Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti ustavne žalbe zbog zastarelosti potraživanja naknade štete

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda kojom je odbijen zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog zastarelosti. Iako je postojao zastoj zastarevanja tokom ratnog stanja, potraživanje je ipak zastarelo jer je tužba podneta nakon proteka roka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Nikole Malinića iz Sombora, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 3. oktobra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Nikole Malinića protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3396/10 od 23. marta 2011. godine, zbog p ovrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Nikola Malinić iz Sombora izjavio je 4. maja 2011. godine, preko punomoćnika Milovana Belića, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3396/10 od 23. marta 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je drugostepeni sud pogrešno primenio odredbe Zakona o obligacionim odnosima i odbio njegov tužbeni zahtev sa obrazloženjem da je njegovo potraživanje zastarelo, jer je protekao rok od 15 godina iz člana 377. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima; da sud nije imao u vidu odredbu člana 386. istog zakona kojom je propisano da zastarelost prema licu koje se nalazi na odsluženju vojnog roka ili na vojnoj vežbi ne može nastupiti dok ne proteknu tri meseca od odsluženja vojnog roka ili prestanka vojne vežbe; da je sud primenio navedenu odredbu zakona ne bi bilo osnova da se odbije njegov tužbeni zahtev; da su državni organi i nakon okončanja sukoba u Republici Hrvatskoj vodili istrage za krivično delo oružane pobune, čime je došlo do prekida zastarelosti krivičnog gonjenja, što je ujedno uslovilo i prekid zastarevanja zahteva za naknadu štete. Podnosilac je predložio da Ustavni su usvoji ustavnu žalbu i poništi osporenu presudu.

Dopunom ustavne žalbe od 24. septembra 2012. godine podnosilac je istakao i povredu prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenog odredbom člana 36. stav 1. Ustava, ukazujući na različitu praksu sudova u parničnim predmetima koji se odnose na naknadu štete nastalu usled ranjavanja tokom oružanih sukoba na prostoru bivše SFRJ.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 2453/07 od 15. maja 2009. godine, stavom prvim izreke, obavezana je tužena Republika Srbija - Ministarstvo odbrane da tužiocu, ovde podnosiocu ustavne žalbe, isplati na ime naknade nematerijalne štete, i to: na ime pretrpljenih fizičkih bolova i straha iznos od 300.000 dinara, na ime naruženosti 250.000 dinara i na ime umanjenja životne aktivnosti 500.000 dinara - ukupno 1.350.000 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom od 15. maja 2009. godine, pa do isplate ; stavom drugim izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da mu na ime pretrpljenih fizičkih bolova isplati još 140.000 dinara, na ime straha još 100.000 dinara, na ime naruženosti još 50.000 dinara i na ime umanjenja životne aktivnosti još 600.000 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom; stavom trećim izreke obavezana je tužena da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati 136.000 dinara.

Protiv navedene presude blagovremeno su izjavili žalbe tužilac i tužena zbog pogrešne primene materijalnog prava, i to tužilac protiv stava drugog izreke, a tužena protiv stava prvog i trećeg.

Postupajući po žalbama stranaka, Apelacioni sud u Beogradu (u daljem tekstu: Apelacioni sud) doneo je osporenu presudu Gž. 3396/10 od 23. marta 2011. godine, kojom je potvrdio presudu Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 2453/07 od 15. maja 2009. godine u stavu drugom izreke i odbio kao neosnovanu žalbu tužioca. Stavom drugim izreke osporene drugostepene presude preinačena je prvostepena presuda u stavu prvom izreke i odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže da mu isplati na ime naknade nematerijalne štete, i to: za pretrpljene fizičke bolove iznos od 300.000 dinara, za pretrpljeni strah iznos od 300.000 dinara, za pretrpljene duševne bolove zbog naruženosti iznos od 250.000 dinara i za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti iznos od 500.000 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 15. maja 2009. godine, pa do isplate. Stavom trećim izreke ove presude preinačeno je rešenje o troškovima postupka i odbijen je zahtev tužioca za naknadu istih. U obrazloženju osporene drugostepene presude je navedeno da iz utvrđenog činjeničnog stanja proizilazi: da je tužilac bio pripadnik bivše Jugoslovenske Narodne Armije - TO Karanac u periodu od 15. avgusta 1991. godine, pa do 8. januara 1992. godine; da je izvršavajući borbene zadatke protiv pripadnika oružanih snaga Hrvatske povređen 8. januara 1992. godine u borbi kod sela Čeminac; da je prilikom ranjavanja zadobio je ustrelnu ranu u donjem delu grudnog koša, u predelu stomaka i predelu desno g bubrega; da je tužilac trpeo fizičke bolove i strah intenziteta i trajanja bliže opisanih u nalazima i mišljenjima veštaka u spisima, da kod tužioca postoji naruženost srednjeg stepena, da na osnovu usaglašenih nalaza veštaka ukupno umanjenje životne aktivnosti kod tužioca iznosi 38%; da se tužilac bez uspeha obraćao tuženoj za naknadu štete van spora 19. aprila 2007. godine; da je tužiocu priznato pravo ratnog vojnog invalida VIII grupe sa 40% invaliditeta trajno i po tom osnovu prima mesečni iznos oko 4.000 dinara; da je kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud zaključio da je tužena u obavezi da tužiocu naknadi pretrpljenu štetu u smislu čl. 173. i 174. Zakona o obligacionim odnosima, na osnovu čega je odlučio kao u stavu prvom izreke prvostepene presude, a za preostali deo tužbeni zahtev odbio kao neosnovan i odlučio kao u stavu drugom izreke . Dalje je navedeno: da je na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo, i to član 377. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, kada je usvojio tužbeni zahtev za naknadu nematerijalne štete po svim vidovima tužiocu; da je šteta koju je tužilac pretrpeo nastala u vezi sa izvršenjem krivičnog dela oružane pobune koja zastareva u roku od 15 godina na osnovu člana 377. stav 1 . Zakona o obligacionim odnosima; da je štetni događaj nastupio 8. januara 1992. godine , da se t užilac obraćao tuženoj za obeštećenje van spora 19. aprila 2007. godine, a da tužbu je podneo 16. aprila 2007. godine; da sledstveno iznetom, potraživanje tužioca je zastarelo na osnovu člana 377. stav 1 . Zakona o obligacionim odnosima, jer je tužba podneta po proteku roka od 15 godina od nastanka štete, kada je već nastupila zastarelost krivičnog gonjenja za krivično delo oružane pobune; da na osnovu čl ana 391. Zakona o obligacionim odnosima, za prekid zastarevanja nije dovoljno da poverilac pozove dužnika pismeno ili usmeno da ispuni obavezu; da se na o snovu odredaba čl . 387. i 388 . Zakona o obligacionim odnosima, zastarevanje prekida kada dužnik prizna dug, podizanjem tužbe i svakom drugom poveriočevom radnjom preduzetom protiv dužnika pred sudom ili nekim drugim nadležnim organom u cilju utvrđivanja obezbeđenja ili ostvarivanja potraživanja; da, u konkretnom slučaju, tužena nije priznala dug tužiocu , a tužba je podneta po proteku roka od 15 godina iz člana 377. Zakona o obligacionim odnosima; da vansudska opomena ne prekida zastarelost; da s obzirom na to da je potraživanje tužioca zastarelo, jer do prekida zastarelosti nije ni došlo, to je prvostepena presuda u stavu prvom izreke preinačena i odbijen tužbeni zahtev tužioca kao u stavu drugom izreke drugostepene presude.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Osnovnim Krivičnim zakonom („Službeni list SFRJ“, br. 44/76, 36/77, 34/84, 37/84, 74/87, 57/89, 3/90, 38/90, 45/90 i 54/90 i „Službeni list SRJ“, br. 35/92, 16/93, 31/93, 37/93, 24/94 i 61/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 39/03) bilo je propisano: da ko učestvuje u oružanoj pobuni koja je upravljena na ugrožavanje ustavnog uređenja ili bezbednosti SRJ, kazniće se zatvorom najmanje pet godina, dok će se organizator ili kolovođa pobune, kazniti zatvorom najmanje sedam godina (član 124.); da ako u ovom zakonu nije drukčije određeno, krivično gonjenje se ne može preduzeti kad protekne petnaest godina od izvršenja krivičnog dela za koje se po zakonu može izreći zatvor preko deset godina (član 95. stav 1. tačka 2)).

Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) je propisano: da zastarelošću prestaje pravo zahtevati ispunjenje obaveze, da zastarelost nastupa kad protekne zakonom određeno vreme u kome je poverilac mogao zahtevati ispunjenje obaveze (član 360. st. 1. i 2.); da zastarelost počinje teći prvog dana posle dana kad je poverilac imao pravo da zahteva ispunjenje obaveze, ako zakonom za pojedine slučajeve nije što drugo propisano (član 361. stav 1.); da zastarelost nastupa kad istekne poslednji dan zakonom određenog vremena (član 362.); da kad je šteta prouzrokovana krivičnim delom, a za krivično gonjenje je predviđen duži rok zastarelosti, zahtev za naknadu štete prema odgovornom licu zastareva kad istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja, da prekid zastarevanja krivičnog gonjenja povlači za sobom i prekid zastarevanja zahteva za naknadu štete, kao i da isto važi i za zastoj zastarevanja (član 377.); da zastarelost prema licu koje se nalazi na odsluženju vojnog roka ili na vojnoj vežbi ne može nastupiti dok ne proteknu tri meseca od odsluženja vojnog roka ili prestanka vojne vežbe (član 386.); da se zastarevanje prekida podizanjem tužbe i svakom drugom poveriočevom radnjom preduzetom protiv dužnika pred sudom ili drugim nadležnim organom, u cilju utvrđivanja, obezbeđenja ili ostvarenja potraživanja (član 388.); da posle prekida zastarevanje počinje teći iznova, a vreme koje je proteklo pre prekida ne računa se u zakonom određeni rok za zastarelost (član 392. stav 1.).

Odredbama člana 2. Uredbe o primenjivanju Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SRJ“, br. 22/99, 23/99 i 35/99) bilo je propisano: da se za vreme ratnog stanja prekidaju sudski i drugi postupci za naknadu štete protiv Savezne Republike Jugoslavije - Saveznog ministarstva za odbranu, Vojske Jugoslavije i Saveznog ministarstva za unutrašnje poslove, kao i protiv republika članica - organa republika članica nadležnih za unutrašnje poslove, pokrenuti na osnovu Zakona o obligacionim odnosima (stav 1.); da se za vreme ratnog stanja ne mogu pokretati postupci za naknadu štete protiv subjekata iz stava 1. ovog člana, kao i da za to vreme ne teče rok zastarelosti tih potraživanja (stav 2.).

5. Ocenjujući postojanje povrede prava na pravično suđenje sa stanovišta navoda ustavne žalbe, Ustavni sud je najpre ukazuje da je u Odluci Už-863/2102 od 21. februara 2013. godine izrazio stav da odredbama ZOO nije isključena primena opštih pravila o prekidu i zastoju zastarelosti iz ZOO, u situaciji kada se zastarelost određuje shodno članu 377. stav 1. ZOO. Privilegovani rok za oštećenog je ustanovljen zbog načina na koji mu je pričinjena šteta (krivičnim delom), te je ratio legis tih odredbi da se oštećeni dovede u povlašćeni položaj u odnosu na druga lica kojima šteta nije pričinjena izvršenjem krivičnog dela. Isključivanjem razloga za zastoj i/ili prekid zastarevanja propisanih opštim pravilima obligacionog prava, moglo bi se doći u situaciju da privilegovani rok zastarevanja utvrđen shodno članu 377. ZOO, izgubi to svojstvo, čak i da bude de facto kraći od rokova predviđenih članom 376. ZOO.

S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da je, u konkretnom slučaju, imao u vidu da je postojao zastoj zastarevanja propisan Uredbom o primenjivanju Zakona o obligacionim odnosima, i to u periodu od 24. marta 1999. godine, kada je Savezna vlada donela Odluku o proglašenju ratnog stanja u Saveznoj Republici Jugoslaviji („Službeni list SRJ“, broj 15/99), pa do 26. juna 1999. godine, kada je doneta Odluka o prestanku ratnog stanja („Službeni list SRJ“, broj 44/99). Međutim, u konkretnom slučaju, i pored stava Apelacionog suda da podnošenje zahteva za obeštećenje van spora ne prekida tok zastarelosti, koji je u suprotnosti sa navedenim stavom Ustavnog suda, činjenica da je podnosilac ustavne žalbe ranjen 8. januara 1992. godine, a da je tužbu podneo 16. aprila 2007. godine (a zahtev za obeštećenje van spora tri dana kasnije), ukazuje da je njegovo potraživanja ipak zastarelo , i pored činjenice da zastarevanje nije teklo u navedenom periodu.

Ustavni sud, krećući se u granicama navoda iz ustavne žalbe, ukazuje da navodi koji se odnose na to da Apelacioni sud nije primenio odredbu člana 386. ZOO, takođe ne mogu biti od uticaja na povredu prava na pravično suđenje. Ovo stoga, što se navedena odredba ZOO odnosi na potraživanja prema licu koje je na odsluženju vojnog roka ili na vojnoj vežbi, ali ne i na potraživanja tih lica prema svojim dužnicima.

Konačno, Ustavni sud ukazuje da navodi da je „sprovođenjem istražnih radnji“ došlo do prekida zastarelosti krivičnog gonjenja za krivično delo oružane pobune iz člana 124. Osnovnog Krivičnog zakona (što je ujedno uslovilo i prekid zastarevanja zahteva za naknadu štete), ne mogu biti od uticaja, jer podnosilac nije dostavio dokaz da je te navode isticao u toku parničnog postupka. Naime, podnosilac ustavne žalbe ne može se u postupku pred Ustavnim sudom prvi put pozivati na određene dokaze i saznanja, ukoliko na njih nije ukazao u postupku koji je prethodio postupku po ustavnoj žalbi, a imao je takvu mogućnost.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je ocenio da ne postoje razlozi koji bi ukazivali na to da je primena materijalno-pravnih propisa u krajnjem ishodu bila na štetu podnosioca ustavne žalbe, niti da ima elemenata koji ukazuju na procesnu nepravičnost u smislu garancija u okviru prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US ), odlučujući kao u izreci.

6. U vezi sa istaknutim zahtevom od 24. septembra 2012. godine koji se odnosi na povredu prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenog odredbom člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se blagovremenost naknadnog podneska u kojem se ističe novi zahtev o kome Ustavni sud treba da odluči, vezuje za datum predaje tog podneska.

Odredbom člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, kojim je uređen postupak po ustavnoj žalbi, propisano je da se ustavna žalba može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.

Ustavni sud je utvrdio da je osporena presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3396/10 od 23. marta 2011. godine podnosiocu dostavljena pre 4. maja 2011. godine – kada je izjavljena ustavn a žalb a.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu datum podnošenja dopune ustavne žalbe, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu kao neblagovremenu, jer je izjavljena posle isteka roka iz člana 84. stav 1. Zakona.

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46) tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti ustavne žalbe zbog zastarelosti potraživanja naknade štete

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti