Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju žalbe zbog pogrešnog predmeta spora

Kratak pregled

Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu, nalazeći da revizija podnositeljke nije neosnovano odbačena kao nedozvoljena. Postupak se nije odnosio na prestanak radnog odnosa, već na pravno dejstvo obaveštenja, pa se ne radi o sporu u kome je revizija uvek dozvoljena.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1991/2009
12.07.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Vesne Stanić iz Beograda na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 12. jula 2011. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Vesne Stanić izjavljena protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije Rev. 1606/09 od 28. maja 2009. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Vesna Stanić iz Beograda izjavila je 29. oktobra 2009. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije Rev. 1606/09 od 28. maja 2009. godine zbog povrede prava na pravno sredstvo garantovanog članom 36. stav 2. Ustava Republike Srbije.

Podnositeljka ustavne žalbe u ustavnoj žalbi navodi da je osporenim rešenjem odbačena kao nedozvoljena revizija koju je izjavila protiv rešenja Okružnog suda u Beogradu Gž. 6639/08 od 28. januara 2009. godine iz razloga što je Vrhovni sud Srbije našao da se radi o imovinsko-pravnom sporu u kome tužilac nije naveo vrednost predmeta spora, taksa nije ni obračunata ni naplaćena, pa se stoga smatra da revizija nije dozvoljena. Podnositeljka ustavne žalbe dalje navodi da kako u tužbi nije bila navedena vrednost predmeta spora "znači da se i ne radi o imovinsko-pravnom sporu". Po njenom mišljenju, u konkretnom slulaju radilo o sporu radi utvrđenja koji se odnosio na prestanak radnog odnosa, a u kome je revizija uvek dozvoljena, te joj je odbačajem revizije povređeno pravo na pravno sredstvo.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna odredbi člana 170. Ustava.
Iz navedenih odredaba Ustava i Zakona proizilazi da Ustavni sud u postupku po ustavnoj žalbi ispituje postojanje povrede ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 7281/08, kao i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje:

Podnositeljka ustavne žalbe je 26. septembra 2008. godine Prvom opštinskom sudu u Beogradu podnela tužbu radi utvrđenja protiv Republike Srbije - Ministarstva pravde. Tužbenim zahtevom tužilja je tražila da se utvrdi da "pismeno obaveštenje Trgovinskog suda u Beogradu bez delovodnog broja i datuma donošenja ne proizvodi pravno dejstvo". Spornim obaveštenjem, koje je tužilja dostavila uz tužbu, personalni referent Trgovinskog suda u beogradu je obaveštava i poziva da se odmah javi kadrovskoj službi radi razduženja i podizanja personalnih dokumenata, jer joj je radni odnos u tom sudu na poslovima sudijskog pripravnika, shodno rešenju V Su. 129/2000 od 31. marta 2000. godine prestao 3. aprila 2002. godine.

Rešenjem P. 7281/08 od 22. oktobra 2008. godine tužilji je naloženo da u roku od 8 dana uredi tužbu, odnosno tužbeni zahtev, s obzirom na to da pismeno obaveštenje ne može da bude predmet utvrđenja zakonitosti, već to može biti samo odluka nadležnog organa. Istim rešenjem tužilja je upozorena da će tužba biti odbačena ukoliko u ostavljenom roku ne postupi po nalogu suda.

Kako tužilja nije u ostavljenom roku postupila po nalogu suda, Prvi opštinski sud u Beogradu je rešenjem P. 7281/08 od 5. novembra 2008. godine tužbu odbacio kao nedozvoljenu. U obrazloženju rešenja prvostepeni sud je naveo da pismeno obaveštenje ne može da bude predmet utvrđivanja zakonitosti, već to može da bude samo konačna odluka organa kojom je odlučeno o pravu zaposlenog, što bi u konkretnom slučaju bilo rešenje Trgovinskog suda u Beogradu V Su. 129/2000 od 31. marta 2000. godine, koje je upravo u obaveštenju navedeno kao osnov prestanka radnog odnosa tužilje.

Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. I 6639/08 od 28. januara 2009. godine žalbu tužilje odbio kao neosnovanu i potvrdio prvostepeno rešenje. U obrazloženju drugostepene odluke posebno je naglašeno da predmet sudske zaštite može da bude samo rešenje kojim je odlučeno o pravu zaposlenog, a ne i obaveštenje o tom pojedninačnom pravnom aktu, te da je pravilno prvostepeni sud doneo pobijano rešenje pošto je tužilja ostala pri tome da traži da se utvrdi da obaveštenje ne proizvodi pravno dejstvo.

Osporenim rešenjem Rev. 1606/09 od 28. maja 2009. godine Vrhovni sud Srbije je odbacio kao nedozvoljenu reviziju tužilje izjavljenu protiv rešenja Okružnog suda u Beogradu Gž. I 6639/08 od 28. januara 2009. godine. U obrazloženju svoje odluke Vrhovni sud Srbije je naveo: da revizija tužilje nije dozvoljena jer je izjavljena protiv odluke protiv koje se po zakonu ne može izjaviti; da se u konkretnom slučaju radi o imovinsko-pravnom sporu u kome se u smislu odredbi člana 394. stav 3. Zakona o parničnom postupku dozvoljenost revizije ceni prema vrednosti predmeta spora koju je tužilja navela u tužbi; da ukoliko vrednost spora nije navedena da se dozvoljenost revizije ceni prema naplaćenoj taksi, a ukoliko nije naplaćena ili obračunata taksa onda se smatra da revizija nije dozvoljena; da u konkretnom slučaju nije označena ni vrednost predmeta spora niti je na tužbu obračunata i naplaćena sudska taksa.

4. Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", broj 125/04) koji se primenjivao u vreme donošenja osporenog rešenja bilo je propisano: da stranke mogu izjaviti reviziju protiv rešenja drugostepenog suda kojim je postupak pravnosnažno završen i da se u postupku povodom revizije protiv rešenja shodno primenjuju odredbe ovog zakona o reviziji protiv presude (član 412. st. 1. i 5.); da revizija nije dozvoljena o imovinskopravnim sporovima kad se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu, na predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora pobijenog dela pravnosnažne presude ne prelazi 500.000 dinara (član 394. stav 3.); da je revizija nedozvoljena ako je izjavljena protiv presude protiv koje se po zakonu ne može podneti, osim iz člana 393. ovog zakona (član 401. stav 2. tačka 5.); da će neblagovremenu, nepotpunu ili nedozvoljenu reviziju odbaciti revizijski sud rešenjem ako to, u granicama svojih ovlašćenja nije učinio prvostepeni sud (član 404.). Članom 439. Zakona je propisano da je revizija dozvoljena u parnicama o sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa.

5. Polazeći od prethodno utvrđenih činjenica, Ustavni sud konstatuje da iz same sadržine spornog obrazloženja jasno i nesporno proizilazi da je osnov prestanka radnog odnosa podnositeljke ustavne žalbe bilo rešenje Trgovinskog suda u Beogradu V Su. 129/2000 od 31. marta 2000. godine. Kako tužba nije podneta protiv ovog rešenja, iako je prvostepeni sud podnositeljki ustavne žalbe ukazao na nedostatke i naložio joj da uredi tužbu, što ona nije učinila, već je ostala pri tome da tužbeni zahtev usmeri samo prema pismenom obaveštenju koje joj je uputio referent suda, a koje nema karakter pravnog akta, niti je njime odlučivano o bilo kom njenom pravu iz radnog odnosa, to se navodi podnositeljke ustavne žalbe da se u konkretnom slučaju radilo o radnom odnosu, po oceni Ustavnog suda, ne zasnivaju na ustavnopravno prihvatljivim razlozima.

Iz navedenog dalje sledi da se u konkretnom slučaju nije radilo o sporu u kome je revizija uvek dozvoljena, već je dozvoljenost revizije bila uslovljena vrednošću predmeta spora. Navod podnositeljke ustavne žalbe da to u tužbi nije bila navedena vrednost spora "znači da se i ne radi o imovinsko-pravnom sporu", posledica je njenog pogrešnog i proizvoljnog tumačenja odredaba Zakona o parničnom postupku. Ovo stoga što se pod imovinskopravnim sporovima u smislu ispunjenosti propisanih uslova za izjavljivanje revizije, saglasno odredbi člana 394. stav 3. Zakona, smatraju i sporovi u kojima se tužbeni zahtev ne odnosi na potraživanje u novcu, predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe. Kako je takođe nesporno da vrednost predmeta spora koji je vodila podnousteljka ustavne žalbe nije prelazio Zakonom propisani iznos, to je izjavljena revizija bila nedozvoljena, a zakonska posledica izjavljivanja nedozvoljene revizije njen odbačaj.

Ustavni sud naglašava da se odredbom člana 36. stav 2. Ustava jemči pre svega pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo kojim se ispituje zakonitost prvostepene odluke, dakle dvostepenost u odlučivanju. Sa druge strane, kada su u određenom postupku propisana vanredna pravna sredstva, pozivanje na povredu zajemčenog prava na pravno sredstvo podrazumeva da je pravno sredstvo u konkretnom slučaju bilo dozvoljeno i da je korišćeno na način pod uslovima propisanim zakonom.

Imajući u vidu prethodno izloženo, Ustavni sud je ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge kojima bi se potkrepile tvrdnje da je odbacivanjem izjavljene revizije podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo zajemčeno odredbom člana 36. stav 2. Ustava.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu, jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

6. S obzirom na izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju žalbe zbog pogrešnog predmeta spora

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti