Odbacivanje ustavne žalbe oštećenog kao tužioca u krivičnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu podnosioca, oštećenog kao tužioca u krivičnom postupku, koji se žalio na oslobađajuću presudu. Sud je zauzeo stav da pravo na pravično suđenje prvenstveno štiti okrivljenog, a da oštećeni nema Ustavom garantovano pravo na osudu trećeg lica.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Olivera Jovanovića iz Zaječara, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 1. jula 2010. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Olivera Jovanovića izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Kž.1. 1719/10 od 9. februara 2010. godine i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Zaječaru u predmetu K. 219/08.

O b r a z l o ž e nj e

1. Oliver Jovanović iz Zaječara podneo je Ustavnom sudu 16. aprila 2010. godine nepotpisanu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Kž.1. 1719/10 od 9. februara 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenih odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Zaječaru u predmetu K. 219/08.

U ustavnoj žalbi je navedeno: da su u presudi Opštinskog suda u Zaječaru K. 219/08 od 12. februara 2009. godine, u krivičnom postupku koji je vođen po optužnom predlogu podnosioca ustavne žalbe, učinjene brojne bitne povrede Zakonika o krivičnom postupku, odnosno da postoji „bitna protivrečnost između onoga što se navodi u razlozima presude o sadržini isprava ili zapisnika o iskazima datih u postupku i samih tih isprava i zapisnika“ i da prvostepeni sud nije isključio javnost sa glavnog pretresa; da je krivični sud pogrešno ocenio dokaze; da je sud odbio predlog da se u svojstvu svedoka sasluša S.K, što predstavlja bitnu povredu Zakonika o krivičnom postupku, jer je iskaz ovog svedoka izvesno mogao da posluži za tačno utvrđivanje činjeničnog stanja, a zbog čega je prvostepeni sud neminovno pogrešno primenio i krivični zakon; da sud nije valjano ocenio izvedene dokaze i savesno izveo zaključak o verodostojnosti iskaza okrivljene i svedoka D.M. Podnosilac ustavne žalbe je predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi da mu je u krivičnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Zaječaru u predmetu K. 219/08 povređeno pravo na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku.

2. Odredbom člana 170. Ustava Republike Srbije utvrđeno je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) sadržinski je identična odredbi člana 170. Ustava.

Iz navedenih odredaba Ustava i Zakona proizlazi da je jedna od pretpostavki za izjavljivanje ustavne žalbe da su Ustavom zajemčena prava i slobode povređena ili uskraćena licu koje podnosi ustavnu žalbu.

3. Ustavni sud je u sprovedenom prethodnom postupku utvrdio da je osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž.1. 1719/10 od 9. februara 2010. godine delimično uvažena zajednička žalba oštećenog kao tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, i njegovog punomoćnika izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Zaječaru K. 219/08 od 12. februara 2009. godine, koja je preinačena u pogledu odluke o troškovima krivičnog postupka, dok je u preostalom delu žalba odbijena kao neosnovana i navedena prvostepena presuda je u nepreinačenom delu potvrđena.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je pravo na pravično suđenje tako što je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Ustavni sud je utvrdio da se podnosilac ustavnom žalbom obraća ovom sudu u svojstvu oštećenog kao tužioca u krivičnom postupku koji je pravnosnažno okončan osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž.1. 1719/10 od 9. februara 2010. godine. Podnosilac ustavne žalbe smatra da su mu označena ustavna prava povređena, kako navodi, bitnim povredama odredaba Zakonika o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05, 49/07, 122/08 i 72/09) (u daljem tekstu: ZKP), odnosno neizvođenjem pojedinih dokaza koje je predlagao i pogrešnom ocenom izvedenih dokaza, što je posledično dovelo do pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava u prvostepenoj presudi. Ustavni sud, najpre, ukazuje da su izvođenje i ocena dokaza u isključivoj nadležnosti redovnog suda koji vodi krivični postupak i da Ustavni sud ne može umesto i nakon redovnog suda vršiti ocenu izvedenih dokaza. Ustavni sud je utvrdio da se navodi sadržani u ustavnoj žalbi, u suštini, zasnivaju na tome da podnosilac ustavne žalbe nije zadovoljan odlukom redovnog krivičnog suda o krivičnoj odgovornosti okrivljene protiv koje je on, u svojstvu oštećenog kao tužioca, vodio krivični postupak, jer smatra da je bilo mesta utvrđivanju krivične odgovornosti okrivljene.

Kako se u krivičnom postupku odlučuje o osnovanosti sumnje koja je bila razlog da se protiv nekog lica pokrene krivični postupak i o optužbama koje se tom licu stavljaju na teret, to se u ovom postupku, prema pravnom stavu Ustavnog suda, Ustavom zajemčeno pravo na pravično suđenje garantuje pre svega okrivljenom, odnosno optuženom licu. Ovakav stav Ustavnog suda potvrđuje i odredba člana 1. ZKP, kojom je propisano da se ovim Zakonikom utvrđuju pravila da niko nevin ne bude osuđen, a da se učiniocu krivičnog dela izrekne krivična sankcija pod uslovima koje predviđa krivični zakon i na osnovu zakonito sprovedenog postupka.

Iz navedenog sledi da oštećeni kao tužilac, privatni tužilac, a ni sam javni tužilac kada krivično gonjenje preduzima po službenoj dužnosti, nemaju ni zakonom, ni Ustavom zajemčeno pravo da će se protiv trećeg lica pokrenuti istraga, da će se voditi krivični postupak, niti da će lice koje je okrivljeno biti i osuđeno, odnosno da će mu biti izrečena određena krivična sankcija. Stoga se oštećeni kao tužilac u ustavnoj žalbi ne može pozivati na to da mu je, sudskom odlukom kojom je okrivljena pravnosnažno oslobođena od optužbe, povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Ovakav pravni stav Ustavni sud je već izrazio u više ranijih odluka (videti: Rešenje Už – 297/07 od 22. decembra 2009. godine). Isti stav je zauzeo i Evropski sud za ljudska prava u Strazburu u presudi donetoj u predmetu Krzak protiv Poljske, od 6. aprila 2004. godine, aplikacija broj 51515/99, st. 23. i 24, kada je ocenio da Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda ne garantuje pravo da će se protiv trećeg lica pokrenuti krivični postupak, niti da će to lice biti osuđeno, te je odbacio žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje, jer je utvrdio da je ratione materiae inkompatibilna sa odredbama Konvencije.

U ustavnoj žalbi je istaknuta i povreda prava na suđenje u razumnom roku, kao deo teksta odredbe člana 32. Ustava, ali bez navođenja razloga koji bi na bilo koji način ukazali u čemu se sastoji povreda označenog prava i bez dostavljanja dokaza koji bi potkrepili iznetu tvrdnju. Ustavni sud je, pri tome, imao u vidu da je krivični postupak pokrenut optužnim predlogom 29. aprila 2008. godine, da je prvostepena presuda doneta 12. februara 2009. godine, dakle nakon perioda kraćeg od deset meseci i da je drugostepena presuda doneta nepunih godinu dana nakon prvostepene, što ukupno trajanje postupka čini kraćim od dve godine.

Kako podnosilac ustavne žalbe u konkretnom slučaju ne navodi ustavnopravne razloge za isticanje povrede označenih ustavnih prava, već se poziva samo na svoj interes da lice protiv koga je vodio krivični postupak bude i osuđeno, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbacio kao nedopuštenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje.

5. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Odbacivanje ustavne žalbe oštećenog kao tužioca u krivičnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti