Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji je trajao pet i po godina. Uzevši u obzir složenost predmeta i značajan doprinos samih podnosilaca odugovlačenju postupka, dužina trajanja nije nerazumna.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-200/2008
10.12.2009.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Đura Miličevića, Tonija Cukona, Miroslava Jeremića i Rikija Đokića, svih iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 10. decembra 2009. godine, doneo je

O D L U K U

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Đura Miličevića, Tonija Cukona, Miroslava Jeremića i Rikija Đokića izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u postupku koji je vođen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 5473/03 i Okružnim sudom u Beogradu u predmetu Gž. 1506/08.
2. Odbacuje se ustavna žalba Đura Miličevića, Tonija Cukona, Miroslava Jeremića i Rikija Đokića izjavljena protiv rešenja Okružnog suda u Beogradu Gž. 2534/05 od 28. juna 2006. godine.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. Đuro Miličević, Toni Cukon, Miroslav Jeremić i Riki Đokić, svi iz Beograda, preko punomoćnika Milana Cvetkovića, advokata iz Beograda, podneli su Ustavnom sudu 11. februara 2008. godine ustavnu žalbu, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je vođen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 5473/03 i postupku koji je vođen pred Okružnim sudom u Beogradu u predmetu Gž. 1506/08, kao i protiv rešenja Okružnog suda u Beogradu Gž. 2534/05 od 28. juna 2006. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. Ustava Republike Srbije.
Podnosioci ustavne žalbe su naveli da su 26. avgusta 2003. godine podneli tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu radi isplate razlike između isplaćenog i pripadajućeg iznosa neto plate utvrđenog odredbom člana 75. Zakona o Vojsci Jugoslavije i odlukom Savezne Vlade od 5. januara 2000. godine, za period od 1. januara 2000. godine do 31. decembra 2003. godine, te da je nakon sprovedenog postupka i obavljenog veštačenja 22. oktobra 2004. godine Drugi opštinski sud u Beogradu doneo presudu P. 5473/03 kojom je usvojen njihov tužbeni zahtev i obavezana tužena da tužiocima isplati traženu razliku. Istakli su da je protiv navedene presude žalbu u ime tužene izjavilo neovlašćeno lice, zbog čega je Okružni sud u Beogradu umesto da odbaci žalbu, 28. juna 2006. godine doneo rešenje kojim vraća spise predmeta Drugom opštinskom sudu radi dopune postupka, na koji način je po njihovom mišljenju povređeno njihovo pravo na pravično suđenje i pravo na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo. Takođe, ističu da je suđenje započelo u septembru 2003. godine i da do dana podnošenja ustavne žalbe još nije okončano, te oni smatraju da je takvim ponašanjem sudova povređeno njihovo pravo na suđenje u razumnom roku. Predložili su da Ustavni sud usvoji njihovu ustavnu žalbu i utvrdi da im je u postupku, koji se vodi po njihovoj tužbi od 26. avgusta 2003. godine, povređeno pravo na pravično suđenje i pravo na suđenje u razumnom roku.
2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
Član 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07) sadrži odredbu istovetnu odredbi člana 170. Ustava, dok je odredbom stava 2. ovog člana, izuzetno, data mogućnost da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosilaca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njihovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 5473/03 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovom ustavnosudskom sporu:
Podnosioci ustavne žalbe su 26. avgusta 2003. godine podneli tužbu protiv tužene Državne zajednice Srbije i Crne Gore - Ministarstva odbrane, radi isplate zarade.
Drugi opštinski sud u Beogradu je 23. oktobra 2003. godine održao pripremno ročište na kome je punomoćnik tužilaca - ovde podnosilaca ustavne žalbe predložio da sud od Vojno računskog centra zatraži izveštaj o isplaćenim zaradama za tužioce, nakon čega je sud 24. oktobra 2003. godine uputio dopis Vojno računskom centru, koji je 13. novembra 2003. godine odgovorio da nije nadležan za izdavanje traženih izveštaja. Naredno ročište održano je 18. novembra 2003. godine na kome je punomoćnik tužilaca predložio, a sud odredio izvođenje dokaza veštačenjem na okolnost utvrđivanja razlike između isplaćene zarade i zakonom garantovane zarade za svakog od tužilaca. Određeni sudski veštak je 15. januara 2004. godine dostavio nalaz i mišljenje, a punomoćnik tužilaca je 22. januara 2004. godine precizirao tužbeni zahtev. Na zahtev punomoćnika tužilaca 25. maja 2004. godine zakazano je ročište koje nije održano, ali na kome je konstatovano da je dat nalog da se obavi komisijsko veštačenje u svim predmetima isplate zarade vojnim licima i licima na službi u Vojsci Srbije i Crne Gore po tužbama koje se protiv tužene vode u Drugom opštinskom sudu u Beogradu, te da je komisijsko veštačenje u toku. Tužena je podneskom od 15. juna 2004. godine osporila tužbeni zahtev, navodeći da je veštačenje u ovoj pravnoj stvari preuranjeno. Naredno ročište zakazano za 14. jul 2004. godine nije održano zbog nedostatka procesnih pretpostavki (tužena nije uredno pozvana na glavnu raspravu), dok je na ročištu održanom 10. septembra 2004. godine glavna rasprava zaključena. Rešenjem Drugog opštinskog suda u Beogradu od 28. septembra 2004. godine ročište za glavnu raspravu je ponovo otvoreno, radi dopune postupka i zakazano za 22. oktobar 2004. godine. Na ročištu održanom 22. oktobra 2004. godine saslušan je veštak i zaključena je glavna rasprava.
Presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 5473/03 od 22. oktobra 2004. godine, stavom prvim izreke tužbeni zahtev je usvojen u celini, stavom drugim izreke odbijen je kao neosnovan prigovor stvarne nenadležnosti, stavom trećim odbijeni su predlozi tužilaca za oslobađanje od plaćanja sudskih taksa, a stavom četvrtim obavezana je tužena da tužiocima nadoknadi troškove parničnog postupka. Navedena presuda doneta je nakon jedne godine, jednog meseca i 25 dana od podnošenja tužbe, a pismeni otpravak presude dostavljen je punomoćniku tužilaca i zakonskom zastupniku tužene 22. decembra 2004. godine, dakle dva meseca od dana donošenja.
Protiv navedene presude Drugog opštinskog suda u Beogradu zakonski zastupnik tužene je izjavio žalbu 27. decembra 2004. godine, dok je punomoćnik tužilaca 24. januara 2005. godine dostavio odgovor na žalbu, nakon čega su spisi 12. marta 2005. godine dostavljeni Okružnom sudu u Beogradu. Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 2534/05 od 28. juna 2006. godine vratio spise Drugom opštinskom sudu u Beogradu radi dopune postupka, jer je u ime tužene, koju kao zakonski zastupnik zastupa načelnik Direkcije za imovinskopravne poslove, žalbu izjavila Vera Pajić koja nije priložila ovlašćenje načelnika Direkcije za izjavljivanje žalbe, a imajući u vidu da je prema odredbi člana 98. Zakona o parničnom postupku, važećeg u trenutku donošenja presude, nepostojanje punomoćja predstavljalo otklonjivi procesni nedostatak.
Drugi opštinski sud u Beogradu je 20. novembra 2006. godine uputio dopis Direkciji za imovinsko pravne poslove, radi dostavljanja originalnog ovlašćenja izdatog za Veru Pajić za izjavljivanje žalbe tužene od 28. decembra 2004. godine. Traženo ovlašćenje je dostavljeno 30. novembra 2006. godine. Punomoćnik tužilaca je 27. marta 2007. godine podneo Vrhovnom sudu Srbije predlog za određivanje stvarne nadležnosti drugog suda, koji je 29. avgusta 2007. godine rešenjem Vrhovnog suda Srbije R. 583/07 odbijen. Nakon toga punomoćnik tužilaca je 17. decembra 2007. godine podneo zahtev za izuzeće šest sudija Okružnog suda u Beogradu, koji je rešenjem Okružnog suda u Beogradu VIII Su. 27/08 od 5. februara 2008. godine odbačen kao nedozvoljen.
Presudom Okružnog suda u Beogradu Gž. 1506/08 od 17. septembra 2008. godine, stavom prvim, odbijena je žalba tužene i potvrđen stav drugi izreke presude Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 5473/03 od 22. oktobra 2004. godine, dok je stavom drugim izreke preinačena navedena presuda u stavu prvom i odbijen tužbeni zahtev tužilaca kojim su tražili da im tužena na ime razlike između isplaćenog i pripadajućeg iznosa neto plate za period od 1. januara 2000. godine do 31. decembra 2003. godine isplati, i to između ostalih tužilaca, tužiocu Đuri Miličeviću ukupan iznos od 777.418,69 dinara sa odgovarajućom zakonskom zateznom kamatom, tužiocu Toniju Cukonu ukupan iznos od 1.054.967,30 dinara sa odgovarajućom zakonskom zateznom kamatom, tužiocu Miroslavu Jeremiću ukupan iznos od 981.474,19 dinara sa odgovarajućom zakonskom zateznom kamatom i tužiocu Rikiju Đokiću ukupan iznos od 537.752,40 dinara sa odgovarajućom zakonskom zateznom kamatom. Drugostepena presuda je ekspedovana strankama 18. februara 2009. godine i dostavljena zakonskom zastupniku tužene 20. februara 2009. godine, a punomoćniku tužilaca 19. februara 2009. godine.
Ukupno trajanje ovog parničnog postupka, od dana podnošenja tužbe, do dana dostavljanja podnosiocima ustavne žalbe presude kojom se postupak pravnosnažno okončava, iznosilo je pet godina, pet meseci i 22 dana.
4. Odredbom Ustava Republike Srbije na čiju povredu se poziva u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).
Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS", broj 125/04) propisano je: da ako je pre stupanja na snagu ovog zakona doneta prvostepena presuda ili rešenje kojim se postupak pred prvostepenim sudom okončava, dalji postupak sprovešće se po dosadašnjim propisima (član 491. stav 1.).
Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), važećim u vreme donošenja prvostepene presude, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da je punomoćnik dužan da pri prvoj radnji u postupku podnese punomoćje, a da sud može dozvoliti da radnje u postupku za stranku privremeno izvrši lice koje nije podnelo punomoćje, ali će istovremeno narediti tom licu da naknadno u određenom roku podnese punomoćje ili odobrenje stranke za izvršenje parnične radnje, kao i da je sud dužan da u toku celog postupka pazi da li je lice koje se pojavljuje kao punomoćnik ovlašćeno za zastupanje i da će ako utvrdi da lice koje se pojavljuje kao punomoćnik nije ovlašćeno za zastupanje, ukinuti parnične radnje koje je to lice preduzelo ako te radnje stranka nije naknadno odobrila (član 98. st. 1, 2. i 4.); da sudija izvestilac može, po potrebi, od prvostepenog suda da pribavi izveštaj o povredama odredaba postupka i da zatraži da se radi utvrđivanja tih povreda sprovedu izviđaji (član 361. stav 2.).
5. Period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku započeo je 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih ljudskih ili manjinskih prava i sloboda, među kojima je i pravo svakoga da sud o njegovim pravima i obavezama odluči u razumnom roku. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak predstavlja jedinstvenu celinu, koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak trajno okončava, Ustavni sud nalazi da se za utvrđivanje razumne dužine trajanja parničnog postupka u konkretnom slučaju mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, tako da je za ocenu eventualnog postojanja povrede prava podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku relevantno ukupno vreme trajanja postupka od dana podnošenja tužbe opštinskom sudu 26. avgusta 2003. godine.
Pored toga, Ustavni sud ukazuje da je razumna dužina trajanja sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činjenica i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosilaca ustavne žalbe kao stranaka u postupku, ponašanje nadležnih sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj raspravljanog prava za podnosioce, osnovni su činioci koji utiču na ocenu dužine trajanja postupka i određuju da li je postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.
Ispitujući navedene kriterijume od značaja za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je mišljenja da je predmetni spor bio složen u pogledu činjenica koje je trebalo utvrditi, odnosno u pogledu utvrđivanja postojanja, a potom i određivanja visine neisplaćenog dela neto plate podnosilaca ustavne žalbe, a što su sve bile činjenice koje je neophodno trebalo utvrditi da bi se moglo odlučiti o tužbenom zahtevu podnosilaca ustavne žalbe. Utvrđivanje navedenih činjenica zahtevalo je pribavljanje podataka o iznosu isplaćenih zarada tužilaca za sporni period, izvođenje dokaza od strane sudskog veštaka, zatim njegovo saslušavanje, kao i komisijsko veštačenje u svim predmetima isplate zarade vojnim licima i licima na službi u Vojsci Srbije i Crne Gore po tužbama koje se protiv tužene vode u Drugom opštinskom sudu u Beogradu.
Što se tiče ponašanja Drugog opštinskog suda u Beogradu pred kojim je vođen prvostepeni parnični postupak, Ustavni sud je uvidom u celokupan tok postupka utvrdio da je sud odmah po podnošenju tužbe počeo da preduzima radnje u postupku, zakazao je pripremno ročište 23. oktobra 2003. godine, nepuna dva meseca od podnošenja tužbe, nakon kojeg je 24. oktobra 2003. godine na predlog punomoćnika tužioca uputio dopis Vojno računskom centru, te da je nakon prijema odgovora odmah zakazao ročište za 18. novembar 2003. godine, koje je održano i na kome je određeno izvođenje dokaza veštačenjem. Ustavni sud je dalje utvrdio da iz spisa predmeta sledi da nijedno ročište nije zakazano u periodu od 18. novembra 2003. godine do 25. maja 2004. godine. Međutim, Ustavni sud ocenjuje da se ovaj period ne može smatrati neaktivnošću i neopravdanom sporošću postupajućeg suda, pošto se i za ovo vreme sud aktivno bavio predmetom, sačinjen je nalaz i mišljenje sudskog veštaka, punomoćnik podnosioca ustavne žalbe je dostavio podnesak kojim je precizirao tužbeni zahtev sa čijom sadržinom je trebalo da se upozna tužena strana, te je u tom periodu bilo određeno i komisijsko veštačenje u svim predmetima Drugog opštinskog suda u Beogradu, po tužbama vojnih lica i lica zaposlenih u Vojsci Srbije i Crne Gore a radi isplate zarade. Nakon ovog perioda sledeće ročište zakazano je za 14. jul 2004. godine, ali nije održano iz objektivnih razloga - zakonski zastupnik tužene nije pristupio na ročište jer nije bio uredno pozvan, zatim su naredna ročišta zakazana i održana 10. septembra 2004. godine i 22. oktobra 2004. godine. Kako je, osim u navedenom periodu, Drugi opštinski sud u Beogradu u ovom postupku ročišta zakazivao redovno i u kratkim vremenskim razmacima i na njima efikasno sproveo dokazni postupak, uz navedeno preduzimanje radnji i van ročišta, prvostepeni postupak u predmetu P. 5473/03 okončan je u roku od nešto više od jedne godine.
Ustavni sud je razmatrao i trajanje postupka pred Okružnim sudom u Beogradu i utvrdio da je taj sud rešenje od 28. juna 2006. godine Gž. 2534/05, kojim su vraćeni spisi Drugom opštinskom sudu u Beograd radi dopune postupka, doneo nakon jedne godine, tri meseca i 15 dana od dana dostavljanja spisa, te se ovaj period, po oceni Ustavnog suda, može staviti na teret Okružnom sudu u Beogradu. Nakon odlučivanja o zahtevu punomoćnika tužilaca za izuzeće šest sudija Okružnog suda u Beogradu, drugostepeni sud je svoju odluku po žalbi na prvostepenu presudu doneo u roku od šest meseci, a presuda je strankama ekspedovana u roku od četiri meseca od dana donošenja. Drugostepena odluka uručena je punomoćniku podnosilaca ustavne žalbe 19. februara 2009. godine, odnosno godinu dana nakon podnošenja ustavne žalbe.
Ustavni sud ocenjuje da su, sa druge strane, podnosioci ustavne žalbe za period od godinu dana svojim ponašanjem delimično doprineli trajanju postupka pred drugostepenim sudom. Naime, kada je drugostepeni sud vratio predmet prvostepenom sudu na dopunu i nakon što je prvostepeni sud postupio po nalogu drugostepenog suda, podnosioci su prvo podneli predlog Vrhovnom sudu Srbije za određivanje stvarne nadležnosti drugog suda. Nakon što je rešenjem Vrhovnog suda Srbije R. 583/07 od 29. avgusta 2007. godine odbijen navedeni predlog, podnosioci su podneli zahtev za izuzeće šest sudija Okružnog suda u Beogradu. Na ovakav način podnosioci ustavne žalbe su, po mišljenju Ustavnog suda, doprineli dužini trajanja postupka pred drugostepenim sudom.
Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da podnosiocima ustavne žalbe u postupku koji se vodio u predmetu Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 5473/03 i u predmetu Okružnog suda u Beogradu Gž. 1506/08, a koji je ukupno od dana podnošenja tužbe do dana dostavljanja drugostepene presude kojom je parnični postupak pravosnažno okončan, trajao nešto više od pet godina i pet meseci, nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.
6. Razmatrajući navode podnosilaca ustavne žalbe u pogledu osporenog rešenja Okružnog suda u Beogradu Gž. 2534/05 od 28. juna 2006. godine, Ustavni sud je utvrdio da navedeno rešenje ne predstavlja pojedinačni akt protiv koga se, u smislu odredaba člana 170. Ustava i člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, može izjaviti ustavna žalba, jer je osporeno rešenje procesna radnja kojom nije odlučivano o pravima i obavezama podnosilaca ustavne žalbe, pa samim tim osporenim aktom ne mogu biti povređena Ustavom garantovana prava i slobode podnosilaca. Stoga je Ustavni sud ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom o Ustavnom sudu za vođenje postupka i odlučivanje.
7. Na osnovu izloženog i odredaba člana 45. tačka 9), člana 46. stav 1. tačka 9) i člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda (''Službeni glasnik RS'', br. 24/08 i 27/08), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

 

PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Slični dokumenti

• Už 2503/2010: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u dugotrajnom radnom sporu
• Už 2502/2010: Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku
• Už 1305/2008: Usvojena ustavna žalba zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku
• Už 3354/2010: Ustavni sud usvojio žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku
• Už 2785/2010: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku zbog neaktivnosti suda
• Už 398/2008: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku
• Už 2784/2010: Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u devetogodišnjem parničnom postupku