Odluka o povredi prava na pravično suđenje u postupku restitucije

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na pravično suđenje. Agencija za restituciju je bila dužna da pozove podnosioca da dopuni zahtev pre nego što ga odbaci kao neuredan. Poništava se presuda Vrhovnog kasacionog suda.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1993/2016
08.02.2018.
Beograd

Ustavni sud, Veliko već e, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Goran Ilić, Snežana Marković, dr Dragana Kolarić, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tam ás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi K. N . iz Bečeja, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 8. februara 2018 . godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba K. N . i utvrđuje da je presudom Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 409/15 od 30. decembra 2015. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 409/15 od 30. decembra 2015. godine i određuje se da isti sud donese novu odluku o zahtevu podnositeljke ustavne žalbe za preispitivanje presude Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 16556/14 od 9. aprila 2015. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. K. N . iz Bečeja, preko punomoćnika E. H , advokata iz Temerina, podnela je Ustavnom sudu , 9. marta 201 6. godine, ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 409/15 od 30. decembra 2015. godine , zbog povrede prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo i prava na imovinu, zajemčenih čl. 36. i 58. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se navodi da je Agencija za restituciju, iako je zakonom predviđeno da će se nepotpuni zahtevi odbacivati, u praksi redovno davala strankama dodatne rokove za dopunu zahteva, te da je sama Agencija u više navrata u javnosti ponavljala da će tako činiti, ali da podnositeljki to nije bilo omogućeno. Podnositeljka se , s tim u vezi, poziva na izjavu direktora Agencije za restituciju, datu za Radio-televiziju Srbije 21. februara 2014. godine, u kojoj je navedeno da „nisu bili rigidni i da su govorili ljudima da sa nekompletnom dokumentacijom podnesu zahtev“ .

Po mišljenju podnositeljke, postupanje Agencije za restituciju predstavlja očigledno nejednako postupanje u istim slučajevima i, „možda jeste zakonito“, ali bi u tom slučaju trebalo svima da se odbacuju nepotpuni zahtevi, a ne da od volje postupajućeg organa zavisi kome će omogućiti da dopuni zahtev i produžiti rok, a kome ne. Ustavnom žalbom se ukazuje na povredu prava na jednaku pravnu zaštitu „samovoljom nadležnog organa“ i u prilog tome dostavlja dopis Agencije za restituciju u predmetu broj 46-028099/2014 od 13. maja 2015. godine, kojim se punomoćnik podnositeljke poziva da dopuni zahtev u tom predmetu prilaganjem odgovarajuće dokumentacije.

Prema navodima ustavne žalbe, opisano postupanje Agencije za restituciju je imalo za posledicu onemogućavanje podnositeljki da ostvari pravo na vraćanje oduzete imovine, iako je podnositeljka predložila da organ po službenoj dužnosti pribavi dokaze koje ona nije mogla pribaviti, odnosno da se radi toga zakaže usmena rasprava.

Ustavnom žalbom se predlaže da ustavni sud utvrdi povredu označenih prava i poništi osporeni akt.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u osporeni akt i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Zaključkom Agencije za restituciju – Područna jedinica Novi Sad (dalje u tekstu: Agencija) broj 46-028190/2014 od 17. novembra 201 4. godine odbačen je kao neuredan zahtev podnositeljke ustavne žalbe K. N . podnet 27. februara 2014. godine, kojim je, zajedno sa drugim licima, tražila vraćanje oduzete imovine označene u zahtevu . U obrazloženju zaključka je navedeno: d a uz zahtev za vraćanje imovine nije priložen obavezan dokaz propisan odredbom člana 42. stav 4. tačka 3) Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju; da je odredbom člana 43. stav 1. propisano da će se zahtev koji ne sadrži obavezne podatke iz člana 42. stav 7. Zakona odbaciti kao neuredan; da je, polazeći od navedenog, odlučeno kao u dispozitivu zaključka .

Presudom Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 16556/14 od 9. aprila 2015. godine odbijena je kao neosnovana tužba kojom je podnositeljka ustavne žalbe osporil a zakonitost zaključka Agencije od 17. novembra 201 4. godine. Upravni sud je najpre konstatovao da je u tužbi navedeno: da je podnositeljka nadležnom arhivu podnela zahtev za dostavljanje kompletne dokumentacije o podržavljenju imovine njenog pravnog prethodnika; da je uz zahtev za vraćanje imovine priložen dokaz da je od nadležnog arhiv a tražena dokumentacija ; da je uz zahtev priložen revers o oduzimanju pokretne imovine, koja je „faktički konfiskovana“ . Upravni sud je prihvatio u svemu kao pravilne razloge navedene u obrazloženju osporenog zaključka Agencije, a ocenjujući navode tužbe, našao je da se njima upravo potvrđuje pravilnost odlučivanja tuženog organa, s obzirom na izričit u odredbu Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju da će se zahtev uz koji nisu priloženi podaci i dokazi iz člana 42. stav 7. tog zakona odbaciti kao neuredan.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 409/15 od 30. decembra 2015. godine odbijen je zahtev kojim je podnositeljka ustavne žalbe tražila preispitivanje presude Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 16556/14 od 9. aprila 2015. godine. Vrhovni kasacioni sud je konstatovao da podnositeljka u zahtevu ističe da nije mogla dostaviti sva pismena na osnovu kojih je njenom pravnom prethodniku oduzeta imovina, jer nadležni arhiv nije izvršio svoju obavezu propisanu zakonom, zbog čega smatra da je „trebalo održati usmenu raspravu radi pribavljanja tih dokaza“. Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pobijana presuda doneta je bez povrede pravila postupka, uz pravilnu primenu materijalnog prava, budući da se iz spisa predmeta vidi da podnositeljka u prilogu zahteva za vraćanje imo vine nije dostavila ispravu o podržavljenju imovine čiji povraćaj traž i. Vrhovni kasacioni sud je , takođe, ocenio da ostali navodi zahteva ne mogu da dovedu do drugačije ocene zakonitosti pobijane presude.

Dopisom Agencije za restituciju – Područna jedinica Novi Sad broj 46-028099 od 13. maja 2015. godine obavešten je advokat Endre Horvat (ovde punomoćnik podnositeljke ustavne žalbe) o tome da je neophodno da svoj zahtev dopuni dostavljanjem odgovarajuće dokumentacije, i to pravnosnažnom odlukom o oduzimanju imovine koja je predmet zahteva za vraćanje. U dopisu je navedeno da je tražene podatke potrebno dostaviti najkasnije u roku od 15 dana od dana prijema dopisa, jer su neophodni za dalje postupanje u tom predmetu.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu podnositeljka ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (č lan 36. ); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, te da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (član 58. st. 1. i 2.).

Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj pravnoj stvari, pored već navedenih ustavnih odredaba, relevantne su i sledeće odredbe zakona:

Zakonom o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju („Službeni glasnik RS“, br. 72/11i 108/13) propisano je: da se postupak po zahtevu sprovodi po odredbama ovog zakona, a da će se na pitanja koja nisu uređena ovim zakonom primenjivati odredbe zakona kojim se uređuje opšti upravni postupak (član 11. stav 1.); da se zahtev za vraćanje imovine podnosi u roku od dve godine od dana objavljivanja javnog poziva Agencije na veb sajtu ministarstva nadležnog za poslove finansija (član 42. stav 1.); da se uz zahtev prilaže, pored ostalog, isprava o podržavljenju imovine ili naziv, broj i godina službenog glasila u kome je objavljen akt, uz konkretno navođenje predmeta oduzimanja i sl (član 42. stav 4 . tačka 3)) ; da se u z zahtev obavezno prilažu dokazi iz stava 4. tač. 1), 3) i 4) ovog člana (član 42. stav 7.); da će se zahtev koji ne sadrži podatke iz člana 42. stav 7. ovog zakona i uz koji nisu priloženi dokazi iz tog stava odbaciti kao neuredan (član 43. stav 1.); da l ice čiji je zahtev odbačen u smislu stava 1. ovog člana ima pravo da novi zahtev podnese do isteka roka iz člana 42. stav 1 . ovog zakona ( član 43. stav 2.) .

Zakonom o opštem upravnom postupku („ Službeni list SRJ“, br. 33/97, 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10) bilo je propisano: da su po ovom zakonu dužni da postupaju državni organi kad u upravnim stvarima, neposredno primenjujući propise, rešavaju o pravima, obavezama ili pravnim interesima fizičkog lica, pravnog lica ili druge stranke, kao i kad obavljaju druge poslove utvrđene ovim zakonom (član 1.); da su po ovom zakonu dužni da postupaju i preduzeća i druge organizacije kad u vršenju javnih ovlašćenja koja su im poverena zakonom rešavaju, odnosno kad obavljaju druge poslove iz člana 1. ovog zakona (član 2.); da odredbe zakona kojima se, zbog specifične prirode upravnih stvari u pojedinim upravnim oblastima, propisuju neophodna odstupanja od pravila opšteg upravnog postupka, moraju biti u saglasnosti sa osnovnim načelima utvrđenim ovim zakonom (član 3.); da su p ri vođenju postupka i rešavanju u upravnim stvarima, organi dužni da strankama omoguće da što lakše zaštite i ostvare svoja prava i pravne interese, vodeći računa da ostvarivanje njihovih prava i pravnih interesa ne bude na štetu prava i pravnih interesa drugih lica, niti u suprotnosti sa zakonom utvrđenim javnim interesima (član 6 .); da se u postupku moraju utvrditi pravilno i potpuno sve činjenice i okolnosti koje su od značaja za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 8.); da će se o rgan koji vodi postupak starati da neznanje i neukost stranke i drugih učesnika u postupku ne budu na štetu prava koja im po zakonu pripadaju (član 15.); da a ko podnesak sadrži neki formalni nedostatak koji sprečava postupanje po podnesku ili ako je nerazumljiv ili nepotpun, organ koji je primio takav podnesak učiniće sve što treba da se nedostaci otklone i odrediće podnosiocu rok u kom je dužan da to učini (član 58. stav 1.); da a ko podnosilac ne otkloni nedostatke u određenom roku, pa se usled toga ne može postupati po podnesku, organ će zaključkom odbaciti takav podnesak, a na tu posledicu će se podnosilac naročito upozoriti u pozivu za ispravku podneska (član 58. stav 2.); da se p re donošenja rešenja moraju utvrditi sve odlučne činjenice i okolnosti koje su od značaja za donošenje rešenja i strankama omogućiti da ostvare i zaštite svoja prava i pravne interese (član 125. stav 1.).

5. Podnositeljka ustavne žalbe smatra da joj je „samovoljom nadležnog organa“ povređeno pravo na jednaku zaštitu prava, jer postupanje Agencije za restituciju sa neurednim zahtevima za vraćanje imovine nije bilo jednako prema svima, odnosno pojedinim strankama ostavljan je dodatni rok za dopunu zahteva, a podnositeljki to nije bilo omogućeno. Takođe se ističe da postupanje Agencije „možda jeste zakonito“, ali bi u tom slučaju trebalo sve nepotpune zahteve odbaciti, a ne da od volje postupajućeg organa zavisi kome će omogućiti da dopuni zahtev, a kome ne.

Ustavni sud je, polazeći od ustavnopravnih razloga iznetih u ustavnoj žalbi, konstatovao da podnositeljka prevashodno ukazuje na propuste Agencije u primeni procesnog prava, te je ocenjivao ustavnu žalbu sa stanovišta prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, kojim se garantuje svakome pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega. Ovaj sud ukazuje da ustavna garancija prava na pravično suđenje podrazumeva, pored ostalog, da sudska odluka o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom merodavnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u suprotnom mogla smatrati rezultatom arbitrernog postupanja i odlučivanja nadležnog suda.

Polazeći od navedenih odredaba Zakona o opštem upravnom postupku, Ustavni sud je konstatovao: da su pri vođenju postupka i rešavanju u upravnim stvarima, organi dužni da strankama omoguće da što lakše zaštite i ostvare svoja prava i pravne interese, vodeći računa da ostvarivanje njihovih prava i pravnih interesa ne bude na štetu prava i pravnih interesa drugih lica, niti u suprotnosti sa zakonom utvrđenim javnim interesima; da se, saglasno načelu materijalne istine, pre donošenja rešenja moraju utvrditi sve odlučne činjenice i okolnosti koje su od značaja za donošenje rešenja; da će organ pozvati podnosioca zahteva da otkloni formalne nedostatke koji sprečavaju postupanje po zahtevu i odrediti mu rok da to učini; da će se podnosilac u pozivu za ispravku, odnosno dopunu zahteva upozoriti na to da će zahtev biti odbačen, ako blagovremeno ne postupi po nalogu organa. Ustavni sud konstatuje da je Upravni sud – Odeljenje u Novom Sadu u obrazloženju presude U. 16556/14 od 9. aprila 2015. godine ocenio da navodi tužbe kojima je ukazano da je podnositeljka uz zahtev za vraćanje imovine prilož ila dokaz da je nadležnom arhivu podnela zahtev za dostavljanje kompletne dokumentacije o podržavljenju imovine njenog pravnog prethodnika „upravo potvrđuju“ pravilnost odlučivanja tuženog organa, s obzirom na zakonsku posledicu podnošenja nepotpunog zahteva. Navedenu ocenu prihvatio je Vrhovni kasacioni sud u osporenoj presudi Uzp. 409/15 od 30. decembra 2015. godine .

Ocenjujući ustavnopravnu prihvatljivost stanovišta izraženog u osporenoj presudi Upravnog suda, Ustavni sud najpre ukazuje da se posebnim zakonom mogu uvesti specifičnosti kojima se odstupa od opštih pravila upravnog postupka, ali ta odstupanja moraju biti u saglasnosti sa osnovnim načelima utvrđenim Zakonom o opštem upravnom postupku, odnosno takvim se rešenjima ne može ugroziti položaj jedne strane u postupku i time dovesti u pitanje ostvarenje zaštite njenih prava u postupku. Ustavni sud naglašava da je postupanje organa uprave u fazi prethodnog ispitivanja zahteva od izuzetnog značaja za stranku, zbog zaštite njenog pravnog interesa, jer omogućava stranci da, na poziv organa, dostavi tražene dokaze potrebne za odlučivanje o zahtevu, odnosno da obavesti organ o razlozima koji je sprečavaju da to učini. Ustavni sud, takođe, konstatuje da Zakon o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju ne sadrži odredbu kojom se isključuje primena odredaba člana 58. st. 1. i 2. Zakona o opštem upravnom postupku u postupanju Agencije po zahtevima za vraćanje imovine, niti je odredbom člana 43. stav 1. Zakon a o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju propisano da će se zahtev uz koji nisu priloženi propisani dokazi odbaciti kao neuredan „odmah“ ili „bez upozorenja“.

Ispitujući da li i u kojoj meri odredba člana 43. stav 1. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju predstavlja odstupanje od pravila postupanja organa u upravnom postupku sa nepotpunim podneskom, Ustavni sud je imao u vidu da se posebnim zakonom može predvideti obaveza prilaganja određenih dokaza uz podnesak, u kom slučaju izostanak takvih dokaza predstavlja formalni nedostatak zbog kojeg se po takvom podnesku ne može postupati. Kako je ratio legis odredaba člana 42. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju što preciznije navođenje podataka i priloga koje obavezno mora da sadrži zahtev za vraćanje imovine – s obzirom na specifičnost tog postupka i njegovu hitnost, opravdano je da izostanak nekog podatka ili dokaza ima za posledicu odbacivanje zahteva kao neurednog. Međutim, po shvatanju Ustavnog suda, navedena zakonska posledica ne može da nastupi ukoliko podnosilac zahteva prethodno nije pozvan da zahtev dopuni na određeni način i u određenom roku, i upozoren da će, u protivnom, njegov zahtev biti odbačen. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud nalazi da je odredba člana 43. stav 1. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju u osporenom postupku morala biti sagledana u kontekstu opštih pravila o postupanju organa sa neurednim podneskom iz sistemskog zakona, čija primena u tom delu nije isključena. Navedeno stanovište Ustavni sud je izrazio u odlukama Už-8195/2014 od 3. novembra 2016. godine, Už-8975/2014 od 24. novembra 2016. godine, Už-8241/2015 od 26. oktobra 2017. godine i Už-5984/2015 od 26. oktobra 2017. godine ( videti na internet stranici: www.ustavni.sud.rs).

Ustavni sud je imao u vidu da stranka u upravnom postupku može već prilikom podnošenja zahteva nadležnom organu istaći da nije u mogućnosti da pribavi dokaze potrebne za odlučivanje o zahtevu, ali da to može učiniti i po prijemu poziva nadležnog organa da uredi zahtev. Ustavni sud konstatuje da je Agencija donela osporeni zaključak a da prethodno nije pozvala podnositeljku ustavne žalbe da uredi zahtev, niti ju je upozorila da će isti, u protivnom, biti odbačen, čime je onemogućila podnositeljku da u toku postupka sama pribavi ispravu koja se nalazi kod drugog organa, odnosno da istakne da ne može sama da pribavi tu ispravu. Ustavni sud je , takođe, konstatovao da od ponovnog obraćanja podnositeljke Istorijskom arhivu Senta do podnošenja zahteva za vraćanje imovine nije protekao zakonom određeni rok za postupanje po zahtevu za dostavljanje tražene dokumentacije , ali je našao da to ne može uticati na odluku o ovoj ustavnoj žalbi, imajući u vidu stanovište Suda da se zahtev za vraćanje oduzete imovine ne može odbaciti kao neuredan, pre nego što se podnosilac pozove da uredi zahtev i upozori na posledice propuštanja.

Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je ocenio da je zaključkom Agencije od 17. novembra 2014. godine o odbacivanju zahteva za vraćanje imovine podnositeljki ustavne žalbe uskraćeno pravo da nj en zahtev bude suštinski razmotren. Takođe, Upravni sud je propustio da sprovede delotvornu kontrolu zakonitosti osporenog akta, ocenjujući da pravilnost odlučivanja tuženog organa „upravo potvrđuju“ navodi tužbe o tome da je podnositeljka uz zahtev za vraćanje imovine priložila dokaz da je od nadležnog arhiva tražila ispravu o podržavljenju sporne imovine. S obzirom na navedeno, a imajući u vidu da je Vrhovni kasacioni sud u osporenoj presudi Uzp. 409/15 od 30. decembra 2015. godine prihvatio stanovište izraženo u presudi Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 16556/14 od 9. aprila 2015. godine, Ustavni sud je utvrdio da osporena presuda nije obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, što je dovelo do povrede prava podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava . Stoga je Ustavni sud u ovom delu usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud je konstatovao da se u ustavnoj žalbi povreda prava na jednaku zaštitu prava obrazlaže time da je Agencija za restituciju – Područna jedinica Novi Sad u predmetu broj 46-028099 obavestila punomoćnika podnositeljke da je neophodno da svoj zahtev u tom predmetu dopuni dostavljanjem odgovarajuće dokumentacije, u roku od 15 dana od dana prijema dopisa. Sud, međutim, nije ispitivao ove razloge ustavne žalbe sa stanovišta označenog prava zajemčenog članom 36. stav 1. Ustava, imajući u vidu da je već utvrdio povredu prava na pravično suđenje.

6. Ustavni sud je, imajući u vidu prirodu učinjene povrede prava u konkretnom slučaju, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, poništio osporenu presudu Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 409/15 od 30. decembra 2015. godine i odredio da isti sud donese novu odluku o zahtevu podnositeljke ustavne žalbe za preispitivanje presude Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 16556/14 od 9. aprila 2015. godine, odlučujući kao u tački 2. izreke .

7. Ustavni sud nalazi da se u ustavnoj žalbi samo formalno ističe povreda prava na pravno sredstvo, budući da nisu navedeni bilo kakvi razlozi za tvrdnju o povredi tog prava garantovanog članom 36. stav 2. Ustava.

Ustavni sud je ocenio preuranjenim zahtev ustavne žalbe da se utvrdi povreda prava na imovinu iz član a 58. Ustava , imajući u vidu da će, nakon poništavanja presude Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 409/15 od 30. decembra 2015. godine , biti ponovo ispitana zakonitost presude Upravnog suda kojom je pravnosnažno okončan predmetni upravni postupak .

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u preostalom delu odbacio, zbog nepostojanja Ustavom i Zakonom utvrđenih pretpostavki za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Na osnovu svega izloženog i odredaba 42a stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 4 6. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 8 9. Poslovnika o radu Ustavnog suda ( „Službeni glasnik RS “, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka o povredi prava na pravično suđenje u postupku restitucije

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti