda, bez obzira na to da li je predmetni postupak u toku ili je okončan.

Imajući navedeno u vidu, a posebno odredbu člana 16. stav 4. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da se tužbe podnosilaca, podnete nadležnom sudu radi naknade materijalne štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku, smatraju ustavnim žalbama.

Saglasno tome, Ustavni sud je u ovoj ustavnosudskoj stvari odlučivao o tome da li je podnositeljkama R. M. i E. J. povređeno pravo na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, zbog kašnjenja u namirenju i isplati pravnosnažno utvrđenih potraživanja iz radnog odnosa prema preduzeću sa većinskim državnim, odnosno društvenim kapitalom, kao i o zahtevima podnosilaca za naknadu materijalne štete u visini nenaplaćenih potraživanja u stečajnom postupku.

S tim u vezi, Ustavni sud je imao u vidu praksu Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: Evropski sud) u vezi sa pitanjem odgovornosti države za neizvršenje sudskih odluka u kojima je dužnik preduzeće sa većinskim državnim/društvenim kapitalom, a koju prihvata i Ustavni sud. U više presuda koje su u ovoj vrsti predmeta donete protiv Republike Srbije, Evropski sud je zauzeo stav da je tužena država odgovorna ratione personae za neizvršenje odluka donetih protiv preduzeća sa većinskim državnim, odnosno društvenim kapitalom, pri čemu se od tužene države zahteva da iz sopstvenih sredstava isplati iznose dosuđene pravnosnažnim sudskim odlukama (videti presude u predmetima: Kačapor i drugi protiv Srbije, predstavke br. 2269/06, 3041/06, 3042/06, 3043/06, 3045/06 i 3046/06, od 15. januara 2008. godine, st. 96-99. i Crnišanin i drugi protiv Srbije, predstavke br. 35835/05, 43548/05, 43569/05 i 36986/06, od 13. januara 2009. godine, st. 110 i 111.). Navedeno stanovište prihvatio je i Ustavni sud u svojoj praksi (videti, pored drugih, odluke Už-1712/2010 od 21. marta 2013. godine i Už-7134/2017 od 8. novembra 2018. godine – dostupno na internet stranici Ustavnog suda: www.ustavni.sud.rs).

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu svoj stav da je utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku preduslov isticanja povrede prava na imovinu i zahteva za naknadu materijalne štete u visini nenaplaćenog potraživanja, te da su pravnosnažnim rešenjima nadležnog privrednog suda usvojeni prigovori podnositeljki i utvrđena im je povreda prava na suđenje u razumnom roku u spornom stečajnom postupku, u kome su podnositeljke prijavile svoja potraživanja iz radnog odnosa prema stečajnom dužniku, a koja su im u tom postupku priznata, ali nisu namirena.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da propust Privrednog suda u Nišu da obezbedi namirenje potraživanja podnositeljki koja potiču iz radnog odnosa u stečajnom postupku u predmetu St. 43/10, prema stečajnom dužniku sa pretežnim državnim, odnosno društvenim kapitalom, predstavlja povredu prava podnositeljki na imovinu iz člana 58. Ustava. Stoga je Ustavni sud usvojio ustavne žalbe podnosilaca, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Odlučujući o načinu otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede prava, a uzimajući u obzir da Ustavni sud prilikom odlučivanja u postupku po ustavnoj žalbi uvažava i praksu međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke utvrdio pravo podnositeljki ustavnih žalbi na naknadu materijalne štete, svakoj u visini iznosa potraživanja koja su im utvrđena u stečajnom postupku pred Privrednim sudom u Nišu u predmetu St. 43/10, umanjenih za iznose koji su po tom osnovu eventualno već isplaćeni ili na drugi način namireni (kao u presudi Apelacionog suda u Nišu Gžrr. 939/23 od 6. decembra 2023. godine u odnosu podnositeljku E. J). Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Kako su podnosioci istakli i zahteve za isplatu zakonske zatezne kamate, Ustavni sud s tim u vezi ukazuje na stavove Evropskog suda izražene u presudi Stevanović i drugi protiv Srbije (broj predstavke 43815/17 i 15 drugih, od 27. avgusta 2019. godine, stav 17.) koji se tiču zahteva za obračunavanje i isplatu zakonske zatezne kamate za period trajanja stečajnog postupka. Naime, u navedenoj presudi je konstatovano da su podnosioci predstavki imali pravo na glavni dug i zakonsku zateznu kamatu do pokretanja stečajnog postupka, što im je i isplaćeno, a da im nakon tog datuma kamata nije isplaćena, jer na to nisu imali pravo, te je stoga zaključeno da su osporene domaće odluke u potpunosti izvršene. U tom kontekstu, Evropski sud je dalje izneo da se, iako je tužena država odgovorna za dugove društvenih, odnosno državnih preduzeća, koji su utvrđeni pravnosnažnim presudama, opšta pravila domaćeg prava i dalje primenjuju na bilo koji izvršni, odnosno stečajni postupak protiv takvog preduzeća.

7. Što se tiče zahteva podnositeljki B. D. i S. K, koje su tražile naknadu nematerijalne štete u iznosu od po 3.000,00 evra, zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u predmetnom stečajnom postupku, Ustavni sud, budući da je podnositeljkama pravnosnažnim rešenjem već utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku, je u ovom delu u smislu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu odlučivao o načinu otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede prava, odnosno o zahtevu za naknadu nematerijalne štete.

Prilikom odlučivanja o visini iznosa naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu stavove Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: Evropski sud) koji su izraženi u odluci u predmetu Stanković protiv Srbije, predstavka broj 41285/19, odluka od 19. decembra 2019. godine, a koje je i Ustavni sud prihvatio u svojoj praksi (videti npr. Odluku Už-7309/2018 od 17. decembra 2020. godine i Odluku Už-277/2017 od 4. juna 2020. godine).

Evropski sud se u odluci u predmetu Stanković protiv Srbije izjašnjavao o tome da li je visina naknade neimovinske štete koja je, na osnovu Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, dosuđena od strane nadležnih sudova, zbog neizvršenja/kašnjenja u izvršenju sudskih odluka u kojima je dužnik preduzeće sa isključivim ili većinskim državnim ili društvenim kapitalom, dovoljna i adekvatna. Razmatrajući prigovor gubitka statusa „žrtve“ Evropski sud je primetio da je iznos naknade nematerijalne štete od 800 evra koji su domaći sudovi dosudili podnositeljki predstavke niži od iznosa koje Evropski sud dosuđuje u sličnim predmetima, ali je naglasio da se pitanje adekvatnosti dosuđenog iznosa naknade mora ceniti u svetlu svih okolnosti slučaja, što uključuje ne samo trajanje konkretnog postupka, već i vrednost naknade koja se ocenjuje u kontekstu životnog standarda u određenoj državi, kao i činjenicu da će u okviru nacionalnog sistema ova naknada u principu biti dosuđena i isplaćena brže i ranije nego da o tome odlučuje Evropski sud (stav 23.). Zaključujući da se dosuđeni iznos naknade nematerijalne štete od 800 evra može smatrati dovoljnim i adekvatnim za pretrpljenu povredu prava na suđenje u razumnom roku, te da je, posledično, podnositeljka predstavke izgubila status „žrtve“ u smislu člana 34. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, Evropski sud je odbacio predstavku.

Dakle, Ustavni sud nalazi da se u situaciji kada je podnositeljkama utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku zbog nemogućnosti da u primerenom roku naplate pravnosnažno dosuđeno, odnosno utvrđeno potraživanje svog pravnog prethodnika iz radnog odnosa od poslodavca – dužnika koji je preduzeće sa isključivim društvenim kapitalom, o zahtevu podnositeljki za naknadu nematerijalne štete mora se odlučivati i primenom stavova Evropskog suda za ljudska prava, koji je u više svojih odluka izrazio stav po pitanju visine naknade neimovinske štete zbog neizvršenja/kašnjenja u izvršenju sudskih odluka u kojima je dužnik preduzeće sa isključivim ili većinskim državnim ili društvenim kapitalom, u slučajevima kada su podnosioci predstavki pravni sledbenici lica na koje ta sudska odluka glasi. Naime, dovoljna i adekvatna naknada koja se dosuđuje podnosiocima predstavki kao pravnim sledbenicima lica na koje sudska odluka glasi, bez obzira na njihov broj, je upravo ona naknada koja bi pripala njihovom pravnom prethodniku (videti: predmet Mehmedović i drugi protiv Srbije, predstavka broj 23202/20 i 14 drugih, presuda od 29. septembra 2022. godine i predmet Novica Ranđelović protiv Srbije i drugi podnosioci, predstavka 42495/18 i druge, odluka od 29. aprila 2021. godine).

Primenjujući izloženo na konkretan slučaj, a s obzirom na to da je podnositeljkama povreda prava na suđenje u razumnom roku utvrđena zbog nemogućnosti da u primerenom roku naplate potraživanje svog pravnog prethodnika iz radnog odnosa od poslodavca – stečajnog dužnika koji je privredno društvo sa isključivim društvenim, odnosno državnim kapitalom (videti Odluku Už-12826/2023 od 8. februara 2024. godine), Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 89. st. 1. i 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 3. izreke usvojio ustavnu žalbu B. D. i S. K. i utvrdio im pravo na naknadu nematerijalne štete u ukupnom iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti, po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, umanjenom za iznose koji su eventualno već isplaćeni po osnovu nematerijalne štete zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku koji se vodio pred Privrednim sudom u Nišu u predmetu St. 43/10. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

8. U pogledu zahteva podnositeljki za naknadu troškova parničnih postupaka koji su pred nadležnim sudom vođeni do stupanja na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku (a koji je nakon toga ustupljen na nadležnost Ustavnom sudu), Ustavni sud najpre ukazuje da je članom 3. stav 2. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku propisano da stranka ne plaća sudsku taksu u postupcima u kojima se štiti pravo na suđenje u razumnom roku, zbog čega svakako nema osnova za naknadu troškova po navedenom osnovu, tj. sudske takse. Dalje, imajući u vidu da se tužbe podnosilaca u smislu citiranih izmena zakona smatraju ustavnim žalbama, Ustavni sud je zahteve podnosilaca za naknadu troškova parničnih postupaka, razmatrao u smislu odredaba o troškovima postupka pred Ustavnim sudom iz člana 6. Zakona o Ustavnom sudu.

Ustavni sud ukazuje da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, pri čemu u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona (videti presudu u predmetu Evropskog suda Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15, od 12. maja 2022. godine, stav 83.).

Ustavni sud, takođe, ukazuje da je pred ovim sudom u toku veliki broj postupaka po ustupljenim predmetima – ustavnim žalbama podnosilaca sa zahtevima za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu zbog kašnjenja u naplati potraživanja prema preduzećima sa većinskim državnim/društvenim vlasništvom, a koji se nalaze u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji i koji su podnosili posebne, pojedinačne ustavne žalbe preko istih advokata.

Ustavni sud smatra da ovakav način fragmentisanja postupaka ne može doprineti ekonomičnosti, niti efikasnosti odlučivanja u predmetima u kojima stranka već duži vremenski period čeka namirenje svog potraživanja iz radnog odnosa, a što je primarni cilj delotvorne zaštite prava. Istovremeno, ovakvo postupanje dovodi do rasta ukupnog broja sudskih predmeta i može negativno da utiče na organizaciju i opterećenost u radu sudova, a što dalje može dovesti do dužeg trajanja sudskih postupaka uopšte i usporiti proces odlučivanja (videti odluku Evropskog suda u predmetu Alessandro Ferrara protiv Italije i 18 drugih predstavki, predstavke br. 2394/22 i dr, od 16. maja 2023. godine, st. 45-68.) .

Pored toga, Ustavni sud naglašava da je usvojenim izmenama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku i ovom odlukom Ustavnog suda obezbeđena delotvorna zaštita prava podnosilaca ustavnih žalbi, koji će u skladu sa poštovanjem principa supsidijarnosti, kao i praksom Evropskog suda, traženu zaštitu prava brže ostvariti u okvirima nacionalnog pravnog sistema.

Imajući navedeno u vidu, Ustavni sud ocenjuje da nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom na ime zastupanja od strane advokata u svakom pojedinačnom predmetu. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ove zahteve, rešavajući kao u tački 4. izreke.

9. S obzirom na sve napred izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Rešavanje potraživanja iz radnog odnosa u stečaju AD „I.“

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti