Povreda prava na suđenje u razumnom roku u dugotrajnom radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao skoro 16 godina. Podnosiocima je dosuđena naknada nematerijalne štete zbog prekomerne dužine postupka, uz konstataciju da su i sudovi i tužioci doprineli odugovlačenju.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko već e, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Z. M, J . M . i N . V, svih iz Subotice, n a osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 6. oktobra 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Z. M, J . M . i N . V . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P 1. 365/98, kasnije pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P 1. 1450/12, povređeno pravo podnosi laca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 1.300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Z. M, J . M . i N . V, svi iz Subotice, podneli su Ustavnom sudu, 4. marta 2014. godine, preko punomoćnika M. M, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parnič nom postupku koji je vođen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P 1. 365/98, kasnije pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P 1. 1450/12. Istovremeno, podnosioci su istakli i povredu načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava u postupku čije su trajanje osporili.

Podnosioci ustavne žalbe ukazuju da je radni spor, koji su vodili protiv poslodavca - "Ž. S . " a.d. iz Beograda i "u kome su dokazivali da su nevini i da nisu učinili nikakvu povredu radne dužnosti, te tražili vraćanje na rad", okončan tek posle 16 godina. Podnosioci smatraju da sama dužina trajanja ovog spora nedvosmisleno ukazuje na trajanje parničnog postupka van granica razumnog roka, te na povredu označenih ustavnih prava. Predlažu da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi podnosiocima povredu načela i prava iz čl. 21. i 32. Ustava, te zahtevaju naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise predmeta P 1. 1450/12 Prvog osnovnog sud a u Beogradu, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužioci, ovde podnosioci ustavne žalbe, zajedno da tužiocem S.K, svi iz Subotice, podneli su 9. septembra 1998. godine Drugom opštinskom sudu u Beogradu (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu radi poništaja odluke disciplinskog organa, vraćanja na rad i izgubljene zarade, protiv tuženog, sada "Ž. S ." a.d. iz Beograda. Predmet je pred Opštinskim sudom zaveden pod brojem P1. 365/98.

Nakon zakazanih 28 ročišta za glavnu raspravu, od kojih je 20 održano, po preciziranom tužbenom zahtevu podneskom od 6. jula 2007. godine, presudom Opštinskog suda P1. 365/98 od 21. decembra 2007. godine usvojen je tužbeni zahtev tužilaca kojim su tražili poništaj odluke disciplinskog organa i vraćanje na rad. U dokaznom postupku sud je saslušao dva puta tužioce u svojstvu parnične stranke, kao i šest svedoka, te izveo dokaz suočenjem tužilaca sa svedocima, izvršio uvid u spise krivičnog predmeta Opštinskog suda u Subotici K. 515/03 (ranije K. 37/99), te pročitao brojne pismene dokaze. Preostalih osam ročišta nije održano iz sledećih razloga: jednom zbog sprečenosti postupajućeg sudije, jednom zbog odsustva sudija porotnika, zatim zbog izostanka urednog pozivanja tužilaca radi saslušanja u svojstvu stranke, jednom jer je tuženi predao svoj podnesak neposredno pred ročište, kao i tri puta zbog neuredne dostave poziva svedocima. Sud je više puta tražio spise predmeta Ki. 105/98 od Okružnog suda u Subotici, Opštinskog suda u Subotici, te Okružnog tužilaštva u Subotici, jer je prema navodima punomoćnika tužilaca na ročištu održanom 25. januara 2000. godine obustavljena istraga protiv tužilaca, zbog čega je i ovo ročište odloženo na neodređeno vreme. Naredno ročište Opštinski sud je zakazao 7. februara 2002. godine, mada nisu pribavljeni spise predmeta, s obzirom na to da je punomoćnik tužilaca dva puta urgirao za zakazivanje ročišta, s tim da je tek po nalogu suda, uz podnesak od 24. januara 2003. godine, dostavio rešenje Okružnog suda u Subotici Ki. 105/98 od 11. januara 1999. godine kojim je obustavljena istraga protiv tužilaca iz ovog radnog spora zbog krivičnog dela pronevera iz člana 251. stav 2. u vezi sa stavom 1. KZ RS. U ovom delu postupka sud je više puta nalagao punomoćniku tuženog da se izjasni na navode tuženog povodom visine izgubljene zarade i opredeli tužbeni zahtev, a što je on učinio tek nakon pet meseci od prvog naloga. Punomoćnik tužilaca je 29. januara 2008. godine izjavio žalbu protiv rešenja o troškovima postupka, a punomoćnik tuženog je izjavio žalbu protiv navedene presude 4. februara 2008. godine. Nakon odgovora na žalbu od 12. februara 2008. godine, Opštinski sud je izdao naredbu za dostavljanje spisa drugostepenom sudu radi odluke o žalbama stranaka.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž1. 939/08 od 22. oktobra 2009. godine vraćeni su nerazmotreni spisi prvostepenom sudu, radi dopune postupka. Rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P 1. 1985/10 od 12. marta 2010. godine je ispravljena prvostepena presuda u izreci zbog očigledne pogreške u pisanju.

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 4596/10 od 8. februara 2012. godine je ukinuta presuda Drugog opštinskog suda u Beogradu P1. 365/98 od 21. decembra 2007. godine ispravljena rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P 1. 1985/10 od 12. marta 2010. godine i spisi predmeta su vraćeni prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U nastavku postupka, predmet je pred Prvim osnovnim sud om u Beogradu dobio novi broj P1. 1450/12, a do zaključenja glavne rasprave 17. maja 2013. godine, bilo je zakazano šest ročišta za glavnu raspravu. Jedno od zakazanih ročišta nije održano zbog izostanka urednog poziva za tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, Nandora Večernjaša. Na održanim ročištima saslušani su tužioci u svojstvu parnične stranke i dva svedoka, te pročitani pismeni dokazi. U ovom delu postupka je rešenjem Prvog osnovnog sud a u Beogradu P1. 1450/12 od 9. maja 2012. godine prekinut postupak u odnosu na tužioca S.K, koji je preminuo, ali je nastavljen nakon što su njegovi zakonski naslednici podneskom od 22. juna 2012. godine tražili stupanje u parnicu.

Presudom Prvog osnovnog sud a u Beogradu P1. 1450/12 od 17. maja 2013. godine je usvojen tužbeni zahtev tužilaca u celini. Po zahtevu punomoćnika tužilaca, Prvi o snovni sud u Beogradu je rešenjem P1. 1450/12 od 30. jula 2013. godine ispravio prvostepenu presudu. Protiv prvostepene presude su obe parnične strane izjavile žalbe, s tim što su tužioci izjavili žalbu povodom rešenja o troškovima postupka. Rešenjem Prvog o snovnog sud a u Beogradu P1. 1450/12 od 24. septembra 2013. godine ponovo je ispravljena prvostepena presuda ispravljena navedenim rešenjem.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 6964/13 od 15. januara 2014. godine odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena navedena prvostepena presuda, ispravljena označenim rešenjima, te odbijen zahtev tužilaca za naknadu troškova nastalih u drugostepenom postupku povodom podnetog odgovora na žalbu, kao i obavezana tužena da na ime troškova sastava žalbe tužilaca, tužiocima isplati iznos od 82.500,00 dinara , u roku od osam dana od prijema presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja. Spisi predmeta su vraćeni prvostepenom sudu 3. februara 2014. godine, a punomoćnik tužilaca je navedenu presudu primio 25. februara 2014. godine.

Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 825/14 od 29. oktobra 2014. godine je odbijena kao neosnovan revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 6964/13 od 15. januara 2014. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Članom 10. Zakona o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02) (u daljem tekstu: ZPP), koji je bio na snazi u vreme pokretanja predmetnog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku.

Zakon o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, broj 125/04), koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine, zajedno sa izmenama objavljenim u „Službenom glasnik u R epublike Srbije“, broj 111/09 i broj 36/11, a koji se, saglasno odredbi člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11), primenjivao u konkretnoj parnici ima o je sadržinski sličn u odredb u sa naveden om odredb om ranije važećeg ZPP koj a se odnos i na efikasno postupanje parničnog suda.

5. U odnosu na period za koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, jer sudski postupak, od dana njegovog pokretanja do dana okončanja, predstavlja jedinstvenu celinu, te da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

Kada je reč o dužini trajanja predmetnog sudskog postupka, krećući se u granicama postavljenog zahteva u ustavnoj žalbi koji se odnose na trajanje postupka do pravnosnažne odluke, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak započeo 9. septembra 1998. godine, podnošenjem tužbe podnosilaca ustavne žalbe Drugom opštinskom sudu u Beogradu, te da je okončan 25. februara 2014. godine, nakon 15 godina, pet meseci i 16 dana, uručivanjem presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 6964/13 od 15. januara 2014. godine.

Prilikom oce ne da li je o pravima i obavezama stranaka odlučeno u razumnom roku, Ustavni sud u svakom konkretnom slučaju, saglasno praksi Evropskog suda za ljudska prava, pored same dužine trajanja postupka, uzima u obzir i sledeć e kriterijum e: složenost pravnih i činjeničnih pitanja koje je trebalo raspraviti u konkretnom postupku, ponašanje samog podnosioca ustavne žalbe, postupanj e nadležnih sudova u konkretnom slučaju, kao i značaj prava o kome se u postupku odlučivalo za podnosioca ustavne žalbe.

Polazeći od navedenih kriterijuma, Ustavni sud je ocenio da parnični postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom nije bio posebno činjenično i pravno složen, da bi to moglo opravdati skoro šesnaestogodišnje trajanje postupka.

Ustavni sud konstatuje da su podnosioci ustavne žalbe imali nesumnjiv interes da se spor hitno okonča, imajući u vidu vrstu spora i značaj spornog pitanja koje je trebalo razrešiti. Podnosioci su u izvesnoj meri svojim ponašanjem doprineli dužini trajanja postupka. Suprotno svojoj procesnoj ulozi i interesu, tužioci nisu blagovremeno pružili dokaze povodom tužbenog zahteva u vezi sa izgubljenom zaradom, a pet meseci su kasnili sa izjašnjenjem po nalogu suda, da bi, tek nakon osam godina od pokretanja spora konačno opredelili tužbeni zahtev, odustajući od potraživanja izgubljene zarade. Takođe, punomoćnik tužilaca, ovde podnosilaca ustavne žalbe, je rešenje o obustavi istrage protiv tužilaca dostavio nakon više od dve godine od obaveštenja datog sudu, i to tek po nalogu suda. Pritom, stoji da je rešenjem suda rasprava bila odložena na neodređeno vreme, a radi uvida u spise predmeta istražnog postupka, čemu se tužilačka strana nije protivila, te da je sud tek nakon neuspelog pribavljanja spisa u roku od dve godine, a posle dve urgencije punomoćnika tužilaca, njihovom punomoćniku dao nalog da dostavi navedeno rešenje.

Po oceni Ustavnog suda, odlučujući doprinos trajanju postupka van okvira razumnog roka za odlučivanje u dva stepena dali su nadležni sudovi obe instance. U prilog ovoj oceni upravo govori to da je prvostepena presuda doneta nakon više od devet godina i dva meseca, ali da je i ona, nakon dopune postupka ispravkom presude, ukinuta u celosti, prema rešenju drugostepenog suda. Pored ovoga, u prilog nedelotvornog postupanja prvostepenog suda ide i to što sudovi tri puta rešenjima ispravljali donete presude. Pritom, trajanju postupka van granica razumnog roka doprinelo je i postupanje drugostepenih sudova u prvom po redu žalbenom postupku. Naime, Okružni sud u Beogradu je posle godinu i deset meseci od izjavljivanja žalbi vratio prvostepenom sudu nerazmotrene spise, da bi, u nastavku žalbenog postupka, tek nakon još skoro dve godine Apelacioni sud u Beogradu odlučio o žalbama stranaka. U drugom po redu žalbenom postupku, nije bilo doprinosa drugostepenog suda trajanju postupka.

Ustavni sud je ocenio da se ne može prihvatiti da je razumno da radni spor, nastao povodom prestanka radnog odnosa, traje više od 15 godina. Ovo posebno jer, kako prema domaćem pravu, tako i prema praksi Evropskog suda za ljudska prava, u pogledu postupanja sudova u radnim sporovima postoji obaveza hitnog postupanja i odlučivanja. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete svakom u iznosu od po 1.300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama član 1. Zakona o dopunama Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju su pretrpeli podnosioci ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, a posebno ukupnu dužinu trajanja postupka i vrstu spora, uz izvesni doprinos podnosilaca. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu svoju postojeću praksu, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli prevashodno zbog neažurnog i neadekvatnog postupanja sudova.

7. U pogledu navoda podnosilaca ustavne žalbe kojima se pozivaju na povredu načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se ovim ustavnim odredbama ne jemči nijedno posebno (samostalno) ljudsko pravo, već je reč o jednom od osnovnih načela na kojem, saglasno Ustavu, počiva ostvarivanje svih Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava i sloboda. Stoga je povreda ovog načela akcesorne prirode, jer može biti vezana samo za istovremeno učinjenu povredu ili uskraćivanje nekog određenog ustavnog prava ili slobode. Podnosioci u ustavnoj žalbi nisu oporili pojedinačne akte kojima je odlučeno o njihovom tužbenom zahtevu, tako da se navodi podnosilaca iz ustavne žalbe "o diskriminaciji" ne mogu dovesti u vezu sa istaknutom povredom prava na suđenje u razumnom roku, o kojoj je Ustavni sud već odlučio. Imajući u vidu napred navedeno, Ustavni sud je primenom odredbe člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu odbacio, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1 tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, te člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u dugotrajnom radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti