Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za naknadu štete koji je trajao skoro jedanaest godina. Podnosiocu žalbe dosuđena je naknada nematerijalne štete u iznosu od 900 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. S. iz Padinske Skele, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 17. marta 201 6. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. S. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 47817/10 (ranije predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 142/03), povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. S. iz Padinske Skele je, 3. marta 2014. godine, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 142/03, a zatim pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 47817/10.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo: da je 17. januara 2003. godine Prvom opštinskom sudu u Beogradu podneo tužbu za naknadu štete; da je Prvi osnovni sud u Beogradu presudom P. 47817/10 od 10. maja 2012. godine delimično usvojio tužbeni zahtev, dok je postupak pravnosnažno okončan presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7177/12 od 27. novembra 2013. godine tako što je delom preinačena prvostepena presuda a delom je potvrđena: da mu je zbog dužine trajanja postupka od 11 godina, a koji nije bio složen, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Zahtevao je i naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS”, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr.zakon i 103/15) je po svojoj sadržini identična odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , uvid om u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 47817/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje o ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 17. januara 2003. godine podneo Prvom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženog P. K. - pogon „B.“ iz P. S, radi naknade štete. Predmet je dobio broj P. 142/03. Tužbeni zahtev je preciziran 26. januara 2009. godine.

Pred prvostepenim sudom je bilo održano deset ročišta na kojima su saslušane parnične stranke, izvršen je uvid u određenu medicinsku dokumentaciju, izvršeno je veštačenje i dopunsko veštačenje od strane veštaka medicinske struke - neuropsihijatra i oftamologa, saslušani su veštaci, dok osam ročišta nije bilo održano, i to: četiri zbog sprečenosti postupajućeg sudije, tri zbog procesnih nedostataka, bez navođenja razloga, a jedno na zahtev tužioca. Na ročištu od 6. februara 2009. godine nisu prisustvovale obe strane niti su izostanak opravdale, te je rešenjem Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 142/03 od 6. februara 2009. godine određeno da se tužba smatra povučenom.

Podneskom od 17. februara 2009. godine tužilac je tražio vraćanje u pređašnje stanje i rešenjem Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 142/03 od 19. februara 2009. godine dozvoljeno je vraćanje u pređašnje stanje.

Od 2010. godine predmet je u nadležnosti Prvog osnovnog suda u Beogradu gde se vodi pod brojem P. 47817/10.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 47817/10 od 10. maja 2012. godine u stavu prvom izreke odbijen je prigovor presuđene stvari; u stavu drugom izreke delimično je usvojen tužbeni zahtev pa je obavezan tuženi da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete isplati sledeće iznose: na ime umanjenja opšte životne sposobnosti 500.000,00 dinara, na ime pretrpljenih fizičkih bolova 200.000,00 dinara, na ime pretrpljenog straha 150.000,00 dinara, tj. ukupan iznos od 850.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 10. maja 2012. godine, kao dana presuđenja pa do konačne isplate; u stavu trećem izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev da se obaveže tuženi da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete isplati sledeće iznose i to: na ime umanjenja opšte životne sposobnosti za 850.000,00 dinara; na ime pretrpljenih fizičkih bolova za 50.000,00 dinara; na ime pretrpljenog straha za 50.000,00 dinara, tj. za ukupan iznos od 950.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 10. maja 2012. godine, kao dana presuđenja, pa do konačne isplate; u stavu četvrtom izreke obavezan je tuženi da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 315.750,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7177/12 od 27. novembra 2013. godine, u stavu prvom izreke preinačena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. br. 47817/10 od 10. maja 2012. godine, u delu stava drugog izreke, u pogledu naknade štete za pretrpljene fizičke bolove, utoliko što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev za iznos od 100.000,00 dinara, kao i za kamatu na ovaj iznos; u stavu drugom izreke odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 47817/10 od 10. maja 2012. godine u stavu prvom izreke i u preostalom delu stava drugog izreke; u stavu trećem izreke preinačena je prvostepena presuda u stavu četvrtom izreke, tako što je obavezana tuženi da plati tužiocu na ime troškova postupka iznos od 253.200,00 dinara.

Navedenu presudu podnosilac je primio 31. januara 2014. godine.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe pozvao, od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da je svaka stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim pobija navode i dokaze protivnika (član 219.); da dokazivanje obuhvata sve činjenice koje su važne za donošenje odluke, a koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja odlučnih činjenica rešava sud (član 220.).

Takođe, i Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja predmetnog parničnog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen tri godine i deset meseci, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku u postupku relevantan ceo period, od dana podnošenja tužbe – 17. januara 2003. godine, pa do pravsnosnažnog okončanja postupka.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da nadležni sudovi u konkretnom parničnom postupku nisu delotvorno i efikasno postupali kako bi se osporeni parnični postupak okončao u što kraćem roku i da bi se o tužbi odlučilo bez nepotrebnog odugovlačenja.

Naime, za ukupno trajanje parničnog postupka od deset godina i deset meseci, u kome je prvostepeni postupak trajao devet godina, nema bilo kakvog opravdanja, te navedena dužina postupka predstavlja njegovo prekomerno trajanje, kako po praksi ovoga suda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava i u značajnoj meri prekoračuje standard suđenja u razumnom roku.

Ustavni sud ukazuje da isključivu odgovornost za nerazumno dugo trajanje postupka snosi prvostepeni sud koji je odlučio nakon više od devet godina od podnete tužbe, dok je drugostepeni sud bio efikasan i delotvoran i odlučio je za godinu i po dana.

Ustavni sud, i u ovom predmetu, konstatuje da je primarna dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju u vršenju svojih procesnih ovlašćenja i da blagovremeno preduzmu sve raspoložive zakonske mere u cilju okončanja svakog pokrenutog postupka. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje, a zatim i sprovođenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove kao organe državne vlasti.

Po oceni Suda, predmetni postupak nije bio složen jer tokom njegovog trajanja nije bilo posebno složenih ni činjeničnih niti pravnih pitanja koja je trebalo razjasniti.

U pogledu značaja predmeta spora, Ustavni sud nalazi da je podnosilac ustavne žalbe imao nesumnjiv i legitiman interes da sud odluči u okviru standarda razumnog roka. Međutim, Ustavni sud nalazi da je podnosilac u manjoj meri doprineo dužini trajanja postupka jer jedno ročište nije bilo održano zbog njegovog neprisustvovanja, a jedno na njegov zahtev.

Na osnovu svega navedenog, Ustavni sud nalazi da je nedelotvornim postupanjem parničnog suda u predmetnom postupku, podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je pokrenut pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 142/03, a okončan pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu pod brojem P. 47817/10, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka i doprinos podnosioca njegovom trajanju. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu i pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja nadležnost suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu, tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenim licima treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.

7. Na osnovu izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti