Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na pravično suđenje zbog arbitrerne primene materijalnog prava o zastarelosti. Nižestepeni sudovi su pogrešno odbili zahtev za naknadu za faktički eksproprisano zemljište, propustivši da primene relevantne propise i utvrde odlučne činjenice.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-20/2013
27.04.2017.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás) , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Nebojše Papakoče iz Kraljeva, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 27. aprila 201 7. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Nebojše Papakoče i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Kra gujevcu Gž. 2307/12 od 16. oktobra 2012. godine i presudom Osnovnog suda u Kraljevu P. 458/11 od 3. februara 2012. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 2307/12 od 16. oktobra 2012. godine i određuje da taj sud donese novu odluku o žalbi tužioca izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Kraljevu P. 458/11 od 3. februara 2012. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Nebojša Papakoča iz Kraljeva izjavio je Ustavnom sudu, 31. decembra 2012. godine, preko punomoćnika Miloša Antonovića, advokata iz Kraljeva, ustavnu žalbu protiv presude Osnovnog suda u Kraljevu P. 458/11 od 3. februara 2012. godine i presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 2307/12 od 16. oktobra 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, te prava na imovinu, zajemčen ih članom 32. stav 1, članom 36. stav 1. i članom 58. Ustava Republike Srbije.

Postupak u kojem su donete osporene presude se vodio radi utvrđenja i isplate naknade za eksproprisano zemljište . Podnosilac u ustavnoj žalbi navodi da je nosilac prava korišćenja na katastarskoj parceli br. 931 , KO Kraljevo (u daljem tekstu: k .p. 931), koju je nasledio od svoje majke, te da je to svoje pravo i upisao kod Službe za katastar nepokretnosti Kraljevo. Takođe navodi i da je 1963. godine, prilikom izgradnje solitera na susednoj parceli, preko parcele njegovog dede po majci, izgrađena i asfaltirana ulica, a na jednom delu izgrađen tržni centar, usled čega su porušeni objekti, te posečeni zasadi koji su se na parceli nalazili. Dalje navodi da je njegov deda za porušene objekte i posečene zasade dobio naknadu, ali da rešenje o eksproprijaciji zemljišta nije nikada donet o, ni ti je njemu i li njegovim pravnim prethodnicima isplaćena naknada za zemljište, a u prilog tome da eksproprijacija zemljišta nikada nije izvršena govori i to da je Vlada Republike Srbije tek 2011. godine donela rešenje koje je objavila u „Službenom glasniku R epublike Srbije“, broj 22, od 31. marta 2011. godine, na osnovu kojeg je utvrđen javni interes za eksproprijaciju navedene parcele radi izgradnje mosta preko Ibra .

Podnosilac u ustavnoj žalbi ističe da kako nikada nije doneto formalno rešenje o eksproprijaciji, to rok zastarelosti nije ni mogao početi da teče. Takođe, ističe da su osporene presude donete „kao shvatanje zaostalo iz komunističkog perioda, da fizičko lice ne može i ne treba da dobije ni jedan spor protiv državnog organa, pa su se sudovi u nedostatku boljih argumenata setili navodne zastarelosti potraživanja kako bi mu uskratili prava“.

Podnosilac od Ustavnog suda traži da utvrdi da su mu povređena Ustavom zajemčena prava, te naloži da se parnični postupak ponovi, kao i da odloži izvršenje naplate troškova postupka od njega.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom. U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise parničnog predmeta Osnovnog suda u Kraljevu P. 458/11, osporene presude i drugu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, na osnovu čega je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

Osnovni sud u Kraljevu je doneo osporenu prvostepenu presudu P. 458/11 od 3. februara 2012. godine, kojom je odbi o kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca Nebojše Papakoče , ovde podnosioca ustavne žalbe, kojim je tražio da sud utvrdi da je k .p. 931 po sili zakona prešla u državnu svojinu i tužbeni zahtev kojim je tražio da se tuženi Grad Kraljevo i Direkcija za planiranje i izgradnju Kraljevo obavežu da mu solidarno isplate na ime naknade iznos od 5.855.064,80 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom.

U prvostepenom postupku je utvrđeno: da se k.p. 931 u katastarskom operatu vodi kao državna svojina čiji je korisnik Nebojša Papakoča; da je imenovani postao nosilac prava korišćenja na toj parceli iza smrti svoje majke Vere Papakoča, na osnovu rešenja Opštinskog suda u Kraljevu O. 401/00 od 8. aprila 2003. godine ; da je njegova majka pravo korišćenja zemljišta na predmetnoj parceli dobila po osnovu nasleđa iza smrti svoga oca Andrije Markovića; da je po osnovu rešenja NOO Kraljevo broj 04-4293/60 od 22. marta 1960. godine k.p. 931 upisana kao društvena svojina; da su se na k.p. 931 sve do 1962. godine nalazili građevinski objekti u vlasništvu (sada pokojnog) Andrije Markovića – stambena zgrada, pomoćna zgrada, drvena šupa, klozet i obor, kada su potpuno eksproprisani rešenjem Odeljenja za finansije NOO Sreza Kraljevo br. 6226/1-62 od 1. oktobra 1962. godine, po predlogu i u korist Fonda za stambenu izgradnju NOO Kraljevo; da je rešenjem Komisije za određivanje naknade br. 6226/1-62 od 1. novembra 1962. godine utvrđena visina naknade za ove eksproprisane objekte u iznosu od tadašnjih 2.279.118,00 dinara, a rešenjem Odeljenja za finansije Opštine Kraljevo br. 17350/1-62 od 12. juna 1963. godine utvrđena je visina i određeno plaćanje naknade za zasade na predmetn oj parcel i, u iznosu od 79.280,00 tadašnjih dinara; da je na osnovu sporazuma između Fonda za stambenu izgradnju Opštine Kraljevo i pok. Andrije Markovića, istom dodeljen stan u Kraljevu u zamenu za naznačene eksproprisane objekte; da tužilac koristi samo deo k.p. 931, a da je preostali deo te parcele iskorišćen za izgradnju Skopljanske ulice i tržnog centra; da je u međuvremenu k .p. 931 parcelisana na k.p. 931/1 i k.p. 931/2, a kao nosilac prava korišćenja upisan je tužilac; da je u „Službenom glasniku Pepublike Crbije“, broj 22 , od 31. marta 2011. godine, objavljeno rešenje kojim se utvrđuje javni interes za eksproprijaciju odnosno administrativni prenos nepokretnosti – zemljišta i objekata na zemljištu koji po zakonu mogu biti predmet eksproprijacije , odnosno adminstrativnog prenosa u cilju izgradnje mosta preko reke Ibar iz Skopljanske ulice u Kraljevu, između ostalih i k .p. 931; da je uvidom u ugovor o korišćenju stana od 25. avgusta 1966. godine, zaključenog između Stambenog preduzeća Kraljevo i majke tužioca Vere Papakoča, utvrđeno da je njegova majka taj stan dobila kao nosilac stanarskog prava, a pošto joj je rešenjem Odseka za stambene poslove Kraljevo dodeljen predmetni stan kao službeniku navedenog organa uprave; da je uvidom u dopunsko rešenje HOS Kraljevo 6226/1-62 od 20. oktobra 1962. godine utvrđeno da je Fond za stambenu izgradnju Opštine Kraljevo obavezan da za k .p. 931 Opštinskom Fondu za stambenu izgradnju Kraljevo uplati iznos od 77.400,00 tadašnjih dinara, računajući 150 dinara po jednom m2; da u navedenom rešenju stoji da će naknadu za građevinsko zemljište ranijem vlasniku - Andriji Markoviću, odrediti Odeljenje za finansije NOO Kraljevo u smislu Zakona o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta iz 1958. godine; da iz prednjeg proizilazi da je nadležna komisija donela rešenje o eksproprijaciji ne samo objekata i zasada već i građevinskog zemljišta, s tim što je Odeljenje za finansije Opštine Kraljevo naknadno bilo u obavezi da odredi naknadu i za zemljište, budući da je za stambenu zgradu naknada utvrđena rešenjem komisije od 1. novembra 1962. godine, a za zasade od 12. juna 1963. godine; da sud nema dokaza o tome da li je naknada za eksproprisano zemljište zaista i isplaćena pokojnom Andriji pre njegove smrti 1963. godine , jer on naknadu nije ni tražio ; da se 3. marta 1972. godine, njegova ćerka obratila imovinsko-pravnoj službi SO Kraljevo sa zahtevom da se reši pitanje statusa k.p. 931, ali ne i isplate naknade za eksproprisano zemljište; da zahtev za naknadu zemljišta nije podnet sve do 3. februara 1992. godine, kada je pokrenut postupak u predmetu broj 463-56-92-5 pred Sekretarijatom za finansije Opštine Kraljevo.

Prvostepeni sud je utvrdio da u konkretnom slučaju nema dokaza da je naknada za eksproprisano zemljište isplaćena, kao ni da li je deda tužioca takvu naknadu ikada tražio, ali je utvrđeno da je njegov pravni sledbenik, majka tužioca, isplatu naknade tražila 3. februara 1992. godine. Prvostepeni sud je utvrdio da je zahtev tužioca koji se odnosi na potraživanje naknade za eksproprisane nepokretnosti zastareo, stoga što je njegova majka zahtev za naknadu podnela tek 3. februara 1992. godine, a nepokretnost je eksproprisana 1962. godine, što čini da je protekao duži vremenski period od opšteg roka zastarelosti koji iznosi deset godina, a počeo je da teče prvog dana kada je raniji vlasnik nepokretnosti prema Zakonu o eksproprijaciji imao pravo da zahteva naknadu odlukom upravnog organa ili odlukom suda. Prvostepeni sud je ocenio i da je neosnovan deo tužbenog zahteva kojim je traženo da se utvrdi da je k .p. 931, po sili zakona, prešla u državnu svojinu, iz razloga što je u toku postupka utvrđeno da je predmetno zemljište zajedno sa objektima i zasadima eksproprisano. Međutim, očigledno je da promena u katastarskom operatu po rešenju o eksproprijaciji nije sprovedena, pa je kao korisnik i dalje ostao Andrija Marković, koje pravo se kasnije samo formalno prenosilo ostavinskim rešenjima na njegove pravne sledbenike. Takođe, sud je našao da je bez pravnog značaja činjenica da je u „Službenom glasniku Republike Srbije“ od 31. marta 2011. godine objavljeno rešenje kojim je utvrđen javni interes za eksproprijaciju nepokretnosti dela k .p. 931, imajući u vidu da se u katastarskom opertatu kao korisnik i dalje vodi tužilac. Sud je istakao i da je pokušao da izvrši uvid u spise eksproprijacije NO Sreza Kraljevo broj 6226/1-62 i spise Sekretarijata za finansije Opštine Kraljevo 463-56-92-5, ali nije uspeo da ih pribavi od nadležnih organa.

Apelacioni sud u Kragujevcu je doneo osporenu drugostepenu presudu Gž. 2307/12 od 16. oktobra 2012. godine, kojom je odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio ožalbenu prvostepenu presudu.

Drugostepeni sud je našao da je pravilno utvrđeno da je zastareo zahtev tužioca koji se odnosi na potraživanje naknade za ekspropri sanu nepokretnost. Ukazivanje u žalbi da rešenje o eksproprijaciji zemljišta nikada nije ni doneto, pa samim tim da je neosnovano primenjen institut zastarelosti, ne dovodi u sumnju pravilnost pobijane presude, stoga što je prvostepeni sud sa sigurnošću utvrdio da je izvršena eksproprijacija građevinskih objekata, zasada, kao i parcele na kojoj su se objekti i zasadi nalaz ili, a da je pravni prethodnik tužioca – njegova majka tek 3. februara 1992. godine podnela zahtev za naknadu za eksproprisano zemljište. Ukazivanje u žalbi da je u „Službenom glasniku P epublike Crbije“, br oj 32/11 , objavljeno rešenje kojim je utvrđen javni interes za eksproprijaciju dela nepokretnosti k .p. br. 931, a da se u katastarskom operatu kao korisnik parcele i dalje vodi tužilac, nema značaja za drugačiju odluku suda u konkretnoj parnici, jer značaj može imati samo u upravnom postupku povodom eksproprijacije tog dela parcele.

4. Odredbom Ustava, na čiju povredu se podnosilac u ustavnoj žalbi poziva, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

Zakonom o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta („Službeni list FNRJ“, br. 52/58, 3/59, 24/59 i 24/61 i „S lužbeni list SFRJ“, broj 32/68) bilo je propisano: da se u gradovima i naseljima gradskog karaktera nacionalizuju i postaju društvena svojina i građevinska zemljišta (član 1. stav 2.); da se za nacionalizovanu zgradu, poseban deo zgrade i građevinsko zemljište ranijem sopstveniku daje naknada prema odredbama ovog zakona (član 7. stav 1.); da zgrade, delovi zgrada i građevinska zemljišta, koji su nacionalizovani ovim zakonom, postaju društvena svojina danom stupanja na snagu ovog zakona (član 8. stav 1.); da se smatraju građevinskim zemljištem i nacionalizuju se sva izgrađena i neizgrađena zemljišta, koja se nalaze u užim građevinskim rejonima gradova i naselja gradskog karaktera (član 34. stav 1.).

Zakonom o eksproprijaciji („Službeni list FNRJ“, br. 12/57 i 53/62), koji se primenjivao u vreme eksproprijacije nepokretne imovine pravnog prethodnika, bilo je propisano: da predmet eksproprijacije mogu biti samo nepokretnosti u svojini građana, građanskih pravnih lica, društvenih organizacija i udruženja građana (građanska svojina) (član 2.); da se eksproprijacijom nepokretnost prenosi sa njenog sopstvenika u društvenu svojinu (potpuna eksproprijacija) (član 3. stav 1.); da za eksproprisanu nepokretnost sopstveniku pripada naknada, a da naknadu za eksproprisanu nepokretnost snosi korisnik eksproprijacije (član 10.); da postupak za određivanje naknade za eksproprisanu nepokretnost sprovodi i rešenje o naknadi donosi posebna komisija posle pravnosnažnosti rešenja o eksproprijaciji (član 58.); da je korisnik eksproprijacije dužan da u roku od petanest dana od dana dostave rešenja komisije za određivanje naknade, čije izvršenje nije odloženo, odnosno pravnosnažnog sudskog rešenja o naknadi, izda nalog banci da banka sa njegovog odgovarajućeg računa isplati naknadu ranijem sopstveniku eksproprisane nepokretnosti (član 64. stav 1.); da se uknjižba svojine i drugih prava na eksproprisanoj nepokretnosti može izvršiti samo ako korisnik eksproprijacije, pored drugih potrebnih isprava, podnese sudu rešenje o naknadi, kao i potvrdu banke da je izvršio svoje obaveze u pogledu izmirenja naknade za eksproprisanu nepokretnost (član 66. stav 1.); da se odredbe ovog zakona koje se odnose na potpunu eksproprijaciju nepokretnosti primenjuju i na eksproprijaciju zemljišta za potrebe sta mbene izgradnje i podizanje komunalnih objekata, za izgradnju javnih površina, ili za izvođenje drugih radova za komunalne potrebe, ako odredbama ove glave nije što drugo određeno (član 67.).

Zakonom o zastarelosti potraživanja („Službeni list FNRJ“, br. 40/53 i 57/54), koji je važio u vreme određivanja naknade za eksproprisanu nepokretnost, bilo je propisano da potraživanja zastarevaju za deset godina, ako zakonom nije određen neki drugi rok zastarelosti (član 14.); da sva potraživanja koja su utvrđena pravnosnažnom sudskom odlukom ili poravnanjem pred sudom zastarevaju za deset godina, pa i ona za koja zakon inače predviđa kraći rok zastarelosti, s tim da se, saglasno odredbi člana 13. Zakona, pod sudom i sudskom odlukom u smislu ovog zakona, podrazumevaju i drugi organi i njihove odluke koje oni donose u okviru svoje nadležnosti (član 23. stav 1.) .

Zakonom o obligacionim odnosima (“Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, broj 31/89) propisano je: da potraživanja zastarevaju za deset godina, ako zakonom nije određen neki drugi rok zastarelosti, (član 371.); da sva potraživanja koja su utvrđena pravnosnažnom sudskom odlukom ili odlukom drugog nadležnog organa, ili poravnanjem pred sudom ili drugim nadležnim organom, zastarevaju za deset godina, pa i ona za koja zakon inače predviđa kraći rok zastarelosti (člana 379. stav 1.); da danom stupanja na snagu ovog zakona prestaje da važi Zakon o zastarelosti potraživanja (član 1108.).

5. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi, Ustavni sud najpre konstatuje da iz ustavne žalbe proizlazi da se podnosilac ustavne žalbe u suštini žali na pogrešnu primenu merodavnog materijalnog prava od strane sudova čime mu je pričinjena šteta. Polazeći od toga, Ustavni sud ukazuje da je najpre potrebno ispitati da li je postupak koji je vođen radi utvrđivanja i naknade za navodno eksproprisano zemljište bio pravičan na način na koji to zahteva odredba člana 32. stav 1. Ustava, kojom se jemči pravo na pravično suđenje, te da li je osporenim pojedinačnim aktima povređeno ili uskraćeno navedeno ustavno pravo podnosioca.

Ustavni sud dalje konstatuje da je njegov zadatak da u okviru ocene postojanja povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, ispita da li je u postupku koji je prethodio ustavnosudskom, od strane redovnih sudova, došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom garantovanih prava i da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu arbitre rnost i nepravičnost u postupanju i odlučivanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe. Navedena očigledna arbitrernost i nepravičnost u postupanju i odlučivanju redovnih sudova i posledično povreda prava na pravično suđenje, po oceni Ustavnog suda, postojaće uvek u situaciji kada redovni sudovi proizvoljno primene materijalno i/ili procesno pravo, a na štetu podnosioca ustavne žalbe, u kom slučaju će Ustavni sud utvrditi povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Prema stanovištu izraženom u osporenoj provostepenoj presudi, koje kao takvo prihvata i drugostepeni sud, ocenjeno je da je potraživanje naknade za izuzeto zemljište zastare lo, stoga što je majka podnosioca, kao pravni sledbenik svoga oca, dede podnosioca, zahtev za naknadu podnela tek 3. februara 1992. godine, a zemljište je eksproprisan o 1962. godine, što čini da je protekao duži vremenski period od opšteg roka zastarelosti koji iznosi deset godina . Parnični sudovi su , u konkretnom slučaju, utvrdili da je doneto rešenje o eksproprijaciji zemljišta, te da je određena naknada za isto, ali da je pravni prethodnik podnosioca zahtev za isplatu naknade za eksproprisano zemljište podnela tek po isteku opšteg roka zastarelosti.

Ustavni sud nalazi da su prethodno navedeni činjenični i pravni zaključci sudova na kojima su zasnovane osporene presude proizvoljni i samim tim neprihvatljivi.

Imajući u vidu da je k.p. 931, nakon donošenja Zakona o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta, na osnovu rešenja NOO Kraljevo broj 04-4293/60 od 22. marta 1960. godine, postala društvena svojina, predmetna parcela 1962. godine više nije bila u vlasništvu sada pok. Andrije Markovića, te stoga nije mogla biti eksproprisana već samo izuzeta iz poseda Andrije Markovića kao njenog korisnika. Rešenje o izuzimanju iz poseda sporne parcele ne postoji u parničnim spisima, već samo rešenja o eksproprijaciji nepokretnosti i zasada na ovoj parceli i o utvrđivanju naknade za njihovu eksproprijaciju. Činjenica da je na k.p. 931 podnosilac i dalje upisan kao korisnik, te da dakle ova parcela nije formalno izuzeta iz njegovog poseda iako je izgradnjom objekata faktički onemogućen da je koristi u pretežnom delu, proizlazi ne samo iz postojećeg stanja u katastru nepokretnosti, nego i iz rešenja objavljenog u „Službenom glasniku Republike Srbije“ od 31. marta 2011. godine , kojim je utvrđen javni interes za eksproprijaciju, odnosno izuzimanje iz poseda navedene parcele. Po nalaženju Ustavnog suda, parnični sudovi su proizvoljno ocenili da navedeni dokazi nemaju značaj za donošenje osporenih presuda, već da mogu imati značaj samo u upravnom postupku „povodom eksproprijacije“ te parcele.

Prema oceni Ustavnog suda, tužbeni zahtev podnosioca za isplatu naknade osporenim presudama je pravnosnažno odbijen arbitre rnom primenom materijalnog prava. Naime, sudovi su odbili zahtev podnosioca zbog zastarelosti, a da se pri tome nisu pozvali na materijalno pravo, tj. na merodavni materijalni zakon koji uređuje pitanje zastarelosti. U osporenoj drugostepenoj presudi je zaključeno da opšti rok zastarelosti iznosi deset godina i da je „ počeo da teče prvog dana kada je raniji vlasnik nepokretnosti prema Zakonu o eksproprijaciji imao pravo da zahteva naknadu odlukom upravnog organa ili odlukom suda“. Ovakav pravni zaključak je, po nalaženju Ustavnog suda, ne samo proizvoljan jer se ne navodi odgovarajuća odredba Zakona o eksproprijaciji, već i nejasan zato što nije precizno određeno o kakvim odlukama upravnog organa ili suda je reč. Prilikom donošenja osporenih presuda, parnični sudovi su očigledno izgubili iz vida da Zakon o ek sproprijaciji koji se primenjivao u vreme eksproprijacije imovine pravnog prethodnika podnosioca, kao ni sada važeći Zakon o eksproprijaciji, nisu propisali prekluzivne rokove za podnošenje zahteva za ostvarivanje prava na naknadu za eksproprisane, odnosno izuzete nepokretnosti, a da se opšti rok zastarelosti potraživanja od deset godina može primeniti ako postoji potraživanje utvrđeno pravnosnažnom sudskom odlukom ili odlukom drugog nadležnog organa, što ovde nije slučaj jer takve odluke ne postoje kao ni rešenje kojim je pravnom prethodniku podnosioca izuzeta iz poseda u celini ili delimično k .p. 931.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud nalazi da su osporene presude donete arbitrernom primenom materijalnog prava , što je posledično dovelo do povrede prava podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje , zajemčeno g članom 32. stav 1. Ustava.

6. Na osnovu izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, te kao meru otklanjanja štetnih posledica nastalih povredom prava podnosioca na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, poništio osporenu presudu Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 2307/12 od 16. oktobra 2012. godine i odredio tome sudu da donese novu odluku o žalbi tužioca izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Kraljevu P. 458/11 od 3. februara 2012. godine , odlučujući kao u tač. 1. i 2. izreke.

Navode ustavne žalbe o povredi ostalih označenih ustavnih prava, Ustavni sud nije posebno razmatrao, s obzirom na to da je osporena drugostepena presuda poništena i da će žalba tužioca izjavljena protiv prvostepene presude biti predmet ponovnog razmatranja u postupku pred Apelacionim sudom u Nišu.

7. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti