Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku za ratne zločine koji je trajao 13,5 godina. Deo žalbe koji se odnosi na pritvor i meritum presuda odbačen je kao neblagovremen, odnosno nedopušten.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1999/2021
26.12.2024.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća, i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, dr Nataša Plavšić, dr Vladan Petrov i dr Dragana Kolarić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. P. iz Valjeva, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. decembra 2024. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba D. P. i utvrđuje se da je u postupku koji je vođen pred Višim sudom u Beogradu – Odeljenje za ratne zločine u predmetu K. Po.2. 1/14 (ranije u predmetu istog suda K. Po.2. 22/10) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. P. iz Valjeva podneo je Ustavnom sudu, 19. februara 2021. godine, preko punomoćnika J. Ž, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv radnje određivanja i produžavanja pritvora podnosiocu ustavne žalbe, presude Višeg suda u Beogradu – Odeljenje za ratne zločine K. Po.2. 1/14 od 20. juna 2019. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu – Odeljenje za ratne zločine Kž.1. Po.2. 2/20 od 20. novembra 2020. godine, zbog povrede prava iz čl. 27, 32, 39. i 60. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. Ustava, u postupku koji je vođen u predmetu K. Po.2. 1/14 Višeg suda u Beogradu – Odeljenje za ratne zločine (ranije u predmetu istog suda K. Po.2. 22/10).

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je osporeni krivični postupak trajao 13 godina i šest meseci; da je podnosiocu ustavne žalbe, povređeno pravo na pravično suđenje zbog nejednakih kriterijuma za ocenu dokaza; da „nijednim izvedenim dokazom nikada nije utvrđeno da se civilno stanovništvo koristi kao 'živi štit', odnosno da je takvo naređenje bilo ko izdao ili preneo“; da je u suštini činjenično stanje pogrešno i nepotpuno utvrđeno; da je podnosilac proveo u pritvoru 19 meseci, a da mera pritvora nije bila nužna.

Podnosilac je predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, da utvrdi povredu označenih ustavnih prava, te da poništi osporene presude Višeg suda u Beogradu – Odeljenje za ratne zločine K. Po.2. 1/14 od 20. juna 2019. godine i Apelacionog suda u Beogradu – Odeljenje za ratne zločine Kž.1. Po.2. 2/20 od 20. novembra 2020. godine. Naknadu nematerijalne štete nije tražio.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

Odredbom člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 - dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), kojim je uređen postupak po ustavnoj žalbi, propisano je da se ustavna žalba može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, iz dokumentacije dostavljene uz ustavnu žalbu i odgovora Višeg suda u Beogradu – Odeljenje za ratne zločine K. Po.2. 1/14 od 19. marta 2024. godine, kao i uvidom u ustavnu žalbu Už-1957/2021, utvrdio da je istražni postupak u konkretnom slučaju trajao od 30. maja do 27. novembra 2007. godine. Postupak je vođen protiv 14 okrivljenih i to protiv jednog okrivljenog zbog krivičnog dela ratni zločin protiv civilnog stanovništva iz člana 142. stav 1. Krivičnog zakona Savezne Republike Jugoslavije (u daljem tekstu: KZ SRJ), a protiv preostalih 13 okrivljenih, uključujući i podnosioca ustavne žalbe, zbog krivičnog dela ratni zločin protiv civilnog stanovništva u saizvršilaštvu iz člana 142. stav 1. KZ SRJ u vezi sa članom 22. KZ SRJ.

Prema podnosiocu pritvor je određen rešenjem Okružnog suda u Beogradu – Veće za ratne zločine Ki. V. 7/07 od 30. maja 2007. godine, a koji mu se računa od 29. maja 2007. godine. Rešenjem od 21. oktobra 2008. godine odlučeno je da se prema podnosiocu ustavne žalbe pritvor ukine.

Optužnica Tužilaštva za ratne zločine Ktrz. 7/07 je podignuta 28. novembra 2007. godine, a stupila je na pravnu snagu 11. februara 2008. godine. Optužnica je izmenjena 14. decembra 2007, 28. decembra 2011, 23. aprila 2012, 1. decembra 2015. i 14. juna 2018. godine.

Glavni pretres je zakazan 256 puta, a odložen 38 puta.

Predsednik sudećeg veća je promenjen četiri puta.

Podnosilac ustavne žalbe i njegov branilac su se uredno odazivali svim pozivima suda.

Presudom Višeg suda u Beogradu – Odeljenje za ratne zločine K. Po.2. 22/10 od 26. juna 2012. godine, između ostalog, optuženi pod tačkama II do IV izreke i to više okrivljenih, uključujući D. P, oglašeni su krivim zbog učinjenog krivičnog dela ratni zločin protiv civilnog stanovništva iz člana 142. stav 1. KZ SRJ u saizvršilaštvu u vezi sa članom 22. KZ SRJ i osuđeni su na kazne zatvora.

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu – Odeljenje za ratne zločine Kž.1. Po.2. 3/13 od 9. decembra 2013. godine usvojene su žalbe okrivljenih i ukinuta je presuda Višeg suda u Beogradu – Odeljenje za ratne zločine K. Po.2. 22/10 od 26. juna 2012. godine, a predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Osporenom presudom Višeg suda u Beogradu – Odeljenje za ratne zločine K. Po.2. 1/14 od 20. juna 2019. godine, između ostalog, okrivljeni D. P. je oglašen krivim zbog učinjenog krivičnog dela ratni zločin protiv civilnog stanovništva u saizvršilaštvu iz člana 142. stav 1. KZ SRJ u vezi sa članom 22. KZ SRJ i osuđen je na kaznu zatvora u trajanju od pet godina.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu – Odeljenje za ratne zločine Kž.1. Po.2. 2/20 od 20. novembra 2020. godine, stavom prvim izreke, delimično su usvojene žalbe branilaca okrivljenih D. P, R.V, J.D, S.S, Z.K. i R.J. i preinačena presuda Višeg suda u Beogradu – Odeljenje za ratne zločine K. Po.2. 1/14 od 20. juna 2019. godine, a navedeni okrivljeni su oglašeni krivim zbog učinjenog krivičnog dela ratni zločin protiv civilnog stanovništva u saizvršilaštvu iz člana 142. stav 1. KZ SRJ u vezi člana 22. KZ SRJ. Podnosiocu ustavne žalbe je izrečena kazna zatvora u trajanju od četiri godine.

4. Odredbama Ustava na čiju se povredu poziva podnosilac propisano je: da svako ima pravo na ličnu slobodu i bezbednost i da je lišenje slobode dopušteno samo iz razloga i u postupku koji su predviđeni zakonom (član 27. stav 1.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo da se slobodno kreće i nastanjuje u Republici Srbiji, da je napusti i da se u nju vrati (član 39. stav 1.); da se jemči pravo na radu, u skladu sa zakonom (član 60. stav 1.).

5. Ispitujući osnovanost navoda o povredi prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u postupku koji je vođen u predmetu Višeg suda u Beogradu – Odeljenje za ratne zločine K. PO.2. 1/14 (ranije u predmetu istog suda K. Po.2. 22/10), Ustavni sud je utvrdio da je krivični postupak prema podnosiocu ustavne žalbe pokrenut 30. maja 2007. godine, a da je pravnosnažno okončan presudom Apelacionog suda u Beogradu – Odeljenje za ratne zločine Kž.1. Po.2. 2/20 od 20. novembra 2020. godine, iz čega sledi da je osporeni krivični postupak prema podnosiocu trajao 13 godina i šest meseci.

Navedeno trajanje krivičnog postupka, samo po sebi, može ukazivati na to da predmetni postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Pri tom, pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca – složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioce. Međutim, Ustavni sud smatra da se, i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od navedenih činilaca, trajanje predmetnog krivičnog postupka od 13 godina i šest meseci ne može opravdati bilo kojim od prethodno navedenih činilaca.

Pri tome, Ustavni sud napominje da je imao u vidu činjenicu reforme sudstva, kao i činjenicu štrajka advokata, a koje se ne mogu staviti na teret postupajućem sudu, ali ni samom podnosiocu. Ustavni sud je imao u vidu i činjeničnu i pravnu složenost krivičnog postupka koji je vođen protiv više okrivljenih, a kojima su stavljena na teret teška krivična dela. Ustavni sud naročito napominje da podnosilac i njegov branilac nisu doprineli trajanju postupka.

Sledom navedenog, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen u predmetu K. Po.2. 1/14 Višeg suda u Beogradu – Odeljenje za ratne zločine (ranije u predmetu K. Po.2. 22/10 istog suda).

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je ustavnu žalbu podnosioca usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u prvom delu izreke.

Saglasno odredbi člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđenepovrede prava na suđenje u razumnom roku, u ovom slučaju može ostvariti i samim utvrđenjem povrede prava, budući da podnosilac nije istakao zahtev za naknadu nematerijalne štete.

6. Podnosilac smatra da mera određivanja i produžavanja pritvora u konkretnom slučaju nije bila nužna, te da su mu zbog toga povređena prava iz čl. 27. i 39. Ustava. Ustavni sud konstatuje da je podnosiocu pritvor određen rešenjem Okružnog suda u Beogradu – Veće za ratne zločine Ki. V. 7/07 od 30. maja 2007. godine, a koji mu se računa od 29. maja 2007. godine. Rešenjem donetim na glavnom pretresu od 21. oktobra 2008. godine odlučeno je da se prema podnosiocu ustavne žalbe pritvor ukine. Rešenje o ukidanju pritvora podnosilac je nesporno primio pre 26. juna 2012. godine, kada je doneta presuda Višeg suda u Beogradu – Odeljenje za ratne zločine K. Po.2. 22/10.

Odredbom člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu propisano je da se ustavna žalba može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu u kome se osporava radnja određivanja i produžavanja pritvora kao neblagovremenu, odlučujući kao u drugom delu izreke.

7. U odnosu na osporene presude, Ustavni sud konstatuje da se u ustavnoj žalbi ističu u osnovi identični činjenični i pravni razlozi koje je podnosilac isticao u krivičnom postupku u kome su donete osporene presude, a koji su bili predmet sadržajne i veoma detaljne ocene u osporenim presudama.

Stoga je Ustavni sud, polazeći od prethodno navedenog, odnosno činjenice da su sva ukazivanja podnosioca o povredi procesnih garancija prava iz člana 32. Ustava, već jasno, precizno i razumljivo obrazložena i ocenjena kao neosnovana od strane i prvostepenog i drugostepenog suda, našao da se navodi podnosioca ne mogu prihvatiti kao relevantni i utemeljeni ustavnopravni razlozi za tvrdnje o povredi označenog prava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporenih presuda.

Ustavni sud je ocenio da se tvrdnje podnosioca ustavne žalbe u vezi sa istaknutom povredom prava iz člana 60. Ustava, isključivo zasnivaju na postojanju povrede prava na pravično suđenje. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da formalno pozivanje na povredu ili uskraćivanje pojedinih Ustavom zajemčenih prava i sloboda, a bez navođenja ustavnopravnih razloga na kojima se te tvrdnje zasnivaju, ne čini ustavnu žalbu dopuštenom.

Imajući u vidu sve napred navedeno, Ustavni sud je, primenom odredbe člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, odlučujući kao u drugom delu izreke.

8. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti