Odbijena ustavna žalba zbog doprinosa podnosioca dužini trajanja parničnog postupka

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji traje skoro 14 godina. Sud je ocenio da je podnosilac žalbe svojim nesavesnim i necelishodnim postupanjem, uključujući dostavljanje falsifikovanih isprava, pretežno doprineo dužini postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Aleksandra Miloševića iz Niša, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 9. juna 2011. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

Odbija se ustavna žalba Aleksandra Miloševića izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Nišu u predmetu broj P. 2908/2007.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. Aleksandar Milošević iz Niša izjavio je 2. novembra 2009. godine, preko punomoćnika Snežane Veselinović, advokata iz Niša, ustavnu žalbu, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Nišu u predmetu P. 2908/2007 i još uvek nije okončan.

U ustavnoj žalbi je navedeno da se pred Opštinskim sudom u Nišu više od 12 godina vodi parnica po tužbi tužioca-protivtuženog privrednog društva "N." iz Niša protiv tuženog-protivtužioca Aleksandra Miloševića, ovde podnosioca ustavne žalbe, u kojoj još uvek nije doneta prvostepena odluka, osim jedne delimične presude, te da se ovaj spor morao okončati mnogo ranije.
Podnosilac je predložio da Ustavni sud naloži nadležnom sudu "dalje vođenje" predmetnog postupka "hitno i bez odugovlačenja u cilju što bržeg okončanja".

2. Odredbom člana 170. Ustava Republike Srbije propisano je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) sadržinski je identična odredbi člana 170. Ustava, a stavom 2. istog člana propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena sva pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U postupku pružanja ustavno sudske zaštite, povodom ispitivanja ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sporvedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Nišu P. 2908/2007 (raniji broj P. 2568/97), te je utvrdio: da je u tom predmetu bilo zakazano ukupno 55 ročišta, od čega se 15 ročišta nije održalo; da su parnične stranke uputile sudu ukupno 81 obrazložen podnesak, od čega tužilac 44, a tuženi 37; da je od strane veštaka ekonomsko- finansijske struke bilo sačinjeno ukupno deset nalaza i mišljenja, od čega četiri od strane komisije veštaka; da je u toku postupka obavljeno veštačenje od strane veštaka grafologa; da je Opštinski sud u Nišu 10. maja 2005. godine doneo delimičnu presudu P. 2568/97; da je delimična presuda potvrđena u postupku po žalbi i postupku po reviziji; da je ovaj parnični postupak još uvek u fazi glavne rasprave.

Tužilac, preduzeće „N.“ iz Niša, je protiv podnosioca ustavne žalbe 22. maja 1997. godine pred Opštinskim sudom u Nišu pokrenuo parnični postupak, radi isplate ostatka ugovorene cene iz sedam ugovora o kupoprodaji „poslovnog“, odnosno „magacinskog“ i „garažnog“ prostora zaključenih u periodu od 25. novembra 1992. godine do 17. juna 1993. godine. Predmetnim ugovorima bila je predviđena isplata kupoprodajne cene u 84 jednake mesečne rate, kao i da se visina mesečne rate usklađuje sa vrednošću „boda“, s tim da vrednost „boda“ odgovara tržišnoj vrednosti nemačke marke. Tužbeni zahtev je glasio na iznos od 205.973 nemačkih markaka u dinarskoj protivvrednosti i dospelu kamatu. Tužilac je uz tužbu priložio predmetne ugovore, a takođe je predložio da sud, radi utvrđivanja tačnog iznosa obaveze tuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe, izvede dokaz veštačenjem od strane veštaka ekonomsko-finansijske struke.

Na ročištu održanom 16. septembra 1997. godine tuženi je osporio tužbeni zahtev. Naveo je da su odredbe ugovora koje se odnose na kupoprodajnu cenu izmenjene aneksima ugovora i da je u skladu sa izmenjenim odredbama kupoprodajna cena blagovremeno isplaćivana.

Tužilac je u podnesku od 6. oktobra 1997. godine naveo da su između tuženog, u svojstvu ustupioca, i Nadežde Milošević, u svojstvu prijemnika, zaključeni ugovori o ustupanju predmetnih ugovora o kupoprodaji, na čije zaključenje je tužilac dao saglasnost i da su između tužioca i Nadežde Milošević zaključeni aneksi predmetnih ugovora o kupoprodaji, ali da ni ugovori o ustupanju ugovora o kupoprodaji ni aneksi ugovora o kupoprodaji ne prozivode pravno dejstvo, jer nisu zaključeni u propisanoj formi.

Ročište za glavnu raspravu zakazano za 18. decembar 1997. godine je odloženo, zbog toga što je tog dana tuženom uručen podnesak tužioca od 6. oktobra 1997. godine. Tuženi taj podnesak nije primio ranije zbog toga što nije sačekao obaveštenje radi prijema pošte.

Ročište za glavnu raspravu održano 16. februara 1998. godine je odloženo kako bi se tužilac izjasnio na podnesak koji je tuženi predao na samom ročištu. U predatom podnesku navedeno je: da je Nadežda Milošević majka tuženog i da je tuženi oglašen za njenog naslednika na nepokretnostima koje je kupila od tužioca; da je tužilac priznao dejstvo spornih ugovora o ustupanju ugovora i aneksa ugovora i da ti ugovori o ustupanju ugovora, odnosno aneksi ugovora proizvode pravno dejstvo.

Opštinski sud u Nišu je na ročištu održanom 16. aprila 1998. godine odredio izvođenje dokaza od strane veštaka ekonomsko-finansijske struke.

Tuženi je podneskom od 30. aprila 1998. godine izneo tvrdnju da je jedan od predmetnih ugovora o kupoprodaji koji je zaključila Nadežda Milošević, a koji je tužilac priložio uz tužbu falsifikovan, pri čemu je dostavio primerak tog istog ugovora za koji je tvrdi da je autentičan. U toku postupka utvrđeno je da između ugovora priloženog uz tužbu i ugovora priloženog uz podnesak tuženog ne postoje bitne razlike, već da se radi o dve redakcije istog ugovora. U prilogu podneska tuženog od 30. aprila 1998. godine dostavljen je i „ugovor o načinu plaćanja“ zaključen između tužioca i Nadežde Milošević, na isti dan kao i aneksi predmetnih ugovora o kupoprodaji, kojim su odredbe predmetnih aneksa ugovora derogirane i kojim je predviđeno da se rate kupoprodajne cene usklađuju sa „crnim deviznim kursom“ nemačke marke, kao i sporni ugovori o ustupanju ugovora i sporni aneksi ugovora o kupoprodaji. Tuženi je osporio punovažnost predmetnog ugovora o načinu plaćanja.

Nalaz i mišljenje sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke od 25. juna 1998. godine dati su na osnovu odredaba o kupoprodajnoj ceni sadržanih u aneksima predmetnih ugovora o kupoprodaji.

Ročište za glavnu raspravu zakazano za 2. jula 1998. godine je bilo odloženo zbog toga što tužiocu nalaz i mišljenje veštaka od 25. juna 1998. godine nisu dostavljeni.

Ročište održano 6. oktobra 1998. godine je odloženo kako bi se veštak izjasnio na primedbe tužioca istaknute u podnesku od 6. avgusta 1998. godine. U zapisniku o dopunskom veštačenju od 27. novembra 1998. godine veštak je u svemu ostao pri ranije datom nalazu i mišljenju. Na ročištu održanom 23. februara 1999. godine tužilac je prigovorio nalazu i mišljenju.

Podneskom od 8. marta 1999. godine tužilac je osporio potpise Nadežde Milošević na predmetnim ugovorima o ustupanju ugovora o kupoprodaji i aneksima ugovora o kupoprodaji, te je predložio saslušanje svedoka na okolnost spornih potpisa, a takođe je predložio da sud utvrdi da su ti ugovori i aneksi ugovora „bez pravne važnosti“.

Ročišta za glavnu raspravu zakazana za 1. april 1999. godine, 2. avgust 1999. godine i 19. novembar 1999. godine nisu održana. Prvo od navedenih ročišta nije održano zbog opštepoznatih okolnosti, drugo zato što tužni nije bio uredno pozvan, a treće zbog toga što je sudsko veće bilo u nepotpunom sastavu.

Podneskom od 7. oktobra 1999. godine tužilac je delimično povukao tužbu, tako što nije tražio da sud obaveže tuženog da ispuni obavezu iz jednog od predmetnih ugovora o kupoprodaji, zaključenog između tužioca i Nadežde Milošević, čemu se tuženi protivio.

Tuženi je podneskom od 24. decembra 1999. godine osporio tužbeni zahtev za utvrđenje ništavosti spornih ugovora o ustupanju ugovora o kupoprodaji i aneksa ugovora o kupoprodaji. U tom podnesku takođe je navedeno da je tuženi sporne anekse ugovora potpisao umesto Nadežde Milošević, a da njegovo ovlašćenje da to učini proizlazi iz okolnosti da je on zakonski naslednik imenovane, koja je preminula pre zaključenja tih ugovora. Međutim, u podnesku tuženog od 7. februara 2000. godine navodi se da njegovo ovlašćenje za zaključenje pravnih poslova čiju punovažnost tužilac osporava proizlazi iz punomoćja koje je njegova majka izdala, pri čemu punomoćje, kao dokaz za tu tvrdnju nije dostavio, dok je na ročištu održanom 10. decembra 2000. godine naveo da je sporne ugovore Nadežda Milošević lično potpisala.

Ročište zakazano za 15. decembar 1999. godine bilo je odloženo zbog toga što spisima predmeta nije bio združen podnesak tužioca od 8. marta te godine.

Na ročištu održanom 1. februara 2000. godine tuženi je ponovio svoj predlog za dopunsko veštačenje.

Ročište za glavnu raspravu od 7. marta 2000. godine bilo je odloženo zbog toga što je na ročištu tužiocu uručen podnesak tuženog od 7. februara te godine.

Na ročištu održanom 23. marta 2000. godine tužilac je zahtevao izuzeće postupajućeg sudije predsednika veća i sudija porotnika članova veća.

Ročište održano 8. septembra 2000. godine je odloženo kako bi tuženi dostavio rešenje o raspravljanju zaostavštine Nadežde Milošević sa potvrdom pravnosnažnosti. Tuženi je 12. oktobra 2000. godine dostavio sudu to rešenje samo u jednom primerku, pa usled toga sud nije imao primerak rešenja za tužioca, zbog čega je ročište održano 10. oktobra 2000. godine odloženo.

Na ročištu održanom 10. decembra 2000. godine saslušani su svedoci na okolnost spornih potpisa. Ročište je odloženo na molbu tuženog, kako bi tuženi u „kućnoj dokumentaciji“ pronašao punomoćje kojim ga je Nadežda Milošević ovlastila da zaključi sporne ugovore o ustupanju ugovora. Tuženi to punomoćje nije dostavio, već je na sledećem ročištu, održanom 18. januara 2001. godine, predao 73 različite isprave (razne potvrde i računi za isporučenu robu) koje se ni na koji način ne mogu dovesti u vezu sa punomoćjem radi čijeg dostavljanja je tražio odlaganje ročišta.

Ročište zakazano za 26. februar 2001. godine nije održano jer punomoćnik tužioca, zbog vremenskih uslova, nije bio u mogućnosti da pristupi na ročište. Ročište održano 30. marta 2001. godine je odloženo radi ispitivanja veštaka ekonomsko-finansijske struke. Ročište zakazano za 28. maj 2001. godine nije održano zbog toga što veštak nije uredno pozvan, dok je ročište održano 28. juna 2001. godine odloženo zbog toga što veštak, usled proteka vremena, nije mogao da se izjasni na primedbe.

Sudski veštak ekonomsko-finansijske struke je na ročištu održanom 28. septembra 2001. godine dostavio zapisnik o drugom dopunskom veštačenju. Taj zapisnik je sadržao dve varijante nalaza i mišljenja. Prva je sačinjena samo na osnovu ugovora o kuprodaji, dok su pri izradi druge varijante nalaza i mišljenja u obzir uzeti i ugovori o ustupanju ugovora, kao i aneksi ugovora o kuprodaji. Tuženi je na tom ročištu dostavio i anekse predmetnih ugovora o kupoprodaji koji nisu potpisani od strane tužioca. Ročište je odloženo kako bi se parnične stranke izjasnile na dostavljeni zapisnik o dopunskom veštačenju.

Ročište za glavnu raspravu održano 12. novembra 2001. godine je odloženo zbog toga što je podnesak tužioca od 9. oktobra te godine, kojim je opet predložena dopuna veštačenja, dostavljen u nedovoljenom broju primeraka.

Ročište zakazano za 26. decembar 2001. godine nije održano, kako bi se parničnim strankama dalo vreme da se izjasne na zapisnik o trećem dopunskom veštačenju od 17. decembra 2001. godine, koji im je na dan održavanja ročišta predat. Ročište zakazano za 4. februar 2002. godine takođe nije bilo održano jer je tuženom na dan održavanja ročišta predat podnesak tužioca od 30. januara te godine, a tužiocu podnesak tuženog od 10. januara iste godine, zbog čega su parnične stranke tražile rok kako bi se izjasnile na primljene podneske.

Ročište zakazano za 14. maja 2002. godine nije održano zbog toga što podnesak tuženog od 11. februara te godine, kao i podnesak tužioca od 9. maja iste godine nisu predati sudu u dovoljnom broju primeraka, tj. zbog toga što nisu bili dostavljeni primerci tih podnesaka za veštaka. Na ročištu za glavnu raspravu održanom 2. jula 2002. godine parničnim strankama je uručeno izjašnjenje veštaka od 27. juna 2002. godine, tuženom podnesak tužioca od 21. juna, a tužiocu podnesak tuženog od 16. juna te godine, zbog čega je ročište odloženo kako bi se strankama dalo neophodno vreme radi izjašnjenja.

Ročište zakazano za 24. septembar 2002. godine nije održano na saglasan predlog parničnih stranaka, a sledeće ročište, zakazano 4. novembar 2002. godine nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije.

Tuženi je 11. novembra 2002. godine podneo protivtužbu. Protivtužba je podneta radi utvrđenja ništavosti pojedinih odredaba predmetnih ugovora o kuprodaji zbog „špekulativnih kamata“, kao i ugovora o načinu plaćanja zaključenog između tuženog i Nadežde Milošević, zbog toga što je tim ugovorom predviđeno usklađivanje visine rata kupoprodajne cene „sa crnim deviznim kursom“. U protivtužbi je takođe navedeno da je tužilac, zbog proteka vremena, izgubio pravo da ističe nevažnost spornih ugovora o ustupanju ugovora o kuprodaji i aneksa ugovora o kupoprodaji. Protivtužba je uručena tužiocu na ročištu za glavnu raspravu održanom 18. decembra 2002. godine, te je ročište odloženo kako bi se tužilac izjasnio o protivtužbi. Sud je odlučio da se o tužbi i protivtužbi jednovremeno raspravlja i odlučuje. Tužilac je podneskom od 20. januara 2003. godine osporio protivtužbeni zahtev.

Na ročištu za glavnu raspravu održanom 20. februara 2003. godine tuženom i veštaku uručen je podnesak tužioca od 7. februara 2003. godine, tužiocu je uručen podnesak tuženog 11. februara te godine, a tuženom je uručeno izjašnjenje veštaka od 15. januara 2003. godine. Ročište je odloženo kako bi se parnične stranke i veštak izjasnili na podneske koji su im predati.

Ročište ze glavnu raspravu zakazano za 8. april 2003. godine nije održano zbog toga što je tuženi tražio rok kako bi se naknadno izjasnio na podnesak tužioca od 25. marta 2003. godine koji mu je sud tog dana uručio.

Na ročištu održanom 20. maja 2003. godine određeno je izvođenje dokaza veštačenjem od strane veštaka grafologa, a na okolnost autentičnosti potpisa Nadežde Milošević. Sledeće ročište, zakazano za 22. septembar 2003. godine nije održano, jer veštačenje spornih potpisa, zbog odsutnosti sudskog veštaka grafologa kome je veštačenje povereno, nije obavljeno.

Veštak grafolog je 21. novembra 2003. godine dao nalaz i mišljenje po kojima Nadežda Milošević nije potpisala sporne ugovore o ustupanju ugovora.

Na ročištu održanom 30. januara 2004. godine tužilac je predložio još jednu dopunu nalaza veštaka ekonomsko-finansijske struke, čemu se tuženi protivio. Tuženi je na tom ročištu osporio nalaz i mišljenje veštaka grafolofa, a takođe je dostavio i podnesak "prigovor zbog propuštanja prekluzivnih rokova" kojim osporava tužiočev zahtev za za utvrđivanje nevažnosti spornih ugovora o ustupanju ugovora i aneksa ugovora.

Ročište za glavnu raspravu zakazano za 10. maj 2004. godine nije održano zbog toga što tužilac nije bio uredno pozvan.

Na ročištu održanom 14. juna 2004. godine sud je odredio da se novo veštačenje izvrši od strane drugog veštaka ekonomsko-finansijske struke. Komisija veštaka ekonomsko-finansijske struke, Udruženja sudskih veštaka "Niš", kojoj je veštačenje povereno, je 18. marta 2005. godine sačinila obiman zapisnik o izvršenom veštačenju koji je sadržao šest različitih varijanti, pri čemu su neke od varijanata bile zasnovane na spornim ugovorima o ustupanju ugovora i spornim aneksima ugovora o kupoprodaji.

Podneskom od 28. aprila 2005. godine tužilac je ukazao da veštaci nisu izvršili zadatak koji im je poveren. Tužilac je tim podneskom predložio donošenje delimične presude kojom se utvrđuje da sporni ugovori o ustupanju ugovora o kupoprodaji i aneksi ugovora o kupoprodaji nemaju pravno dejstvo.

Na ročištu održanom 10. maja 2005. godine sud je glavnu raspravu zaključio.

Delimičnom presudom Opštinskog suda u Nišu P. 2568/97 sud je utvrdio da su bez pravnog dejstva sporni ugovori o ustupanju ugovora, zbog toga što nisu potpisani od strane ugovarača Nadežde Milošević i zbog toga što ne ispunjavaju zahtev forme u smislu Zakona o prometu nepokretnosti, kao i da su aneksi predmetnih ugovora o kupoprodaji bez pravnog dejstva, zbog toga što su zaključeni na osnovu tih ugovora o ustupanju ugovora. Delimična presuda je dostavljena podnosiocu 5. avgusta 2005. godine.

Tuženi je blagovremeno izjavio žalbu protiv predmetne delimične presude, ali je njegova žalba drugostepenom presudom Okružnog suda u Nišu Gž. 2386/05 od 30. decembra 2005. godine odbijena. Tuženi, ovde podnosilac ustavne žalbe, primio je drugostepenu presudu 23. januara 2006. godine, nakon čega je blagovremeno izjavio reviziju. Zakonski zastupnik tužioca je podneo odgovor na reviziju tuženog. Vrhovni sud Srbije je presudom Rev. 963/06 od 1. marta 2007. godine odbio reviziju. Odluka revizijskog suda dostavljena je tuženom 7. maja 2007. godine. Nakon što je prvostepenom sudu dostavljena odluka o reviziji, ovaj predmet je promenio broj, te je nastavio da se vodi pod brojem P. 2908/07.

Na ročištu za glavnu raspravu održanom 6. juna 2007. godine tužilac je predložio da se komisija veštaka izjasni o visini zatezne kamate na rate kupoprodajne cene koje nisu blagovremeno isplaćene. Tuženi je predložio spajanje parnice koja se pred istim sudom vodi između istih parničnih stranaka, u kojoj je tužilac Aleksandar Milošević, a tuženi preduzeće "N." iz Niša sa ovom parnicom, radi jednovremenog raspravljanja i odlučivanja. Sud je predlog tuženog odbio, dok je predlog tužioca usvojio, nakon čega je doneo rešenje da se komisja veštaka pozove da dopuni nalaz u smislu predloga tužioca.

Tuženi je podneskom od 11. juna 2007. godine istako da je tužilac pao u docnju jer predmete prodaje po spornim ugovorima nije predao tuženom u julu 1994. godine kako je bilo ugovoreno, nego tek u maju 1995. godine, i da tužilac nije obaveštavao tuženog o promeni tržišne vrednosti nemačke marke, iako je na to bio obavezan predmetnim ugovorima o kupoprodaji.

Ročište zakazano za 4. jul 2007. godine nije održano zbog toga što sudski veštaci nisu vratili sudu spise predmeta.

Sud je na ročištu održanom 4. septembra 2007. godine dostavio parničnim strankama zapisnik o dopunskom veštačenju komisije veštaka od 31. avgusta 2007. godine, pa je ročište bilo odloženo kako bi se stranke izjasnile na navode veštaka.

Dana 7. septembra 2007. godine tuženi je podneo predlog za ponavljanje postupka vođenog po njegovoj reviziji pred Vrhovnim sudom Srbije u predmetu Rev. 963/07. Razlog za izjavljivanje predloga za ponavljanje je okolnost da tužioca u posutupku po reviziji nije zastupao advokat. Predlog za ponavljanje postupka po reviziji tužiocu je dostavljen na ročištu za glavnu raspravu održanom 28. septembra 2007. godine, pa je to ročište odloženo kako bi se tužilac o predlogu izjasnio.

Tužilac je 8. oktobra 2007. godine podneskom predložio određivanje privremene mere. Tuženi je na ročištu 22. oktobra 2007. godine tražio odlaganje ročišta kako bi se izjasnio na predlog za određivanje privremene mere, iako mu je taj predlog tužioca blagovremeno dostavljen. Rešenjem o određivanju privremene mere 1. novembra 2007. godine zabranjeno je tuženom da raspolaže sa nepokretnostima koje je stekao na osnovu spornih ugovora o kupoprodaji. Ovo rešenje je dostavljeno tuženom 7. novembra te godine i protiv istog je tuženi blagovremeno izjavio žalbu, zbog toga što je nepokretnosti koje su predmet zabrane otuđio pre određivanja privremene mere. Tužilac je 17. decembra 2007. godine povukao predlog za određivanje privremene mere, čemu se tuženi podneskom od 3. januara 2008. godine protivio. Sud je rešenjem od 15. januara 2008. godine ukinio privremenu meru, nakon čega su spisi predmeta dostavljeni Vrhovnom sudu radi odlučivanja o predlogu za ponavljanje revizijskog postupka.

Rešenjem Vrhovnog suda Srbije od Rev. 420/08 od 12. juna 2008. godine odbijen je predlog tuženog za ponavljanje postupka vođenog pred tim sudom pod brojem Rev. 963/06.

Tuženi je 18. avgusta 2008. godine podneskom naslovljenim kao "prigovor neispunjenja ugovora od strane tužioca i neosnovanosti tužbenog zahteva zbog neispunjenja ugovora" zahtevao da "sud odbije tužbeni zahtev zbog preuranjenosti tužbe", zbog toga što tuženi nije dužan da ispuni svoju ugovornu obavezu pre nego što tužilac ispuni svoju. Kao dokaz da tužilac nije ispunio svoju obavezu tuženi je dostavio presudu Opštinskog suda u Nišu P. 3885/07 od 27. septembra 2007. godine sa potvrdom pravnosnažnosti, kojom je tužilac obavezan da tuženom zbog neurednog ispunjenja svoje obaveze iz predmetnih ugovora o kupoprodaji isplati određene novčane iznose.

Ročište za glavnu raspravu održano 4. septembra 2008. godine odloženo je kako bi se komisija veštaka izjasnila na primedbe tužioca. Komisija veštaka je 11. novembra 2008. godine pismenim putem izjavila da ostaje pri svom ranije datom osnovnom i dopunskom nalazu. Ročište za glavnu raspravu od 4. decembra 2008. godine je odloženo kako bi se na sledećem ročištu saslušao predstavnik komisije veštaka. Odlaganje tog ročišta tražio je i tuženi kako bi se izjasnio na podnesak tužioca koji mu je tad predat.

Predstavnik komisije veštaka je prilikom svog saslušanja na ročištu za glavnu raspravu održanom 26. decembra 2008. godine izjavio da komisija može postupiti po primedbama tužioca, pa je ročište odloženo kako bi veštaci po tim primedbama postupili.

Ročište za glavnu raspravu održano 4. marta 2009. godine je odloženo na molbu tuženog, kako bi se izjasnio na podnesak tužioca koji mu je na tom ročištu uručen.

Na ročištu održanom 20. marta 2009. godine tužilac je precizirao tužbeni zahtev u skladu sa zapisnikom o izvršenom dopunskom veštačenju od 11. februara 2009. godine. Tužilac je na tom ročištu takođe dostavio presudu Vrhovnog suda Srbije Rev. 1283/08 od 27. novembra 2008. godine kojom je preinačena presuda Opštinskog suda u Nišu P. 3885/07 od 27. septembra 2007. godine, tako što je odbijen zahtev tužioca Aleksandra Miloševića da se preduzeće "N", ovde tužilac, obaveže na plaćanje novčanih iznosa zbog neurednog ispunjenja nenovčane obaveze.

Sud je na ročištu odražnom 28. aprila 2009. godine zaključio glavnu raspravu, ali je 18. maja 2009. godine odlučio da se glavna rasprava ponovo otvori.

Ročište za glavnu raspravu zakazano za 12. jun 2009. godine nije održano zbog toga što tuženi nije bio u mogućnosti da pristupi na to ročište.

Sud je na ročištu za glavnu raspravu održanom 10. jula 2009. godine obavestio parnične stranke da je glavna rasprava ponovo otvorena kako bi komisija veštaka dopunila svoj nalaz u tom smislu što bi obračunala i domicilnu kamatu za stranu valutu. Tuženi se dopuni veštačenja nije protivio.

Na ročištu za glavnu raspravu od 8. septembra 2009. godine sud je parničnim strankama uručio dopunu nalaza komisije veštaka od 24. avgusta te godine i naložio tužiocu "da tužbeni zahtev, osim što ga je precizirao u dinarima, precizira i u stranoj valuti".

Podneskom od 8. septembra 2009. godine tuženi je precizirao protiv-tužbeni zahtev tako što je predložio da sud utvrdi da sporni ugovori o kupoprodaji proizvode pravno dejstvo, ali da su pojedine odredbe tih ugovora ništave, kao i prebijanje iznosa navedenih u izreci presude Opštinskog suda u Nišu P. 3885/07 od 27. septembra 2007. godine sa tužbenim zahtevom. U prilogu tog podneska dostavljena je obimna dokumentacija kao dokaz da tužilac nije uredno ispunio svoju obavezu iz spornih ugovora o kupoprodaji.

Ročište za glavnu raspravu 12. oktobra 2009. godine je odloženo kako bi se tužilac izjasnio na podnesak tuženog od 5. oktobra te godine, koji mu je podnesak uručen neposredno pre početka ročišta.

Tuženi je 2. novembra 2009. godine izjavio ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, o čemu je istog dana obavestio Opštinski sud u Nišu.

Nakon toga tuženi je 3. decembra 2009. godine predložio dopunsko veštačenje kako bi veštaci obračunali iznos tužiočevog zahteva umanjen za iznos protivtužbenog zahteva.

Na ročištu za glavnu raspravu odražnom 8. decembra 2009. godine Opštinski sud u Nišu je odredio zastoj postupka dok Ustavni sud ne vrati spise tog predmeta.

4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva relevantne su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama.

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“ br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 59/84, 20/90, 35/91 i „Službeni list SRJ“ br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji se primenjivao u vreme podnošenja tužbe, propisano je da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju.

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije,“ broj 124/04), koji se primenjuje u ovom parničnom postupku od 22. februara 2005. godine, propisano je: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, kao i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja (član 10. st. 1. i 2.); da stranku u postupku po reviziji mora zastupati advokat (član 84. stav 2.); da će, kad veće smatra da je predmet raspravljen tako da se može doneti odluka, sud saopštiti da je glavna rasprava zaključena (član 305. stav 1.); da sud može u toku većanja i glasanja odlučiti da se glavna rasprava ponovo otvori ako je to potrebno radi dopune postupka ili razjašnjenja pojedinih važnih pitanja (član 306. stav 1.); da se presuda mora pismeno izraditi u roku od osam dana od dana donošenja, a da sud može u složenijim predmetima taj rok produžiti za još 15 dana (član 341. stav 1.); da ako su od više tužbenih zahteva, usled priznanja, odricljnja ili na osnovu raspravljanja, samo neki sazreli za konačnu odluku ili ako je samo deo jednog zahteva sazreo za konačnu odluku, sud može u pogledu sazrelih zahteva, odnosno dela zahteva, zaključiti raspravu i doneti presudu (delimična presuda) i da je delimična presuda samostalna presud u pogledu pravnih lekova i izvršenja (član 334. st. 1. i 4.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni parnični postupak, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 22. maja 1997. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Nišu i da još uvek nije okončan. Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je utvrdio da je periodu u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postpak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, Ustavni sud je stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja parničnog postupka Ustavni sud je utvrdio da on traje skoro 14 godina i da još uvek nije okončan. Polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja organa koji su vodili postupak, složenosti činjeničnog stanja i pravnih pitanja u konkretnom sporu, kao i od značaja predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da je sam podnosilac ustavne žalbe svojim nesavesnim i necelishodnim postupanjem pretežno doprineo nerazumno dugom trajanju postupka.

Naime, u najvećem delu postupka koji prethodi izjavljivanju ustavne žalbe protivljenje tužbenom zahtevu bilo je zasnovano na ugovorima o ustupanju ugovora na kojima je Nadežda Milošević, majka tuženog, bila označena kao jedan od potpisnika, iako ona te ugovore nije potpisala. Dostavljanjem ugovora na kojima je potpis krivotvoren (što je podnosiocu bilo poznato, jer se radi o potpisu njegove majke), sam podnosilac je u znatnoj meri doprineo dugom trajanju parničnog postupka.

Zbog dostavljanja ovakvih ugovora dokazni postupak je znatno otežan i produžen. Pre svega, bilo je potrebno da se obavi grafološko veštačenje i saslušaju svedoci, radi provere autentičnosti potpisa Nadežde Milošević. Pored toga, nalazi veštaka ekonomsko-finansijske struke od 25. juna 1998. godine i od 27. novembra 1998. godine, zbog toga što su posredno bila zasnovani na krivotvorenim ugovorima o ustupanju ugovora o kupoprodaji, bili su potpuno neupotrebljivi, dok su zapisnici o drugom dopunskom veštačenju od 28. septembra 2001. godine, zapisnik o trećem dopunskom veštačenju od 17. decembra 2001. godine, kao i zapisnik komisije veštaka o izvršenom veštačenju od 18. marta 2004. godine sadržali više različitih varijanti mogućih nalaza i mišljenja.

Dostavljanje ugovora o ustupanju ugovora sa neautentičnim potpisima pred prvostepeni sud je postavilo dodatna pravna pitanja, i to: pitanje da li ti ugovori o ustupanju ugovora i aneksi ugovora proizvode pravno dejstvo s obzirom na nedostatak forme i pitanje punovažnosti ugovora o načinu plaćanja, kojim su stavljene van snage odredbe o plaćanju sadržane u aneksima ugovora o kupoprodaji.

Ustavni sud smatra da se odlaganje, odnosno neodržavanje šest ročišta za glavnu raspravu ne može pripisati prvostepenom sudu, već isključivo radnjama i propustima tuženog. Naime, ročište održano 18. decembra 1997. godine odloženo je kako bi se tuženi izjasnio na podnesak tužioca koji mu je na tom ročištu uručen, a tuženi zbog svojih propusta podnesak nije primio ranije; ročište održano 16. oktobra 1998. godine je odloženo zbog toga što je podnosilac na samom ročištu predao podnesak; ročište održano 8. septembra 2000. godine je odloženo zbog toga što tuženi nije dostavio rešenje o raspravljanju zaostavštine njegove majke Nadežde Milošević s potvrdom pravnosnažnosti, dok je ročište održano 10. oktobra te godine odloženo zbog toga što je podnosilac to rešenje dostavio u nedovoljenom broju primeraka; ročište održano 10. decembra 2000. godine je odloženo na molbu tuženog kako bi dostavio punomoćje izdato od strane Nadežde Milošević; ročište održano 22. oktobra 2007. godine je odloženo na molbu tuženog kako bi se izjasnio o predlogu za određivanje privremene mere koji mu je pre toga blagovremeno dostavljen; ročište zakazano za 12. jun 2009. godine nije održano zbog toga što tuženi, a ni njegov punomoćnik, nisu bili u mogućnosti da pristupe.

Po oceni Ustavnog suda, podnosilac je u toku parničnog postupka čestim dostavljanjem obimnih podnesaka u kojima se ponavljaju raniji navodi, dostavljanjem isprava koje su potpuno irelevantne (kao što su na primer nepotpisani nacrti aneksa ugovora), protivljenjem povlačenju predloga za odlaganje privremene mere, isticanjem novih činjeničnih navoda po proteku više godina od otpočinjanja parnice, (kao što je na primer prigovor preuranjenosti tužbe izjavljen više od 11 godina nakon pokretanja parničnog postupka, ili okolnost da je podnosilac tek 2007. godine istakao da mu tuženi predmete prodaje nije predao u julu 1994. godine kako je bilo ugovoreno nego u maju 1995. godine), izjavljivanjem predloga za ponavljanje postupka po reviziji, samo zbog toga što odgovor na reviziju nije izjavio advokat nego zakonski zastupnik tužioca, podnošenjem protivtužbe radi utvrđenja ništavosti pojedinih odredaba ugovora o kuprodaji po proteku više od pet godina od otpočinjanja parnice, insistiranjem na perifernim razlikama između primeraka jednog istog ugovora koji je dostavio tužilac i primerka tog ugovora koji je dostavio tuženi, u znatnoj meri doprineo nerazumno dugom trajanju postupka. Evropski sud za ljudska prava je u predmetu Skočajić i Bjelić protiv Srbije (aplikacija broj 9460/05 stav 39) izneo stanovište da brojni neosnovani podnesci podnosioca predstavke predstavljaju jedan od razloga zbog kojih je predstavka, podneta povodom navodnog kršenja prava na pravično suđenje u razumnom roku, proglašena očigledno neosnovanom.

Ustavni sud je utvrdio da u postupku koji je prethodio izjavljivanju ustavne žalbe nije bilo neopravdano dugih perioda neaktivnosti suda, osim perioda od jula 2004. godine do marta 2005. godine, kao i da su vremenski razmaci između zakazanih ročišta, sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku, prihvatljivi.

Ustavni sud je, imajući u vidu da je podnosilac ustavne žalbe često zahtevao dodatne rokove kako bi se izjasnio na podneske suprotne strane, iako to nije morao tražiti, jer su se u podnescima suprotne strane uglavnom ponavljali raniji navodi, kao i da se nije protivio zahtevima tužioca za dodatne rokove radi izjašnjenja, ocenio da prvostepeni sud izvesnim propustima vezanim za blagovremeno dostavljanje podnesaka nije povredio pravo na suđenje u razumnom roku podnosioca ustavne žalbe, iako su podnesci parničnih stranaka često bili razmenjivani na ročištima, odnosno neposredno pre ročišta.

Po oceni Ustavnog suda, Opštinski sud u Nišu je mogao efikasnije sprečiti, odnosno otkloniti nesavesne postupke podnosioca ustavne žalbe. Međutim, Ustavni sud je ocenio da, iako su redovni sudovi dužni da spreče i otklone nesavesne postupke parničnih stranaka, okolnost da parnični sud nije na najefikasniji mogući način otklonio procesnu opstrukciju samog podnosioca ustavne žalbe, ne može značiti da je njemu, kao parničnoj stranci, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Odgovornost za neblagovremeno utvrđivanje okolnosti da su ugovori o ustupanju ugovora falsifikovane isprave snosi podnosilac ustavne žalbe koji je te ugovore dostavio, a ne parnični sud koji je kasno utvrdio da su potpisi na tim ugovorima neautentični.

S obzirom na ponašanje podnosioca ustavne žalbe, a pre svega na okolnost da je podnosilac ustavne žalbe parničnom sudu dostavio pet ugovora sa krivotvorenim potpisom njegove majke, Ustavni sud smatra da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iako se parnica vodi od 1997. godine i još uvek nije okončana. Prema praksi Evropskog suda za ljudska prava, trajanje parnice 15 godina, i to u postupku koji je po svojoj prirodi hitan – postupku povodom otkaza ugovora o radu, ne predstavlja povredu principa suđenja u razumnom roku, ako je podnosilac predstavke znatno doprineo tako dugom trajanju postupka (videti u tom smislu presudu Ciricosta i Viola protiv Italije aplikacija broj 19753/92 stav 29).

Ispitujući ostale kriterijume za utvrđivanje postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je ocenio da su činjenična pitanja postavljena pred parnični sud relativno složena, jer je potrebno utvrditi vrednost u stranoj valuti svake dinarske uplate, kao i visinu kamate za svaku ratu kupoprodajne cene sa čijom isplatom je tuženi zadocnio, i to sve u uslovima relativno visoke inflacije. Takođe, predmet odlučivanja u osporenom sudskom postupku je značajan za parnične stranke, jer se radi o relativno viskom novčanom potraživanju – delu kuprodajne cene za više nepokretnosti. Međutim, ovi kriterijumi nisu od uticaja na drugačije odlučivanje, jer redovne sudove pred kojima je vođen osporeni parnični postupak ekskulpira nesavesno i necelishodno ponašanje podnosioca ustavne žalbe.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je ocenio da je ustavna žalba neosnovana i da u predmetu Opštinskog suda u Nišu P. 2908/2007, ranije broj P. 2568/97, podnosiocu nije povređeno ustavno pravo na suđenje u razumnom roku, pa je saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u celini odbio.

6. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

 

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

 

Slični dokumenti

• Už 6747/2013: Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parnici
• Už 1173/2008: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku
• Už 957/2009: Povreda prava na suđenje u razumnom roku u privrednom sporu
• Už 1269/2009: Neobrazložena presuda Upravnog suda o dodacima na platu zaposlenih u MUP-u
• Už 971/2009: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku
• Už 2152/2009: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku zbog osamnaestogodišnjeg trajanja parničnog postupka
• Už 3638/2011: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u desetogodišnjem parničnom postupku