Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji traje skoro deset godina. Nalaže nadležnom sudu da hitno okonča postupak i dosuđuje podnosiocima naknadu nematerijalne štete od po 400 evra.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1991/2011
13.11.2013.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Slavka Ćipala i Dubravka Katušića, obojice iz Sombora i Čapo Josipa iz Apatin a, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 13. novembra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Slavka Ćipala, Dubravka Katušića i Čapo Josipa i utvrđuje da je u postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 806/04, povređeno pravo podnosi laca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Nalaže se Prvom osnovnom sudu u Beogradu da preduzme sve neophodne mere kako bi se postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

3. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 400 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. Slavko Ćipalo i Dubravko Katušić, obojica iz Sombora i Čapo Josip iz Apatina su 5. maja 2011. godine, preko punomoćnika Milana Cvetkovića, advokata iz Beograda, podneli Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku , zajemčenih odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 9091/03.

Po izjavljenim ustavnim žalbama formirani su predmeti Už – 1990/2011, Už – 1991/2011 i Už – 1992/2011. Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 42. st. 3. i 4. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo odluku da se spoje postupci po ustavnim žalbama u navedenim predmetima, radi zajedničkog odlučivanja, i to tako što su predmeti Už – 1990/2011 i Už – 1992/2011 pripojeni predmetu Už – 1991/2011.

Podnosioci ustavne žalbe su nav eli da su 31. decembra 2003. godine podneli tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu protiv državne zajednice Srbija i Crna Gora - Ministarstvo odbrane, radi naknade štete, zbog pogrešno obračunate i manje isplaćene plate, ali da sud nije primenio pravna stanovišta Vrhovnog suda Srbije iz kojih proizlazi osnovanost nj ihovog tužbenog zahteva. Iako je od podnošenja tužbe prošlo sedam godina, postupak nije okončan i neizvesno je koliko će još trajati, zbog čega im je povređeno pravo na s uđenje u razumnom roku. Predložili su da im Ustavni sud dosudi naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000.000 dinara.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US ) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu, ranije predmet Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 806/04, i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosioci ustavne žalbe i još dva tužioca podneli su 31. decembra 2003. godine Drugom opštinskom sudu u Beogradu (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu protiv tužene državne zajednice Srbija i Crna Gora - Ministarstvo odbrane, kojom su tražili isplatu razlike između isplaćene i zakonom garantovane plate počev od 1. januara 2000. godine do 31. decembra 2003. godine, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom. Formiran je predmet pod brojem P. 9091/2003.

Opštinski sud je tek 3. februara 200 6. godine dostavio tuženom tužbu na odgovor, dok je prvo ročište za glavnu raspravu održano 19. maja 2006. godine, a naredno 16. oktobra 2006. godine. Istoga dana, ta parnica je spojena parnici koja se vodila pod brojem P. 806/04, radi istovremenog odlučivanja.

Naredno ročište za glavnu raspravu je održano 18. juna 2007. godine, dok je sud na ročištu održanom 5. novembra 2007. godine, na predlog punomoćnika tužilaca bez datog obrazloženja, rešenjem prekinuo postupak u ovoj pravnoj stvari. Pravnosnažno prekinuti parnični postupak nije nastavljen.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava, na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, bitne su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Članom 10. Zakona o parničnom postupku koji je važio u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka (''Službeni list SFRJ'', br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i ''Službeni list SRJ'', br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02) bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku.

Odredbama Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', br. 125/04, 111/09 i 36/11), koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine i koji se primenjuje na konkretan postupak propisano je: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, a da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.); da će sud u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.).

Odredbom člana 215. stav 1. tačka 1) Zakona propisano je da se prekid postupka može odrediti ako je sud odlučio da sam ne rešava o prethodnom pitanju, a u kom slučaju će se, saglasno članu 217. stav 2. istog zakona, postupak nastaviti kad se pravnosnažno završi postupak pred sudom ili kad sud nađe da više ne postoje razlozi da se čeka na njegov završetak.

5. Period ocene razumne dužine trajanja osporenog parničnog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku relevantan ceo protekli period od dana podnošenja tužbe sudu 31. decembra 2003. godine, pa do danas.

Ustavni sud je utvrdio da je od podnošenja tužbe, pa do razmatranja ustavne žalbe proteklo devet godina i deset meseci, a li da parnični postupak još uvek nije okončan.

Stoga je Sud, rukovodeći se svojom praksom, ali i praksom Evropskog suda za ljudska prava, konstatovao da navedena dužina trajanja postupka ukazuje da osporeni postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i od značaja prava o kome se u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Prema oceni Ustavnog suda, u parničnom postupku nisu postavljena složena pravna pitanja. Sagledavajući činjenice i okolnosti ovog slučaja, Ustavni sud nalazi da složenost predmeta spora ne može da opravda skoro de setogodišnje trajanje parničnog postupka iz radnog odnosa, koji po zakonu mora biti hitan.

Ispitujući značaj predmeta spora za podnosioce ustavne ža lbe, Ustavni sud je ocenio da su podnosi oci ima li legitiman interes da se predmetni parnični postupak okonča u razumnom roku, jer je u pitanju bio spor o potraživanju iz radnog odnosa. Me đutim, Sud nalazi da su i oni sami , odnosno njihov punomoćnik, doprine li dužini trajanja postupka, s obzirom na to da od 5. novembra 2007. godine, kada je doneto rešenje o prekidu postupka (na njegov predlog), do podnošenja ustavne žalbe Ustavnom sudu - 5. maja 2011. godine, nije preduzeo nijednu radnju kako bi se pravnosnažno prekinuti postupak nastavio, niti je to učinio do donošenja ove odluke. Stoga, nesumnjivo proizlazi da se podnosioci (kao i nj ihov punomoćnik) ni su ponašali saglasno načelu procesne ekonom ije, niti se može smatrati da su u navedenom višegod išnjem periodu aktivno učestvovali u p ostupku koji se vodi po njihovoj tužbi, iako takva obaveza postoji, s obzirom na to da je stranka dužna da se savesno koristi pravima priznatim zakonom.

Takođe, razlog za dugo vremensko trajanje postupka je i neažurno postupanje prvostepenog suda koji više puta tokom parnice nije bio dovoljno aktivan. Naime, Opštinski sud je prvo ročište održao tek dve godine i četiri meseca nakon podnošenja tužbe. Ustavni sud ukazuje da ni nakon gotovo šest godina parnični postupak koji je prekinut bez obrazloženja, nije nastavljen.

6. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku. Ustavni sud je zaključio da je neažurno postupanje suda (kome se podnosioci u suštini ni su protivi li), dovelo do toga da parnični postupak još nije okončan, čime se znatno odstupilo od standarda hitnosti.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 1. izreke ustavnu žalbu usvojio i utvrdio da je podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, dok je u tački 2. izreke, na osnovu člana 89. stav 2. Zakona, kao način otklanjanja štetnih posledica zbog povrede navedenog ustavnog prava, naložio nadležnom sudu da preduzme sve neophodne mere kako bi se predmetni parnični postupak okončao u najkraćem roku.

Ustavni sud je, u pogledu istaknute povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, utvrdio da je ustavna žalba preuranjena, s obzirom na to da postupak još uvek nije okončan. Stoga je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) navedenog Zakona, Ustavni sud ustavnu žalbu u tom delu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava, u ovom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 400 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o vi sini nematerijalne štete koju su pretrpe li podnosi oci ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni iznos predstav lja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju su podnosi oci ustavne žalbe , u konkretnom slučaju, pretrpeli, ceneći pri tome i njihov doprinos dužini trajanja postupka. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu i ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, praksu ovog a suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Ustavni sud je 30. maja 2013. godine, povodom iste činjenične i pravne situacije, doneo Odluku u predmetu Už – 1989/2011.

8. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti