Povreda prava na pravično suđenje zbog odbijanja zahteva za isplatu zarade

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na pravično suđenje. Podnosilac, iako u radnom odnosu, nije primao zaradu jer poslodavac nije radio. Sudovi su pogrešno odbili njegov zahtev, jer obaveza isplate zarade postoji dok ugovor o radu traje.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1996/2009
23.06.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Miroslava Stefanovića iz sela Lukocrevo, opština Novi Pazar, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 23. juna 2011. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Miroslava Stefanovića izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 80/09 od 15. aprila 2009. godine i presude Okružnog suda u Novom Pazaru Gž. 902/09 od 15. septembra 2009. godine i utvrđuje da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Okružnog suda u Novom Pazaru Gž. 902/09 od 15. septembra 2009. godine i nalaže Apelacionom sudu u Kragujevcu da donese novu odluku o žalbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 80/09 od 15. aprila 2009. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Miroslav Stefanović iz sela Lukocrevo, opština Novi Pazar, podneo je 28. oktobra 2009. godine, preko punomoćnika Vladana Pantovića, advokata iz Novog Pazara, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 80/09 od 15. aprila 2009. godine i presude Okružnog suda u Novom Pazaru Gž. 902/09 od 15. septembra 2009. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 58. stav 1.Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi podnosilac je naveo: da se unazad nekoliko godina nalazi na plaćenom odsustvu iz razloga što je poslodavac imao ozbiljnih poteškoća u procesu proizvodnje; da mu za to vreme poslodavac nije isplaćivao nikakvu naknadu zarade, zbog čega je tužio poslodavca za naknadu zarade po osnovu plaćenog odsustva u visini minimalne zarade, kao i za uplatu doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje; da su postupajući sudovi pogrešno primenili odredbe Zakona o radu, jer je nesporno da mu poslodavac usled poteškoća u procesu proizvodnje nije otkazao ugovor o radu, niti ga je u spornom periodu rešenjem uputio na neplaćeno odsustvo, tako da su između podnosioca i poslodavca sve vreme tekla prava i obaveze iz radnopravnog odnosa. Takođe je navedeno da je u identičnim pravnim stvarima Opštinski sud u Novom Pazaru usvojio tužbene zahteve drugih tužilaca, navodeći kao primer pravnosnažne presude tog suda P1. 75/09 i P1. 79/09.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 80/09, kao i u pismene isprave priložene uz ustavnu žalbu utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je bio zaposlen kod A.D. „Deževa-nameštaj“ Novi Pazar. Od 2005. godine većina zaposlenih, među kojima i podnosilac, nije dolazila na posao, jer je poslodavac imao poteškoća u proizvodnom procesu, odnosno nije proizvodio i nije isplaćivao zarade zaposlenima. Podnosilac i njegov poslodavac zaključili su ugovor o radu 1. februara 2007. godine kojim je, između ostalog, bilo predviđeno: da je plata zaposlenom utvrđena u skladu sa zakonom i aktom o sistematizaciji i iznosi 16.000,00 dinara (tačka 7.); da se zarada isplaćuje na blagajni u dve rate (tačka 8.); da zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu za rad na dan praznika koji je neradan dan, za prekovremeni rad, za noćni rad i rad u smenama, za svaku punu godinu rada u radnom odnosu – sve u skladu sa važećim Zakonom o radu (tačka 9.); da svaka od ugovornih strana može da otkaže ugovor, pod uslovima i u slučajevima utvrđenim zakonom (tačka 24.); da se ovim ugovorom uređuju i sledeća prava i obaveze u svemu prema Zakonu o radu, Opštem i Posebnom kolektivnom ugovoru o radu, kao i saglasno odlukama Upravnog odbora preduzeća, a u skladu sa važećim Zakonom o radu, kao i kolektivnim ugovorom o radu (Pravilnikom o radu) (tačka 25.).

Osporenom presudom Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 80/09 od 15. aprila 2009. godine odbijen je tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, kojim je tražio da sud obaveže tuženog – poslodavca tužioca, A.D. „Deževa-nameštaj“ Novi Pazar, da mu na ime minimalnih zarada isplati navedene novčane iznose za svaki mesec počev od juna 2006. godine, zaključno sa decembrom 2008. godine, sa zakonskom zateznom kamatom, kao i da obaveže tuženog da tužiocu uplati doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje za navedene godine. U obrazloženju ove presude navedeno je: da je tužilac po osnovu ugovora o radu sa tuženim od 1. februara 2007. godine u radnom odnosu na neodređeno vreme kod tuženog, na radnom mestu električara; da tužilac ne dolazi na radno mesto kod tuženog od 1. januara 2005. godine zbog ozbiljnih poremećaja u procesu rada usled kojih tuženi ne isplaćuje zarade zaposlenima, te je prestala potreba i za njihovim angažovanjem; da je odredbama člana 111. Zakona o radu propisano da zaposleni ima pravo na minimalnu zaradu za standardni učinak i puno radno vreme, odnosno radno vreme koje se izjednačava sa punim ranim vremenom, kao i da je potrebno da poslodavac i zaposleni ugovore minimalnu zaradu da bi poslodavac bio dužan da tu zaradu isplati; da je nesporno da tuženi nije u obavezi da izvrši isplatu minimalne zarade pošto tužilac ne dolazi na posao i ne obavlja rad, a samim ugovorom nije predviđena obaveza na minimalnu zaradu. Protiv ove presude tužilac je izjavio žalbu.

Okružni sud u Novom Pazaru, odlučujući o žalbi tužioca, doneo je osporenu presudu Gž. 902/09 od 15. septembra 2009. godine kojom je odbio žalbu tužioca kao neosnovanu i potvrdio presudu Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 80/09 od 15. aprila 2009. godine. U obrazloženju ove presude navedeno je: da prvostepena presuda nije zahvaćena nijednom bitnom povredom iz člana 361. stav 2.Zakona o parničnom postupku, na koje okružni sud pazi po službenoj dužnosti, kao ni bitnom povredom na koju se žalba poziva; da je prvostepeni sud pravilno utvrdio činjenično stanje, na koje je pravilno primenio materijalno pravo, kao i da je u obrazloženju svoje odluke dao dovoljno jasnih i ubedljivih razloga, koje je u celini prihvatio i drugostepeni sud; da je prvostepeni sud nesumnjivo utvrdio da tužilac nije dolazio na posao da obavlja rad u spornom periodu i da mu tuženi, kao poslodavac, iz tog razloga nije isplaćivao minimalnu zaradu; da prema odredbi člana 111. Zakona o radu, zaposleni ima pravo na minimalnu zaradu za standardni učinak i puno radno vreme, što podrazumeva da radnik dolazi na posao, ostvaruje prosečan učinak za puno radno vreme; da je prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo, jer tužilac nije u označenom vremenu dolazio na rad kod tuženog; da su iz navedenih razloga neosnovani navodi žalbe da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno prava, jer tužiocu nije prestao radni odnos, niti su mu mirovala prava i obaveze iz radnog odnosa, zbog čega je tuženi bio u obavezi da izvrši isplatu minimalne zarade.

Tužiocu, ovde podnosiocu ustavne žalbe, prestao je radni odnos kod tuženog 13. maja 2009. godine.

Presudom Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 79/09 od 8. maja 2009. godine, na koju se podnosilac poziva u ustavnoj žalbi, usvojen je tužbeni zahtev tužioca V.R. i obavezan je tuženi A.D. „Deževa-nameštaj“ Novi Pazar da tužiocu isplati naknadu zarade u visini minimalne zarade za period od juna 2006. godine do zaključno sa decembrom 2008. godine, sa zakonskom zateznom kamatom, kao i da tužiocu uplati doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje za navedene godine. U obrazloženju ove presude navedeno je: da je tuženi istakao da tužilac nije bio angažovan u navedenom vremenskom periodu, što znači da nije dolazio na radno mesto, niti ostvarivao radni učinak, kao i da većina zaposlenih nije dolazila na svoja radna mesta unazad nekoliko godina; da je među strankama nesporno da je tužilac u radnom odnosu kod tuženog po osnovu ugovora o radu od 1. februara 2007. godine i da taj ugovor nije raskinut, kao i da u periodu od 1. juna 2006. godine pa do 31. decembra 2008. godine tužiocu nije isplaćena naknada zarade, niti uplaćen doprinos za penzijsko i invalidsko osiguranje za period od 2004. godine do kraja 2008. godine; da na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja sud zaključuje da je tužbeni zahtev osnovan, jer je odredbom člana 104. stav 4. Zakona o radu predviđeno da zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu koja se utvrđuje u skladu sa Zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu. Ova presuda postala je pravnosnažna 1. juna 2009. godine.

Presudom Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 75/09 od 5. maja 2009. godine, na koju se takođe poziva podnosilac ustavne žalbe, usvojen je tužbeni zahtev tužioca G.A. i obavezan je tuženi A.D. „Deževa-nameštaj“ Novi Pazar da tužiocu isplati minimalnu zaradu za period od juna 2006. godine do zaključno sa decembrom 2008. godine, u navedenim iznosima, sa zakonskom zateznom kamatom, kao i da tužiocu uplati doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje za navedene godine. U obrazloženju ove presude navedeno je: da je nesporno da je tužilac u stalnom ranom odnosu kod tuženog i da mu tuženi za sporni period nije isplaćivao minimalnu zaradu, kao ni doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje; da je odredbom člana 111. Zakona o radu propisano da zaposleni ima pravo na minimalnu zaradu za standardan učinak i puno radno vreme, odnosno radno vreme koje se izjednačava sa punim radnim vremenom; da su tužilac i tuženi ugovorom o radu ugovorili i minimalnu zaradu, te je tuženi dužan da kao poslodavac tu zaradu isplati zaposlenom u visini utvrđenoj odlukom o visini minimalne zarade; da se zarada zaposlenog ne može ugovarati za standardni učinak i puno radno vreme u iznosu nižem od minimalne zarade

4. Odredbama Ustava na čiju povredu podnosilac ustavne žalbe ukazuje, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Zakonom o radu (''Službeni glasnik RS'', br. 24/05 i 61/05) propisano je: da zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu, koja se utvrđuje u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu (član 104. stav 1.); da se zarada iz člana 104. stav 1. ovog zakona sastoji od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, zarade po osnovu doprinosa zaposlenog poslovnom uspehu poslodavca (nagrade, bonusi i sl.) i drugih primanja po osnovu radnog odnosa, u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, da se pod zaradom u smislu stava 1. ovog člana smatra zarada koja sadrži porez i doprinose koji se plaćaju iz zarade, da se pod zaradom, u smislu stava 1. ovog člana smatraju sva primanja iz radnog odnosa, osim naknada troškova zaposlenog u vezi sa radom iz člana 118. tač. 1) do 4) i drugih primanja iz člana 119. i člana 120. tačka 1) ovog zakona (član 105.); da zaposleni ima pravo na minimalnu zaradu za standardni učinak i puno radno vreme, odnosno radno vreme koje se izjednačava sa punim radnim vremenom, a ako poslodavac i zaposleni ugovore minimalnu zaradu iz stava 1. ovog člana, poslodavac je dužan da tu zaradu isplati zaposlenom u visini utvrđenoj odlukom iz člana 113. ovog zakona za mesec u kojem se vrši isplata (član 111. st. 1. i 2.); da zaposleni ima pravo na naknadu zarade u visini prosečne zarade u prethodna tri meseca, u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, između ostalog, i za vreme plaćenog odsustva (član 114. stav 1.).

Odredbama Zakona o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje ("Službeni glasnik RS", br. 84/04, 61/05, 62/06, 7/08, 5/09 i 7/09) propisano je: da se doprinosima obezbeđuju sredstva za finansiranje obaveznog socijalnog osiguranja, i to za penzijsko i invalidsko osiguranje, za zdravstveno osiguranje i za osiguranje za slučaj nezaposlenosti (član 2.); da je isplatilac prihoda poslodavac, drugo pravno, odnosno fizičko lice ili drugi pravni subjekat koje je dužno da u ime i u korist osiguranika ili u svoje ime, a u korist osiguranika obračuna i plati doprinos istovremeno sa isplatom prihoda na koje se plaća doprinos (član 6. tačka 12)); da je osnovica doprinosa za poslodavce za zaposlenog na neplaćenom odsustvu zarada koju bi taj zaposleni ostvario da je na radu (član 32.); da za vreme mirovanja radnog odnosa koje je zaposlenom odobreno u skladu sa zakonom koji uređuje radne odnose, miruje obaveza plaćanja doprinosa, osim ako zakonom nije drukčije određeno (član 48.); da je poslodavac dužan ako ne isplati zaradu do 30. u tekućem mesecu za prethodni mesec, da najkasnije do tog roka obračuna i uplati doprinose za prethodni mesec na najnižu mesečnu osnovicu doprinosa iz člana 37. ovog zakona, s tim što je dužan da pri isplati zarade za odgovarajući mesec plati razliku između tako plaćenog iznosa doprinosa i iznosa doprinosa obračunatog na zaradu koju isplaćuje (član 51. st. 3. i 4.).

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta sadržine Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje, na čiju povredu se ustavnom žalbom ukazuje, Ustavni sud je ocenio da je u parničnom postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje.

Naime, Ustavni sud je pošao od činjenice se radnopravni odnos između poslodavca i zaposlenog uređuje ugovorom o radu. Međutim, s obzirom na to da je ugovor o radu ugovor između ekonomski nejednakih strana, to je država odgovarajućim propisima uredila obavezne elemente i principe ugovora o radu, među kojima i pravo zaposlenog na zaradu, naknadu zarade, minimalnu zaradu. Pri tome je pretpostavka zakonodavca da će poslodavac zaključiti ugovor o radu sa određenim licem samo ako ima potrebe za angažovanjem tog lica. U konkretnom slučaju poslodavac je zaključio ugovor o radu na neodređeno vreme sa podnosiocem ustavne žalbe dve godine nakon što je podnosilac, kao i većina zaposlenih kod tog poslodavca, prestao da dolazi na posao jer se poslodavac nalazio u proizvodnim poteškoćama, odnosno nije obavljao proces proizvodnje. Ugovorom o radu zaključenim u navedenim uslovima, ugovorena je zarada podnosioca u iznosu od 16.000,00 dinara koja će se isplaćivati dva puta mesečno na blagajni. Činjenica da podnosilac nije faktički obavljao svoje poslove, u konkretnom slučaju, ne može da utiče na obavezu poslodavca da isplati zaradu, jer je na poslodavcu bilo da zaposlenom omogući da radi kako bi njegov rad mogao da da određene rezultate. Stoga se opravdano može postaviti pitanje šta je standardni učinak kada poslodavac uopšte ne posluje.

Kao i svaki drugi ugovor i ugovor o radu se mogao raskinuti, odnosno otkazati. Tako, ako poslodavac nije više imao potrebe za određenim zaposlenim, podnosiocem ustavne žalbe, mogao je da, pod propisanim uslovima otkaže taj ugovor. Takođe, poslodavac je ukoliko je smatrao da zaposleni treba da dolazi na posao, mogao da usled njegovog nedolaska u određenom periodu, izrekne disciplinsku meru prestanka radnog odnosa. Međutim, poslodavac u konkretnom slučaju nije otkazao ugovor o radu, te je taj ugovor ostao na pravnoj snazi u celini, pa i u delu koji se odnosi na isplatu zarade.

Pored navedenog, Ustavni sud ukazuje da je tačkom 25. ugovora o radu između podnosioca i njegovog bivšeg poslodavca od 1. februara 2007. godine, bilo predviđeno da se tim ugovorom utvrđuju prava i obaveze, između ostalog, u svemu prama Zakonu o radu. Tako je prema oceni Ustavnog suda, proizvoljan zaključak parničnih sudova da ugovorom o radu nije bila ugovorena minimalna zarada.

U pogledu doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje, Ustavni sud ukazuje da je, saglasno Zakonu o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje, poslodavac dužan da u ime zaposlenog uplaćuje doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje, zdravstveno osiguranje i osiguranje za slučaj nezaposlenosti. Ovu obavezu poslodavac ima i kada ne isplati zaradu u tekućem mesecu, kao i kad se zaposleni nalazi na neplaćenom odsustvu. Jedino u slučaju kada zaposlenom miruje radni odnos, miruje i obaveza plaćanja doprinosa, ukoliko zakonom nije drugačije određeno. Shodno navedenom, nezavisno od toga što poslodavac nije isplaćivao zaradu podnosiocu, bio je u obavezi da uplaćuje doprinose za obavezno socijalno osiguranje, dakle i za penzijsko i invalidsko osiguranje.

U pogledu navoda podnosioca ustavne žalbe o različitom postupanju nadležnih sudova u Novom Pazaru, koji su u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji doneli različite presude, sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ukazao da je nadležnost redovnih sudova više instance, a ne Ustavnog suda, da ujednačavaju sudsku praksu. U konkretnom slučaju Ustavni sud je utvrdio da presude u kojima je usvojen tužbeni zahtev, a na koje ukazuje podnosilac ustavne žalbe, nije razmatrao neposredno viši sud, kao sud poslednje instance u postupku po žalbi, već su one postale pravnosnažne nakon proteka roka za žalbu koju tuženi nije izjavio. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud nije razmatrao osnovanost ovih navoda ustavne žalbe.

6. Na osnovu izloženog i odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio i utvrdio da je osporenim presudama Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 80/09 od 15. aprila 2009. godine i Okružnog suda u Novom Pazaru Gž. 902/09 od 15. septembra 2009. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud je ocenio da su u konkretnom slučaju posledice učinjene povrede takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem drugostepene presude, kako bi nadležni sud u ponovnom postupku doneo novu odluku o žalbi podnosioca. Stoga je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.

7. Odlučujući o povredi prava na imovinu, zajemčenog članom 58. stav 1. Ustava, Ustavni sud, imajući u vidu da će osporena presuda Okružnog suda u Novom Pazaru biti predmet ponovnog preispitivanja i odlučivanja o žalbi, ocenio je da je ustavna žalba u ovom delu preuranjena, te je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, kao u tački 1. izreke.

8. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda (''Službeni glasnik RS'', br. 24/08 i 27/08), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Povreda prava na pravično suđenje zbog odbijanja zahteva za isplatu zarade

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti