Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku i pravično suđenje u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku zbog trajanja postupka preko osam godina, te dosuđuje naknadu štete. Takođe, utvrđuje povredu prava na pravično suđenje zbog neobrazložene odluke o naknadi štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, Bratislav Đokić i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. J . iz Valjeva , na osnovu člana 167. tačka 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 5. novembra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. J . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Valjevu u predmetu P1. 1322/10 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

3. Usvaja se ustavna žalba D. J . i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 820/11 od 13. marta 2013. godine, u prvom delu stava I izreke, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbija kao neosnovana.

4. Poništava se presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 820/11 od 13. marta 2013. godine, u prvom delu stava I izreke i određuje da Apelacioni sud u Beogradu u tom delu donese novu odluku o žalbi tužene izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Valjevu P1. 1322/10 od 15. decembra 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. J . iz Valjeva je, 12. marta 2013. godine , preko punomoćnika J . M, advokata iz Valjeva, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji se u vreme podnošenja ustavne žalbe vodio pred Osnovnim sudom u Valjevu u predmetu P1. 1322/10.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi: da je osporeni parnični postupak pokrenut 23. novembra 2004. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Valjevu, i da do dana podnošenja ustavne žalbe (posle osam godina i tri meseca) još uvek nije pravnosnažno okončan; da je Apelacioni sud u Beogradu nakon više od dve godine od donošenja prvostepene presude doneo rešenje o otvaranju rasprave pred drugostepenim sudom; da u konkretnom slučaju nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja u vezi sa postavljenim tužbenim zahtevima; da podnosilac nijednom svojom radnjom nije doprineo produžavanju trajanja postupka, već je u njemu aktivno učestvovao, ne zloupotrebljavajući svoja procesna ovlašćenja.

Podneskom od 6. juna 2013. godine, naslovljenim kao ustavna žalba, podnosilac je, preko istog punomoćnika, osporio presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 820/11 od 13. marta 2013. godine, kojom je pravnosnažno okončan osporeni parnični postupak, ističući povrede prava na pravično suđenje i na jednaku zaštitu prava, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U podnesku se, između ostalog, navodi: da je osporenom drugostepenom presudom preinačena presuda Osnovnog suda u Valjevu P1. 1322/10 od 15. decembra 2010. godine, tako što su odbijeni kao neosnovani zahtevi podnosilaca i za naknadu štete zbog manje isplaćene plate u septembru 2003. i januaru i februaru 2004. godine, kao i za naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada za period od novembra 2000. do avgusta 2003. godine; da je takvom presudom povređeno pravo podnosioca na pravično suđenje, a pre svega garancija prava na obrazloženu sudsku odluku, kao sastavni element prava na pravično suđenje; da Apelacioni sud u Beogradu nije objasnio kako je iz iskaza tužioca saslušanog na raspravi pred drugostepenim sudom utvrdio da je tužilac primio rešenja kojim mu je umanjena plata za gore navedene mesece, budući da tužena u toku postupka nije dostavila nijedan dokaz na tu okolnost; da tužilac jeste primio neka rešenja o umanjenju plate za određene mesece, ali je u pogledu tih rešenja povukao tužbu, tačnije odustao od zahteva za naknadu štete zbog manje isplaćene plate; da je Apelacioni sud u Beogradu „izmislio“ obrazloženje, isključivo sa ciljem da odbije tužbeni zahtev; da je zahtev za naknadu troškova prevoza odbijen sa obrazloženjem da podnosilac nije dostavio mesečne ili individualne karte za prevoz, zbog čega nisu ispunjeni uslovi iz člana 21. Uredbe o naknadama i drugim primanjima zaposlenih u državnim organima; da je takvo obrazloženje neprihvatljivo i u suprotnosti sa nizom odluka Apelacionog suda u Novom Sadu i Apelacionog suda u Kragujevcu; da su troškovi prevoza u funkciji obavljanja poslova radnog mesta, a tuženi nije pružio dokaze na okolnost da podnosilac u spornom periodu nije radio utvrđen broj radnih dana; da ukoliko zaposleni stanuje na određenoj udaljenosti od mesta rada, pravna je pretpostavka da ima troškove za dolazak i odlazak sa rada, iz kog razloga je neopravdano tražiti od stranke u čiju korist takva pretpostavka postoji da dokazuje pravno relevantne činjenice.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi da su podnosiocu povređena označena ustavna prava, poništi osporenu presudu Apelacionog suda u Beogradu i podnosiocu, zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, prizna pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu izvršenog uvida u spise parničnog predmeta Osnovnog suda u Valjevu P1. 1322/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari.

Podnosilac ustavne žalbe je 24. novembra 2004. godine, u svojstvu tužioca, podneo Opštinskom sudu u Valjevu tužbu protiv tužene Republike Srbije – Ministarstvo unutrašnjih poslova, radi naknade štete zbog manje isplaćene plate u aprilu, julu, septembru i decembru 2003. i januaru i februaru 2004. godine, kao i isplate naknade troškova za dolazak na rad i odlazak sa rada za period od 23. novembra 2000. do avgusta 2003. godine. Predmet je zaveden pod brojem P1. 1033/04. Uz tužbu su priloženi zahtev za isplatu predmetnih potraživanja od 23. avgusta 2004. godine, upućen Komandi odreda Žandarmerije u sastavu Ministarstva unutrašnjih poslova, kao i prigovor od 11. oktobra 2004. godine, upućen istom organu, zbog nedonošenja rešenja povodom zahteva od 23. avgusta 2004. godine.

Naredba suda da se zakonskom zastupniku tužene dostavi tužba na odgovor izdata je 3. novembra 2005. godine. Odgovor na tužbu podnet je 2. decembra 2005. godine.

Pripremno ročište je održano 25. januara 2006. godine, a prvo ročište za glavnu raspravu 2. marta 2006. godine, na kome je zakonskom zastupniku tužene naloženo da dostavi akt kojim su uređene plate zaposlenih u odredu Žandarmerije, kao i izveštaj o prisutnosti tužioca na radu u spornom periodu. Zbog nepostupanja po navedenom nalogu suda, ročište zakazano za 12. april 2006. godine je odloženo. Podneskom od 16. maja 2006. godine, zakonski zastupnik tužene je dostavio određene pismene dokaze, pored ostalog, rešenja kojima su tužiocu umanjivani iznosi plata. Punomoćnik tužioca je zatražio odlaganje ročišta zakazanog za 25. maj 2006. godine, radi izjašnjenja. Podneskom od 25. jula 2006. godine, punomoćnik tužioca je predložio da se, u cilju ekonomičnosti postupka, a polazeći od činjenica koje proizlaze iz dokaza tužene, donese delimična presuda i odluči o zahtevu za naknadu štete zbog manje isplaćenih plata u označenim iznosima, i to za septembar 2003. godine i januar i februar 2004. godine. Na ročištu održanom 25. jula 2006. godine, sud je u odnosu na ovaj zahtev zaključio glavnu raspravu.

Delimičnom presudom Opštinskog suda u Valjevu P1. 1033/04 od 25. jula 2006. godine je odbijen tužbeni zahtev tužioca na naknadu štete. Ova presuda je parničnim strankama uručena 14. marta 2007. godine.

Postupajući po žalbi tužioca, Okružni sud u Valjevu je najpre rešenjem Gž1. 322/07 od 9. maja 2007. godine vratio predmet radi dopune postupka, imajući u vidu da spisima nije bio združen pravilnik tužene na koji se prvostepeni sud u obrazloženju presude pozvao. Nakon što je zakonski zastupnik tužene dostavio traženi akt, spisi su 24. septembra 2007. godine ponovo prosleđeni Okružnom sudu u Valjevu, koji je rešenjem Gž1. 597/07 od 4. decembra 2007. godine ukinuo delimičnu presudu od 25. jula 2006. godine i predmet vratio na ponovni postupak.

Spisi predmeta su Opštinskom sudu u Valjevu vraćeni 20. decembra 2007. godine. U ponovnom postupku, predmet je zaveden pod brojem P1. 56/08. Na (prvom) ročištu održanom 9. septembra 2008. godine, određeno je izvođenje dokaza finansijskim veštačenjem, na okolnost visine naknade troškova prevoza, a zakonskom zastupniku tužene je naloženo da dostavi izveštaj o prisutnosti tužioca na radu u spornom periodu. Rasprava je odložena na neodređeno vreme. Zakonski zastupnik tužene je podneskom od 19. februara 2009. godine dostavio tražene dokaze, a ročište je zakazano za 26. novembar 2009. godine. Na ovom ročištu je (kao i na prethodnom) određeno veštačenje i zatražen je podatak o ceni karte na predmetnoj relaciji od SP „L.“.

Posle 1. januara 2010. godine, nadležnost Opštinskog suda u Valjevu je preuzeo Osnovni sud u Valjevu. Predmet je dobio broj P1. 233/10. Na ročištu održanom 25. februara 2010. godine je zbog promene postupajućeg sudije određeno izvođenje istih dokaza kao na poslednjem ročištu. Izveštaj od SP „L.“ je dostavljen 30. aprila 2010. godine, nakon čega je predmet dat u rad veštaku finansijske struke. Mišljenje sudskog veštaka je predato sudu 19. maja 2010. godine, a punomoćnik tužioca je podneskom od 26. maja 2010. godine precizirao tužbeni zahtev tužioca. Na ročište zakazano za 14. jul 2010. godine uredno pozvane parnične stranke nisu pristupile, zbog čega je sud doneo rešenje kojim se tužba smatra povučenom. Punomoćnik tužioca je 4. avgusta 2010. godine podneo žalbu protiv ovog rešenja, sa predlogom za vraćanje u pređašnje stanje, u kome je naveo da je podneskom od 12. jula 2010. godine obavestio sud o svom izostanku, predloživši da se rasprava održi sa prisutnom strankom. Predlog za vraćanje u pređašnje stanje je usvojen na posebnom ročištu održanom 6. oktobra 2010. godine, posle čega je predmet zaveden pod brojem P1. 1322/10. Na ročištu održanom 11. novembra 2010. godine parnične stranke su izjavile da nemaju primedbi na nalaz i mišljenje veštaka. Međutim, sud je odlučio da izvede dokaz saslušanjem veštaka, što je učinio na ročištu održanom 15. decembra 2010. godine (veštak je samo izjavio da ostaje pri datom mišljenju), nakon čega je glavna rasprava zaključena.

Osnovni sud u Valjevu je doneo presudu P1. 1322/10 od 15. decembra 2010. godine, kojom je usvojio tužbene zahteve tužioca i obavezao tuženu da tužiocu naknadi štetu zbog manje isplaćenih plata u septembru 2003. i januaru i februaru 2004. godine, kao i da mu naknadi troškove prevoza za period od 23. novembra 2000. do avgusta 2003. godine. U obrazloženju prvostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da što se tiče prvog tužbenog zahteva (naknada štete), nije sporna činjenica da je tužiocu rešenjima tužene zarada za navedene mesece bila umanjena za po 18.898,87 dinara, te da su sva tri rešenja tužiocu dostavljena isticanjem na oglasnu tablu tužene, po datumima kako je to navedeno u odgovoru na tužbu, i to pošto je tužilac više puta bio pozivan telefonom da pristupi u prostorije „druge čete“, radi prijema tih rešenja, na koje se nije odazvao, zbog čega je službeno lice tužene sačinilo službene beleške; da iz službenih beleški proizlazi da tužiocu nije bila pokušana dostava rešenja putem pošte, na adresu njegovog prebivališta, niti je tužena tokom postupka isticala da je tužilac promenio adresu, a da je o tome nije obavestio; da se tužena kod dostave spornih rešenja pozivala na odredbe člana 86. Zakona o opštem upravnom postupku, što ukazuje da način dostavljanja pismena nije bio posebno propisan nekim aktom tužene; da imajući u vidu odredbe čl. 71 – 88. Zakona o opštem upravnom postupku i utvrđene činjenice, jasno je da dostava spornih rešenja isticanjem na oglasnu tablu tužene nije bila pravilna; da je u toku postupka učinjena nespornom i činjenica da nakon isticanja na oglasnu tablu, dostava spornih rešenja nije ponovo vršena, iz čega se izvodi zaključak da ista do danas nisu dostavljena tužiocu; da kako je tužilac imao pravo da protiv tih rešenja izjavi prigovore drugostepenom organu, očigledno je da ona nikada nisu postala konačna, a samim tim ni izvršna, što znači da je tužiocu za navedena tri meseca zarada umanjena na nezakonit način; da kada je reč o zahtevu tužioca za naknadu troškova prevoza, tužena nije osporavala činjenicu da je tužilac u periodu za koji potražuje isplatu živeo u Valjevu, a da je, kao pripadnik Žandarmerije, radio u Beogradu, gde je svakodnevno putovao; da je tužilac uz tužbu priložio dokaz da je tuženoj podneo pismeni zahtev za naknadu troškova prevoza za predmetni period; da je tužena u toku postupka isticala činjenicu da uniformisana lica ne plaćaju prevoz u javnom saobraćaju, ali za to nije dostavila dokaz u vidu sporazuma ili nekog drugog akta kojim je to bilo regulisano; da polazeći od toga da je tužilac u periodu iz tužbe svakodnevno morao da putuje iz Valjeva u Beograd i natrag, koju činjenicu tužena nije osporila, sud nalazi da je tužena, saglasno odredbama člana 51. tada važećeg Zakona o radnim odnosima u državnim organima i člana 15. tada važeće Uredbe o naknadama i drugim primanjima zaposlenih u državnim organima i izabranih, odnosno postavljenih lica, bila u obavezi da tužiocu isplaćuje naknadu troškova prevoza u visini cene mesečne pretplatne karte u gradskom, prigradskom, odnosno međugradskom saobraćaju.

Spisi predmeta su na žalbeni postupak prosleđeni sredinom februara 2011. godine. Postupajući po žalbi tužene, Apelacioni sud u Beogradu je rešenjem Gž1. 820/11 od 23. januara 2013. godine otvorio raspravu pred drugostepenim sudom, u okviru koje je održano samo jedno ročište (13. marta 2013. godine), na kome je izveden dokaz saslušanjem tužioca u svojstvu parnične stranke.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 820/11 od 13. marta 2013. godine žalba tužene je usvojena, te je ožalbena presuda Osnovnog suda u Valjevu P1. 1322/10 od 15. decembra 2010. godine preinačena, tako što su tužbeni zahtevi tužilaca u celini odbijeni kao neosnovani. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je bez obzira na nedostatke u postupku dostavljanja spornih rešenja kojima je tužiocu umanjivana zarada za navedene mesece, drugostepeni sud na raspravi utvrdio da je tužilac ipak bio upoznat sa sadržinom tih rešenja, što proizlazi iz njegovog iskaza da je za njih saznao kada je u Žandarmeriji potpisivao dokumenta koja predstavljaju službenu tajnu, kada je potpisao i sporna rešenja, s tim da nije mogao da se seti tačnog datuma, ali da zna da je to bilo u proleće ili u jesen 2003. godine, te da osim tužbe u ovoj pravnoj stvari nije podnosio nijedan drugi zahtev, odnosno prigovor; da imajući u vidu drugačije utvrđeno činjenično stanje na raspravi pred drugostepenim sudom, sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev tužioca za naknadu štete, s obzirom na to da su sporna rešenja postala konačna protekom roka za izjavljivanje prigovora, saglasno odredbi člana 71. stav 2. Zakona o radnim odnosima u državnim organima; da je sud preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev tužioca i za naknadu troškova prevoza, jer je doneta uz pogrešnu primenu materijalnog prava; da tužilac nije dostavio dokaze o postojanju stvarnih troškova prevoza na relaciji Valjevo - Beograd - Valjevo, odnosno mesečne ili individualne karte za prevoz, tako da nisu ispunjeni uslovi iz člana 21. Uredbe o naknadama i drugim primanjima zaposlenih u državnim organima iz 1994. godine.

Spisi predmeta su Osnovnom sudu u Valjevu vraćeni 23. aprila 2013. godine. Osporena drugostepena presuda je punomoćniku tužioca uručena 8. maja 2013. godine.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pra vo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se svakom jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

Članom 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni glasnik SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme podnošenja tužbe, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku.

Zakonom o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji se primenjivao do okončanja osporenog sudskog postupka, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.); da se presuda mora pismeno izraditi u roku od osam dana od donošenja, te da u složenijim predmetima sud može odložiti pismenu izradu presude za još 15 dana (član 341. stav 1.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.).

Članom 51. st. 1. i 2. Zakona o radnim odnosima u državnim organima („Službeni glasnik RS“, br. 48/91, 66/91, 44/98, 49/99, 34/01, 39/02, 49/05 i 79/05) je bilo propisano: da zaposleni u državnim organima i izabrana, odnosno postavljena lica imaju pravo na naknadu materijalnih troškova za dnevnice i noćenje na službenom putovanju, za upotrebu sopstvenog vozila u službene svrhe, za prevoz na rad i s rada, za selidbene troškove i za naknadu za odvojeni život, te da se visina, uslovi i način isplate naknada iz stava 1. ovog člana utvrđuje aktom Vlade. Članom 71. istog zakona bilo je propisano : da se radi ostvarivanja svojih prava, zaposleni u državnom organu, odnosno postavljena lica, pismeno obraćaju funkcioneru koji rukovodi organom; da protiv svakog rešenja ili drugog akta kojim je odlučeno o njegovim pravima i obavezama zaposleni, odnosno postavljeno lice, ima pravo da podnese prigovor ; da se prigovor podnosi funkcioneru koji rukovodi državnim organom u roku od 8 dana od dana uručenja rešenja ili drugog akta, a funkcioner je dužan da o njemu odluči u roku od 15 dana od dana podnošenja prigovora ; da razmatrajući podneti prigovor, funkcioner preispituje svoju odluku i može je izmeniti ili dopuniti ; da zaposleni, odnosno postavljeno lice, ima pravo da podnese prigovor i u slučaju kad funkcioner u roku od 15 dana od dana podnošenja zahteva ne odluči o pravu na koje se zahtev odnosi, kao i da, ako funkcioner u utvrđenom roku ne odluči o podnetom prigovoru ili ako zaposleni, odnosno postavljeno lice, nije zadovoljan odlukom funkcionera povodom podnetog prigovora, zaposleni, odnosno postavljeno lice može se obratiti nadležnom sudu u roku od 15 dana.

Uredbom o naknadama i drugim primanjima zaposlenih u državnim organima i izabranih, odnosno postavljenih lica („Službeni glasnik RS“, br. 37/94, 40/94, 6/99, 37/01, 73/04, 88/04, 38/05 i 81/05), koja je važila do 29. septembra 2007. godine, bilo je propisano: da se za korišćenje prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada isplaćuje naknada u visini cene mesečne pretplatne karte u gradskom, prigradskom odnosno međugradskom saobraćaju (član 15.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak pokrenut 24. novembra 2004. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Valjevu, i da je okončan osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 820/11 od 13. marta 2013. godine, koja je punomoćniku podnosioca uručena 8. maja 2013. godine.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period, od podnošenja tužbe do donošenja pravnosnažne drugostepene presude.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj parnični postupak trajao osam godina i tri meseca, što samo po sebi ukazuje na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom utvrđivanja postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioca, te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da u ovom predmetu nije bilo složenijih činjeničnih i pravnih pitanja, koja bi predstavljala opravdan razlog za osmogodišnje trajanje parnice.

U pogledu značaja predmeta spora, Ustavni sud nalazi da je podnosilac ustavne žalbe imao legitiman interes da sud o njegovom zahtevu odluči u okviru standarda razumnog roka, naročito iz razloga što je reč o potraživanjima koja potiču iz radnog odnosa.

Ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je našao da podnosilac nije doprineo produžavanju trajanja parničnog postupka. Ustavni sud ovde ima u vidu da je zbog izostanka punomoćnika podnosioca sa zakazanog ročišta doneto rešenje P1. 233/10 od 14. jula 2010. godine, kojim se tužba smatra povučenom. Međutim, Ustavni sud nalazi da za takvu procesnu odluku, čije je donošenje neznatno prolongiralo trajanje postupka, nema odgovornosti podnosioca, odnosno njegovog punomoćnika, s obzirom na to da je prvostepeni sud pravovremeno obavešten o razlozima nedolaska punomoćnika podnosioca na ročište, uz adekvatan procesni predlog da se rasprava održi sa prisutnom tuženom stranom.

Po oceni Ustavnog suda, dugom trajanju postupka isključivo je doprinelo nedovoljno efikasno postupanje kako prvostepenog , tako i drugostepenog suda. Ovde se naročito ima u vidu: da je tužba tuženoj na odgovor upućena posle skoro godinu dana od njene predaje sudu; da je, s tim u vezi, pripremno ročište održano nakon jedne godine i dva meseca od prijema tužbe; da je prvostepeni sud delimičnu presudu od 25. jula 2006. godine pismeno izradio i dostavio parničnim strankama osam meseci od zaključenja glavne rasprave; da je ovu presudu zasnovao na primeni opšteg akta tužene koji nije bio združen spisima parničnog predmeta, što je uzrokovalo i vraćanje spisa iz drugostepenog suda i dodatno produženje žalbenog postupka; da je posle okončanja ovog žalbenog postupka i vraćanja spisa iz Okružnog suda u Valjevu, prvostepeni sud ročište za glavnu raspravu zakazao posle devet meseci; da je i pored toga što parnične stranke nisu imale primedbe na veštačenje obavljeno od strane veštaka finansijske struke, Osnovni sud u Valjevu zakazao i održao posebno ročište radi izjašnjenja veštaka; da je žalbeni postupak pred Apelacionim sudom u Beogradu protiv presude Osnovnog suda u Valjevu P1. 1322/10 od 15. decembra 2010. godine trajao preko dve godine, u okviru kojeg je otvorena rasprava na kojoj je održano jedno ročište i izveden jedan dokaz.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocu ustavne žalbe u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Valjevu u predmetu P1. 1322/10 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz član a 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Krećući se u granicama postavljenog zahteva, Ustavni sud je, na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka, te smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu kompenzaciju za utvrđenu povredu prava. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu svoju postojeću praksu, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7.1. Razmatrajući navode ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da podnosilac povredu ovog ustavnog prava zasniva na tvrdnji da Apelacioni sud u Beogradu (u daljem tekstu: Apelacioni sud) nije dao razloge za osporenu drugostepenu presudu, tačnije nije u potpunosti objasnio kako je došao do zaključka da su podnosiocu uručena rešenja o umanjenju plate u spornim mesecima.

Ustavni sud napominje da je jedan od elemenata prava na pravično suđenje i pravo na obrazloženu sudsku odluku, koje podrazumeva obavezu suda da navede jasne, dovoljne i razumljive razloge na kojima zasniva svoju odluku. Time se istovremeno daje garancija stranci da je sud razmotrio njene navode i dokaze koje je istakla u postupku, te da se takva odluka može ispitati po žalbi. Pri tome, ovakva obaveza ne znači da je sud dužan da u odluci dâ detaljne odgovore na sva postavljena pitanja i iznete argumente. Mera u kojoj postoji obaveza davanja obrazloženja zavisi od prirode odluke i instancione nadležnosti suda koji odluku donosi (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Garcia Ruiz protiv Španije, predstavka broj 30544/96 od 29. januara 1999. godine, stav 26.). Budući da podnosilac u ovoj ustavnopravnoj stvari osporava drugostepenu presudu kojom je prvostepena presuda preinačena i tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan, Ustavni sud nalazi da je u takvoj pravnoj situaciji neophodno sagledati da li je žalbeni sud ispitao odlučna pitanja koja su pred njega izneta (videti presudu u predmetu Helle protiv Finske, predstavka broj 157/1996/776/1977 od 19. decembra 1997. godine, stav 60. ), odnosno da li je zasnovao svoju odluku na logički povezanim i doslednim argumentima. Dakle, kada se radi o ovoj specifičnoj vrsti drugostepenih odluka, Ustavni sud je mišljenja da pravo na obrazloženu sudsku odluku ne podrazumeva samo obavezu suda da odgovori na ključne navode žalioca, već i njegovu dužnost da precizno navede pravne propise i detaljno iznese odlučujuće argumente na kojima je utemeljio zauzeti pravni stav. U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da ovakva obaveza drugostepenog suda posebno dolazi do izražaja kada protiv njegove odluke nije dozvoljeno vanredno pravno sredstvo, zbog čega žalbeni sud mora uložiti poseban napor kako bi parnične stranke uverio u snagu svojih argumenata.

Ustavni sud polazi od toga da je odluku povodom tužbenog zahteva za naknadu štete zbog nezakonitog umanjenja plate za septembar 2003. godine i januar i februar 2004. godine, Apelacioni sud isključivo zasnovao na iskazu podnosioca, saslušanog u svojstvu parnične stranke na raspravi pred drugostepenim sudom. U svom iskazu, podnosilac je, pored ostalog, istakao da je tri rešenja o umanjenju plate (kao vid disciplinske sankcije) „potpisao“ u proleće ili jesen 2003. godine, kada je potpisivao i dokumenta koja predstavljaju službenu tajnu. Iz ovakvih navoda podnosioca, Apelacioni sud je izveo zaključak da su tri rešenja, koja je u svom iskazu pomenuo podnosilac, upravo ona rešenja kojima je za septembar 2003. i januar i februar 2004. godine podnosiocu umanjena plata, te da su iz tog razloga ona postala konačna i izvršna. Podnosilac u ustavnoj žalbi posebno ukazuje: da je njemu plata u tom periodu umanjivana (pored navedenih meseci) i za april, jul i decembar 2003. godine; da je tužbom prvobitno tražio naknadu štete zbog umanjenja plate i u ovim mesecima; da je nakon dostavljanja određenih pismenih dokaza iz kojih je proizlazilo da je rešenja o umanjenju plate za ove mesece primio, on odustao od tog dela tužbenog zahteva.

Ustavni sud konstatuje da je uz podnesak od 10. februara 2006. godine, zakonski zastupnik tužene dostavio svih šest rešenja o umanjenju plate za podnosioca, od kojih su tri (za april, jul i decembar 2003. godine) primljena i potpisana od strane podnosioca, dok kod ostala tri (za septembar 2003. godine i januar i februar 2004. godine) nije potpisan prijem od strane podnosioca, već postoje službene beleške da on po telefonskom pozivu nije pristupio radi prijema ovih rešenja, te da su ista istaknuta na oglasnoj tabli „kako bi ih on video kada bude dolazio“.

U vezi sa napred iznetim, Ustavni sud nalazi očiglednu nedostatnost u obrazloženju osporene drugostepene presude, s obzirom na to da se iz njene sadržine može utvrditi da Apelacioni sud nije na nesumnjiv način utvrdio činjenicu prijema rešenja o umanjenju plate za septembar 2003. godine i januar i februar 2004. godine, već je rukovođen iskazom podnosioca da je primio tri rešenja, bez konkretizacije koja rešenja, izveo zaključak da su to upravo rešenja o umanjenju plate u vezi kojih podnosilac potražuje naknadu štete. Polazeći od toga da je nesumnjivo utvrđeno da je podnosilac primio tri rešenja o umanjenju plate, i to za april, jul i decembar 2003. godine, a da u vezi prijema rešenja o umanjenju plate za septembar 2003. godine i januar i februar 2004. godine postoje samo službene beleške, Ustavni sud nalazi da osporena preinačujuća odluka, zasnovana isključivo na iskazu podnosioca u kome se on neodređeno izjasnio o prijemu tri rešenja o umanjenju plate (ne i kojih rešenja), nije obrazložena na način koji zadovoljava standarde pravičnog suđenja, uspostavljene ustavnosudskom praksom i praksom Evropskog suda za ljudska prava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je zaključio da je osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 820/12 od 13. marta 2013. godine, u delu kojim je odlučeno o tužbenom zahtevu za naknadu štete zbog nezakonitog umanjenja plate za septembar 2003. godine i januar i februar 2004. godine (prvi deo stava I izreke), povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na obrazloženu sudsku odluku, kao element prava na pravično suđenje, pa je ustavnu žalbu usvojio i u tom delu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u prvom delu tačke 3. izreke.

7.2. Kada je reč o navodima ustavne žalbe kojima se osporava odluka drugostepenog suda o tužbenom zahtevu podnosioca za isplatu naknade troškova za dolazak i odlazak sa rada, Ustavni sud je konstatovao da se osporena presud a zasniva na stavu da policijski službenik ima pravo na naknadu troškova prevoza samo u koliko dokaže da su ti troškovi stvarno postojali. S tim u vezi, u situaciji u kojoj podnosilac ni je dostavi o dokaze na okolnost da je troškove prevoza stvarno ima o, pravni osnov za usvajanje tužbenog zahteva nije postojao.

Polazeći od navedenih odredaba Zakona o radnim odnosima u državnim organima i Uredbe o naknadama i drugim primanjima zaposlenih u državnim organima i izabranih, odnosno postavljenih lica, Ustavni sud je ocenio da su ovakav stav i ocena redovn og suda zasnovani na ustavnopravno prihvatljivoj primeni i tumačenju merodavnog materijalnog prava, te je utvrdio da je neosnovana tvrdnja da je odbijanjem tužbenog zahteva za isplatu naknade troškova prevoza povre đeno pravo podnosi oca na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. Ovakav pravni stav Ustavni sud je već zauzeo u Odlukama Už-1296/2011 od 28. juna 2012. godine , Už-4206/2010 od 20. juna 2013. godine i Už-737/2011 od 10. oktobra 2013. godine (videti internet stranicu na: www.ustavni.sud.rs).

Uzimajući u obzir napred navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu i odlučio kao u drugom delu tačke 3. izreke.

8. Ustavni sud je našao da se štetne posledice učinjene povred e prava na pravično suđenje mogu otkloniti jedino poništajem osporene presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 820/12 od 13. marta 2013. godine, u prvom delu stava I izreke i određivanjem da navedeni sud u tom delu donese novu odluku o žalbi tužene izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Valjevu P1. 1322/10 od 15. decembra 2010. godine, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 4. izreke.

9. S obzirom na to da podnosilac ustavne žalbe nije dostavio dokaze na okolnost da su sudovi poslednje instance u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosili drugačije odluke od odluke koja se osporava ustavnom žalbom, već se u ustavnoj žalbi samo poziva na određene sentence iz sudske prakse, Ustavni sud o istaknutoj povredi prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava nije posebno odlučivao.

10. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku i pravično suđenje u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti