Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za naknadu štete koji je trajao preko šest godina. Podnositeljki je dosuđena naknada nematerijalne štete, dok je žalba u ostalom delu odbačena.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tam ás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Ane Crnić iz Nove Pazove, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 28. septembra 2017. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Ane Crnić i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Staroj Pazovi u premetu P. 475/09 , kasnije pred Osnovnim sudom u Staroj Pazovi u predmetu P. 115/14, povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. s tav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iz nosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredsta va – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Ana Crnić iz Nove Pazove , preko punomoćnika mr Nikole Jasike, advokata iz Inđije, podnela je Ustavnom sudu, 31. decembra 2015. godine, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4099/14 od 4. novembra 2015. godine i presude Osnovnog suda u Staroj Pazovi P. 115/14 od 10. septembra 2014. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenih članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, kao i načela zaštite ljudskih i manjinskih prava i sloboda iz člana 22. Ustava.

U ustavnoj žalbi se ukazuje na, po mišljenju podnositeljke, pogrešnu primenu materijalnog prava u donošenju osporenih presuda, jer postoji odgovornost tužene u smislu čl. 170. do 172. Zakona o obligacionim odnosima za štetu koju je prouzrokovao njen organ zbog toga što nije vršio svoju redovnu delatnost, a takođe ima mesta primeni čl. 173. i 174. istog zakona, jer je tobogan opasna stvar; u vezi s tim, poziva se na presude Višeg suda u Sremskoj Mitrovici Gž. 630/12 i Apelacionog suda u Novom Sadu G ž. 5303/13 i Gž. 2670/14, kojima je utvrđena objektivna odgovornost tuženih za naknadu štete; navodi se da osporena drugostepena presuda nema odgovarajuće obrazloženje, kao i da se ovde radi o suđenju u nerazumnom roku , jer je suđenje trajalo više od šest godina. Predlaže se da Ustavni sud utvrdi povredu navedenih ustavnih prava podnositeljke; da ukine osporenu presudu Apelacionog suda u Novom Sadu i da dosudi podnositeljki naknadu nematerijalne štete po osnovu povrede prava na suđenje u razumnom roku u iznosu od 800 evra , u dinarskoj protivvrednosti i troškove sastava ustavne žalbe u iznosu od 90.000 dinara.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dostavljenu dokumentaciju i spise predmeta Osnovnog suda u Staroj Pazovi P. 115/14, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe je, 15. septembra 2009. godine, podnela Opštinskom sudu u Staroj Pazovi tužbu protiv opštine Stara Pazova, radi naknade nematerijalne štete, koja je u tom sudu bila zavedena pod brojem P. 475/09.

Prvostepeni sud je dostavio tužbu na odgovor tuženoj 1. oktobra 2009. godine, a odgovor tužene je primljen u s udu 27. oktobra 2009. godine.

Prvo ročište u ovom sporu je održano 26. januara 2011. godine pred Osnovnim sudom u Sremskoj Mitrovici - Sudska jedinica u Staroj Pazovi, a predmet je dobio novi broj P. 1559/10.

Do donošenja prve prvostepene presude u ovom sporu 4. aprila 2013. godine, prvostepeni sud je zakazao još devet ročišta (13. maja, 16 . septembra i 2. decembra 2011, 14. marta, 9. maja, 20. juna i 26. septembra 2012 , te 18. marta i 4. aprila 2013. godine), od kojih dva ročišta nisu održana iz razloga na strani suda (14. marta i 9. maja 2012. godine).

Prvostepeni sud je izveo dokaze saslušanjem tužilje u svojstvu parnične stranke, saslušanjem jednog svedoka, pribavljanjem obaveštenja od nadležnih odeljenja uprave tužene opštine Stara Pazova (Odeljenja za urbanizam i građenje i Odeljenja za stambeno-komunalne poslove i zaštitu životne sredine i inspekcijske poslove), kao i od Mesne zajednice u Novoj Pazovi.

Na ročištu održanom 26. septembra 2012. godine, prvostepeni sud je odbio zahtev tužilje za izvođenje dokaza medicinskim veštačenjem i zaključio glavnu raspravu, da bi rešenjem P. 1559/10 od istog datuma odlučio da ponovo otvori raspravu i odredio veštačenje putem sudskih veštaka traumatologa i neuropsihijatra. Rešenjem suda od 20. februara 2013. godine određen je drugi veštak neuropsihijatar, jer je prvobitno određeni veštak bio odsutan.

Nalaz i mišljenje veštaka traumatologa S. P. su primljeni u prvostepenom sudu 13. marta 2013. godine, a izveštaj veštaka neuropsihijatra D. H. 21. marta 2013. godine, dok je veštak S. P. saslušan na ročištu održanom 4. aprila 2013. godine.

Tužilja je podneskom od 25. marta 2013. godine precizirala tužbeni zahtev tako što je tražila da sud obaveže tuženu da joj na ime naknade nematerijalne štete isplati za pretrpljene fizičke bolove 200.000 dinara, za pretrpljeni strah 180.000 dinara, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti 900.000 dinara i za trpljenje duševnih bolova zbog naruženosti 150.000 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom od dana donošenja prvostepene presude do isplate.

Osnovni sud u Sremskoj Mitrovici - Sudska jedinica u Staroj Pazovi je, presudom P. 1559/10 od 4. aprila 2013. godine, delimično usvojio i delimično odb io tužb eni zahtev tužilje.

Protiv navedene prvostepene presude tužena je izjavila ža lbu 13. maja 2013. godine , a tužilja 22. maja 2013. godine.

Apelacioni sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 3203/13 od 22. januara 2014. godine usvojio izjavljene žalbe, te ukinuo ožalbenu presudu i predmet vratio prvostepenom sudu – sada Osnovnom sudu u Staroj Pazovi na ponovno suđenje, jer je našao da je nižestepena presuda doneta uz bitnu povredu odredaba parničnog postupka i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje.

U ponovnom prvostepenom postupku su održana dva ročišta (4. juna i 10. septembra 2014. godine), na kojima je postupajući sud ponovo saslušao tužilju u svojstvu parnične stranke i svedoka i izveo dokaz čitanjem pismene dokumentacije.

Osnovni sud u Staroj Pazovi je, osporenom presudom P. 115/14 od 10. septembra 2014. godine , odbio tužbeni zahtev tužilje u celosti. U obrazloženju ove presude se, pored ostalog navodi: da je sud mišljenja da je zahtev tužilje za naknadu nematerijalne štete neosnovan u odnosu na tuženu zbog čega je isti odbio ; da je tužena opština korisnik parcele na kojoj je izgrađen tobogan na kome se tužilja povredila, ali da t užena nije ni vlasnik ni korisnik tobogana, a dečije igralište je izgrađeno i održavano sredstvima MZ Nova Pazova a na inicijativu grupe građana koji i koriste predmetno igralište i rekvizite na istom ; da tužena nije učestvovala u izgradnji igrališta , odnosno nije uložila sredstva za izgradnju istog , niti je izdala dozvolu za izgradnju ; da tobogan ne kojem se povredila tužilja predstavlja pokretnu stvar i ne može se smatrati nepokretnošću po nameni jer da bi to postao , potrebno je između ostalog i da mu je vlasnik odredio tu namenu i da je vlasnik nepokretnosti istovremeno i vlasnik pokretnosti kojoj je odredio namenu; da tužena opština kao korisnik nepokretnosti nije učestvovala u postavljanju tobogana i nikada nije imala državinu, nije se istim služi la niti vršila nadzor nad istim; da je nadzor nad izgrađenim igralištem na kome su postojali rekviziti, između ostalih i tobogan , vršila mesna zajednica, a igralište su koristili građani; da je u konkretnom slučaju činjenica o svojstvima tobogana , odnosno da li je isti opasna stvar ili ne , nebitna , a sve s obzirom na to da tužena opština nije ni imalac ni držalac iste stvari , niti je na parceli na kojoj se nalazi tobogan održavala igralište i rekvizite na istoj , pa ista ne može odgovarati čak i da su d ceni tobogan kao opasnu stvar; da su, p o definiciji, opasne sve pokretne i nepokretne stvari koje svojim položajem, svojstvima ili samim postojanjem predstavlja ju povećanu opasnost za okolinu; da one stvaraju rizik štete koju nije moguće potpuno izbeći ni pri najvećoj pažnji, pa stoga odgovornost za štetu koja od njih potiče ne zavisi od krivice; da tobogan na kojem se povredila tužilja sam po sebi ne predstavlja opasnu stvar, ali ukoliko se isti koristi protivno nameni može dovesti do pov ređivanja lica koji isti koristi; da se, p o mišljenju suda, tužilja povredila spuštajući se niz tobogan a pri tome držeći maloletno dete jednom rukom u krilu , a drugom rukom se držala za ivice tobogana , što svakako nije primerena upotreba istog , zbog čega je i došlo do povređivanja tužilje.

Protiv navedene prvostepene presude tužilja je izjavil a žalbu 3. oktobra 2014. godine.

Apelacioni sud u Novom Sadu je, osporenom presudom Gž. 4099/14 od 4. novembra 2015. godine, odbio žalbu tužilje i potvrdio prvostepenu presud u, jer je ustanovio da je doneta bez bitnih povreda odredaba parničnog postupka, na osnovu pravilno i potpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pravilnom primenom materijalnog prava. U obrazloženju osporene drugostepene presude se, pored ostalog, navodi: da drugostepeni sud u smislu odredbe člana 396. stav 2. Zakona o parničnom postupku (u daljem tekstu: ZPP) prihvata činjenično stanje utvrđeno prvostepenom presudom, i to činjenice o povređivanju tužilje prilikom spuštanja na metalnom toboganu koji se nalazi na dečijem igralištu "Mačak Mića" koje je izgradila Mesna zajednica Nova Pazova, a na inicijativu grupe građana, da nadležni organi tužene nisu bili obavešteni o izgradnji navedenog objekta i nije im prijavljeno njegovo postojanje, da od strane tužene nije izdato odobrenje za postavljanje igrališta na parceli čiji je korisnik, niti je od nje traženo njegovo uklanjanje, kao i primenu materijalnog prava na navedeno činjenično utvrđenje, pa nema potrebe da se ova presuda detaljno obrazlaže, već se žalilja upućuje na pravilne razloge pobijane presude zbog kojih je prvostepeni sud zaključio da je tužbeni zahtev neosnovan i odlučio kao u izreci pobijane presude; da pobijana presuda nije zahvaćena bitnom povredom odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12) ZPP na koju se u žalbi ukazuje; da se neosnovano žalbom osporava činjenično utvrđenje i ocena dokaza izvršena od strane prvostepenog suda; da je prvostepeni sud u skladu sa odredbom člana 398. stav 2. ZPP, na novoj glavnoj raspravi pravilno raspravio sva sporna pitanja na koja je ukazano rešenjem ovo g suda od 22. januara 2014. godine, te upotpunio činjenično stanje i na osnovu utvrđenih činjenica izveo pravilan zaključak da u konkretnom slučaju nema osnova za obavezivanje tužene na naknadu nematerijalne štete tužilji u skladu sa odredbama čl. 173. i 174. ZOO, kao ni njene odgovornosti za štetu po osnovu krivice koja se ogleda u nevršenju nadzora nad izgradnjom dečijeg igrališta na parceli čiji je korisnik, odnosno nepreduzimanju odgovarajućih mera u vezi sa uklanjanjem izgrađ enog igrališta, na šta žalba neosnovano ukazuje; da je navedeno iz razloga što tužena nije vlasnik, niti korisnik dečijeg igrališta i tobogana koji se nalazi na igralištu, a samo činjenica da je ona nosilac prava korišćenja na parceli na kojoj je izgrađeno igralište, na čemu žalba insistira, nije dovoljna za njenu odgovornost u skladu sa odredbama čl. 173. i 174. ZOO; da osim toga, tužilja tokom postupka nije dokazala da je tobogan na kome se povredila bio neispravan ili da li su njegove ivice bile nazaštićene, pa time ni da je po svojim svojstvima predstavljao opasnu stvar od koje preti povećana opasnost za one koji ga koriste; da što se tiče odgovornosti tužene po osnovu krivice, za nju nema osnova, s obzirom na to da napred navedena nečinjena tužene (nepreduzimanje odgovarajućih mera u toku i nakon izgradnje dečijeg igrališta) nisu u adekvatnoj uzročnosti sa štetom koju je tužilja kritičnom prilikom pretrpela, pa su suprotni žalbeni navodi bez osnova.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 36. stav 1. Ustava se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave.

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije", broj 125/04), koji se primenjivao u vreme podnošenja tužbe, propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (stav 1.), kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (stav 2.). Odgovarajuća odredba je sadržana i u članu 10. važećeg Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11), koji se u ovom postupku primenjivao nakon ukidanja prve prvostepene presude.

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljka ustavne žalbe pokrenula parnični postupak podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Staroj Pazovi 15. septembra 2009. godine, a da je postupak okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Novom Sadu, 4. novembra 2015. godine.

Ustavni sud je utvrdio da je osporeni postupak trajao šest godina , jedan mesec i 19 dana, što može ukazivati da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja parničnog postupka prihvaćenih u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava. Međutim, Ustavni sud je i u ovom slučaju pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, koje je potrebno proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioca.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da se ovde nije radilo o činjenično i pravno posebno složenom sporu, koji je zahtevao izvođenje obimnog i složenog dokaznog posutpka.

Ustavni sud je zatim ocenio da je predmet spora bio nesumnjivo značajan za podnositeljku ustavne žalbe, koja je imal a opravdani interes za efikasno sprovođenje i okončanje parničnog postupka , kao i da podnositeljka nije doprinela trajanju postupka.

Ocenjujući postupanje nadležnih sud ova u ovom predmetu, Ustavni sud je ocenio da je odlučujući doprinos neprihvatljivo dugom trajanju ovog postupka dao sud svojim nedovoljno efikasnim postupanjem. Naime, iako je prvostepeni sud odgovor tužene na tužbu primio 27. oktobra 2009. godine, tj. uoči početka sprovođenja organizacionih promena u pravosuđu, Ustavni sud je ocenio da je neprihvatljivo to što je prvo ročište u ovom predmetu održano tek posle 15 meseci (26. januara 2011. godine). Takođe, zbog neodržavanja dva uzastopna ročišta iz razloga na strani suda, skoro sedam meseci nije održano ni jedno ročišta (od 2 . decembra 2011. do 20. juna 2012. godine), a na ročištu 26. septembra 2012. godine sud je zaključio glavnu raspravu, da bi je odmah zatim ponovo otvorio, određujući medicinsko veštačenje koje je tužilja prvi put predložila još u podnesku od 10. oktobra 2011. godine.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da je u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Staroj Pazovi u predmetu P. 475/09, kasnije pred Osnovnim sudom u Staroj Pazovi u predmetu P. 115/14, podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr.zakon i 103/15), u tom delu ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe, zbog konstatovane povrede prava, u ovom slučaju ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, koja će se isplatiti na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpela podnositeljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, a posebno duž inu trajanja predmetnog postupka, te postupanje nadležnog suda . Ustavni sud smatra da navedeni iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koje je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, praksu ovoga suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. U vezi sa navodima ustavne žalbe koji se odnose na to da su osporenom presud om Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4099/14 od 4. novembra 2015. godine povređena ustavna prava podnositeljke na pravično suđenje i jednaku zaštitu prava , Ustavni sud ukazuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Ustavni sud je konstatovao da se t vrdnja u ustavnoj žalbi o povredi prava podnositeljke na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava zasniva, pre svega, na navodima kojima se osporava pravilnost primene materijalnog prava prilikom donošenj a osporenih presud a. Po oceni Ustavnog suda, nadležni sudovi su dali dovoljne, jasne i argumentovane razloge za donetu odluku kojom je odbijen tužbeni zahtev podnositeljke za naknadu nematerijalne štete, a Apelacioni sud u Novom Sadu je, u skladu sa svojim ovlašćenjima u donošenj u potvrđujuće drugostepene presude iz Zakona o parničnom postupku, uputio na razloge ožalbene presude u pogledu primene materijalnog prava na utvrđeno činjenično stanje, pri čemu se izjasnio o svim glavnim navodima žalbe tužilje. Stoga se ni razlozi ustavne žalbe ne mogu prihvatiti kao ustavnopravno osnovani razlozi za tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje , već se ustavnom žalbom od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao revizijski parnični sud oceni zakonitost i pravilnost osporene presude.

U pogledu navoda ustavne žalbe o povredi ustavnog načela iz člana 22. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se ovi navodi ustavne žalbe odnose u stvari na isticanje povrede prava na pravično suđenje, o čemu se ovaj sud prethodno već izjasnio.

U vezi sa tvrdnjom o povredi prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da podnositeljka ustavne žalbe nije dostavila dokaze da su sudovi poslednje instance u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosili drugačije odluke od odluke koja se osporava ustavnom žalbom, što predstavlj a neophodan uslov da bi se moglo odlučivati o povredi prava na jednak u zaštitu prava pred sudovima. Naime, presude na koje se podnositeljka poziva odnose se na slučajeve odgovornosti osnovne škole za štetu koju je učenik pretrpeo na času fiskulture, odnosno dok je bio pod njenim nadzorom, kao i na odgovornost javnog komunalnog preduzeća za štetu nastalu zbog postojanja rupe na putu koja nije bila obezbeđena i označena, što ne predstavlja istovetne činjenične i pravne si tuacije u odnosu na spor u kome je doneta osporena presuda , te je Sud ocenio da ustavna žalba ne sadrži ni ustavnopravne razloge kojima bi bila potkrepljena tvrdnja o povredi navedenog ustavnog prava.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. U pogledu zahteva podnosi teljke ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obraz loženje koje je dato, pored drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na: www.ustavni.sud.rs).

9. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIKA VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti