Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti ustavne žalbe u predmetu ratnih zločina

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv pravnosnažnih presuda za ratni zločin, utvrdivši da pravo na pravično suđenje nije povređeno. Sud je odbacio žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda, smatrajući je ustavnopravno prihvatljivom.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća, i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Jovan Ćirić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. V . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. novembra 2021. godine, doneo je

O D L U K U

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba S. V . izjavljena protiv presude Okružnog suda u Beogradu – Veće za ratne zločine Kv. 4/06 od 12. marta 2009. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž.1. Po.2. 2/14 od 24. novembra 20 17. godine.

2. Odbacuje se ustavna žalba S. V . izjavljena protiv presude Vrh ovnog kasacionog suda Kzz. RZ. 4/18 od 27. marta 2018. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. V . iz Beograda podneo je Ustavnom sudu, 19. februara 2018. godine, preko punomoćnika Miroslava Perkovića, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu, dopunjenu podneskom od 5. jula 2018. godine , protiv presude Okružnog suda u Beogradu – Veće za ratne zločine Kv. 4/06 od 12. marta 2009. godine, presude Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž.1. Po.2. 2/14 od 24. novembra 2017. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Kzz. RZ. 4/18 od 27. marta 20 18. godine, zbog povrede prava iz čl. 25, 28, 32, 33, 34. i 36. Ustava Republike Srbije, kao i prava iz čl. 3, 5. i 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovni sloboda.

Kako se prava garantovana označenim odredbama navedene Evropske konvencije sadržinski ne razlikuju od prava zajemčenih Ustavom, to Ustavni sud postojanje njihove povrede ceni u odnosu na odgovarajuće odredbe Ustava.

U obrazloženju ustavne žalbe je, između ostalog, navedeno:

- da su postupajući sudovi zasnovali osporene presude na zapisnik u Ministarstva unutrašnjih poslova – Uprava za borbu protiv organizovanog kriminala o saslušanju osumnjičenog J. P . od 18. aprila 2003. godine, a koji zapisnik je morao biti izdvojen zbog „nedostatka upozorenja o pravima pre prvog saslušanja okrivljenog, uzimanja izjave koristeći teško stanje okrivljenog izazvanog bolovima na nozi kao posledicom slomljenog prsta, bez saniranja te povrede, dovođenjem J. P . u zabludu obmanom da će biti pušten kući i da neće biti procesuiran od strane lica koja nisu kompetentna da o tome odluče, kao i nekompetetnom odbranom od strane branioca po službenoj dužnosti“;

- da „nigde nije konstatovano, a očigledno je bilo vidljivo da J. P . ima povredu (slomljene prste na nozi) i da treba da ga pregleda lekar, a da je on odbio pruženu lekarsku pomoć“;

- da je „sud morao da izdvoji iskaz jednog od svedoka saradnika, jer je jedan očigledno obmanuo državne organe i sud kada je davao svoju izjavu. Stoga, kada se utvrdi da je svedok saradnik u svojoj osnovnoj izjavi, a i nadalje, obmanjivao sud, ima se smatrati da je takva izjava data suprotno članu 504đ Zakonika o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05, 49/07, 122/08, 72/09 i 76/10) (ponavljam pri tome se ne dira u njegov status!), kao i odredbi čl. 9, 15. i 16. Zakonika, pa će sud, saglasno odredbi člana 84. st. 1. i 2. Zakonika izdvojiti istu u celosti iz sudskog spisa. Prema tome, iskaz svedoka saradnika predstavlja strogo formalno dokazno sredstvo, te se isti ne može delimično prihvatati ili ne prihvatati, kao što se često cene iskazi običnih svedoka. A pogotovo je nedopušteno delimično ceniti njegov iskaz, odnosno, selektivno, tražeći navodne „motive“ za njegovo lažno svedočenje određenih lica“;

- da „nije u interesu odbrane da se postavlja kao branilac ista osoba koja brani i svedoka saradnika koji tereti tog okrivljenog. Na kraju, branilac svedoka saradnika učestvuje kao posebno lice u predistražnim radnjama, kod postavljanja tog okrivljenog za svedoka saradnika. On ne bi smeo da bude branilac drugih okrivljenih zbog zaštite svedoka saradnika broj 1. U to vreme, to je službena tajna. I sud je morao da zabrani njegov kontakt sa ostalim okrivljenima, a ne da ga prihvati za branioca drugog okrivljenog“;

- da je u konkretnom slučaju trebalo izdvojiti iskaz svedoka saradnika broj 1;

- da je „drugostepeni sud svojom odlukom grubo povredio osnovne odredbe o pravičnosti suđenja, koje se ogledaju u činjenici da je u članu 16. Zakonika o krivičnom postupku utvrđeno i određeno na koji način sud ocenjuje dokaze i kvalitet samih tih dokaza“;

- da osporena presuda Vrhovnog kasacionog suda Kzz. RZ 4/18 od 27. marta 2018. godine ne sadrži ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje navoda okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe, iznetih u zahtevu za zaštitu zakonitosti;

- da je u „zahtevu za zaštitu zakonitosti posebno istaknuto da je sud bio nepropisno sastavljen,… jer su pojedini članovi veća već bili u veću koje je donelo odluku koja je poništena odlukom Ustavnog suda zbog postupanja predsednika veća koji je morao biti izuzet“.

Podnosilac ustavne žalbe je predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava, te da poništi osporene presude.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud, je u sprovedenom prethodnom postupku, iz dostavljene dokumentacije uz ustavnu žalbu, kao i uvidom u spise predmeta Ustavnog suda Už-2271/18, između ostalog, utvrdio:

- da su osporenom presudom Okružnog suda u Beogradu – Veće za ratne zločine Kv. 4/06 od 12. marta 2009. godine, između ostalog, okrivljeni M. V , S . V . (ovde podnosilac ustavne žalbe) , M. L , J. P, I . A, M . V, P . M, G . M, Đ . Š, M . Đ, P . D, N . K . i S . R . oglašeni krivim da su učinili krivično delo ratni zločin protiv ratnih zarobljenika iz člana 144. Krivičnog zakona Savezne Republike Jugoslavije u vezi člana 22. Krivičnog zakona Savezne Republike Jugoslavije i osuđeni su na kazne zatvora;

- da su presudom Apelacionog suda u Beogradu – Odeljenje za ratne zločine Kž.1. Po.2. 1/10 od 14, 15, 16, 17, 18, 21. i 23. juna 2010. godine, uvažene žalba Tužioca za ratne zločine, okrivljenog I. A . i njegovog branioca, te je preinačena presuda Okružnog suda u Beogradu – Veće za ratne zločine Kv. 4/06 od 12. marta 2009. godine u pogledu odluke o kazni i Apelacioni sud je okrivljenu N. K . osudio na kaznu zatvora u trajanju od 11 godina, a okrivljenog I. A . na kaznu zatvora u trajanju od 15 godina, dok su žalbe Tužioca za ratne zločine u preostalom delu, kao i žalbe ostalih okrivljenih odbijene kao neosnovane, a prvostepena presuda je u nepreinačenom delu potvrđena;

- da je Odlukom Ustavnog suda Už-4461/10 od 12. decembra 2013. godine usvojena ustavna žalba S. R . izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu – Odeljenje za ratne zločine Kž.1. Po.2. 1/10 od 14, 15, 16, 17, 18, 21. i 23. juna 2010. godine i utvrđeno je da je podnosiocu povređeno pravo na nepristrasan sud , kao sastavni deo prava na pravično suđenje, garantovano članom 32. stav 1. Ustava, te je naloženo Apelacionom sudu u Beogradu da ponovo odluči o žalbi koju je podnosilac izjavio protiv presude Okružnog suda u Beogradu – Veće za ratne zločine Kv. 4/06 od 12. marta 2009. godine; takođe, određeno je da navedena odluka Ustavnog suda ima pravno dejstvo i prema svim ostalim licima iz predmeta Kv. 4/06, a koja se nalaze u istoj pravnoj situaciji kao i podnosilac ustavne žalbe S. R;

- da su presudom Vrhovnog kasacionog suda Kzz. RZ 2/14 od 19. juna 2014. godine usvojeni zahtevi za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenih, te je ukinuta presuda Apelacionog suda u Beogradu – Odeljenje za ratne zločine Kž.1. Po.2. 1/10 od 14, 15, 16, 17, 18, 21. i 23. juna 2010. godine;

- da su osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž.1. Po.2. 2/14 od 24. novembra 2017. godine, stavom prvim izreke, odbijene kao neosnovane žalbe okrivljenih M. V . i njegovog branioca, branioca okrivljenog S . V . (ovde podnosioca ustavne žalbe) , okrivljenog P. M . i njegovog branioca i branioca okrivljenog G . M, a presuda Okružnog suda u Beogradu – Veće za ratne zločine Kv. 4/06 od 12. marta 2009. godine, u osuđujućem delu u odnosu na okrivljene M. V, S. V . (podnosioca) , P. M . i G . M . je potvrđena;

- da su osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Kzz RZ 4/18 od 27. marta 2018. godine odbijeni kao neosnovani zahtevi za zaštitu zakonitosti više okriv ljenih, kao i S. V . (podnosioca) , podneti protiv pravnosnažnih presuda Okružnog suda u Beogradu – Veće za ratne zločine Kv. 4/06 od 12. marta 2009. godine i Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž.1. Po.2. 2/14 od 24. novembra 2017. godine.

U obrazloženju navedene presude je, između ostalog, navedeno da „Vrhovni kasacioni sud neosnovanim ocenjuje i navode iz zahteva branioca okrivljenog P. M, advokata S . K . da su se sudije mr S . J, dr M . M . i O . H . morali izuzeti od sudijske dužnosti u predmetu Apelacionog suda u Beogradu – Odeljenje za ratne zločine Kž.1. Po.2. 2/14 od 24. novembra 2017. godine imajući u vidu da iako su navedene sudije učestvovale u ponovljenom postupku nakon ukidanja ranije pravnosnažne presude istog suda i to: mr S . J . u svojstvu predsednika veća i O . H . i dr M . M . u svojstvu članova veća, obzirom da sudije postupajućeg veća nisu učestvovale u donošenju prvostepene odluke koja se u ovom slučaju pobija žalbom. Sledstveno iznetom, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, imajući u vidu da branioci ovih okrivljenih u zahtevima za zaštitu zakonitosti nisu naveli konkretne i zakonom propisane razloge za izuzeće u smislu odredbe člana 37. stav 1. tač. 1) do 4) Zakonika o krivičnom postupku, to je Vrhovni kasacioni sud, imajući u vidu i okolnost da sudije postupajućeg veća nisu učestvovale u donošenju prvostepene odluke koja se u ovom slučaju pobija žalbom, neosnovanim ocenio navode iz zahteva branilaca okrivljenih N . K . i P . M . da je pravnosnažna presuda Apelacionog suda u Beogradu – Odeljenje za ratne zločine Kž.1. Po. 2/14 od 24. novembra 2017. godine doneta uz bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) Zakonika o krivičnom postupku“.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac, utvrđeno je: da je fizički i psihički integritet nepovrediv (član 25. stav 1.); da niko ne može biti izložen mučenju, nečovečnom ili ponižavajućem postupanju ili kažnjavanju, niti podvrgnut medicinskom ili naičnim ogledima be z svog slobodno datog pristanka (član 25. stav 2,); da se prema licu lišenom slobode mora postupati čovečno i s uvažavanjem dostojanstva njegove ličnosti (član 28. stav 1.); da je zabranjeno svako nasilje prema licu lišenom slobode ( član 28. stav 2.), kao i da je zabranj eno iznuđivanje iskaza (član 28. stav 3.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ko je okrivljen za krivično delo ima pravo da u najkraćem roku, u skladu sa zakonom, podrobno i na jeziku koji razume, bude obavešten o prirodi i razlozima dela za koje se tereti, kao i o dokazima prikupljenim protiv njega (član 33. stav 1.); da se niko ne može oglasiti krivim za delo koje, pre nego što je učinjeno, zakonom ili drugim propisom zasnovanim na zakonu nije bilo predviđeno kao kažnjivo, niti mu se može izreći kazna koja za to delo nije bila predviđena (član 34. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2.).

5.1. Pre svega, Ustavni sud je istaknute povrede prava iz čl. 25, 28, 33, 34. i 36. Ustava cenio u svetlu istaknute povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je osporenim presudama Okružnog suda u Beogradu – Veće za ratne zločine Kv. 4/06 od 12. marta 2009. godine i Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž.1. Po.2. 2/14 od 24. novembra 2017. godine povređeno pravo na pravično suđenje. Pri tome navodi da su osporene presude zasnovane na nedozvoljenom dokazu – zapisniku o saslušanju osumnjičenog J. P, zatim osporava dodeljivanje statusa svedoka saradnika, valjanost iskaza svedoka saradnika br. 1. i 2 , ocenu dokaza kao i ustavnopravnu prihvatljivost obrazloženja presude Vrhovnog kasacionog suda.

Ustavni sud je utvrdio da se podnosilac ustavne žalbe, kao pravnosnažno osuđen o lice u krivičnom postupku, ovom sudu suštinski obraća nezadovoljan odlukom suda kojom je utvrđena nj egova krivi ca za krivično delo ratni zločin protiv ratnih zarobljenika iz člana 144. Krivičnog zakona Savezne Republike Jugoslavije u vezi člana 22. Krivičnog zakona Savezne Republike Jugoslavije, te mu je posledično izrečena kazna zatvora u trajanju od 20 godina.

5.2. Načelno, Ustavni sud konstatuje da se sudske odluke ne mogu zasnivati na pravno nevaljanim i nedopuštenim dokazima, gde spadaju oni dokazi koji su sami po sebi ili prema načinu pribavljanja u suprotnosti sa pozitivnim propisima , što se u konkretnom slučaju nije dogodilo. Ustavni sud i u ovom predmetu ukazuje na to da nije ovlašćen da umesto i nakon redovnih sudova ocenjuje izvedene dokaze u krivičnom postupku i da time preuzima sudsku nadležnost, niti da utvrđuje činjenično stanje, da se izjašnjava o postojanju k rivičnog dela, kao i o celishodnosti vrste i visine izrečene krivične sankcije, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je dokazni postupak sproveden, odnosno da su dokazi cenjeni na očiglednu štetu okrivljenog, što u konkretnom predmetu nije slučaj. Ustavni sud nije nadležan ni da ocenjuje zakonitost sudskih odluka koje su osporene ustavnom žalbom, već samo da ispita da li je postupak u kom su te odluke donete bio u celini pravičan, odnosno da li je obezbedio podnosiocu procesne garancije sadržane u odredbi člana 32. Ustava .

Podnosilac smatra da se osporene presude ne mogu zasnivati na zapisniku Ministarstva unutrašnjih poslova – Uprava za borbu protiv organizovanog kriminala o saslušanju osumnjičenog J. P . od 18. aprila 2003. godine. Navedeni zapisnik je, prema mišljenju podnosioca, morao biti izdvojen zbog „nedostatka upozorenja o pravima pre prvog saslušanja okrivljenog, uzimanja izjave koristeći teško stanje okrivljenog izazvanog bolovima na nozi kao posledicom slomljenog prsta, bez saniranja te povrede, dovođenjem J . P . u zabludu obmanom da će biti pušten kući i da neće biti procesuiran od strane lica koja nisu kompetentna da o tome odluče, kao i nekompetetnom odbranom od strane b ranioca po službenoj dužnosti“.

Ustavni sud konstatuje da je Apelacioni sud u Beogradu – Odeljenje za ratne zločine u osporenoj presudi Kž.1. Po.2. 2/14 od 24. novembra 2017. godine ocenio ove navode podnosioca na ustavnopravno prihvatljiv i utemeljen način, tako što je zaključio da je zapisnik o saslušanju okrivljenog J. P . od 18. aprila 2003. godine zakonit dokaz, dajući detaljne razloge na str. 21. do 26. navedene presude. Takođe, Ustavni sud konstatuje i da je prvostepeni sud u presudi Kv.4/06 od 12. marta 2009. godine na str. 138. do 143. obrazložio zašto je prihvatio kao zakonit dokaz zapisnik od 18. aprila 2003. godine.

5.3. Podnosilac osporava i valjanost iskaza svedoka saradnika broj 1. i broj 2. (S. P . i B. L) . N avodi da „postoji sumnja u manipulaciju prilikom određivanja statusa svedoka saradnika 1. i 2, kao i da je odbrana tražila izdvajanje iskaza svedoka saradnika broj 1.“, te u suštini zahteva da Ustavni sud oceni i prihvati napred iznete navode , te da poništi osporenu prvostepenu i drugostepenu presudu.

Sud napominje da su u osporenoj drugostepenoj presudi na str. 26. i 27. dati detaljni i jasni ustavnopravno prihvatljivi razlozi za zaključak zašto je dodeljivanje statusa „svedoka saradnika“ izvršeno u skladu sa relevantnim odredbama Zakonika o krivičnom postupku, te zašto nije bilo razloga da se u toku postupka taj status oduzme , dok je na str. 36. do 39. data razumljiva i sa stanovišta Ustavnog suda prihvatljiva ocena iskaza svedoka saradnika.

5.4. Imajući u vidu sve napred navedeno, stanovište prvostepenog i drugostepenog suda prihvata i Ustavni sud, jer razloge iznete u presudama ocenjuje kao detaljne, dovoljne i ustavnopravno prihvatljive, zbog čega tvrdnje podnosioca kojima se osporava zapisnik Ministarstva unutrašnjih poslova – Uprava za borbu protiv organizovanog kriminala o saslušanju osumnjičenog J. P . od 18. aprila 2003. godine, kao i dodeljivanje statusa svedoka saradnika, te iskaz svedoka saradnika broj 1, Ustavni sud smatra neosnovanim.

5.5. Ustavni sud naglašava da saglasno praksi i stavovima kako ovog suda, tako i Evropskog suda za ljudska prava, pravo na pravično suđenje iz člana 32. Ustava, ne znači garanciju da će tokom sudskog postupka biti prihvaćeni svi dokazni predlozi okrivljenog, kao i da će postupajući sud pokloniti veru svim dokazima odbrane. Naime, sud u svakom konkretnom slučaju ceni da li je i koje dokaze potrebno izvesti radi potpunog i pravilnog utvrđenja relevantnog činjeničnog stanja, kao i kojim dokazima će pokloniti veru, a kojim ne, a u presudi je dužan da izvedene dokaze oceni i obrazloži svoj stav u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, što je ovde detaljno i učinjeno u presudi Okružnog suda u Beogradu – Veće za ratne zločine Kv. 4/06 od 12. marta 2009. godine i presudi Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž.1. Po.2. 2/1 4 od 24. novembra 2017. godine (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava Perić protiv Hrvatske broj 34499/06 , od 27. marta 2008. godine, st. 17-25, kao i Odluku Ustavnog suda Už-2271/18 od 2. jula 2020. godine).

5.6. Imajući u vidu sve napred navedeno, Ustavni sud je ocenio da se ne mogu prihvatiti kao osnovani navodi podnosioca o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. Ustava osporenim presudama Okružnog suda u Beogradu – Veće za ratne zločine Kv. 4/06 od 12. marta 2009. godine i Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž.1. Po.2. 2/14 od 24. novembra 2017. godine, te je u ovom delu ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („ Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15) , odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Ustavni sud je, uvidom u osporenu presudu Vrhovnog kasacionog suda Kzz. RZ. 4/18 od 27. marta 2018. godine, utvrdio da ona sadrži detaljno i jasno obrazloženje , zasnovano na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog prava, te je , stoga, polazeći od prethodno navedenog, ocenio da se navodi podnosioca ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnje o povredi prava iz člana 32. Ustava , već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitos t osporene presude. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu, odlučujući kao u tački 2. izreke.

7. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) , člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.