Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 15 godina. Podnosiocu se dosuđuje naknada nematerijalne štete u iznosu od 900 evra. Ostatak žalbe se odbacuje.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Novosadskog izdavačko-trgovinskog preduzeća „NIP“ DOO, Novi Sad, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. juna 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Novosadskog izdavačko-trgovinskog preduzeća „NIP“ DOO i utvrđuje da je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 887/11, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. Novosadsko izdavačko-trgovinsko preduzeće „NIP“ DOO, Novi Sad, je podnelo , 11. marta 2013. godine, preko punomoćnika Miroslava Đerkovića, advokata iz Novog Sada, Ustavnom sudu ustavnu žalbu, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u parničnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 887/11 i protiv presude Privrednog suda u Novom Sadu P. 887/11 od 19. marta 2012. godine , u stavu prvom i drugom izreke i presude Privrednog apelacionog suda Pž. 5015/12 od 30. januara 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i prava na imovinu iz člana 58. Ustava.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi između ostalog, naveo: da mu je u parničnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 887/11 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, jer je parnični postupak trajao šesnaest godina; da mu je osporenim presudama povređeno pravo iz člana 32. stav 1. Ustava; da u drugostepenoj presudi nije naveden nijedan razlog zbog koga nije usvojen predlog tužioca za donošenja presude zbog izostanka; da je u postupku pred prvostepenim sudom pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje i da nisu cenjeni svi izvedeni dokazi, već da je osporena prvostepena presuda zasnovana na primeni pravila o teretu dokazivanja, kao i da nije odlučeno o zahtevu tužioca za naknadu troškova panričnog postupka. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporene presude, a istakao je i zahtev za naknadu materijalne i nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je iz sadržine ustavne žalbe, na osnovu uvida u priložene dokaze i spise predmeta Privrednim sudom u Novom Sadu P. 887/11, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Izvršni poverilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 7. aprila 1997. godine predlog za izvršenje na osnovu verodostojne isprave Privrednom sudu u Novom Sadu, protiv izvršnog dužnika MDD „Dunav“, Čelarevo, radi namirenja novčanog potraživanja izvršenjem na novčanim sredstvima izvršnog dužnika.

Privredni sud u Novom Sadu je doneo rešenje o izvršenju Iv. 2528/97 od 8. aprila 1997. godine.

Odlučujući o prigovoru izvršnog dužnika, Privredni sud u Novom Sadu je rešenjem Iv. 2528/97 od 23. maja 1997. godine stavio van snage rešenje o izvršenju i spis predmeta dostavio parničnom odeljenju istog suda.

Do donošenja presude održana su tri ročišta, dok jedno nije održano jer istom nisu pristupili punomoćnici parničnih stranaka.

Presudom Privrednog suda u Novom Sadu P. 2209/97 od 13. aprila 1998. godine je ukinuto rešenje o izvršenju istog suda Iv. 2528/97 od 8. aprila 1997. godine i delimično usvojen tužbeni zahtev tužioca.

Odlučujući o žalbi tuženog, Viši privredni sud je rešenjem Pž. 7629/98 od 1. oktobra 1998. godine ukinuo presudu Privrednog suda u Novom Sadu P. 2209/97 od 13. aprila 1998. godine u usvajajućem delu, kao i odluku o troškovima parničnog postupka, i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje u tom delu.

U ponovnom postupku, do donošenja druge presude, održano je devet ročišta na kojima su izvođeni dokazi saslušanjem svedoka i grafološkim veštačenjem, a nisu održana tri ročišta zbog nepostojanja procesnih pretpostavki.

Presudom Trgovinskog suda u Novom Sadu P. 2863/09 od 23. januara 2003. godine je ukinuto rešenje istog suda Iv. 2528/97 od 8. aprila 1997. godine, i odbijen, kao neosnovan, preinačeni tužbeni zahtev tužioca.

Odlučujući o žalbi tužioca, Viši trgovinski sud je rešenjem Pž. 2055/03 od 5. juna 2003. godine ukinuo prvostepenu presudu Trgovinskog suda u Novom Sadu P. 2863/98 od 23. januara 2003. godine i predmet vratio istom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku je zatim održano šest ročišta, dok jedno ročište nije održano jer istom nisu pristupili uredno pozvani punomoćnici parničnih stranaka. Prekid postupka u ovoj parnici je određen rešenjem P. 2201/03 od 31. januara 2005. godine, na predlog punomoćnika tužioca, radi prikupljanja dokumentacije koja je neophodna za ovaj predmet.

Po otvaranju stečajnog postupka nad tuženim pred Privrednim sudom u Novom Sadu rešenjem St. 72/10 od 22. juna 2010. godine, punomoćnik tužioca je podneskom od 18. februara 2011. godine predložio nastavak postupka u ovoj parnici, nakon donošenja zaključka o osporenom potraživanju.

Postupak koji je bio prekinut šest godina i tri meseca, nastavljen je ročištu održanom 13. aprila 2011. godine.

Nakon dva održana i dva neodržana ročišta (zbog sprečenosti postupajuće sudije), Privredni sud u Novom Sadu je osporenom presudom P. 887/11 od 19. marta 2012. godine, u stavu prvom izreke, odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca da se utvrdi njegovo potraživanje prema tuženom „Dunav“ AD za proizvodnju tekstilnih i ambalažnih proizvoda , u stečaju, Čelarevo, u iznosu od 493.743,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na pojedinačno opredeljene iznose od dospelosti do isplate. Stavom drugim izreke presude je odbačena tužba u delu kojim je tužilac tražio da se utvrdi njegovo potraživanje prema tuženom na ime troškova stečajnog postupka u iznosu od 99.031,00 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 18. februara 2011. godine do isplate, a stavom trećim izreke je ukinuto rešenje o izvršenju Privrednog suda u Novom Sadu Iv. 2528/97 od 8. aprila 1997. godine. Iz obrazloženja osporene prvostepene presude proizlazi: da su tužilac i tuženi 11. septembra 1996. godine zaključili ugovor broj 000153, kojim se tužilac obavezao, kao izdavač, da za račun tuženog u Registru žiro-računa objavi njegov matični broj, šifru delatnosti, da mu po izlasku isporuči pomenutu publikaciju na CD-y, a istim ugovorom se tuženi, kao naručilac, pretplatio na deset narednih izdanja publikacije koja izlazi jednom godišnje; da je ugovorom predviđeno da obaveza plaćanja cene za svaku pojedinačnu, godišnju isporuku, dospeva tri dana od dana prijema računa, kao i da su ugovorne strane saglasne da ugovor prestaje za svaku godinu kada naručilac isplati pretplatnu cenu i izdavač objavi pomenutu publikaciju na CD-y i preda je na poštu ili putem svog predstavnika, o čemu mora posedovati odgovarajući dokument; da je ugovor za tuženog potpisalo lice koje je u Poslovnoj jedinici u Senti obavljalo poslove referenta finansijskih poslova, dok je drugo lice bilo ovlašćeno za zastupanje tuženog u vreme zaključenja ugovora. Prvostepeni sud je našao da je za tuženog ugovor sa tužiocem zaključilo lice koje nije bilo ovlašćeno i da je tužilac izdao tuženom račune na ukupan iznos od 493.743,00 dinara, koji iznos potraživanja je prijavio u stečajnom postupku nad tuženim, a koji mu je osporen. Dalje sledi, da je prvostepeni sud stanovišta da tužbeni zahtev tužioca nije osnovan imajući u vidu da je tokom postupka utvrđeno da je ugovor za tuženog potpisalo lice koje nije bilo ovlašćeno, a da pri tom tužilac nije dokazao da je tuženi naknadno odobrio predmetni ugovor. U odnosu na preostali deo tužbenog zahteva za troškove stečajnog postupka, prvostepeni sud je našao da je tužba u tom delu nedopuštena.

Odlučujući o žalbi tužioca, Privredni apelacioni sud je osporenom presudom Pž. 5015/12 od 30. januara 2013. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio presudu Privrednog suda u Novom Sadu P. 887/11 od 19. marta 2012. godine. Iz obrazloženja osporene drugostepene presude proizlazi: da se u konkretnom slučaju radi o postupku u parnicama o sporovima male vrednosti, te da se ožalbena odluka, saglasno članu 478. stav 1. Zakona o parničnom postupku, može pobijati samo zbog bitnih povreda odredaba postupka iz člana 361. stav 2. ovog zakona i zbog pogrešne primene materijalnog prava; da navodi tužioca, kojima se ukazuje na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje nisu mogli da budu predmet razmatranja drugostepenog suda; da predmet ocene nisu mogli da budu ni navodi tužioca kojima se ukazuje da je prvostepeni sud neosnovano propustio da donese presudu zbog izostanka u ovoj pravnoj stvari, s obzirom na to da se ovim navodima ukazuje na relativnu povredu postupka iz člana 361. stav 1, a u vezi sa članom 476. Zakona o parničnom postupku; da je u pogledu navoda tužioca da u izreci prvostepene presude nije odlučeno o zahtevu tužioca za naknadu troškova parničnog postupka, drugostepeni sud istakao da je tužilac, ukoliko smatra da nije odlučeno o nekom delu zahteva imao mogućnost da podnese zahtev za donošenje dopunske odluke, u ovom slučaju o troškovima postupka, u smislu člana 343. Zakona o parničnom postupku, što u konkretnom slučaju nije učinio; da predmet razmatranja ovog suda nisu mogli da budu ni navodi tužioca kojima se ukazuje na ocenu dokaza datu od strane prvostepenog suda, s obzirom na to da se ovim navodima ukazuje na relativnu povredu postupka iz člana 361. stav. 1, u vezi sa članom 8. Zakona o parničnom postupku i da je, u konkretnom slučaju, prvostepeni sud cenio sve izvedene dokaze, dao ocenu izvedenih dokaza i razloge prihvatanja, odnosno neprihvatanja izvedenih dokaza i pravilno primenio pravilo o teretu dokazivanja, kao i odredbu člana 223. Zakona o parničnom postupku. Drugostepeni sud je istakao da nije ovlašćen da ispituje pravilnost i potpunost utvrđenog činjeničnog stanja, ali da je pravilno prvostepeni sud našao, da se kod činjenice da je u konkretnom slučaju potpisnik ugovora na strani tuženog neovlašćeno lice, ne može prihvatiti da je ugovor naknadno osnažen, odnosno konvalidiran konkludentnim radnjama tuženog i da kao takav proizvodi pravno dejstvo na način propisan odredbom člana 88. Zakona o obligacionim odnosima, te da tužilac nije dokazao da je došlo do zaključenja ugovora u smislu člana 26. i člana 28. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, a posledično i obaveza tuženog za isplatu cene za predmetne publikacije. U odnosu na deo prvostepene presude kojim je odbačena tužba, drugostepeni sud ističe da se radi o troškovima koje snosi sam tužilac kao poverilac u stečajnom postupku.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega, dok je odredbom člana 58. stav 1. Ustava zajemčeno mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82 i 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02 ) bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09 i 36/11) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da se postupak, pored ostalog, prekida i kad nastupe pravne posledice otvaranja postupka stečaja ili likvidacije; (član 214. tačka5); da će se postupak koji je prekinut iz razloga navedenih u članu 214. tač. 1-5. ovog zakona nastaviti kad naslednik ili staralac zaostavštine, novi zakonski zastupnik, stečajni upravnik ili pravni sledbenici pravnog lica preuzmu postupak ili kad ih sud na predlog protivne strane pozove da to učine (član 217. stav 1.);

5. Ocenjujući najpre navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je predlog za izvršenje na osnovu verodostojne isprave podnet 7. aprila 1997. godine Privrednom sudu u Novom Sadu i da je postupak pravnosnažno okončan presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 5015/12 od 30. januara 2013. godine. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja osporenog parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj parnični postupak ukupno trajao petnaest godina i devet meseci, što može ukazivati da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava. Međutim, kako je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se raspravlja za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja postupka.

Ocenjujući složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak vođen radi potraživanja tužioca prema tuženom po osnovu ugovora o izdavanju publikacija registra žiro računa preduzeća i drugih pravnih lica. Ustavni sud nalazi da je u konkretnom slučaju radi utvrđivanja činjeničnog stanja prvostepeni sud morao da sprovede relativno složen dokazni postupak, saslušanjem svedoka i grafološko veštačenje što je nužno dovelo do dužeg trajanja postupka.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe i njegovog punomoćnika, Ustavni sud je ocenio da su doprineli dužini trajanja parničnog postupka, s obzirom na to: da uredno pozvan punomoćnik podnosioca nije pristupio na ročište zakazano za 16. februar 1998. godine; da ročište zakazano za 11. jun 2002. godine nije održano, jer punomoćnik podnosioca nije dostavio uredno punomoćje za zastupanje; da punomoćnik podnosioca nije pristupio ni ročištu zakazanom za 9. februar 2004. godine; da je, na predlog punomoćnika tužioca, na ročištu od 31. januara 2005. godine određen prekid postupka u ovoj parnici, radi prikupljanja neophodne dokumentacije, a koji je trajao šest godina i tri meseca.

Osnovni razlog dugom trajanju parničnog postupka je ipak nedelotvorno postupanje sudova koji nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere koje su im stajale na raspolaganju da se postupak efikasno okonča i da se o podnetoj tužbi i istaknutim tužbenim zahtevima odluči bez nepotrebnog odugovlačenja. Ustavni sud ukazuje da je, i bez podrobnije analize čitavog toka parničnog postupka, činjenica da je on trajao petnaest godina i devet meseci, sama po sebi, dovoljna da se utvrdi povreda prava na suđenje u razumnom roku. Dužnost sudova je da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

Kada je reč o postupanju nadležnih sudova, Ustavni sud je utvrdio da je prvostepeni sud, nakon dve godine doneo prvu presudu, a da je u postupku odlučivanja po žalbi tužioca, drugostepeni sud delimično ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio na ponovno suđenje. U ponovnom postupku je nakon tri godine i četiri meseca doneta druga presuda kojom je odlučeno o preostalom delu tužbenog zahteva, ali je nakon odlučivanja o žalbi tužioca, ista ponovo ukinuta i vraćena prvostepenom sudu na ponovno suđenje. Godinu dana posle ukidanja prvostepene presude, parnični postupak je, na ročištu od 31. januara 2005. godine, prekinut na predlog punomoćnika tužioca, radi prikupljanja dokumentacije, iako tada važećim Zakonom o parničnom postupku prikupljanje dokumentacije nije moglo predstavljati razlog za prekid parničnog postupka. Ustavni sud nalazi da je u konkretnom slučaju, u skladu sa članom 214. Zakona o parničnom postupku, opravdanost prekida postupka postojala samo za period od otvaranja stečajnog postupka nad tuženim od 22. juna 2010. godine, do odlučivanja stečajnog suda o prijavi potraživanja tužioca. Po nastavku postupka je nakon dve godine konačno odlučeno o tužbenom zahtevu tužioca.

Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda izražen u presudi od 6. septembra 2005. godine u predmetu Pavlyulynets protiv Ukrajine ( broj aplikacije 70767/01, stav 51.), u kome je konstatovano da višestruko vraćanje predmeta na nižu instancu radi ponovnog odlučivanja može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu tužene države.

Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava. Ustavni sud je stoga, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja parničnog postupka i doprinos podnosioca ustavne žalbe. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Odlučujući o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud i o vaj put naglašava da ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova, ukoliko iz razloga n avedenih u ustavnoj žalbi i priloženih dokaza ne proizlazi da je njihovo zaključivanje u osporenim odlukama bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je to utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava. Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba u konkretnom slučaju ne sadrži takve ustavnopravne razloge na kojima bi se zasnivali navodi o povredi označenog ustavnog prava na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda, u suštini, zahteva da kao redovan sud još jednom oceni zakonitost osporenih akata u pogledu pravilne primene merodavnog prava.

Ustavni sud, pre svega, konstatuje da podnosilac u ustavnoj žalbi zapravo ponavlja navode već iznete u parničnom postupku koji je prethodio ustavnosudskom, i koji su bili predmet razmatranja i ocene od strane drugostepenog suda u postupku po žalbi, o čemu su u osporenoj presudi dati jasni, detaljni i u svemu argumentovani razlozi.

Ustavni sud nalazi da je ustavnopravno prihvatljivo izloženo stanovište u osporenim presudama, da je potpisnik ugovora na strani tuženog bilo neovlašćeno lice i da se ne može prihvatiti da je ugovor konvalidiran konkludentnim radnjama tuženog, te da proizvodi dejstvo na način predviđen članom 88. Zakona o obligacionim odnosima. Drugostepeni sud je u obrazloženju osporene presude dao ustavnopravno prihvatljiv razlog zbog čega smatra da tužilac nije dokazao da je došlo do zaključenja ugovora i da ne postoji obaveza tuženog za isplatu cene za predmetne publikacije.

S obzirom na to da podnosilac ustavne žalbe istaknutu povredu prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava zasniva zapravo na navodima o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud je ocenio da ustavna žalba ne sadrži ni ustavnopravne razloge kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine navedenog ustavnog prava, potkrepljuje tvrdnja o njegovoj povredi.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti