Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u vanparničnom postupku za naknadu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u vanparničnom postupku za određivanje naknade za eksproprisanu nepokretnost, koji traje preko osam godina. Podnosiocima je dosuđena naknada nematerijalne štete po 500 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Mehmeda Demirovića, Sabahete Gutlaš, Mejrema Jenera i Hazira Demira, svih iz Bara, Republika Crna Gora, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 11. aprila 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Mehmeda Demirovića, Sabahete Gutlaš, Mejrema Jenera i Hazira Demira i utvrđuje da je u vanparničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Novom Pazaru u predmetu R1. 287/04 podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosiocima ustavne žalbe iz tačke 1. izreke na naknadu nematerijalne štete, svakom u iznosu od po 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

3. Nalaže se Osnovnom sudu u Novom Pazaru da preduzme mere kako bi se vanparnični postupak iz tačke 1. izreke okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. Mehmed Demirović, Sabaheta Gutlaš, Mejrem Jener i Hazir Demir, svi iz Bara, Republika Crna Gora, podneli su Ustavnom sudu, 4. januara 2010. godine, preko punomoćnika Mare Popović, advokata iz Novog Pazara, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u vanparničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Novom Pazaru u predmetu broj R1. 287/04 i u upravnom sporu koji se vodio pred Vrhovnim sudom Srbije u predmetu U. 7289/07.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da su podnosioci ustavne žalbe 9. jula 2004. godine podneli predlog Opštinskom sudu u Novom Pazaru za određivanje naknade za eksproprisanu nepokretnost; da je Opštinski sud u Novom Pazaru 17. jula 2007. godine doneo rešenje o prekidu ovog postupka do okočanja upravnog spora koji se vodi pred Vrhovnim sudom Srbije u predmetu U. 7289/07; da je podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, jer Opštinski sud u Novom Pazaru i Vrhovni sud Srbije nisu do podnošenja ustavne žalbe doneli odluke iz svoje nadležnosti, iako je od podnošenja predloga Opštinskom sudu u Novom Pazaru proteklo pet i po godina. Predložili su da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi da im je u navedenom vanparničnom postupku, kao i u upravnom sporu, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava i da im utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete.



2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 , 99/11 i 18/13 - Odluka US), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda. S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da su podnosioci ustavnu žalbu izjavili zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava , u vanparničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Novom Pazaru u predmetu R1. 287/04 i upravnom sporu koji se vodio pred Vrhovnim sudom Srbije u predmetu U. 7289/07. Međutim, imajući u vidu da podnosioci nisu bili stranke u upravnom sporu koji se vodio pred Vrhovnim sudom Srbije u predmetu U. 7289/07, Ustavni sud je pristupio odlučivanju samo o istaknutoj povredi prava na suđenje u razumnom roku u vanparničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Novom Pazaru, a sada se vodi pred Osnovnim sudom u Novom Pazaru.



3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Novom Pazaru R1. 287/04 i Upravnog suda U. 1141/10 (stari broj U. 7289/07), te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje.



3.1. Rešenjem Odeljenja za finansije Narodnog odbora sreza Kraljevo 03 broj 1419/1-60 od 20. maja 1960. godine eksproprisano je više nepokretnosti različitih vlasnika, a među njima i nepokretnost – deo katastarske parcele 3185, KO Novi Pazar, po kulturi njiva 4. klase, površine 1523 m2, od ranijeg vlasnika – sada pok. Delije Demirovića, čiji su zakonski naslednici podnosioci ustavne žalbe, i određeno da se unosi u Fond opštenarodne imovine, za potrebe Železničkog transportnog preduzeća iz Beograda, radi izgradnje železničkog koloseka – pruge Raška - Novi Pazar.

Podnosioci ustavne žalbe su 9. jula 2004. godine podneli predlog Opštinskom sudu u Novom Pazaru za određivanje naknade za eksproprisanu nepokretnost, koji je zaveden pod brojem R1. 287/04. U predlogu su kao protivnici predlagača poznačeni JPŽTP Beograd i Republika Srbija.

Opštinski sud u Novom Pazaru je u ovom predmetu zakazao devet ročišta, od kojih ročište zakazano za 5. septembar 2006. godine nije održano (zbog sprečenosti postupajućeg sudije), a preostalih osam jeste, i to: 4. maja 2005. godine, kada je punomoćniku predlagača uručen primerak odgovora na predlog prvog protivnika predlagača; 2. decembra 2005. godine , na kojem je punomoćniku predlagača naloženo da dostavi ostavinsko rešenje kako bi sud utvrdio legitimaciju predlagača, te rešenje o eksproprijaciji, kako bi ga sud dostavio protivniku predlagača; 24. januara 2006. godine na kojem je sud naložio pribavljanje podataka potrebnih za postupanje u ovoj vanparničnoj stvari; 27. februara 2006. godine , kada je zastupnik prvog protivnika predlagača odustao od predloga za izvođenje dokaza geodetskim veštačenjem, a zastupnik drugog protivnika predlagača istakao prigovor nedostatka pasivne legitimacije; 1. juna 2006. godine, na kojem je punomoćnik predlagača predložio da se izvrši spajanje predmeta R1. 431/06 sa ovim predmetom, radi vođenja jedinstvenog postupka; 10. jula 2006. godine na kojem je punomoćnik predlagača predložio da se izvrši spajanje predmeta R1. 341/06 sa ovim predmetom, radi vođenja jedinstvenog postupka; 8. maja 2007. godine na kojem je sud doneo rešenje da se spoje postupci u predmetima R1 287/04 i R1. 341/06, radi vođenja jedinstvenog postupka, te naložio da se u dokaznom postupku izvrši uvid u određena pismena; 17. jula 2007. godine kada je , na predlog zastupnika drugog protivnika predlagača, sud doneo rešenje R1. 287/04 kojim se određuje prekid postupka u ovoj pravnoj stvari, koji će se nastaviti po okončanju upravnog postupka Opštinske uprave u Kraljevu u predmetu 465-2/2007-05.



3.2. Upravni spor u predmetu Vrhovnog suda Srbije U. 7289/07 pokrenut je 27. avgusta 2007. godine podnošenjem tužbe tužilaca J.K, K.D. i B.L, radi poništaja rešenja Ministarstva finansija Republike Srbije – Sektor za imovinsko-pravne poslove 07 broj 465-02-00106/2006 od 8. avgusta 2009. godine u stavu drugom dispozitiva. Navedenim rešenjem je poništen zaključak Odeljenja za urbanizam, građevinarstvo i stambeno-komunalne delatnosti Opštinske uprave opštine Kraljevo broj 465-2/2007-05 od 15. juna 2007. godine (stav prvi dispozitiva), a odbijena žalba J.K, K.D. i B.L. (tužilaca u upravnom sporu) izjavljena protiv rešenja istog organa i pod istim brojem od 15. maja 2007. godine (stav drugi dispozitiva).

Vrhovni sud Srbije je 23. januara 2008. godine dostavio tužbu na odgovor tuženom organu, te je odgovor primljen u tom sudu 31. januara 2008. godine.

Upravni sud je 1. januara 2010. godine preuzeo predmete po tužbama podnetim do dana stupanja na snagu Zakona o upravnim sporovima („Službeni glasnik RS“, br. 116/08 i 104/09) i predmet je zaveden pod brojem U. 1141/10.

Na sednici održanoj 22. aprila 2010. godine, Upravni sud je doneo presudu U. 1141/10 kojom je tužba odbijena kao neosnovana. U obrazloženju presude je navedeno: da su Republičko javno pravobranilaštvo i JP „Železnica Srbije“ podneli 10. maja 2007. godine predlog za oglašavanje ništavim rešenja o eksproprijaciji Narodnog odbora Sreza Kraljevo 03 broj 14/9/1-60 od 20. maja 1960. godine; da je, odlučujući o navedenom predlogu , prvostepeni organ doneo rešenje 465-2/2007-05 od 15. maja 2007. godine kojim je oglasio u celini ništavim rešenje doneto 20. maja 2006. godine; da su protiv prvostepenog rešenja tužioca podneli žalbu , koja je prvo zaključkom prvostepenog organa od 15. juna 2007. godine odbačena kao neblagovremena; da je rešenjem koje se tužbom osporava zaključak o odbacivanju žalbe poništen, a žalba odbijena kao neosnovana; da je pravilno postupio tuženi organ kada je u stavu drugom osporenog rešenja odbio žalbu tužilaca podnetu protiv prvostepenog rešenja kojim je oglašeno ništavim rešenje o eksproprijaciji, jer je eksproprijacija izvršena radi izgradnje pruge koja nikada nije izgrađena, već je planskim aktom predviđena izgradnja magistralnog puta, pa ne postoji pravna i faktička mogućnost izvršenja rešenja o eksproprijaciji.



4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se pozivaju podnositeljke u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o vanparničnom postupku („Sluižbeni glasnik SRS“, br. 25/82 i 48/88 i „Službeni glasnik RS“, br. 46/95 i 18/05) je propisano: da se u vanoparničnom postupku shodno primenjuju odredbe Zakona o parničnom postupku, ako ovim ili drugim zakonom nije drukčije određeno (član 30. stav 2.); da ako korisnik eksproprijacije i raniji sopstvenik ne zaključe sporazum o naknadi za eksproprisanu nepokretnost u roku od dva meseca od dana pravosnažnosti rešenja o eksprorpijaciji, ili ako javni pravobranilac oceni da je njihov sporazum zaključen na štetu društvene zajednice, opštinski organ uprave nadležan za imovinsko-pravne poslove dužan je da pravosnažno rešenje o eksproprijaciji sa spisima bez odlaganja dostavi nadležnom sudu (član 133. stav 1.); da se postupak određivanja naknade za ekspropisanu nepokretnost pokreće i vodi po službenoj dužnosti i da je ovaj postupak hitan (član 134. st. 1. i 2.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, a da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da ako je sud prekinuo postupak iz razloga navedenih u članu 215. tačka 1. ovog zakona (ako je sud odlučio da sam ne rešava o prethodnom pitanju), da će se se postupak nastaviti kad se pravosnažno završi postupak pred sudom ili drugim nadležnim organom, ili kad sud nađe da više ne postoje razlozi da se čeka na njegov završetak (član 217. stav 2.).



5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni vanparnični postupak, Ustavni sud je utvrdio da je postupak otpočeo 9. jula 2004. godine, podnošenjem predloga ovde podnosilaca ustavne žalbe Opštinskom sudu u Novom Pazaru za određivanje naknade za eksproprisanu nepokretnost.

Period ocene razumne dužine trajanja ovog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili ugroženih ljudskih prava i sloboda i svakom jamči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. septembra 2006. godine.

Kada je reč o dužini trajanja sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni vanparnični postupak do podnošenja ustavne žalbe ukupno trajao pet i po godina i da još uvek nije okončan.

Ustavni sud je kod ocene navoda podnosilaca ustavne žalbe da im je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku pošao od činjenice da je razumna dužina trajanja sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom konkretnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom slučaju, ponašanje samih podnosilaca kao stranaka u postupku, postupanje sudova koji su vodili postupak, kao i priroda postavljenog zahteva, odnosno značaj istaknutog prava za podnosioce ustavne žalbe su osnovani činioci koji utiču na ocenu dužine trajanja sudskog postupka i određuju da li je taj postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.

Ocenjujući do sada sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, uvažavajući pri tome sudsku praksu i kriterijume ovoga suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

Po oceni Ustavnog suda, osnovni razlog koji je doveo do povrede navedenog Ustavom zajemčenog prava je nedelotvorno postupanje Opštinskog suda u Novom Pazaru. Naime, Ustavni sud je utvrdio da je prvo ročište u ovoj pravnoj stvari zakazano za 4. maj 2005. godine, nakon skoro godinu dana od podnošenja predloga, iako je postupak određivanja naknade za eksproprisanu nepokretnost zakonom određen kao hitan. Ustavni sud konstatuje da je nadležni sud do donošenja rešenja o prekidu postupka – 17. jula 2007. godine, odnosno u periodu od tri godine, zakazao devet ročišta, od kojih je osam održano, što znači da je u ovoj hitnoj materiji zakazivao u proseku tri ročišta godišnje, a što je u direktnoj vezi sa dužinom trajanja postupka. Predmetni vanparnični postupak je prekinut do okončanja upravnog postupka koji se vodio radi oglašavanja ništavim rešenja o eksproprijaciji predmetne nepokretnosti. Upravni spor je okončan donošenjem presude Upravnog suda U. 1141/10 od 22. aprila 2010. godine, kojom je potvrđeno konačno rešenje Ministarstva finansija Republike Srbije o oglašavanju ništavim rešenja o eksproprijaciji, odnosno nakon dve godine i devet meseci od prekida osporenog vanparničnog postupka. Dakle, u ovom slučaju, predmetni postupak za određivanje naknade za eksproprisanu nepokretnost se ne može posmatrati odvojeno od upravnog spora koji se vodio pred nadležnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da prekid jednog postupka do okončanja nekog drugog postupka, ne dovodi, a priori, do utvrđivanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, ali neopravdano odugovlačenje u drugim postupcima čije se okončanje čeka, uzrokuje povredu prava podnosilaca u odnosu na prekinuti postupak. Ustavni sud ukazuje da je i Evropski sud za ljudska prava u Strazburu u svojoj praksi izrazio takvo stanovište (videti presudu u predmetu ''Smoje protiv Hrvatske'', aplikacija broj 28074/03 od 11. januara 2007. godine, stav 45.). Primenjujući navedeni stav na ovaj konkretan slučaj, Ustavni sud je ocenio da vođenje upravnog postupka i upravnog spora radi oglašavanja ništavim rešenja o eksproprijaciji nije dovelo do neopravdanog odugovlačenja osporenog vanparničnog postupka, jer je o prethodnom pitanju pravnosnažno odlučeno za tri godine u postupku koji je vođen u tri stepena.

Ustavni sud ocenjuje da podnosioci ustavne žalbe nisu doprineli dužini trajanja sudskog postupka, jer su se uredno odazivali na sve pozive suda i aktivno učestvovali u postupku, pri čemu nisu zloupotrebljavali svoja procesna ovlašćenja. Takođe, podnosioci ustavne žalbe su više puta podnosili urgencije vanparničnom sudu u cilju ubrzanja postupka.

Predmet vanparničnog postupka, po oceni Ustavnog suda, jeste od velikog interesa za podnosioce ustavne žalbe, budući da se radi o utvrđivanju visine naknade za nepokretnost koja je oduzeta njihovom pravnom prethodniku još 1960. godine. Ustavni sud je ocenio da određena složenost postupka ne može biti opravdanje za nedelotvorno postupanje suda u ovoj pravnoj stvari i za ovako dugo trajanje osporenog postupka.



6. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj pravnoj stvari potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, a da je postupanje Opštinskog suda u Novom Pazaru dovelo do toga da osporeni postupak traje osam godina, kao i da još uvek nije okončan.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US ), ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u tački 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke naložio Osnovnom sudu u Novom Pazaru da preduzme sve mere kako bi se ovaj vanparnični postupak, u predmetu R1. 287/04, okončao u najkraćem roku.

Budući da su podnosioci ustavne žalbe podneli zahtev za naknadu nematerijalne štete u smislu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, a nisu doprineli drugom trajanju osporenog vanparničnog postupka, Ustavni sud je našao da svakom podnosiocu pripada naknada nematerijalne štete u visini od po 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate , na teret budžetskih sredstava, te je odlučio kao u tački 2. izreke.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za utvrđivanje visine naknade štete, a posebno dužinu trajanja i predmet vanparničnog postupka povodom kojeg je podneta ustavna žalba, čije trajanje nije neopravdano produženo vođenjem upravnog spora u kome je pravnosnažno odlučeno o prethodnom pitanju. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli zbog neažurnog postupanja vanparničnog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog suda, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.



7. Sledstveno iznetom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević