Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog parničnog postupka za utvrđenje svojine stečene u vanbračnoj zajednici koji je trajao preko 12 godina. Utvrđena je povreda prava na suđenje u razumnom roku i dosuđena naknada nematerijalne štete od 1.200 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković , predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov i dr Nataša Plavšić, članovi Veća , u postupku po ustavnoj žalbi M. J . iz Velike Plane , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 3. juna 2021. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. J . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Velikoj Plani u predmetu P. 118/12 (inicijalno predmet ranijeg Opštinskog suda u Velikoj Plani P. 592/05) podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku , zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.200 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. J . iz Velike Plane je, 19. februara 201 8. godine, preko punomoćnika R. D , advokata iz Žabara, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu protiv presude Osnovnog suda u Velikoj Plani P. 118/12 od 11. aprila 2014. godine, ispravljene rešenjem od 19. oktobra 2015. godine, i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2946/16 od 16. novembra 2017. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prav a na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava. Podnositeljka je istak la i povredu prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Velikoj Plani u predmetu P. 118/12 (inicijalno predmet ranijeg Opštinskog suda u Velikoj Plani P. 592/05) .

U ustavnoj žalbi podnositeljka navodi da je predmetni postupak pokrenut još 200 5. godine, po njenoj tužbi za utvrđenje svojine na nepokretnostima po osnovu sticanja u vanbračnoj zajednici, a da je pravnosnažno okončan tek posle 12 godina, zbog čega podnositeljka ističe povredu prava na suđenje u razumnom roku. Podnositeljka, nezadovoljna ishodom spora, u kome je delimično usvojen njen tužbeni zahtev, ističe da joj je osporenim presudama dosuđen „neprimereno“ mali udeo u imovini od 1/7, i to proizvoljno i „diskriminatorski“ u odnosu na nju. Osporava utvrđeno činjenično stanje i pravilnu primenu materijalnog prava, te ukazuje da su joj povređena označena ustavna prava, kako povodom odluke o glavnoj stvari, tako i o troškovima postupka. Od Ustavnog suda je traženo da utvrdi povredu označenih prava, poništi osporenu drugostepenu presudu, kao i pravo podnositeljke na naknadu nematerijalne štete u visini od 3.000 evra i materijalne štete u visini od 5.000 evra, te da joj se nadoknade troškovi ustavnosudskog postupka.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15) je sadržinski identična navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, nakon izvršenog uvida u spise predmeta Osnovnog suda u Velikoj Plani P. 118/12, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe, kao tuži lja, je 21. septembra 2005. godine podnela Opštinskom sudu u Velikoj Plani (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu protiv tužen og B.M. iz Velike Plane, radi utvrđenja prava svojine na nepokretnostima po osnovu sticanja u vanbračnoj zajednici . Povodom ove tužbe formiran je predmet P. 592/05. Tuženi je protiv tužilje podneo tužbu 29. septembra 2005. godine, radi utvrđenja prava svojine na nepokretnostima i iseljenja, koja je zavedena pod brojem P. 599/05. Parnice su spojene i u postupku pod brojem P. 592/05 se raspravljalo po tužbi i protivtužbi.

Do donošenja presude Opštinskog suda u Velikoj Plani P. 592/05 od 12. oktobra 2009. godine , pred Opštinskim sudom bilo je zakazano 26 ročišta za g lavnu raspravu od kojih je održano 22. Preostala četiri ročišta nisu održana iz sledećih razloga: jednom zbog promene sudijskog veća, jer su punomoćnik tužilje -protivtužene i punomoćnik tuženog-protivtužioca po jednom tražili odlaganje ročišta i jer je izostala uredna dostava poziva punomoćniku tuženog-protivtužioca. U dokaznom postupku su saslušn i tuž ilja-protivtužena i tuženi-protivtužilac, u dva navrata, u svojstvu parnične stranke, saslušano je 28 svedoka, sprovedeno građevinsko veštačenje i veštačenje preko veštaka geometra, saslušani veštaci, te pribavljena izjašnjenja veštaka po primedbama stranaka , održana dva uviđaja na licu mesta, te pročitani brojni dokazi, kao i izvršen uvid u dva parnična spisa istog suda. U toku ovog dela postupka doneto je rešenje Opštinskog suda P. 592/05 od 4. jula 2008. godine o određivanju privremene mere, kojim se zabranjuje izvođenje bilo kakvih građevinskih radova tuženom-protivtužiocu, ali je ono ukinuto rešenjem Okružnog suda u Smederevu Gž. 1209/08 od 21. avgusta 2008. godine i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje. Glavna rasprava je zaključ ena 27. novembra 2008. godine, a na tom ročištu tužilja-protivtužena je povukla predlog za određivanje privremene mere zabrane otuđenja i opterećenja nepokretnosti tuženom-protivtužiocu i rešenje je postalo pravnosnažno, jer su se stranke odrekle prava na žalbu. Međutim, glavna rasprava je ponovo otvorena 27. novembra 2008. godine , pa je nakon još sedam održanih ročišta 12. oktobra 2009. godine zaključena .

Presudom Opštinskog suda u Velikoj Plani P. 592/05 od 12. oktobra 2009. godine su delimično usvojeni tužbeni zahtev tužilje i protivtužbeni zahtev tuženog u pogledu utvrđivanja prava svojine i korišćenja na spornim nepokretnostima, odbijen je protivtužbeni zahtev tuženog za iseljenje tužilje, te odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove postupka. Označena presuda ukinuta je rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7878/10 od 23. novembra 20 11. godine, a predmet je vraćen na ponovno suđenje Osnovnom sudu u Smederevu – Sudska jedinica u Velikoj Plani. Spisi predmeta su 4. januara 2012. godine primljeni u prvostepenom sudu, pa je parnica nastavljena pod novim brojem P. 118/12.

U ponovnom prvostepenom postupku bilo je zakazano 11 ročišta za glavnu raspravu od kojih je održano pet. U dokaznom postupku saslušani su dva puta tužilja-protivtužena i tuženi-protivtužilac u svojstvu parnične stranke, saslušan je veštak građevinske struke, koji je dostavio nekoliko dopunskih nalaza , shodno primedbama parničnih stranaka i nalozima suda. Šest ročišta ni je održano zbog združavanja ovih parničnih spisa krivičnim spisima; radi izjašnjenja stranaka na dopun ski nalaz veštaka, odnosno dostavljanja primedbi na dopunski nalaz veštaka punomoćnika tužilje – protivtužene u pisanoj formi; jer je punomoć nik tuženog bio sprečen zbog bolesti da pristupi, kao i zbog promene godišnjeg rasporeda sudija, te jednom zbog nepotpunog sastava veća.

Osporenom presudom Osnovnog suda u Velikoj Plani P. 118/12 od 11. aprila 201 4. godine je, u prvom stavu izreke, delimično usvojen tužbeni zahtev i utvrđeno da je tužilja po osnovu sticanja u vanbračnoj zajednici sa tuženim vlasnik sa udelom od 1/7 na nepokretnostima, bliže opisanim u tom stavu, što je tuženi dužan da prizna i dozvoli tužilji da se po osnovu ove presude na navedenim nepokretnostima uknjiži u zemljišnim i drugim javnim knjigama bez njegovog daljeg prisustva i odobrenja, kao i da dozvoli da tužilja izdvoji svoj suvlasnički deo po izvršenoj fizičkoj deobi; u drugom stavu izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje preko dosuđenog suvlasničkog udela stavom prvim izreke presude do traženog udela od ½; u trećem stavu izreke navedene presude je delimično usvojen tužbeni zahtev tužioca i utvrđeno da je o n vlasnik katastarske parcele broj .../8 KO Velika Plana sa celim udelom i suvlasnik sa udelom od 6/7 na stambenoj zgradi sa dozidanom garažom, bliže opisanim u ovom stavu izreke, a koji objekti su sagrađeni na kat astarskoj parceli broj .../8 KO Velika Plana, što je tužena dužna da prizna i trpi da se tužilac po osnovu ove presude uknjiži kao vlasnik predmetne nepokretnosti u javnim knjigama; u četvrtom stavu izreke je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev preko udela dosuđenog u stavu trećem izreke koji se odnosi na prizemni stambeni objekat i garažu, a koji objekti su smešteni na navedenoj kat. parceli, do traženog prava svojine sa celim udelom na prizemnoj zgradi i garaži ; u petom stavu izreke odbijen je tužbeni zahtev kojim je traženo da se Milka Janjanin iseli iz stambene zgrade i garaže, te da određene građevinske objekte i katastarsku parcelu broj .../8 KO Velika Plana preda u državinu tužiocu; u šestom stavu izreke je odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove postupka .

Odlučujući o žalbama parničnih stranaka, izjavljenim 19. i 20. maja 2014. godine, Apelacioni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 3967/14 od 19. februara 2015. godine vratio spise prvostepenom sudu radi dopune postupka, pa je Osnovni sud u Velikoj Plani rešenjem P. 118/12 od 19. oktobra 2015. godine ispravio prvostepenu presudu u prvom stavu izreke u 14 redu, opredeljevanjem dužine razdaljine od deta ljne tačke 4. do detaljne tačke 5. Naredba o dostavljanju spisa drugostepenom sudu radi odlučivanja o žalbama stranaka data je 13. aprila 2016. godine.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2946/16 od 16. novembra 2017. godine su odbijene kao neosnovane žalbe tužilje i tuženog i potvrđena presuda Osnovnog suda u Velikoj Plani P. 118/12 od 11. aprila 2014. godine, ispravljena rešenjem od 19. oktobra 2015. godine. Punomoćnik tužilje- protivtužene je primio 29. januara 2018. godine navedenu presudu .

4. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud i u ovom slučaju ukazuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li je postupak vođen u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da je postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom, od podnošenja tužbe 21. septembra 2005. godine Opštinskom sudu u Velikoj Plani, pa do njegovog pravnosnažnog okončanja 16. novembra 2017. godine, donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2946/16, trajao 12 godina i skoro dva meseca.

Navedeno trajanje sudskog postupka ukazuje da on nije okončan u okviru standarda razumnog roka, koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava. Međutim, pojam razumnog trajanja postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja organa koji su vodili postupak, kao i značaja za podnosioca prava o kome se u postupku odlučuje, koji se moraju procenjivati u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima.

Analizirajući navedene kriterijume, Ustavni sud je ocenio da predmetni parnični postupak bio relativno složen, kako zbog dva veštačenja koja su obavljena, te velikog broja saslušanih svedoka zbog utvrđivanja spornih činjenica povodom postojanja vanbračne zajednice i doprinosa stranka izgradnji spornih nepokretnosti.

Nadalje, Ustavni sud je ocenio da je podnositeljka ima la interes da se predmetni parnični postupak efikasno sprovede , kao i da ona svojim ponašanjem , odnosno ponašanjem njenog punomoćnika, nije doprinela dužem trajanju postupka time što su dva ročišta bila odložena na predlog njenog punomoćnika, odnosno radi dostavljanja sudu i suprotnoj strani preciznih primedbi na dopunski nalaz veštaka u pisanoj formi .

Međutim, Ustavni sud je ocenio da, prevashodno, nadležni prvostepeni sudovi nisu preduzeli sve neophodne radnje kako bi se predmetni postupak sproveo brzo i efikasno, te da odgovornost za trajanje postupka od preko 12 godina , leži na sudovima koji su postupali u prvom stepenu u ovom postupku. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da je, najpre, prva prvostepena presuda doneta nakon četiri godine, računajući od dana podnošenja tužbe, te da je i ona, nakon dve godine, bila ukinuta, zbog čega je predmet vraćen na ponovni postupak. Za još dve godine i tri meseci , gledajući od vraćanja spisa na ponovno suđenje, doneta je druga po redu prvostepena presuda, ali je ona po rešenju drugostepenog suda vraćena prvostepenom sudu radi ispravke presude. Iako je ispravka presude doneta posle osam meseci, spisi predmeta su vraćeni drugostepenom sudu nakon još šest meseci. Ova presuda, ispravljena rešenjem, potvrđena je presudom drugostepenog suda posle godinu i sedam meseci.

Ustavni sud je ocenio da se ne može prihvatiti da je razumno da osporeni postupak traje više od 12 godina , bez obzira na njegovu složenost. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu ovom delu usvojio, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

5. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.200 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosi teljka ustavne žalbe pretrpe la zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti značajne u ovom ustavnosudskom sporu , te između ostalog i složenost postupka koja je uticala da on duže traje, što se ne može pripisati krivici suda. Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka pretrpe la. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, od 5. aprila 2016. godine (predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15), i više kasnije donetih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog nedelotvornog postupanja sudova.

6. U pogledu istaknute povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, po oceni Ustavnog suda, navodi podnositeljke iz ustavne žalbe ne mogu se smatrati relevantnim ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi označenog prava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporenih sudskih odluka.

Ovo iz razloga što podnositeljka ustavnom žalbom prevashodno ukazuje na nepravilnost utvrđenog činjeničnog stanja, što ne može biti ustavnopravni razlog za pobijanje osporenih odluka. Ustavni sud je ocenio da u ustavnoj žalbi, osim iskazanog nezadovoljstva ishodom konkretnog parničnog postupka, nisu navedeni ustavnopravno utemeljeni razlozi koji bi opravdali tvrdnju da postoji povreda označenog ustavnog prava. Ustavni sud smatra da su sudovi na razumljiv i ustavnopravno prihvatljiv način primenili merodavno pravo, te jasno i dovoljno obrazložili osporene odluke. Stoga, po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba u kojoj su ponovljeni navodi iz žalbe podno siteljke izjavljene protiv prvostepene presude, a o kojima se drugostepeni sud detaljno izjasnio, ne sadrži razloge takve prirode koji dovode u sumnju pravičnost sprovedenog postupka .

U pogledu istaknute povrede prava na imovinu iz člana 58. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da podnositeljka povredu označen og prava zasniva na postojanju povrede prava na pravično suđenje. Kako je Ustavni sud ocenio da nisu ustavnopravno prihvatljivi razlozi za tvrdnje o povredi Ustavom zajemčenog prava iz člana 32. stav 1. Ustava, to je i ove njene navode o povredi ocenio ustavnopravno neprihvatljivim.

Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu izjavljenom protiv osporen e presud e Osnovnog suda u Velikoj Plani P. 118/12 od 11. aprila 2014. godine, ispravljene rešenjem od 19. oktobra 2015. godine, i osporene presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2946/16 od 16. novembra 2017. godine, jer nisu ispunjene pretpostavke utvrđene Ustavom za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. U pogledu zahteva podnositeljke za naknadu materijalne štete postavljenog u ustavnoj žalbi u iznosu od 5.000 evra, Ustavni sud nalazi da podnositeljka ustavne žalbe nije pruži la bilo kakav dokaz da je pretrpela pravno relevantnu materijalnu štetu u osporenom parničnom postupku, da bi se ovaj zahtev uopšte mogao razmatrati, zbog čega je njen zahtev za naknadu materijalne štete odbačen u tački 3. izreke, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu.

8. U vezi sa zahtevom podnositeljke za naknadu troškova ustavnosudskog postupka, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato, pored mnogih drugih, u Odluci Už -633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na : www.ustavni.sud.rs).

9. S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti